Adamova jabučica

25.09.05 Večernje novosti

Roman "Adamova jabučica" Lasla Blaškovića pamti govorni oblik reči, čuje unutrašnji dijalog iz neke, nečije svakodnevice, svevidelice, somnabulatice. Sve je tu poznato, sve blisko, samo su karte pomešane, partija drame iskidana, konci zamršeni.
Ima tu Tišme, negde po obodu, iz romanesknih svetlaca priče starice Žizele, koja prisustvuje umiranju ili sahranjuje, ili samo žali smrt svoga Adama. Ima Pavića preko knjige priča, koja se sa mnogim drugim knjigama mota oko nogu junaka, sa posvetom Tišmi, ima jedne smeše, jedne kaše od opiljaka stvarnosti, uhvaćene kad se toči iz svesti junakinje i njenih podstanara, sustanara, poznanika, komšija koji se po toj svesti motaju dok traje i istrajava posle svega što joj se dogodilo i dok, naravno, povremeno otkriva neke svoje tajne želje, neke skrivene erotske nade, neke sopstvene nimfe i najade, tako usamljena, tako navedena da se ispoveda na parče, da se iskazuje kroz detalj, tačno ili slučajno pronađen, kadar da bude stvaran i često ostane nesvaren za bilo koju klasičnu logiku priče. A vi ga, po volji, možete da smeštate gde hoćete i, ako ne pazite, teško ćete da shvatite ko kome šta sve tu spočitava ili zamera ili tera nekog ironičnog ili duhovitog kera. A sve možete i, kako htednete, da razaberete u mozaiku, u ovom od Tišme ili valjda čak od Prusta inspirisanog tipu romanesknog skenera što snima opiljke govora iz same svesti ove junakinje i onih koji je okružavaju ili u njoj samo odjekuju, borave ili zatvaraju neke romaneskne brave.
Ima tu nečega, ponekad vidovitog, spontano i tačno ispričanog, ponekad zanimljivog, ponekad zbunljivog, često iskričavog i duhovitog, ali vi teško sve to dugo možete s pažnjom da pratite. Ništa vas dramatično, ništa važno, presudno ili intrigantno za ovu priču ne veže, ništa vas ne drži uzdom znatiželje da sve to tako iskidano i isparčano pratite i pojmite. Roman koji vas uvlači u svoje okrilje dramom, zapletom, idejom ili zavodljivim tokom svoje priče, ovde ne postoji. Literatura ovako "moderno" komponovana još od Radomira Konstantinovića bori se za svoje mesto pod suncem i vi vidite kako sve to odavno biva opšte mesto u pisanju romana i kako ogroman trud otiče i mnogi talentovani napori hoće da zatvore neki krug nad izgubljenim egzistencijama i samovanjima oko nas a ne znate zašto vas sve to počinje da umara i čini ravnodušnim i ne umete da objasnite, ni sebi ni drugima, kuda sve to vodi i da li ima nekog dubljeg smisla sem možda da izazove sumnju u civilizaciju kojoj pripadamo.

