01.01.00
Politika 1998.
Laslo Blaškovic - Svadbeni marš
U pitomom i prepoznatljivom zanru autobiografkog romana, kroz povišeni tonus ja-forme trenutnog naratora, ciji je i sam zivot tek literarna metonimijska senka stvarnog, Blaškovic je ovog puta napisao roman višeslojno citljive lakoce, stišanog humora i dubinskih intertekstualnih i metastvarnosnih reperkusija. Prica knjige je kao poput nekog sna u kojoj se autor obraca citaocu snevacu i rasporeduje stvari dozivljenog, te memorijske ispise vlastitog rastrojstva culnosti, u privid zajednickog prostora svesti, dakle u tekst...
01.01.00
Dnevni telegraf
20.08.1998.
Pogrebni mars ljubavi
Postalo je skoro pravilo da se svi uspesniji savremeni pesnici ogledaju i u pisanju romana. I talentovani pesnik Laslo Blaskovic (Novi Sad, 1966) koji je pesnicku originalnost i vestinu vec potvrdio na sest pesnickih knjiga (Gledas, 1986, Zlatno doba, 1987, Crvene brigade, 1989, Ritam-masina, 1991, Imenjak, 1994, i Zivoti bacaca kocki, 1997), romanom Svadbeni mars polozio je "veliku maturu" iz knjizevnosti.
Naslovna sintagma asocira na posmrtni mars, sto se na kraju romana i potvrdjuje anegdotom o svadbama mrtvih ljubavnika koje jos postoje u tradiciji nekih nasih krajeva gde se svira i igra svadbeno kolo samo u obrnutom smeru. Posto size romana cine dve svadbe, glavnog junaka i njegove sestre, u razmaku od godinu dana, to se znacenje naslova romana namece kao posmrtni mars ljubavi, jer stupanjem u brak institucionalizovana ljubav gubi neke svoje osnovne atribute i umire.
Pisan u duhu postmodernistickog manira, roman je sastavljen od brojnih fragmenata koje u celinu povezuje glavni junak, a glavni tok radnje vremenski je uokviren dvogodisnjim trajanjem (1991-1992), iako mnogim digresijama seze u blizu i dalju proslost.
Ako je postmodernizam u knjizevnost nesto vredno doneo, onda je to, pre svega, ukljucivanje citaoca u piscev stvaralacki postupak, navodjenje na saucesnistvo, ako ne u zaplitanju radnje, ono u njenom komentarisanju.
Drugi deo romana Zaliv svinja nastavak je autobiografske price naratora iz prvog dela Boja trule visnje, samo se sada tok svesti glavne licnosti odvija za vreme vencanja njegove sestre. Sa stalnom potrebom odlaganja kraja, kao kod Seherezade, ispricano je trinaest dogadjaja iz zivota protagoniste romana od kojih su neki refleks drustvenih, politickih i knjizevnih zbivanja na prostoru drzave u raspadanju i bujanja nacionalistickog otrova i verskih netrpeljivosti.
Mnogim svojim metaforama, metonimijama, neocekivanim epitetima i jos neobicnijim komparacijama, jezik i stil prvog Blaskovicevog romana je blizak ekspresionistickom lirskom romanu dvadesetih godina ovog veka.
Milutin Lujo Danojlic
01.01.00
Rec
mart 1998
#43
Aluzivnost pripovedanja
NAKON CETIRI KNJIGE POEZIJE (Gledas, 1986; Zlatno doba, 1987; Crvene brigade, 1989; Ritam -- masina, 1991)Laslo Blaskovic Mladji (1966) objavio je svoj drugi roman Svadbeni mars (prvi Imenjak objavljen je 1994). Moglo bi to manje upucenom citaocu da deluje kao pobeda dominirajuceg zanra. Ali nije tako. Blaskovic je podjednako umetnicki uverljiv u romanu kao i u poeziji. Samo, u njegovoj prozi se cuje poseban aluzivni dijaloski odjek.
U Svadbenom marsu se otkrivaju novi oblici iskazivanja slobodnije i opseznije narativne igre, inace najsnaznije predocene na pocetku dela. Jezik romana ne pobedjuje jezik poezije, ali obuhvata i elemente pesnickog jezika. Prvom recenicom ironicno se najavljuje poeticko-dijabolicki moto:"Daj mi prvu recenicu". Njome se, efektno i dosledno, istiskuje pateticnost kanonizovanih jezickih sistema i priziva dijalog. Ocita je usmerenost pripovedaca ka induktivnoj metodi. U romanu se nalazi mnostvo otvorenih i skrivenih knjizevnih aluzija. Njima se ne saopstava samo shema nacitanosti junaka, nego i shema poetickog bezanja od pojedinacnih govornih mikrostruktura ka obuhvatnom jeziku romana. Takvo nastojanje odredilo je ulogu zanimljivih, uglavnom poznatih, ali dosledno ironijski zasnovanih stilsko-retorickih postupaka.
