Madonin nakit

15.01.04

Laslo Blašković (1966) rođen je u Novom Sadu. Objavio je zbirke poezije: Gledaš (1986), Zlatno doba (1987), Crvene brigade (1989), Ritam-mašina (1991), Životi bacača kocke (1997), Jutarnja daljina (2002); romane Imenjak (1994), Svadbeni marš (1997), Mrtva priroda sa satom (2000) i radio dramu Priča o malaksalosti (2000). Urednik je časopisa "Polja" i priređivač knjige Moj privatni Tito (2003). Njegov četvrti roman Madonin nakit nedavno je objavio beogradski izdavač "Filip Višnjić" u biblioteci Albatros. Blašković je ovo delo napisao kao stipendista Fonda "Borislav Pekić".

"VREME": Ako se uzme za ozbiljno barem jedan od naratora romana Madonin nakit, svet u kome živimo kao da se pretvorio u neku vrsta pomahnitalog voza koji se, na putu bez usputnih stanica i krajnje destinacije, polako usijava od sve većeg ubrzanja?

LASLO BLAŠKOVIĆ: Reč je, verovatno, o skoro beskonačnom ubrzanju, kada nam se, zbog neke optičke ili psihološke varke, na kraju učini da sve stoji. Ili kao oni prebrzi dugoprugaši koji za čitav krug obiđu suparnike, pa gledajući sve iz neke jutarnje daljine više uopšte nismo sigurni ko vodi, ko gubi, ko diktira, ko lipše. Još ako tu uključimo jezik, lako ćemo stanice (ako još pamtimo hrvatsku varijantu nekada zajedničkog jezika) zameniti za ćelije i od kvazibiološkog prepričavanja skliznuti u jedan lakoteški zatvorski roman kakav je Madonin nakit. Tako je, uostalom, moguće da junak koga ste pomenuli (ili ma koji drugi) bude gotovo istovremeno i akviziter na stalnom putu i arhivar zazidan u čitulje kojima je istekao rok, i pikar i statista, i Odisej i Zenon, jednom rečju – spavač.

Naravno da je sinonim takve nepomične brzine – televizija. Ako se onda još i s njom upustimo u trku, sa svim tim ajnštajnovskim slikama koje avetaju kosmosom, biće nam potrebna brzina mračne svetlosti da bismo ugledali svoje lice. Odnosno, da bismo se našli u onoj spiritističkoj seansi koja nas od početka zanima, da bismo ščepali svoju istinsku sudbinu, istoriju. Dušu.

U stvari, kad bolje razmislim, bolje je da tog junaka ne uzimate za ozbiljno.

Čija su zasluga ti pejzaži iskrivljene realnosti koja je već prekoračila sebe? Lasla Blaškovića pripovedača, Blašković Lasla pesnika, ili neke tajne zavere ove dvojice spisateljskih trudbenika?

Uvek sam poredio ta dva posla s trčanjem na kratke i duge staze, s dva načina telesnih vežbi, sa dva različita ritma kojima se čovek prepušta, koji ga uzimaju sami. Mada ću se možda jednom pogledati u pravo ogledalo i ugledati tamo kentaura, s glavom pesnika i stamenim, ćosavim telom pripovedača. A onda sam u Madonin nakit uključio i Lasla Blaškovića dramskog pisca, koji na sav glas viče na prvu dvojicu. Oni pognutih glava čuju strašne stvari: da je ovaj roman nastao od otpadaka poezije, da je kolač umešen od lirske piljevine, ili da je cela ta stvar od 365 strana (mogla bi se od čitavog tiraža ozidati fina kućica za prasiće ili suvenirski Berlinski zidić!) tek jedna glomazna, plašljiva skica za kockasti katren, libreto za promuklu, jutarnju improvizaciju, što bi jedan rekao, adekvatna priprema za pisanje olake klasične tragedije.

Ali, bez obzira na to što smo odavno naučili da ono što pevaju junaci romana nisu, od reči do reči, zakletve njihovih pisaca (valja nešto uzeti i kao plod bolesne mašte piščeve), ne bi, na ovom mestu, bilo zgoreg da se setim jednog tipa iz Madoninog nakita, koji tvrdi da je samo prost, infinitezimalan pisac što zabavlja sitnu decu, ubeđen da je dečja književnost jedini prirodni žanr.

