Turnir grbavaca

17.11.08

ČESTITAJUĆI Laslu Blaškoviću na nagradi „Stevan Sremac“ za roman „Turnir grbavaca“ („Geopoetika“), gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić zatvorio je jedan krug u kome je glavnu ulogu igrala upravo - knjiga. Blaškovićevo otpuštanje, u oktobru prošle godine, sa mesta urednika časopisa „Polja“ i odlazak iz novosadskog Kulturnog centra bilo je (ne)posredno povezano sa sada nagrađenim romanom.
O povezanosti romana i otpuštanja govorilo se i na sednici PEN centra, održanoj u Novom Sadu, na kojoj je jedina tačka bila „Blaškovićev slučaj“. Godinu dana kasnije, međutim, krug je počeo da se otvara. Blašković je imenovan na mesto direktora KCNS-a, umesto Miodraga Kajteza koji ga je i smenio sa mesta urednika „Polja“, a sada je dobio nagradu „Stevan Sremac“ za „sporni“ roman. A na kraju priče je usledila čestitka koja je došla iz Gradske kuće, kojoj se pre godinu dana bezuspešno obraćao otvorenim pismom.
U romanu „Turnir grbavaca“ Blašković je delom opisao „atmosferu užasa i nekulture“ u kojoj je radio tokom 2007. godine. U vreme spora sa upravom KCNS-a govorilo se da je roman doprineo njegovoj smeni.
* Koliko je ta knjiga uticala na vaš privatni i profesionalni život?
- Trudim se da me svaka moja knjiga promeni. Ili, bar, ostavi u takvoj iluziji. Sve sam te moje, i profesionalne i privatne, živote izmešao. To je gotovo poetička odluka.
* Zašto ste se odlučili za dnevničku formu?
- Razlozi su, naizgled, sasvim prozaični.
Pripremao sam se da napišem roman o jednom mrtvom banditu, kad mi je stigao poziv urednika da za časopis „Književnost“ pišem dnevnik. I samo sam ludački počeo da mešam te dve karte koje sam imao u rukama. Priznajem, to baš i nije čisti dnevnik, nego roman sa sličnom maskom. Premda sam se trudio da u svojim manje-više plemenitim izmišljotinama budem što je više moguće dnevnički istinit i iskren, ali do zuba veran božanstvu priče. Dnevnička forma je jedan od najvidljivijih (ako ne najlakših) načina da čitaoci poveruju u vaše maštarije. Sve sam to ja, govorim, i kada to uopšte nisam.
* Koliko vam znači nagrada koja nosi ime Stevana Sremca?
- Krajem prošlog veka anketirao me je jedan književni magazin. Valjalo je izabrati pet najboljih knjiga srpske književnosti. Na iznenađenje mnogih mojih kolega stavio sam u prvu petorku i Sremčev roman „Pop Ćira i pop Spira“. Znao sam da će tako biti. Mi još robujemo velikim temama, tragičnim koracima velikim za čovečanstvo. Onaj prazni život malog sveta, o kojem govore Sremac i moderna književnost uopšte, čini se odveć neozbiljnim i nedostojnim. A to je kod Sremca upravo najinteresantnije, ta tragikomedija svakodnevice. Sremac je banalne događaje izlagao toliko uvećane da poprimaju fantastične oblike. Zato su kod njega snovi toliko bitni, kao i njihova iščašena, uvrnuta tumačenja. Da je Stevan Sremac pisao na nekom od velikih svetskih jezika, danas bi stajao uz najveće humoriste, Gogolja, Marka Tvena.