Dragoljub Stojadinović

15.08.05 Danas

Okretan jezik: Laslo Blašković



Nakon sedam knjiga poezije i poetske proze, te zapaženih romana Svadbeni marš, Mrtva priroda sa satomi Madonin nakit, Laslo Blašković, rođen 1966. godine u Novom Sadu, napisao je "Adamovu jabučicu", odličan i "beskonačan" roman koji ne bi trebalo prepričavati. Svako svođenje ovako simbolički bogatog teksta na jednu ili dve rečenice, uništilo bi značenjsku neuhvatljivost knjige i predstavljalo potkopavanje njene osnovne ideje iznutra. Pre svega zato što su glavni junaci "Adamove jabučice", sada zatvoreni u prostoriji sa mrtvacem i milionima sitnih životnih banalnosti, čitavog tog života pokušavali da dodele sebi neku važniju ulogu, da daju svojoj sudbini veći smisao, te pobegnu od svakodnevne trivijalnosti. Ali se onda, već u prvoj rečenici romana, "vodokotlić pokvario istog dana kada je umro moj muž".
Iza toga, ostala je rekapitulacija i to s nogama u vodi.
Glavna junakinja, udovica tajanstvenog a ustvari običnog Adama, daktilografkinja, iznosi priču koja se kombinuje sa pričom pisca L-a, kog, naravno, možemo da prepoznamo, zajedno sa još nekoliko epizodista. Upravo u toj ispovesti krije se zanimljiva igra pisca: bar u tom najtužnijem i najtajanstvenijem trenutku smrti, glavna junakinja, može biti, svojim skazom pokušava da, od sirovog životnog materijala kojim je bio ispunjen dodatašnji život, napravi nekakvu kreaciju koja neće delovati tako ogoljeno i obično. No, sa vodokotlićem počinje igra: nikad ništa ogoljenije i nikada ništa običnije! Junakinja se sa svojim podstanarom i komšijama vrti oko mrtvog tela svog muža, u zatvorenom prostoru, i to tako da njena tragedija u pojedinim poglavljima, zahvaljujući pre svega Blaškovićevom majstorskom vođenju priče, prerasta u crnu komediju.
Najzanimljivije je to što jedino roman u celom ovom slučaju nikada nije banalan. Njegov okretan jezik koji izlazi iz usta glavne junakinje, uljuljkan i bogat, kakav obično imaju oni prozisti koji su u pripovedanje ušli kada su već bili na pesničkom vrhuncu, uspeva da zagolica: da li je pričanje priča oružje kojim će se pobediti smrt i prolaznost, površnost i banalnost, prikriti gubitak i razblažiti životna gorčina?
Ovu zagonetku pojačavaju odlomci sa likom L-om u prvom planu. On se kreće po knjizi i po knjigama, kao i po svojoj vlastitoj biografiji, prizivajući Kiša i polemišući sa, ovom čitaocu, najinteresantnijim likom u "Adamovoj jabučici" - Tišmom! Ko je pročitao čuvene dnevnike Aleksandra Tišme, prepoznaće L-ovu polemiku sa pojedinim zapisima ovog velikog evropskog pripovedača. To je sjajna stvar: odabravši upravo Tišmine zapise iz stvarnog života, Blašković uspeva da do najsitnijih detalja razradi temu i pojača problem kojim se bavi, to jest da obuhvati banalnost u svoj njenoj banalnosti i prikaže je na najnebanalniji mogući način.

30.06.05 Vreme

Laslo je Blašković (rođ. 1966) evo objavio već četvrti relevantan roman, a da u stanovitim "pravovernim" književnim krugovima i dalje važi prevashodno za pesnika. Bokte, šta li bi tek bilo da je prevashodno romanopisac? Odstrani(će)mo šalu, ali je vaistinu fakat da mnogi koji se diče svojim karijernim "romansijerstvom" nikada ne dospeju do vlastitog, pa dobro, ne baš aleksandrijskog, ali svakako romanesknog kvarteta od nekog literarnog značaja. A Laslo B. sve to postigne naizgled onako uzgred, u pauzama hodanja kroz Polja...

Kako god, Adamova jabučica delo je i tematski i stilski i po onome što ćemo, u nedostatku "naučnijeg" i bezveznijeg termina, nazvati osećanjem Sveta i Teksta, blisko i srodno prethodnim piščevim romanima – kojem manje, kojem više – ali ne tako što bi se pisac samoreciklirao i dokono povazdan vijao vlastiti rep, nego utoliko što je Blašković nekako još od Svadbenog marša tim svojim romanima izvezao tako široku i udobnu tekstualnu odeždicu da u nju/u njih može svašta da stane, a da ničega ne bude previše, ili da ništa (dobro: skoro ništa) ne bude suvišno, pa makar i u formi kakve "pesnički" lepe a beskorisne kićanke... Nije, naravno, preteško detektovati ono što bi svakom od tih romana moglo biti lajtmotivom – od, recimo, ne samo jezički superiornog obračuna sa jednim strašnim vremenom u Svadbenom maršu – kojem je jedina, paradoksalna, nadri-mahana to što je bio odveć sofistikovan da bi i na recepcijskoj ravni postao ono što je "mogao" postati: možda najbolji Glas Nepristajanja u devedesetim – preko posvete jednom gradu kroz priču o jednoj (hm, jednoj?) osebujnoj umetničkoj biografiji u Mrtvoj prirodi sa satom, do kalamburne, možda i odveć razbokorene inventure ludila epohe na prelazu milenijuma u Madoninom nakitu.