Možda bi se mogla sklopiti neka vrsta popularne istorije na osnovu ikona kojima se poigravate, bilo da je reč o biblijskoj ili androidnoj Madoni, Brus Liju, Titu, Kleju, Paji Patku, Holivudu... a koje su, bez hijerarhije, poređane na ikonostasu neke nepoznate, ali široko rasprostranjene religije?

Pazite, u podnaslovu romana stoji da je on rađen po istinitoj priči (a ja ne lažem), i počinje rečenicom: "Mi smo dole, oblaci su gore", što uopšte ne znači da će takva perspektiva ostati ista do kraja sveta. Kad se bolje pogleda, svi ispaštamo zbog tuđih grehova, tuđih slika. Istorija, na kraju krajeva, zaista mora da se piše kao poezija, sa brojanjem slogova, da se ne poremeti strašni, savršeni ritam. Misli se da je čitava stvar u tome da svet valja rasporiti kao nekog nesrećnog lepotana i plašiti malu decu njegovim uzbibanim, isprevrtanim organima. Ali, dosta je časova te velikobratovske anatomije, tog dušobrižničkog voajerstva! Istorija je, recimo, kao periodni sistem. Mi imamo krhotine, razbacane haotične detalje, nas. Ne znam koliko smo sposobni da uočimo i smestimo na pravo mesto plemenite metale, idealne gasove koje su stari nazivali dušama. Otkud mi znamo u čijoj smo priči?

Krajnji datum Madoninog nakita (kao što mu samo ime kaže) bio je 11. avgust 1999, dan jadnog pomračenja Sunca, dan neslavnog, nesuđenog smaka sveta, da bi se odatle priča spuštala liftom u podzemlje, prvo do 9. septembra 1990, u blizinu pada Berlinskog zida i smrti Danila Kiša, i još dalje, do 25. maja 1980, kada počinje jedan kratki, namešteni maraton. Na prvi pogled, čist, čvrst istorijski okvir. Jedna mala, mlitava, poluživa ćelija. Ali, taj zatvor ne bi mogao da sačuva ni zaostalu mesečinu, da nema makete knjige sa koricima Kjerkegorovog Straha i drhtanja, u koju moji junaci, sve vreme, krišom upisuju bogzna šta. E, pa to je to. Ta moja istorija. Skaska o praznoj knjizi.

A i ikone, to ste dobro rekli. Beskrajne, duboke slike u kojima se utapamo. Mene i ne zanima tzv. tajna istorije, a ne bih, iskren da budem, pisao ni neku novu, zakrivljenu, saobraznu prostoru koji mi je dat. Mene, u stvari, zanima priča o istinitim anđelima.

U ovoj zemlji se, međutim, više cene mefistofelovski darovi, pošto jedino takvo umeće uspeva da i dalje dosipa ishlapeli nacionalizam kao novi, osvežavajući napitak?

Moje mešovito poreklo kanda me je onemogućilo da budem naročiti stručnjak u pogledu nacionalizma, pa i da mi je stalo da takvo šta upražnjavam u praksi. Uopšte, suviše sam stidljiv za slične grupnjake. Kiš je govorio da je nacionalizam paranoja, a ja bih ga pre nazvao monotonijom. Nemam sklonosti ni ka navijačkom bratstvu i bedno aristokratski se gnušam svakakve gomile. Ali, na sreću ili na žalost, čovek se na kraju na sve navikne. I ravnodušno sluša onaj jedan zvuk.Uostalom, dojadila su mi i patetična građanska vajkanja nad sveopštom prostotom. Sve sam bliži uverenju da i nije toliko stvar u jednoličnom zvuku, koliko u našem sluhu, u onom što smo u stanju da čujemo. Možda zvučim umorno i melanholično kada kažem da nisam siguran da se svet može popraviti, da će bilo kad biti značajno drugačiji, lepši, bolji, razumniji. Osim sveta književnosti (da budem malo sentiš). A to je pustinjačka, samurajska stvar, i nema veze sa horskim pevanjem. Jedan junak mog romana veli da je svet značajno retardiran, i da se mora govoriti polako i jednostavno da se glupa, uplašena životinja ne uznemiri. To bi bio i moj savet, ako je nekome potreban.