Svadbeni mars, otuda, u svojoj mnogojezickoj raslojenosti pokazuje lice posebne umetnicke stvarnosti. U njoj nisu sukobljeni samo jezici drustvenih grupa i profesionalni jezici, vec i jezici razlicitih generacija. Blaskovicev roman je oblikovan kao razgovor sa knjizevnom bastinom. U njemu se, medjutim, ne primecuje disfunkcionalna raslojenost. Knjizevne aluzije predstavljaju posebnu romanesknu dinamiku. Jer od Remboa se (a on se otvoreno pojavljuje kao znacajno ime-simbol) na pocetku brzo prelazi na skrivenu Danteovu prisutnost:"Eto, tako nesto sacekalo me je na pola zivotnoga puta, kada samzalazio u rajsku sen tridesete." U prepevu Vladete R. Kosutica Danteov junak, na pocetku, kaze: "Nasred nasega zivotnoga puta". Tematsko-stilska, retoricko-simbolicka i aluzivna komesanja u romanu sire i produbljuju sloj znacenja svuda gde citalac moze da prati brojne aluzije. Tamo gde se citalacka iskustva naratora i citaoca ne poklapaju, ostaje se na nivou duhovite price. Kao sto narator "pusta stvari da (mu) se dogadjaju", tako se i citalac dogadja romanu kao nepredvidljivost drugacija upravo za onoliko koliko je razlicito citalacko saznanje. Iskustvo knjizevnosti ne zamenjuje u potpunosti zivotno iskustvo, ali ga, umnogome, dopunjuje i razvija.
Govor junaka predstavlja ironicno-ispovednu reminiscenciju od 29. novembra 1991. godine, kada pocinje sredisnji cin romana. Sa stanovista pripovedanja, narator trazi naizmenicno jedinstvo u raznolikosti i raznolikost u jedinstvu. Retoricko jezgro romana orijentisano je na povezivanje razlicitih simbolickih cvorista. Blaskovic nesumnjivo ima poseban osecaj za ritam. Otuda u romanu brojne mikrostrukturne (lirske) i makrostrukturne inverzije kojima se ukazuje na drugacije lice stvarnosti i simbola koji je predstavljaju. Parodicni porodicni ton romana odlikuje se brojnim humornim stilizacijama i razlicitim oblicima retorickog prerusavanja. Visokostilizovani govor naratora cesto je, u toj funkciji, suprotstavljen brojnim vulgarizmima i opscenostima, prepoznatljivim damjanovizmima.
Bez obzira na duhovitost i tematsko-- -simbolicku sirinu romana, Svadbeni mars ce, pretpstavljamo, tesko uci u vidokrug savremenog citaoca i pored svojih neospornih vrednosti. Ovakva proza podrazumeva dijalog citaoca sa knjizevnim aluzijama, a samim tim, i sa knjizevnim junakom. Zaista, osamdesetih i devedesetih godina ovoga veka sve je vise dela sirokih intertekstualnih znacenja. Medjutim, njihov artificijelni znacaj potisnuo je umetnicki. U sirim citalackim sferama on jos ni izdaleka nije dovoljno shvacen. Neki od tih pisaca (kao Svetislav Basara, na primer) uporno se bore da znacenje njihovih dela bude procitano onako kako se to zahteva iznutra, a ne spolja. Svadbeni mars jeste na takvom tragu, ali donosi i dosta inovacija. Dijaloska orijentacija, koju nagovestavaju analogije (otvorene i prikrivene: "lirska Itaka", "londonski obucar" -- Crnjanski; "ruski hrtovi" -- Pavic; "pucina plava spava", Santic...) medju mnogim motivima domace i svetske knjizevnosti (u romanu se aludira na vise od sto razlicitih stvaralaca) oblikuje nova asocijativno ironicno-parodicna polja. Time se stvaraju nove umetnicke mogucnosti za literarni dijalog koji podrazumeva razgovor o knjizevnosti, a ne knjizevni razgovor.
Brojne su filmske (Kusturica, Felini, Forman, Hickok, Bogart, Merilin Monro...) i muzicke (Betoven, Sinatra, motiv marsa...) asocijacije. One, u okviru romana, bogate iskaze tradicionalnih retorickih prosedea. Izmestene iz svog okruzenja, ove aluzije nose elemente svog prvobitnog konteksta, svoje primarne predmete i poseban afektivni sklop. U susretu razlicitih motiva, slika, jezika i govora dolazi do razgovora razlicitih konteksta. Narator se ne trudi da ostane nepristrasan. On aktivno zivi svoje slike I asocijacije. Njegovi govorni izbori postaju izuzetne slike iz sveta umetnosti, koje se ne moraju slediti, ali se moraju imati u vidu.
