Žene pisaca

11.08.07 Politika

POEZIJA U VREMENU
Ko je čitao poeziju i prozu Lasla Blaškovića u poslednjoj deceniji odmah je postao i svedok jedne zanimljive promene. Promene, istina, tihe, ali utoliko delikatnije, plodonosnije i zanimljivije.
Mada je najpre postao pesnik eruptivne snage, ta promena je prvo bila vidljiva u njegovim romanima. Prvi Blaškovićev roman, Imenjak (1994), po svemu je, zapravo, bio jedna dugačka pesma u vrlo uslovnoj proznoj formi. Ispunjen nizanjem gustih metafora, kakve brojem i tipom nisu česte ni u poeziji, kao i slikovnim jezikom koji jedva da omogućava uspostavljanje barem nagoveštene priče, Imenjak je u osnovi predstavljao nastavak pesničke avanture. U narednim piščevim romanima žanr dolazi po svoje: poezija se povlači pred prozom, a slikovni jezik i pesničke metafore pred sve preglednije oblikovanom pričom. Razume se, to biva postepeno: u Svadbenom maršu (1997) ova promena još nije dovedena do kraja, a metafore su i dalje jasno akcentovane i prilično osamostaljene, da bi u Mrtvoj prirodi sa satom (2000) i u docnijim romanima Madonin nakit (2003) i Adamova jabučica (2005) priča sa izrazitim planom razvoja, sa pozicioniranim figurama pripovedanja i istančano uspostavljenim napetostima postala osnovno obeležje romanesknog sveta. Ipak, i u tim romanima prepoznajemo da ih je pisao pesnik, što valja razumeti kao kompliment, budući da su posledice te činjenice prvorazredne: odličan pripovedački jezik, usredsređenost na detalje, vrlo često ostvarene iz neočekivanih uvida, metaforička smelost ponikla iz duha priče i saobražena sa njim.

U poeziji, žanru koji u poslednjoj deceniji manje piše, Blašković preduzima srodan poetički i oblikotvorni postupak. Sve do knjige Životi bacača kocke (1997) njegova poezija je bila prepoznatljiva najpre po snažnoj neonadrealističkoj energiji opredmećenoj u paradoksalnim asocijacijama, smelim i oslobođenim metaforama, kao i u jeziku u kome se ukazuje karakter jezičke i poetičke igre. U knjizi Životi bacača kocke nagoveštava se upotreba još jednog postupka uobličenja u ovoj poeziji koji će, zbog svoje prirode, imati i jasne poetičke implikacije. Posredi je neposrednije povezivanje pesničkog jezika i duha priče, što je vidljivo ne samo u poemama, kao jednom od omiljenih autorovih pesničkih oblika, već i u sasvim kratkim pesmama. Blaškovićeve pesme od tada, u svakoj sledećoj knjizi sve jasnije, zadobijaju karakter pesničkog izlaganja, pričanja u formi pesme. Na toj osnovi nastale su neke od najboljih pesama ovog autora. To lako možemo videti i u knjizi Žene pisaca, pre svega, u pesmama „Zlatno doba”, „Posmrtna maska”, „Pesnička veština”, „Na način junoše” ili „Bauk, telohranitelj”.

Posle nekoliko knjiga u kojima je bilo više poema nego pesama, Laslo Blašković je napisao knjigu u kojoj preovlađuju kratke pesme. Mada je ostao privrženik asocijativne fraze i eruptivnog izraza, zbog čega je jedan od najizdašnijih proizvođača pesničkih slika u savremenoj srpskoj poeziji, Blašković je u knjizi Žene pisaca uneo jedan važan dodatak gradivnom materijalu svojih stihova. Naime, u njima, mnogo više nego do sada, zapažamo kako ove pesme nastaju iz sasvim svakodnevnih relacija i od epifanija otkrivenih u toj svakodnevici. Otuda ove pesme možemo doživeti i kao svojevrstan izlazak u svet, kao jezičko posredovanje naglašeno individualizovanih fascinacija i razočaranja lirskog subjekta koji je granice sopstvenog jezika poistovetio sa spoljnim granicama vlastitog sveta. Susret sa svetom jeste susret sa pričom, zbog čega u Blaškovićevim stihovima sve jasnija postaje govorna fraza, koja je uvek poetički osmišljena i ironijski produbljena. Tu počinje priča koja omogućava pesmu, to munjevito povezivanje rasutih fragmenata stvarnosti, onih vidljivih i onih neopozivo minulih, onih nepopravljivo doživljenih i onih lucidno naslućenih. „To su svi/ moji košmari,/ to,/ usput,/ pokušavam/ da ispričam”, tako se kaže na kraju dvodelne pesme „Bauk, telohranitelj”, u nedvosmislenom zahtevu za priču u formi pesme. Povezujući košmare kao sadržaj iskustva sa pričom kao oblikom posredovanja, pesnik nas još jednom podseća na poziciju sugerisanu i u pesmi „Pesnička veština”: „ali ljudi ipak ne mogu pisati/ samo da bi što pre zaboravili/ ono o čemu pišu”.

Pesme su iskustva, to sada može da kaže i Laslo Blašković, a ta iskustva su neobično raznolika i po mnogo čemu nesvodiva. U pesmama iz knjige Žene pisaca pratimo, gotovo u isti mah, kamerne priče i iskušavanje medijske logike savremenog sveta, bezmalo privatne utiske i raspravljanja najaktuelnijih pitanja i figura modernog doba, upečatljive pesničke putopise i složene introspektivne uvide, melanholična preispitivanja i pesniku, a i njegovim čitaocima neobično drage poetičke cinizme. U pesmama iz knjige Žene pisaca neretko se pesnik suočava i sa pesničkom tradicijom, u kojoj se, saglasno profilu ove poezije, otkriva i njegovo neonadrealističko i neoavangardno pesničko iskustvo. Ali se, isto tako, u dijaloškom tonu koji podstiče napetost postavljenog pitanja, raspravlja uloga i sudbina moderne poezije koja se iz zlatnog doba prizemljuje u svet običnih i malih stvari, omeđene egzistencije i trenutaka u kojima je mogućno prevladati zadati prostor.

Nesvodivost pesničkih iskustava koja stoje iza pesama u knjizi Žene pisaca na prirodan način proističe iz nomadske radoznalosti ovog autora, osvedočene i u njegovoj prozi i u njegovoj poeziji. Invencija koja iznenađuje u tekstu, ali se, odmah iza tog početnog utiska, pokazuje kao logična, zasnovana i, pre svega, funkcionalna, to je stajaći poetički i oblikotvorni zahtev koji se raspoznaje u književnosti koju, u nekoliko žanrovskih formi, piše Laslo Blašković. Odbijajući predvidljivost i ponavljanje, čak i ako bi to iziskivalo ponavljanje samog sebe, ovaj autor se predstavlja kao jezički inovator, kao pronalazač još nekorišćenih metafora, kao neposustali istraživač.

Nije ga uvek lako pratiti na tom putu, niti je na tom putu jednostavno njemu samom. Ali je od toga važnije da je, pri svemu tome, postavljena visoka mera zahvaljujući kojoj je ova poezija lep vidik i prepoznatljiv, u sebi ostvaren i izrazit svet savremene srpske poezije.

Gojko Božović