Na kraju će izgledati da je košmar devedesetih neki berklijevski oset, koji postoji jedino u glavama blaziranih građana?

Pretpostavljam da ste u pravu, ali bilo bi prilično dosadno da se u svemu slažemo. Možda to jeste mala modernistička iluzija, ali ja se vazda trudim da govorim drugačije. Ako su svi građani, ja bih najradije komandovao sviralom pod nekim dudom. Zar to nije prirodno? Zanimljivije? Konačno, slažem se s jednim likom iz Madoninog nakita da uvek valja početi nečim šokantnim, remetilačkim. Tako se, kažu, osvajaju žene. I svet i život počinju pornografskom pričom, zar ne? E sad, ako grešim, teši me činjenica da je grešni život, uzgred, glavni uslov da neko postane svetac. Pre svega mislim, jezički svetac.

Čini se da je i domaća književna produkcija, žanrovskom lakoćom i tematskom prostodušnošću, umnogome podupirala trend zaglupljivanja naroda?

Bojim se da je vaše slikovito zapažanje produkt prosvetiteljske zablude da se u znanju nalazi izvesna moć. Samo što vi, za razliku od starih prosvetitelja, govorite iz obrnute perspektive, dakle, o učiteljicama nepismenosti, ako sam dobro razumeo. Nisam siguran da naša savremena literatura ima nekakav uticaj na narodne mase, štetan ili koristan, svejedno. Vaspitački teror koji osećamo na svojoj koži sasvim je drugačijeg porekla. Naša Sodoma i Gomora je prilično žilava. A književnost je tu (da parafraziram jednog političara) samo jedna od poslednjih rupa na našoj upljuvanoj, zapušenoj svirali.

Ili je vaš stav proizvod postprosvetiteljske iluzije da se pročitane knjige ne zavlače pod kožu čitatelja, bez obzira na to da li ih je pet stotina ili nekoliko hiljada, koliko iznose domaći tiraži, pridobijajući ih trajno za svoju stvar?

Ne, hteo sam na uvijen način reći da se knjige malo čitaju i imaju još manje uticaja. I da ne možemo govoriti uopšteno: osim, što je san svakog smotanog pisca da bude najjači u razredu. Zato se od pamtiveka dive silnicima. Šta znači pisati, od Troje do Iraka, nego žmurećki gristi svetu krvavicu?

Slobodan Kostić

13.01.04

Laslo Blašković, jedan od naših najznačajnijih savremenih romansijera, objavio je nedavno svoj četvrti roman, "Madonin nakit", u elitnoj ediciji "Albatros" izdavačke kuće "Filip Višnjić", što znači i da je namenjen najprobirljivijem, posebno zahtevnom čitaocu.
Projekat "Madoninog nakita" dobio je književnu stipendiju Fonda "Borislav Pekić".
Pesnik, prozni pisac, esejista, urednik, Laslo Blašković (Novi Sad, 1966) dosad je objavio romane "Imenjak", "Svadbeni marš" i "Mrtva priroda sa satom", kao i knjige pesama "Gledaš", "Zlatno doba", "Crvene brigade", "Ritam-mašina", "Životi bacača kocke" i "Jutarnja daljina".

Tumači su se već saglasili da je "Madonin nakit" ukorenjen u najbolje tokove moderne prozne tradicije i, pre svega, savršeno saglasje Blaškovića pesnika i Blaškovića pripovedača. Rečju, roman poetsko proznog obilja, dobra priča, majstorski složena i zavodljiva, atmosfera što obuzima onim nečim neuhvatljivim, preplavljuje talasima sete, štiteći od tuge, blaži rableovskom veselošću...

- Pa, dobro, "mi smo dole, oblaci su gore"... Šta nije u redu sa početnom postavkom stvari? Koju ste ideju imali, bespoštedno razgrađujući stvarnost?