D. STOJANOVIĆ

22.11.07 NIN

Kišove sablasti ne prestaju da opsedaju srpsku književnost! Najnoviji roman Davida Albaharija o literarnim mistifikacijama te polufikcionalni dnevnik Lasla Blaškovića o autorskoj svakodnevici u oskudnim vremenima (podnaslov “Dnevne zapovesti”) nedvosmislena su svedočanstva o tome da, i dvadesetak godina nakon silaska sa životne scene, figura proslavljenog i osporavanog autora Časa anatomije ima istaknuto mesto u samorazumevanju domaće književne javnosti. Posle pretprošlogodišnje žučne polemike u štampi i van nje, opet je, čini se, pušten iz boce onaj antagonistički duh koji je svojevremeno pratio pojavljivanje Grobnice za Borisa Davidoviča i spisatelji ovdašnji se, prećutno ili izričito, ponovo opredeljuju za kišovsku paradigmu ili pak protiv nje.
Kao što jasno pokazuju ove dve žanrovski različite knjige, Albahari i Blašković dolaze s iste, apologetske strane te nevidljive razdeone linije. Valja, međutim, kazati da se ni u jednom ni u drugom slučaju ne radi o tek nekritičkom tabuisanju Kišove ličnosti. Pisac Ranih jada i Peščanika doživljen je, naime, prvenstveno kao čovek u sukobu s duhom palanke, onim duhom koji je, po Radomiru Konstantinoviću, zarobljen negde na pola puta između plemena i sveta, zavetovan jednoobraznosti, jednostavnosti, zatvorenosti i kolektivnoj volji kao neprikosnovenom autoritetu. I mada su pozornice na kojima defiluju neznani i znani junaci ovih knjiga Beograd i Novi Sad, po urbanističkim merilima gradovi što nikako ne podležu malovaroškim dimenzijama, dovoljno je setiti se one opaske Isidore Sekulić o tome da je palanka večna forma ljuskog društva i da su veliki gradovi zapravo sastavljeni iz brojnih palanki, pa razumeti ono naročito, antipalanačko raspoloženje koje je ovde na delu.

Pripovednom svedenošću na opsednutost glavnoga junaka plagijatorskom bezobzirnošću nekadašnjeg prijatelja i čaršijskog nadripisca, Ludvig je verovatno najbliži Mraku, Albaharijevom pseudopolitičkom romanu o lokalnim i globalnim paranojama i teorijama zavere. Ali, ostajući u području lepe književnosti, pisac Cinka i Mamca ovde ipak ispisuje u osnovi kamerno i pri tom albaharijevski dvosmisleno štivo, koje je moguće čitati kao naknadnu odbranu izvorno borhesovske vokacije postmodernizma, ali isto tako i kao satiru na lažni postmodernizam u srpskoj književnosti, sadržan u konceptualističkom praznoslovlju i jalovosti.

Čitalac koji pokuša da raspozna stvarne ličnosti koje stoje iza makijavelističkog Ludviga i njegovog defetističkog kolege naći će se, međutim, u priličnoj nedoumici, budući da Albahari stapa crte različitih individualnosti, onemogućavajući neposrednu identifikaciju, po svemu sudeći zato da bi svoju spisateljsku oštricu u potpunosti usmerio na samoobmanljivi mentalitet glavnog grada kao izraz prikrivenog i netolerantnog malograđanskog duha (dalje razvijanje teme Pijavica) koji od njega u krajnjoj liniji čini tek rastrzani “palanački velegrad”. I mada sve satirične žaoke i invektive dolaze iz usta glavnog junaka i tzv. nepouzdanog, životno uskraćenog i stoga lično pristrasnog pripovedača, ovaj kratki roman s tezom donosi verovatno jednu od najprovokativnijih i najbeskompromisnijih slika koju je novija srpska književnost iznedrila o sebi samoj i aktuelnoj duhovnoj klimi u kojoj nastaje.

Uprkos tome što je i potpisnik Turnira grbavaca izričito uveren da je poziv pisca da se kavži sa svima, njegova knjiga ipak je u izvesnom smislu mekša, manje rezolutna i jetka od one koju potpisuje autor Ludviga. Ali to ne znači i da je u isti mah manje izazovna. Progresivno se nadovezujući na (auto)fikcionalno tkanje prethodnog romana pod naslovom Adamova jabučica, Laslo Blašković ovde, naime, “razrezuje” i secira duhovnu palanku takoreći iznutra, iz sopstvene biografije kao literarizovanog poprišta borbe s banalnošću i trivijalnošću, tim kiseonikom malog-velikog palanačkog sveta o kojemu sve vreme piše.

Ne libeći se toga da pomene i komentariše konkretne ličnosti (Kusturica, Popa, Tišma, Kajtez), pojave i događaje, od kojih su neki dobili čak i naknadne, po samog autora ne baš najveselije epiloge (afera oko časopisa “Polja”), Blašković je, čini se, pronašao vizuru i formu koje su sasvim podesne za ono što naziva “lutanjem u mestu” i “bezmerno uveličavajućim” a “istinitim izobličenjem” spisateljskog “gledanja pod mikroskopom”. Kao i u Ludvigu, presudni udeo imaginacije (kišovski domišljena povest o starom znancu Đorđu Ječincu), podložan je, naravno, izvesnim pripovednim i interpretativnim ambivalencijama, ali krajnji smisao ove javne “dnevničke biopsije” verovatno je moguće sagledati tek u svetlu onog neuklonjivog egzistencijalnog uloga koji su ranije Blaškovićeve pripovedne fikcije neprestano prizivale i priželjkivale, a koji je sada neposredno iznet pred čitaoca, u istoj onoj meri u kojoj mu Albaharijev roman, reklo bi se, tek zagonetno-parabolično posreduje i nagoveštava.
Baš ovim gestom individualne otvarenosti i lične izloženosti, u sadejstvu s (ne)očekivano lepim lirskim momentima i odeljcima, autor Turnira grbavaca naznačio je možda i presudan korak simboličnog nadvladavanja palanke u neopipljivom prostoru same duševnosti, tamo gde je ona inače najotpornija i najpostojanija. I svaki čitalac ove knjige ima, naravno, istu mogućnost, ali samo od njega zavisi šta će sa njom naposletku i da učini.


