Laslo Blašković (Novi Sad, 1966), pesnik, romansijer, pripovedač, esejista.
Romani: Svadbeni marš (1997), Mrtva priroda sa satom (2000), Madonin nakit (2003), Adamova jabučica (2005), Turnir grbavaca (2007).
Za roman Svadbeni marš Blašković je dobio Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za roman Madonin nakit dobio je Nagradu Fonda „Borislav Pekić“, za roman Adamova jabučica dobio je Nagradu SANU iz Fonda „Branko Ćopić“ za najbolju knjigu godine, a za roman Turnir grbavaca dobio je Nagradu „Stevan Sremac“ za proznu knjigu godine.
Blaškovićev roman Madonin nakit izabran je među deset najboljih srpskih romana napisanih posle pada Berlinskog zida koji su sastavni deo antologijske edicije „Sto slovenskih romana“.
Knjiga priča: Priča o malaksalosti (2010).
Knjiga poetske proze: Imenjak (1994).
Knjige pesama: Gledaš (1986), Zlatno doba (1987), Crvene brigade (1989), Ritam-mašina (1991), Životi bacača kocke (1997), Jutarnja daljina (2002), Žene pisaca (2006).
Knjiga eseja: Kraj citata (2007).
Proza i poezija Lasla Blaškovića prevedeni su na engleski, francuski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski i slovenački jezik.
U izdanju Arhipelaga objavljena je Blaškovićeva knjiga priča Priča o malaksalosti (2010).
Živi u Novom Sadu.
11.08.10
Baš Čelikova moć bila je u srcu male ptičice
Laslo Blašković
Sve zavisi od toga kako čovek gleda na stvari. Da li ste privrženiji fantastici ili ste skloni tegobnoj životnoj prozi - rekao je Laslo Blašković, pisac čije nedavno objavljene „Priče o malaksalosti” privlače naročitu čitalačku pažnju i koji tokom jula i avgusta boravi u Kelnu na zanimljivoj književnoj manifestaciji. U razgovoru za „Blic” Blašković govori o svojoj najnovijoj zbirci, odnosu prema književnosti, utiscima iz Kelna, vremenu u kojem živimo...
Junaci „Priča o malaksalosti” („Arhipelag”) obični su ljudi, ali i velikani pisane reči (Kiš, Tišma, Gazdanov...), kao i gradovi (Beč, Prag, Novi Sad...), a govoreći o svom opredeljenju da knjigu naslovi tako kako ju je naslovio, Blašković kaže:
„Dobro zvuči. Imao sam još jedan naslov u glavi. Dugo sam se dvoumio. Onda sam sproveo skrivenu anketu među prijateljima. Priča o malaksalosti dobila je najviše glasova. Jednom sam, na pitanje koja je osobina najbitnija za pesnika, pisca, odgovorio: snaga. I slabost. Mislim da ovaj naslov obuhvata taj moj poetički i životni stav.”
Sve češće se, čak i od najizdržljivijih i najupornijih danas i ovde, može čuti da su malaksali. A vi kažete?
- Stvarno, otkuda svima nama snaga? To bi pre, kad se umorimo i malaksamo, valjalo da se zapitamo. I Baš Čelikova silna moć bila je u srcu jedne ptičice. Zar se ne sećate?
Sada ste, tačnije tokom jula, avgusta i septembra, kao stipendista fondacije „Hajnrih Bel” gostujući pisac u okviru rezidencijalnog programa ove fondacije u Kelnu. Utisci?
- U stvari, Belova kuća je šezdesetak kilometara od Kelna, onamo, u brdima. Selo se zove Langenbrojh. Vetar donosi oblake iz Belgije i vreme se neprestano menja, kao u ubrzanom filmu. S druge strane, pod prozorima pasu debeli konji, ljudi vam se javljaju u prolazu, bude vas cvrkut ptica i tišina. Voz ide iz obližnjeg gradića, za petnaest minuta ste u Kelnu, za pola sata u Holandiji, za tri u Parizu. Kao da ste istovremeno u središtu sveta i na njegovoj ivici.