- S relativno bezbedne daljine mogu reći da je "Madonin nakit", u stvari, parodija strašnog suda, ušećerena slika smaka sveta. Kada se 11. avgusta 1999. ništa nije desilo, sećate se zlokobnog pomračenja Sunca, pomislio sam da bih nešto svakako morao da učinim sa svojim razočarenjem. Sve je, shvatio sam, propadalo sporo, gotovo nevidljivo. Ipak, bila je to odlična scenografija za neuspelu predstavu, i rekao sam sebi da bi bilo fino kada bih se u sledeće dve-tri godine literarno pozabavio jednim svetom koji bi se odavno raspao da ga ne pridržavaju zatvorske rešetke, da nema famozne "forme".

Naruku mi je išlo i inspirativno bombardovanje, koje mi se, dok sam po čitave noći gledao na televiziji pokradene filmske hitove, na kraju činilo kao nešto artificijelno, kao gomila stilizovanih paklenih kazni, koje možete prevazići ako ne obraćate pažnju na njih, kao u slučaju napada histerije. Četiri priče, četiri različita iskustva o istom, spontano su postale i četiri žanrovska iskušenja, tako da se u romanu prepliću i proza i poezija i drama, i esejistički triler i melodramski horor i naznake naivnog metafizičkog traktata. Sasvim prirodno, radnju sam situirao u zatvorsku bolnicu imaginarnog Petrovaradina. Tako da kada polunehajno bacim pogled na ono što sam uradio, zaključujem da sam se nadao kako ću načiniti veštačko srce, ili, bar, kung-fu operu, a ispao je, recimo, solidan zatvorski putopis.

Stvar sluha, osećaja

- U kojoj meri je ovaj roman provala neiskazanog što opterećuje, oslobađanje nezaustavljivog toka unutrašnjih monologa i dijaloga, i kome se Vi i Vaši junaci obraćate?

- Svaki od mojih junaka (a komandovao sam im kompjuterskim mišem iz mišje rupe), mora da u besnom solilokviju, koji je i nehotična psiho-drama ali i ispoved koja ne donosi oproštaj, obrazloži svoj greh, svoju tragičnu krivicu. Da stvar bude gora, od svih tih vrludavih priča valja, po naređenju upravnika zatvora, načiniti pozorišnu predstavu, kao deo uzaludne terapije, procesa rehabilitacije, suočavanja s krivicom. Ali, sve je pomereno i zakrivljeno.

Tako jedan od likova priča svoju poučnu priču za nauk deci, da bismo na kraju shvatili da on sve vreme "otkucava" upravniku svoje sapatnike, da drugi razgovara sa ženom koja spava ili s komatoznim, jada se depresivnom lekaru, ili nekome ko je davno otišao.

Hoću reći da to što neko pomera usnama i nesvesno gestikulira na znači da priča sam sa sobom. Ima onih koji ne veruju u kanonizovane Očenaše, već molitvu vide kao lični dijalog s Bogom. Tako da, ma kome se obraćali, ma s kim razgovarali, u stvari samo cinkare u Božije uvce.

Vi, dakle, možete krenuti od istinite priče, ali da li je pomenuto bombardovanje bilo stvarno, ili je ono samo jedan oblik alergije na svet i život - pitanje je izbora, kao što je i odluka da li je čovek živ ili mrtav najpre stvar sluha. Osećaja.

- Ubačen u brzinu za koju čovekova priroda nije spremna, čoveku je sad jedino stalo da požuri da se iskaže? Da li je otud preplet tolikih priča u Vašem romanu, što njegovu strukturu čini veoma složenom?

- Kada sam, tamo osamdesetih godina, počinjao da se bavim literaturom, plašio sam se da će mi život proteći u izdiktiranoj dosadi, da neću doživljavati ništa neviđeno, i na kraju neću imati o čemu da pišem. To, naravno, zvuči beznadežno naivno, danas kada teško razlikujemo kaznu od običnog života.

Jer, odmotamo li film, silne slike iz bliske prošlosti (poslednjih dvadesetak godina kojima se roman bavi, od 25. maja 1980. do 11. avgusta 1999. i obratno) naviru sa svih strana, i jedva ih možemo pohvatati, ako nismo samrtnici kadri da u času sagledaju ceo život.

Dovoljno je prepustiti se televiziji, pa se naći u dubokoj spiritističkoj seansi. Televizija je parodija vaskrsenja, konzerva za neposlušne duhove. Tamo je, što reče jedan moj junak (da ne kažem sve baš ja) smrt samo estradna grana, hrana za paparace, a zaborav tek jedna od tehnika pop-arta. Tu se brišu granice između detinjstva i podetinjenosti. Ukratko, hteo sam da "Madonin nakit" najpre bude rasprava o besmrtnosti, pravom i lažnom životu, zasluzi i prividu.