Tihomir Brajović

08.11.07 Vreme

I tako, svi moji prijatelji i neprijatelji bave se literaturom. To mi je izgleda sudba, i skoro da sam se s njom pomirio
Šta je književnost, ili možda ono što zovemo "književni život", a po Česlavu Milošu? Turnir grbavaca. A šta je Blaškovićev Turnir grbavaca? Roman u formi dnevnika, ili dnevnik koji se pretvara u neku formu "dokumentarističkog" romana, sa ili bez ciljanog mistifikovanja odnosa "literarnog" i "stvarnog"? U oba slučaja – koji, uostalom, možda i nisu doli jedno te isto – pisac Laslo Blašković ispisuje knjigu u čijem se epicentru nalazi pisac & građanin Laslo Blašković, jedan "hiperrealni" lik, naizgled ni veći ni manji od Života (ih, kao da Život uistinu može na papir?! ili drvo, more, kuća na slikarsko platno), smešten u konkretan mizanscen savremenog Novog Sada, tačnije, svih onih prostora u kojima se odvija glavnina njegovog života (kuća, radno mesto...), okružen ljudima iz porodičnog i profesionalnog okruženja; ove potonje svako će iole upućen lako prepoznati jer i nisu "maskirani", to jest, jer se u romanu-dnevniku pojavljuju u cameo rolama, dakle, igrajući same sebe, izvodeći autentične (ili "autentične") dogodovštine iz sopstvenih života, propuštene kroz filter Blaškovićeve opservativnosti, uvek lucidne, a na smenu blagonaklone, nervozne, rezignirane, savezničke, smorene, nekad čak detinje zlobne. Ili barem pisac želi da u sve to verujemo; osim ako ne želi upravo suprotno: da u to ne verujemo, da mislimo da je to što u Turniru grbavaca piše tek serija kvazistvarnih događaja i isto takvih likova, to jest jedna od onih karakterističnih "postmodernističkih mistifikacija", a što mu – ta iskonstruisana distanca, naime – omogućava da se rasterećenije pozabavi nekom vrstom ispovednog dokumentarizma sa duplim dnom, što i nije loše polazište za dnevnik koji se preliva u roman i obrnuto.
Na drugoj strani, Turnir grbavaca je roman o nastajanju – i abortiranju – jednog romana koji, dakle, do kraja zapravo – neće nastati. Ono što ovde vidimo njegov je zametak, fetus, to su krhotine nečega što nije dobilo svoje puno uobličenje. Potaknut novinskim feljtonom o već davnom slučaju novosadskog – tačnije: podbarskog, što nije nevažno, jer Podbara je matični mikrokosmos ove knjige – kriminalca Gavre koji je, tamo još duboko u socijalizmu, ubio pripadnika Narodne Milicije, a s kojim su pisac i njegovo okruženje povezani raznim čudnim nitima kakve već zna da isplete zajednički život u jednoj relativno maloj i zatvorenoj "starosedelačkoj" zajednici, Blašković uporno dubi paralelni narativni tok ove knjige, ispreplićući ga sa onim dnevničkim; to srastanje, istini za volju, nije uvek najsrećnije (bar za ukus ovog čitaoca, Gavra i društvo ponekad, da prostite, malo tupe), i utoliko predstavlja najslabije mesto ove knjige. Mada joj, na drugoj strani, i podaruje nešto "krosžanrovske" složenosti koje bi bez nje bilo manje.
Kako god okreneš, Turnir grbavaca pre svega je (para)dnevnički tekst uronjen u "novosadsku književnu sredinu" (manjim delom i beogradsku) sa svim njenim osob(e)nostima i ritualima, fokusiran – logično, s obzirom na preciznu njegovu datiranost: od 17. decembra 2006. do 25. januara 2007. – na piščevu rastuću otuđenost od "radnog okruženja" koje pretežno naseljavaju anonimni, zaplašeni činovnici, a kojim gospodari isfrustrirani polupisac na politički indukovanom šefovskom mestu, imenom i mnogo čime još onaj isti koji je to i u Blaškovićevoj (tj. našoj) "stvarnosti". Otuda nije čudno – mada lično nezainteresovanom čitaocu uopšte ne mora biti tako važno; ovo će reći da tekst funkcioniše i bez te vrste "upućenosti" – što je književni lik uzvratio udarac, a o čemu smo nedavno pisali na ovom istom mestu...
Ovaj će dnevničko-narativni tok, kao i onaj o Gavri, privući najviše pažnje i podići još nešto panonske prašinčine, ali bilo bi šteta da ta priča proguta fakat da je Blašković u ovo naizgled neambiciozno dnevničarsko beleškarenje uneo svu svoju pripovedačku veštinu i eleganciju, i da je u svoj fragmentarni dnevničarski tekst "sakrio" nekoliko izvanrednih eseja (recimo o "jugoslovenstvu", o identitetu, o neizbežnom, za Blaškovića lajtmotivskom Kišu etc.), kao i niz sjajnih intimističkih crtica, pa i pravih pripovedaka (recimo, onu sa kupovanjem kondoma) dostojnih najboljih stranica njegovih prethodnih romana. Što će reći da je više nego dozvoljeno verovati da će Turnir grbavaca, ma koliko žanrovski hermafroditan bio, dosta dobro preživeti "trenutak" i nadživeti famozne "kontroverze" koje se oko njega pletu – ne bez piščeve demijurške namere, dakako... – i dočekati smirivanje sadašnjih strasti kao integralan deo blaškovićevskog proznog sveta, koji skoro sav stane u najviše pet-šest kilometara kružno oko Almaške crkve, a opet je veći i širi od mnogih koji svoje svetove razvukoše široko a pretanko, kao loša domaćica testo za supu!