S obzirom na to da je reč o fondaciji „Hajnrih Bel”, nameće se pitanje makar osvrta na njegov sjajni roman „Mišljenja jednog klovna”?
- Na zidu male kućne biblioteke, uglavnom sastavljene od knjiga gostujućih pisca, stoji fotografija Hajnriha Bela i Aleksandra Solženjicina, najglasovitijeg ukućanina. Bel je dugo živeo kao njegov junak, klovn, bez para u džepu, sa sumnjom i verom, kao i drugi. Zato je, posle dobijanja Nobelove nagrade, kupio ovu kuću, namenivši je piscima da neko vreme rade bez naročite brige o stvarima zemaljskim, svakidašnjim. Naravno da su naše patnje ekskluzivne, jedinstvene. Mada je i glupa sreća jedna vrsta tragedije. Dakle, možete biti i srećni i opet biste mogli da pišete. Ionako ćete, na kraju, izgubiti. Skoro da sam prešao pola Solženjicinovog puta. Tu sam, i pišem, u Langenbrojhu. Još samo da me spakuju u Gulag.
Naravno da ovde ponovo čitam Bela. To je prirodno i očekivano, zar ne? I naravno da mi se po glavi neprestano vrzma rečenica Marije (koju čitav roman, zajedno sa glavnim junakom, čekamo i ne dočekamo) na oproštajnoj cedulji: „Moram da idem putem kojim moram da idem”.
Pre otprilike dve i po godine sa knjigom „Turnir grbavaca”, i ne samo s njom i povodom nje, govorili ste o „kulturnim nepogodama”, što vas je prvo eliminisalo a posle na velika vrata vratilo u časopis „Polja”. Kako danas gledate na to?
- Sigurno ne kao na priču o širokim i uskim vratima. Prosto, vi živite, batrgate se kao čovečja ribica (što reče pesnik), u nekoj postojanoj jami. Nema čistih boja. Ili sam ja, možda, životni daltonist. Ovde, u Belovoj kući, upoznao sam pisca iz Šri Lanke. Pitao me je, posle dve nedelje mog literarnog stranstvovanja, kako sam. Odgovorio sam mu da sam skoro pa dobro, jedino mi nedostaje porodica, ali da oni uskoro dolaze. Onda sam saznao da to pričam čoveku koji (kao pripadnik „Tamilskih tigrova”) nije video svoje bližnje pune tri godine. I ne zna kada će ih ponovo sresti. Njegov sin je imao tri meseca kada mu je otac otišao u izgnanstvo. Sada se gledaju preko kompjuterskog ekrana, čekaju da dobiju azil. Razumete šta hoću da kažem?
S druge strane, nismo ni mi baš ludi srećkovići. Kad sam jednom pomislio da sam na ivici pravog, punog života, bukvalno mi je, usled grozne aritmije, stalo srce, jedva sam se spasao. Ako sam se uopšte spasao.
Govoreći jezikom književnosti, u kom žanru živimo?
- Jedan zid deli moj apartman od onog koji je bio Belov. Taj stan je stalno zaključan. Iz dvorišta se može gvirnuti unutra, kroz zatamnjena stakla, na Belovu biblioteku. Niko od gostiju ne pita dalje, kao da je reč o tajanstvenoj odaji nekog gotskog zamka. Ruku na srce, i liči. Kuća je stara, od kamena i obložena drvetom. Noću čujete duhove ili slepe miševe koji grebu po tavanu. Ukoliko to nije mačka koju povazdan svuda viđate. Sve zavisi od vas. Da li ste privrženiji fantastici ili ste skloni tegobnoj životnoj prozi.
Dobro je dok nema samo jednog odgovora.
Tatjana Nježić