Meteorologov brat

- I da li je zadatak pisca danas dati ljudima svest (strast) o njihovim polumrtvim životima? Šta da se radi, u pogledu sadržaja, i u pogledu forme?

- U "Madoninom nakitu" dao sam dve "definicije" pisca. Uporedio sam ga sa nebeskim sreskim špijunom, pretvarajući ga (s nevinom aluzijom na Nušića) u minotaura koji se bavi i nebeskim i plotskim. Takođe sam ustvrdio da je književnik i meteorologov brat, pogotovo ako računamo na izvorno značenje reči meteor - "ono što lebdi u vazduhu" i pada na našu glavu, ako smo "dole"! Takav pisac onda tretira istoriju kao strogu poeziju. Istorija je poput Mendeljejevog sistema, kad nam je do toga...

I posle svega ovoga pitam se da li je moj roman nastao od razgažene poezije, ili je samo povelika skica za jedan beskrajni sonet? Bog zna.

- Sve u svemu, kako biti dobar, i šta to znači? I za čim to Vi čeznete, da li je muzika Vaš neostvareni san, da li zavidite muzičarima?

- Ja sam jedan prilično staromodan pisac. Nisam se mnogo pomerio od početka sveta, što će reći, od njegove prve rečenice. Priču sam smestio u ograničeni prostor, oivičio je zatvorskim zidinama, i pustio stvarima da se dešavaju. Ništa drukčije od onog što je uradio Bokačo u "Dekameronu" ili Kami u "Kugi". Tako je i svaki moj roman imao odeređenu moralističku dimenziju, baš koliko je svaki pritiskala izvesna dominantna atmosfera (osećaj malaksalosti, nervoznog gutanja vazduha ili sleđenosti u ranijim knjigama, kao i osećanje zagušljivosti i neke panične veselosti u najnovijoj).

Zbog toga, valjda, junaci "Madoninog nakita" biraju igru "starog čike", odnosno, igru krivice, greha i slučaja, zločina i kazne, kako kome koji papirić sa ulogom zapadne.

Biti dobar, veli jedan od mojih mučenika, znači ne sramotiti se, nemati neugodni, poražavajući osećaj besciljne slobode. Zato bi ova knjiga da se utrpa među slavne zatvorske storije ("Grof Monte Kristo", "Prokleta avlija", "Zapisi iz mrtvog doma", "Poljubac žene pauka"), zato su moji pisci u lancima, kao i Servantes, Paund, Karl Maj. Zato svi trunemo (da budem malo patetičan) na dnu tamnice zvane "Forma".

A što se muzike tiče, slušao sam jednom na radiju, jednog za drugim Reja Čarlsa, Raja Kudera i Roja Orbisona... Rej, Raj, Roj... I pomislio sam: čemu više muzike od njihovih imena?

Rada Saratlić

15.01.04 Vreme

Dobrodošli u veseli pakao p(r)oezije! I nemojte misliti da iz njega možete bezbedno izaći koristeći svoju šerlokholmsovski neumoljivu Zdravu Pamet, kaogod iz lavirinta u kakvom časopisu za enigmatičare-entuzijaste: biće da ovde važe sasvim luiskerolovski naopaka pravila igre, to jest u onoj meri u kojoj ih ima, odnosno u meri u kojoj je pisac dozvolio pravilima da mu svojom "pravilnošću" kvare Igru. A onog atipičnog pakla što se smatra, radi se, dakako – samo bez onoga "r" u zagradi – o sintagmi koja direktno i bez krzmanja upućuje na po-etiku Vojislava Despotova, na neumrlog, dakle, dobrog duha vertikalnog Ujvideka i mernu jedinicu razuzdane, hedonističke mašte u savremenom srpskom pisanju, a što sve kanda mora imati neki tajni link s faktom da se jedan od maketnih "likova" nove Blaškovićeve prozoidne groteske (prozeske?) zove Ladislav Despot...