Blaskovic, medjutim, ponegde nailazi na otpore samoga predmeta pripovedanja. Tako bogate literarne asocijacije nailaze na opasnost neprepoznavanja ili banalnog prepoznavanja. Samo prepoznavanje nije po sebi dovoljno. Fabulom netipicnog junaka, koji o sebi govori kao da je tipican, masta se pretvara u stvarnost, a stvarnost opisuje kao deo uobrazilje. Na posebnim putevima prema simbolici nesporazuma, reci, motivi i aluzije iz drugih konteksta se sukobljavaju, mozda ne dovoljno cesto, I zato sto ponekad ne istrajavaju u svojim stavovima, retko se medjusobno istinski ometaju i sustinski osporavaju.
Ni narator se ne suprotstavlja svojim knjizevnim slikama i znacima knjizevnosti. Ponekad se literarna aluzija svede na efektno, ali nerazvijeno poredjenje ("niti da se predstavljam kao Feliks Krul"). Izmedju razlicitih pominjanih pisaca, knjiga, junaka I naratora slaze se cvrsto, tesko prohodno intertekstualno tkanje. Tako se pripovedanje o istoj temi dozivljava, ponekad, kao ponavljanje, a ne napredovanje. Govor junaka se stilski individualizuje do mere neophodne da se glasovi razlikuju unutar posebnih dijaloga koji postaju deo naracije. Replike obelezene kurzivom imaju dvostruko dejstvo: da smire dijalog I dinamizuju naraciju.
Svaki lik romana koji se prepoznaje iz stvarnosti ( Delic, Tisma, Toholj...) predstavlja liniju ironicnih aluzija. Ironija, medjutim, nije tu samo da se podsmeva. Njome se, najpre, simbolizuju brojna literarna osporavanja, ocene, utisci... Narator svoje knjizevne aluzije uvija koprenom kojom se, hotimicno, zatamnjuju poznati konteksti. Usmeren na probleme odrastanja, junak se uvija autoritetom tudjih reci, novim opstim mestima, gledistima sa strane, drugacijim ocenama. Usmerenost glavnog junaka na svoje opsesije (erotski elementi pripovedanja pruzaju uverljivost retorici odrastanja) radja dijalosku "uznemirenost" romana I napetost u sredini razlicitih aluzija. Uzajamni slozeni odnosi, oblikovani su nekada po tematskoj (Laliceva Svadba, Gombrovicevo Vencanje...), nekad po poetickoj srodnosti (Traven, Pincon, Nabokov...). Ponekad se stapaju sa pripovedanjem u Svadbenom marsu, a cesto se samoparodicno suprotstavljaju ili se, cak, seku. Znacenjske nijanse takvih odnosa oblikuju unutrasnju dijalosku formu dela, bogate razlicite smisaone slojeve, cine izrazajnijom stilistiku romana i uticu na retoricku shemu.
Motiv svadbene pijanke, kojoj se junak cesto vraca, pruza mogucnosti za slozenu igru svesnog i podsvesnog, stvarnog I nestvarnog. Na retorickoj mapi romana to se ocituje priblizavanjem monologa i dijaloga njihovom izvornom dijaloskom jedinstvu. Govor je po svom sklopu dijaloski lik, a monolog je oblik, mozda, najpribliznijeg dijaloga. U romanu se, medjutim, svet likova i predmetnosti ne osmisljava tako sto se bezi ili priblizava dijalogu. Likovi i predmetnosti i sami jesu simbolicki dijaloski pokretaci. To stvara posebne groteskne slike, ponekad rableovske snage, a ponekad, samo, rableovske ostrine. Probijajuci se svetom ovog slozenog romana, kao kroz sumu simbola, citalac postepeno, i sve cesce, otkriva stilske oblike I retoricke tonove koji iznenadjuju novinom. Zauzeta perspektiva naivnosti ne otkriva neobavestenost pripovedaca. Ona, pre, ispituje citalacku pazljivost. A pazljivost je, danas, gotovo isto toliko retka kod citalaca, kao i kod pisaca. Ipak, pazljivi pisac koji vodi racuna o detaljima, nalazi se pred nama. Ali takvim citaocima sve cesce zameraju na sitnicavosti. Gde ce se susresti te dve samoljubivosti i kako ce se sukobiti, jer do sukoba, neminovno, mora da dodje, to je tesko reci. Tek, duhovitim obnavljanjem solarovske paradigme o demonizmu modernog romana, Blaskovic oslobadja znatnu ironicnu energiju koja ga priblizava vrhuncima nase savremene proze.
Dobrivoje Stanojevic