I gde mu onda dođe Adamova jabučica u ovom spisateljskom sazvežđu? Čime će se ona, je l" te, izboriti za svoj identitet, za prepoznatljivost? Jer, tu je, baš kao i ranije, i taj (ne)opevani Novi Sad bez kojeg – imenovanog ili ne – nema života Blaškovićevim junacima, čak i kada vođeni "fabulom radnje" odševrdaju preko pola sveta, tu je i Blaškovićevo gotovo-pa-opsesivno prerušavanje (i prerušavanje u prerušavanje), dakle, neprestano poigravanje stvarnim i apokrifnim autobiografskim drangulijama, i tu je neizbežno kulturno-identitetsko kentaurstvo tog njegovog večnog L.-a koji glavinja iz knjige u knjigu, tu su posve uhvatljivi prototipovi naših savremenika iz književnog i ostalih polusvetova, i tu je teška i ćutljiva senka Tišme i spiritualno prisustvo Kiša, i ovde spisku nipošto nije prirodan kraj. To je, između ostalog, ono na čemu i oko čega Blašković ispreda i varira svoje romane kaogod Frederik Šopen one svoje mazurke (Aškenazi? A ko drugi?!), koje dolepotpisani sluša ispisujući ove redove.

Na drugoj strani, Adamova jabučica jeste tužna i gorka – i tu nikakvo romanopiščevo inače dobrodošlo izmotavanje neće pomoći! – knjiga o gubitku. I tu-bitku koji iza njega preostaje... Ne, stvarno, najradije bih dodao: o smrti, o prolaznosti, ali se bojim da ćete pobeći glavom bez obzira od takvih Opštih Mesta. Smrt je najizravnije prisutna već u prvoj rečenici romana, i nećete je odatle isterati do njegovog kraja, ergo do potresnog appendixa u kojem pisac ispisuje hommage vlastitom ocu-imenjaku, nedavno preminulom. A ipak, iako tako usendvičeni u smrti, u tom su romanu svi nekako ponajviše osujećeni životom, bilo skučenošću mikrozajednice i represijom porodičnog/bračnog Doživotnog Robijanja, endemskim oblicima inače univerzalnog kretenizma "sredine", neiživljenom sujetom, starošću, povređenošću...

Na mahove egzaltirani, pa uplašeni, pa rezignirani, neretko i devojački-sanjalački solilokvij naratorke, vremešne daktilografkinje i osujećene balerine – jedne od onih panonskih lepih duša koje nikada nisu razvile svoje moguće talente tavoreći anonimno u senci rutavih i groktavih Muževa – kojoj se istog dana kvari vodokotlić i umire joj muž (teško je reći šta je grđe!) piščevo je sredstvo – mahom bez greške upotrebljeno – da se krene u odmotavanje jednog zamamnog klupka svakojakih međuljudskih odnošaja u svetu malo umetničkom, malo boemskom, malo semikriminalnom i tranziciono-mufljuskom, malo činovničkom i ponad svega navalentno komšilučkom, kako se to već uvrežilo otkad ljudi ni pod Fruškom ne gledaju svoja posla... Njena će neostvariva, unekoliko detinjasta, čežnja za mlađanim podstanarom-b(r)ezobraznikom L.-om biti zapravo poslednji napor i otpor Života uskopišćenog pred Neminovnim, baš kao što će L.-ova životna ljutnja na velikog, mušičavog i przničavog Tišmu, koji da je nečim silno uvredio njegovog oca, biti izrazom one iste bezuslovne ljubavi i prihvatanja koje tako snažno senči onaj ranojadovski odnos Sina Sama prema Ocu Samu. Osim što su ovde jadi, elem, uglavnom prilično pozni. Da, ako poživite dovoljno dugo, nadživećete Ljubav; ili će se, pak, ona pokazati "večnom", ali više neće biti onoga koga volite. Nije li ono Meša Selimović izrekao jednu od onih večnih dežurnih istina, onu da je "čovjek uvijek na gubitku"?