piše: Teofil Pančić

22.09.07 Politika

SAVREMENA PROZAU jednoj od verzija poslednjeg intervjua Česlava Miloša koji kruži Internetom slavni pisac izjavljuje kako je na Berkliju držao predavanja o Dostojevskom i kako zna sve njegove laži. „Bezmerno je lagao, pre svega samog sebe”. Uz ovaj zanimljiv odgovor koji je usledio nakon pitanja da li genijalnost opravdava, Česlav Miloš ređa još čitav niz iskrenih misli. Na pitanje zašto je citirao Tomasa Mana i njegovu misao da književnost nije poziv nego prokletstvo, seče kratko: „Jer je velika muka”, da bi pri kraju doveo u pitanje i čitavu umetnost. „Umetnost, uopšte, veoma je sumnjiva. I sam sam negde napisao: Književnost je turnir grbavaca”.

Da li zbog Miloša ili ne, Laslo Blašković upravo ovako naslovljava svoju najnoviju knjigu koja u podnaslovu ima odrednicu – „dnevne zapovesti”. Reč je o knjizi koja je napisana u formi dnevnika na dve stotine strana. Laslo Blašković, da, upravo on (!), kako će to već nakon prvih rečenica čitaocu biti jasno, vodi dnevnik od nedelje 17. decembra 2006. do četvrtka 25. januara 2007. godine, pišući najviše o Podbari, delu Novog Sada u kome živi, ali i o svom privatnom i književnom životu, glasno i jasno pominjući imena stvarnih ličnosti. Čitaoci ranijih knjiga Lasla Blaškovića znaju da je jedan od njegovih najinteresantnijih književnih postupaka svakako onaj kad u fikciju uvede junake – sme li se reći stvarne ličnosti – poput Danila Kiša ili nezaobilaznog Aleksandra Tišme, kog ima i u ovom slučaju, na šta bi se morala obratiti posebna pažnja s obzirom na obimne i (malo je reći) neobične Tišmine dnevnike. U najnovijoj knjizi, opisujući svoje dane, Laslo Blašković pominje sve redom, najčešće pisce iz novosadskog književnog života, ali i šire. Pored Kiša i Tišme koji su sada obrnutim postupkom izgleda jedini izmaštani junaci s obzirom na to da su sa druge strane života, a kojima se nimalo slučajno u slučaju ovog ispisivanja realnog pridružuje i nadrealista Koča Popović, u dnevniku možemo sresti Miroslava i Božidara Mandića, Franju, Vladislavu – ženu Radoslava P., Duška Novakovića, Slobodana Tišmu, Milorada Pavića, Kajteza, Zubanovića i mnoge druge, uz glavnog epizodistu Đorđa Ječinca. No, glavni lik „Turnira grbavaca” zapravo je neko sasvim drugi. Gavra, „taj manje-više smrtni junak”, koji je živeo u piščevoj blizini, „mangup kakvih je kod nas nekada bilo, sitni šarmantni zlikovac, čijih se pesnica još sećaju neki večiti mladići”. Pojava tog mangupa usložnjava čitavu stvar. Kako i zašto?