Okej, a sada sredina malo napred, tj. rikverciramo sa neke moguće, konvencionalnije postavljene "sredine" priče o knjizi ka njenom "najlogičnijem" početku: tri stotine šezdeset i pet strana četvrtog romana Lasla Blaškovića Madonin nakit ugrubo je podeljeno u četiri podugačka solilokvija četvorice naratora (plus dramsko-poetski rasplet, kao zaigrani piščev doprinos veštom metažanrovskom orgijanju) čiji se životni putevi isprepliću i razilaze uzduž i popreko po romanu i (para)istorijskom vremenskonm rasponu od prerane smrti Josipa Broza preko pada Berlinskog zida do notornog NATO-bombardovanja nekako s proleća 1999. i njegovog sablasno-farsičnog appendixa u vidu totalnog pomračenja sunca od 11. avgusta devedeset i devete, kada su ulice, šorovi, sokaci i drumovi gradova i sela zemlje Srbije opusteli, a značajan deo Nebeskog Naroda bar nakratko poverovao da mu je konačno došao kraj, da će razgoropađena Zvezda napokon učiniti sve ono oko čega su se nećkale i prenemagale druge nebeske i zemaljske sile... Enivej, Joakim Blašković, Andreutin Striber (još jedan od onih karakterističnih parablaškovića razasutih sveudilj po Blaškovićevoj prozi!), Verim Mehmetaj i narečeni Ladislav Despot konačno se "združuju"i suočavaju u zatvoru otvorenog tipa, odnosno zatvorskoj bolnici u Petrovaradinu, kamo su dospeli zbog raznih slučajnih ili posve bizarnih ogrešenja o zakon, i odakle slušaju bombaške detonacije u "normalnom", "spoljnom" svetu, upadljivo luđem i svinjarijama sklonijem od onoga iza rešetaka lokalnog Pržuna za popravljive tipove. Umesto patetično-epske slike Ničim Izazvane Kataklizme, i to pusto ne-magično bembanje – kao literarno već svojski isceđeni motiv – provedeno, hm... pod senkom zmaja (blagodaram, Pisarev!) više nekako nalikuje na dosta jadnu simulaciju, loš teatar, "pedagošku" inscenaciju ekskluzivno za zatvorenike, okasnelu vežbu ONO i DSZ... Prava kataklizma zatvoreničkog mikrosveta ionako dolazi docnije, dok ceo kontinent blene u traljavo pomračeno sunce, dok Herojska Srbija džedži iza spuštenih žaluzina, a zatvor, avaj, biva razvaljen velikom poplavom!

Prethodne su dve-tri rečenice samo su Skicine Skice Skica onoga što se u novog Lasla B. "dešava": svi su naratori zapravo skloni izobilnim i neizbrojnim skakanjima u svim pravcima – da se podsetimo još jednog novosadskog ludiste – i njihove sumasišavše ili pak na-um-s-mukom-popevše priče i prisećanja ševrdaju po novosadskim Limanima i sličnim lokacijama, u trebljenju i ukrštanju pijanih i zaludnih erotskih izleta, detinjih nezarastljivih rana i ranih jada, sitnosatnih pesničkih lutanja, lupanja i tamburanja u bircuzu "Forma" – kao nimalo slučajno izabranom simboličkom izvoru i utočištu Blaškovićevih napora u ovoj knjizi – i u prebiranju po kojekakvim Opštim Mestima (dragim ili bolnim, ali svakako povučenim kroz Blaškovićev ironijski filter) lokalne, nacionalne i globalne mitologije, od mesnih šank-poeta preko besmrtnih diktatora do popkulturnih vedeta a la Bruce Lee, zaštitnik slabih i nemoćnih, junak bioskopa i dečačkih snova iz vremena oko Titove smrti, dakako onih snova koji još nisu postali vlažni... Laslo Blašković u Madoninom nakitu – a pomalo baš na tragu poznijih Despotovljevih proza – uspeva da zamrsi teško razmrsivo narativno klupko, u kojem ćete "promašiti ceo fudbal" ili brzo odustati od čitanja ako krenete da ga "strejtaški" razgonetate; u pravu je, naime, Zoran Paunović kada piše da se u ovoj knjizi "Blašković pesnik i Blašković pripovedač slažu bolje no ikada ranije". E sad, sve drugo je stvar ukusa: meni, čemu kriti, zeru više prija onaj Blašković iz Svadbenog marša i Mrtve prirode sa satom, ali u ovom slučaju to valjda uistinu više govori o preferencijama čitača nego o (aktuelnom) dometu spisatelja: Madonin nakit u osnovi zadržava i razvija vrline svojih prethodnika, samo što L. B. ovaj put zamašnije pušta pesniku na volju. Paunović, svestan toga, uočava ovde i "melanholični cinizam u kojem se, kao kod Kiša, oseća pre tuga nego gnev zbog toga što je svet tako pogrešno skrojen". A Kiš ovde nije spomenut slučajno: uz papa-Despotova, upravo je pisac "Peščanika" jedan od onih s kojima se Blašković(ev pripovedač) u Madoninom nakitu najviše poigrava, kao kakav nadareni i namerno pomalo blazirani razmetni sin, koji u jednom momentu čak svadljivo uočava kako su valjda i neki drugi ljudi, zaboga, imali oca, kako valjda i neko drugi može da piše o detinjstvu i tako tome, a da se to ne gurne odmah pod sveogrćući kišovski šinjel...