O činjenici odlične napisanosti ovog romana neću potrošiti ni reč: to je u Blaškovića nešto što se od početka podrazumeva, do i preko granice čitalačke razmaženosti. To, naravno, ima i drugu stranu: Adamova jabučica nije roman za svakoga; no, zašto pa i da bude? Biće sasvim dovoljno ako dopre do onih koji, osim što raspoznaju sva slova, umeju i da čitaju.

Teofil Pančić

30.06.05

>>Metropolis

"Literatura ne može da pobegne od smrti" smatrao je Danilo Kiš, pisac koji je opsesivno pisao o smrti. Istovremeno, Kiš je i književni lik koji još ni jednom nije uspeo da pobegne iz romana Lasla Blaškovića, novosadskog pisca srednje generacije. Nije stoga čudno što je Smrt, jedna je od glavnih okosnica novog, četvrtog po redu romana Lasla Blaškovića, Adamova jabučica, a Danilo Kiš ponovo jedan od junaka ovog romana.Medjutim, dok su se prva dva romana, Svadbeni marš i Mrtva priroda sa satom, u velikoj meri oslanjala na neke od poetičkih konstanti Kišove tradicije, u poslednja dva romana Blašković unekoliko čini izvesne prozne zaokrete.
Roman započinje smrću izvesnog Adama, smrću kojoj pisac namerno izostavlja svaku težinu, prazneći je od svakog pa i tragičnog sadržaja, što će i celokupni roman više voditi ka proznoj burleski no ka životnoj drami Adamove porodice. Banalizujući smrt kao činjenicu, roman se odvija u istim smernicama ispražnjenosti od svakog smisla osim truda da se održi formalno-stilska uravnoteženost dela. Adamova žena, daktilografkinja (dakle, ona koja zapisuje, ali ne i ona koja piše), u odsustvu pravog pisca, pripovedajući, simulira nastanak romana, sastavljenog od napabirčenih podataka i sećanja na nekolicinu nebitnih i neispunjenih života. Bizarni detalji iz ličnih života ponekad sagledani i iz komične dimenzije, samo su još jedan dokaz njihovih ništavnosti. Simbolična postavka porodičnog kruga, izvrnuta je rukavica biblijskog mita. Smrt Adama, oca ove fiktivne porodice, na samom početku romana obesmišljava čitavu priču i tera je da se odvija u pravcu prošlosti a ne budućnosti, čime Adam označava kraj a ne početak. To potvrdjuje i njegova bezdetna žena Žizela, neostvarena balerina, neostvarena žena i neostvareni pripovedač u isto vreme. Kao jedini mogući naslednik ove porodice ukazuje se lik podstanara - pisca, inače alter ego samog autora, koji bi istovremeno mogao biti i Adamov željeni sin, ali i ženin priželjkivani ljubavnik, čovek nedovršene individuacije koji neodlučan luta izmedju detinjstva i sveta odraslih, opsednut sablastima pravog oca, takodje pisca – još jednog Eduarda Sama, i duhovnih otaca izmedju čijeg nasledja stoji u grotesknom trenutku u kome se pokojnici umnožavaju. I tu se roman samo donekle prebacuje na metaliterarni plan u kome Kiš i Tišma postaju književni junaci, suprotstavljeni i neostvareni književni očevi. Tišma sveden na isečke do besmisla banalizovanih detalja stvarnosti, Kiš samo u naznakama kao njegov suprotstavljeni protivteg, potvrdjuju onaj tonalitet romana koji se kreće u najnižem registru potpune ispraženjenosti dovedene skoro do beline stranice – stilskog i konceptualnog ideala. U cilju ponovnog preispitivanja i izvidjanja literarnih granica, tema oca i tema smrti ( ti opsesivni motivi kojima nije samo Kiš bio jedini talac) susreću se ponovo u epilogu romana u kome se kroz jednu skraćenu biografiju, razotkriva pravi identitet književnog junaka, podstanara L. odnosno samog autora Lasla L. Blaškovića.
Porodična burleska je time zaokružena tj. Iskorišćena pa odbačena i samim tim obesmišljena, kao što su i literarni uzori i očevi mrtvi, a posle njih se teško pronalaze novi putevi za njihove pomalo nihilistički nastrojene literarne sinove.