Svoje prilično jednolične dane, bez nekih velikih događaja – dane koji, da budemo iskreni, baš i nemaju mnogo toga da ponude čitaocu – pisac (da li već ovde možemo napraviti korak napred u fikciju i reći: „pripovedač”!?) ispunjava zabeleškama o lokalnom mangupu skicirajući njegov životopis. Pojava sumnjivog tipa unosi sumnju i u samo pitanje forme knjige, te bi se čitalac mogao zapitati: Laslo, pišeš li ti to u stvari roman? Iako smo sreli čitavu galeriju poznatih nam ličnosti kako se to u dnevniku već i dešava, postupak kojim Laslo Blašković u priču uvodi Gavru, i način na koji o njemu piše, moguće je da prevazilazi granice dnevnika. Zapravo, tu se knjiga lomi na dva dela: dnevnički i (početi a nezavršeni) romaneskni, otkrivajući istovremeno i svoj glavni problem. Ona, kako će nam otkriti i sam pisac na kraju, neće uspeti da postane roman, a sve vreme ćemo, može biti, imati utisak nadmoći romana nad dnevnikom – dnevnikom koji baš i nije najjače oružje iskusnog pripovedača Lasla Blaškovića. Dnevnički deo tek je na trenutke ispisan probranim jezikom i duhovit, nešto češće začinjen političko-literarno-istorijskim pikanterijama koje probude i zagolicaju čitaoca (Tito, Koča, Peko, Kiš, Tišma i te stvari), da bi isti taj čitalac ponovo utonuo u neke banalne opise svakodnevice i uspavao se dok pisac gleda pogubljenje Sadama Huseina, razmišlja, opisuje nam kako ima temperaturu ili kazuje šta radi u redakciji, te usput zaključuje kako Aleksandar Tišma u televizijskim intervjuima loše govori (!?), štaviše „ne zvuči nikako”, uz još mnoge slične slabe – čak vrlo slabe – dnevničke trenutke, na koje će se u pojedinim trenucima kritički obrušiti i sam pisac. Ali, kako ipak gomila feljtonističke zapise o Gavri, te polako na tom terenu ide ka nekom većem zapletu, uz sve vidljivije koškanje sa slabim dnevnikom, očekuje se nekakav bum i isti se na svu sreću za ovu knjigu događa u sredu, 24. januara 2007. godine, na groblju, pazite: 40. dana dnevnika. Na groblju otkrivamo da je pre tih već pomenutih četrdeset dana, taman kada je Laslo Blašković počeo da piše novi roman, Bogdan A. Popović, urednik „Književnosti“, pozvao ovog pisca da za njegov časopis napiše dnevnik. Sad su se sreli na groblju, na jednoj sahrani, prošlo je šest nedelja, pomislih: susreli su se baš kada je duša glavnog junaka nenapisanog pokojnog romana otišla na nebo, te urednik Popović pita Blaškovića šta je sa tekstom. „Gotovo je, Bogdane“, reći će Blašković. „Sve ću vam poslati, čim sednem za računar. Možemo biti spokojni.”

Tad će se pisac sasvim obrušiti na dnevnik i zapitati se nije li vreme da završi tu „dnevničku biopsiju”. „Pažljivo sam saslušao sve te nerazumljive dnevne zapovesti. Hoće li se posle četrdeset noći smiriti pokojnikov duh?” Razrešavajući dilemu pisac jasno zaključuje: „Vidim da neće biti ništa ni od romana o Gavri”. Tu će nam konačno biti jasna ta dobro zamišljena, inteligentna, ali ne baš sasvim dobro i precizno izvedena postmodernistička igra Lasla Blaškovića na koju smo svi od početka sumnjali. Ispašće da smo dobili roman o Gavri iako od njega ništa neće biti, ali i dnevnik o tome kako može da propadne pisanje jednog romana. Da propadne, jer je velika muka, kako reče Česlav Miloš.

Mića Vujičić