I kada se u bircuzu "Forma" označi fajront, kada konobar Red izvrne stolice na stolove, ostaje još samo da se podvuče crta: Madonin nakit je složeno i zahtevno, ali razuzdano i vedro (u ključu onog "veselog pakla", dakako!) piščevo razračunavanje sa demonima Istorije, sa sablastima vremena i mesta (jednog tobožnjeg "malog grada" pod Tvrđavom na Dunavu, grada u kojem se "svi poznaju", i sve je nužno nekako incestuozno) i umešno proigravanje granica kompaktnog i čitljivog proznog iskaza u posve nekonvencionalnom registru, a ipak na bezbednoj udaljenosti od Dosade koju ume izazvati određena vrsta samosvrhovitog eksperimentisanja. Madonin nakit je, dakle, hm... knjiga smrti i razonode (thanx, Kopicl!) koja će bogato nagraditi čitaoca koji joj bude ravan, a oni u slabašnijoj formi će možda brzo početi da gube dah pred blaškovićevskim preobiljem i brzinom, pa će tražiti od njega da ode u boks, gde će zadihano zavapiti "Skidaj gumu, Laslo! Skidaj gumu, Laslo"!

Ta di ću vrelu gumu dirat, čoveče?!

Teofil Pančić

21.11.03 Večernje novosti

PESNIK, prozaista i esejista iz Novog Sada Laslo Blašković (1966) za roman "Madonin nakit", dok je još bio u projektu, dobio je književnu stipendiju Fonda "Borislav Pekić", što je bio pouzdan znak da je reč o ozbiljnom delu.
To potvrđuje i kritičar Zoran Paunović koji ističe da se ovim romanom Blašković potvrđuje "kao jedan od najznačajnijih novijih srpskih romansijera".
- Čitljiv i zavodljiv, dok nam predočava slojevitu priču o nesporazumima iz (ne)svakidašnjeg života, ovaj roman je istovremeno i duboko ukorenjen u najbolje tokove moderne prozne tradicije - kaže Paunović. - Otud u "Madoninom nakitu", na primer, džojsovski precizna veština sinhronizacije lajtmotiva koji nepogrešivo pronalazi svoje mesto u mozaiku celine; nabokovljevski razbokoreni estetizam rečenice koja uživa, ali ne umire u vlastitoj lepoti; melanholični cinizam u kojem se kao kod Kiša oseća pre tuga nego gnev zbog toga što je svet tako pogrešno skrojen. Sve to, uz obilje drugih suptilnih igara, za više čitanja i odgonetanja, sliveno je u skladnu celinu. Blašković pesnik i Blašković pripovedač slažu se bolje no ikada ranije. I još nešto: protagonisti "Madoninog nakita" pali su dovoljno nisko da bi na prividnu uzvišenost i samobitnost ljudskog jada mogli da pogledaju s aristokratske visine.
Inače, priča se događa ovih dana, u novosadskom književnom miljeu, a glavni junaci su pisci i kritičari čija su imena malo izmenjena, ali se lako mogu prepoznati.