Kraj citata

12.06.10

Ima i takvih nezadovoljnika koji se patetično nadaju da će im budućnost doneti mesto za kojim žude, takozvanu književnu slavu

Laslo Blašković (1966), autor je zbirki pesama: „Gledaš”, „Zlatno doba”, „Crvene brigade”, „Ritam-mašina”, „Životi bacača kocke”, „Jutarnja daljina”, „Žene pisaca”, romana: Svadbeni marš”, „Mrtva priroda sa satom”, „Madonin nakit”, „Adamova jabučica”, „Turnir grbavaca”, knjige poetske proze: „Imenjak”, knjige eseja: „Kraj citata”. Dobitnik je nagrada: Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, „Stevan Sremac”, nagrada iz Fonda „Borislav Pekić” i Fonda „Branko Ćopić”. Njegov roman „Madonin nakit” proglašen je jednim od deset najboljih srpskih romana napisanih posle pada Berlinskog zida i sastavni je deo edicije „Sto slovenskih romana”. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski, slovenački...
Izdavačka kuća „Arhipelag” iz Beograda upravo je objavila njegovu novu zbirku „Priča o malaksalosti”.
Ova knjiga je dugo nastajala, pune dve decenije. Neke priče su se selile u romane, a neke su iz romana bežale u samostalni život?
Kada sam tražio naslov za moju prvu proznu knjigu smislio sam gotovo sve naslove knjiga koje će potom uslediti. Elem, knjiga je naslovljena sa „Imenjak”, ali se mogla (kako sam to tamo i napisao) zvati i „Svadbeni marš” i „Madonin nakit” i „Priča o malaksalosti”. Nije to bio nikakav „pakleni” plan, poetički zahtev ili koncept (mada tu pomalo ima svega toga) nego slučajnost. Ili lenjost. Mada ni piscima ne treba slepo verovati.
Uglavnom, ima jedna Verlenova pesma koja govori o „malaksalosti sunca” i „jadu koji hoće da nas satre” i taj ton je zajednički za sve priče u knjizi, bez obzira kada su i u kojim prilikama i oblicima nastajale.
Priče, kaže jedan od junaka, postoje da bi govorile o nesvakidašnjim stvarima, a Vi tvrdite da ste staromodan pisac i da je sve u vašim pričama istina?
Mislim da te dve stvari ne dovode jedna drugu u pitanje. Kad kažem „staromodan”, onda hoću da govorim o piscu koji još veruje u priču i čudo. Možda je i istina postala nesvakidašnja stvar? Svaka od ovih priča jeste mala, svakodnevna tragedija. Moja „stara moda” ogleda se u mom poštovanju antičkih poetičkih načela.
Naša zemlja se raspala, kažete u jednoj priči, „zaražena besnilom građanskog rata”. Da li ste jugonostalgičar?
Ne, uopšte. Mislim da sam oslobođen od takvog osećanja. Od žala za nečim što je prošlo. Jedino mi je žao što je sve tako krvavo ispalo. Inače je stvar samo u promeni imena. Dakle, umrlo je jedno ime. Na kraju, niti mi je pripadalo, niti sam ja njemu pripadao. Znate već – izađete iz kuće i nikad se više ne vratite.
Danila Kiša ste u svojoj prozi, kažete, pomenuli 52 ili 54 puta. Da li je on Vaš duhovni otac ili samo književni junak?
Ne znam šta znači „duhovni otac”. Ja sam imao (imam?) jednog, pravog oca, koji se, gle, zvao isto kao ja. Mislim da je to sasvim dovoljno. Vidim da postoji poplava raznih duhovnih sinova, duhovnih bivših žena, duhovnih tetaka. Ali, svako se zeza kako ume, što reče pesnik. Kiš je moj književni junak. Kao i moj komšija Isa, uostalom.
Junaci Vaših priča su Aleksandar Tišma i Milorad Pavić, Koča Popović i Peko Dapčević. Da li ste koristili anegdote ili je sve fikcija?
Malo pre rekoh da govorim istinu i samo istinu. Da pravim tragedije od anegdota. Da gutam sve što mi dopadne šaka. Fikcija je za malu decu. Ja sam ozbiljan čovek.
Jednom sam pokušavao da budem duhovit, pa sam penzionisanog milicajca (koji je na podlaktici imao istetoviranu oznaku svoje krvne grupe), pesnika amatera jesenjinovske orijentacije, pitao za naslov Borhesovog petstostraničnog romana o životu rudara (kao da mi je na vrhu jezika) i ovaj se tog naslova setio! Eto, šta znači malo erudicije i životnog iskustva.
Mnoge Vaše priče su autobiografske. Da li ste razmišljali da priču „U slovenačkim gorama” pretočite u roman?
Razmišljao sam. Dobio sam književnu stipendiju fondacije „Hajnrih Bel” i spremam se da leto provedem u nemačkim gorama i da napišem nešto. Ako ne budem imao druga posla. Šta znači još jedna knjiga (makar bila i dobra) ovom bezbroj puta objašnjavanom a nesaznatljivom svetu?
U jednoj od priča pominjete makete knjiga, s praznim stranicama. Ima li danas mnogo knjiga s „praznim” stranicama, bez umetničke vrednosti, mrtvih i pre rođenja?
Ima i takvih nezadovoljnika koji se patetično nadaju da će im budućnost doneti mesto za kojim žude, takozvanu književnu slavu. A ako ne uđete u školsku lektiru, pa vas deca još neko vreme ne čitaju pod prinudom, možete da se slikate. Ako ne uradite nešto u svom vremenu, teško da možete bilo šta očekivati. Pogledajte, ima odličnih, a potpuno zaboravljenih knjiga, finih pisaca koji kao da nisu ni postojali. Nema novih izdanja, novih čitalaca. Nema pravde.
----------------------------------------------
Od honorara za priče „Politike” Branko Ćopić je kupio stan
Neke od svojih priča objavili ste u nedeljnoj „Politici”. Kakva je sudbina novinske priče danas?
Jedan je izvrstan pripovedač, Branko Ćopić, od honorara za priče objavljivane u predratnoj „Politici”, kupio stan ili kuću, ili nešto još fantastičnije. Nije sve u parama, ali jeste u svesti da je to što radite nekom i potrebno, da ne pišete iz navike, kako biste popunili novinski prostor, i da će vas neko, u dugo nedeljno popodne, možda i pročitati. Pre no što obriše prozore jučerašnjim novinama.
Zoran Radisavljević