Jasmina Vrbavac

11.06.05 Politika

To da pripovedanje pozajmljuje autoritet od smrti, misao je koja mi još uvek bruji u ušima, dugo vremena nakon što sam je pročitao. Dok čitam, ta me misao prati poput psa lutalice koji traži svog diktatora. NJen bivši vlasnik ju je potvrdio i svojim životom i svojom smrću. Veze između smrti i pripovedanja setio sam se i dok sam čitao roman Adamova jabučica. U ovom romanu pripovedanje se širi iz smrti Adama, obuhvatajući u prvom krugu suprugu pokojnika, i L-a, pisca i Adamovog podstanara. Pomenuti likovi započinju tkanje jedne zanimljive simboličke mreže koja će u svoje niti uhvatiti citate iz stvarnosti poput epizodiste Arkana, citate iz književnosti kakav je recimo opis L.-ovog oca, u kome će ljubitelji Kišovog Peščanika prepoznati kratak omaž Eduardu Samu. Ipak, čini mi se da je za ovaj roman najvažniji međuprostor, između književnosti i života, koji simbolizuje lik Tišme.
Nije slučajno što je Adamova udovica, pripovedač većeg dela romana, upravo daktilografkinja. Smrt muža otuda može da postane simbol obezglavljenjosti ne samo njenog života već i celog romana, jer daktilografkinji nema ko da diktira. Čini mi se da se obezglavljenost prenosi i na plan tematizacije književnosti u ovom romanu: naime, to što se pisac L. neprestano dotiče Tišme, a ne Kiša, (koji se kao Tišmina opozicija nazire na ponekoj stranici teksta) i to Tišme iz Dnevnika, pre nego iz romana, sugeriše da Adamova jabučica književniku prilazi pre kao čoveku nego kao saradniku bogova, pre kao gemištu taštine i prljavog veša, nego kao eteričnom biću tvorca koji hoda po svetoj noći. Pomenuta obezglavljost, nestanak poetičkog sabrata ili diktatora, kako hoćete, čini da u Blaškovićevom romanu nema onoga na šta čovek, čitajući obrazovanu književnost, navikne da naiđe: nema eksplicirane glorifikacije priče i pripovedanja, nema pseudomuka oko dosezanja prošlosti, nema žalopojki zbog nedovoljnosti jezika, nema metafikcionalnog popunjavanja praznine koja izbija tamo gde bi pripovedački um želeo da se susretne sa puninom prošlosti. Ne, toga kod Blaškovića nema. Rekao bih, srećom. I, dodao bih, hotimično.
U istom smisaonom registru nalazi se i lik Adama. Naime, čitajući Adamovu jabučicu nisam mogao odoleti utisku da sam pokojnik nije ništa drugo do jedna obična praznina. Činjenica da ga je smrt pokosila, već na samom početku romana, implicira da nikakvog prethodnog života taj junak zapravo nije ni imao. Otuda se trunke individualnosti koje posreduje pripovedanje – ljubav prema pištoljima i avijaciji, na primer – ne uklapaju ni u kakav ram ličnosti, već plutaju na površini priče nalik lokvanjima na koje naskačke daktilografsko pripovedanje njegove supruge željno da pregazi baru prošlosti. Za razliku od Adama, drugi Kastorp-Blum-everyman-i, mogli su se osloniti na mit. I pored imena, Blaškovićevom junaku ta sudbina ostaje nedostižna.
Fragmenti i fragmentarnost su tako sudbina Adamove jabučica: na pojedinim mestima čitalac se susreće sa uspešnom simbolizacijom svakodnevnih trenutaka kao što su pucanje cevi vodokotlića i SMS poruke. Pa ipak, na nekim drugim mestima, stranice se čitaju i okreću bez zavodljivosti obećane atraktivnim početkom romana. Nihilistički horizont Blaškovićevog romana, nagrizajući smisao prošlosti i književnog nasleđa, na kraju nužno nagriza i sam čin pripovedanja, čiji temelji (oko kojih lopće, ako je verovati Ničeu, krv pisca) više ne nalaze jezik na kome mogu biti saopšteni čitaocu, lišenom problema sa krvnim pritiskom. Naime, ako se u simboličkom smislu odlučite za Tišmin Dnevnik, umesto za Kišov Peščanik, za Adama umesto za E.S.-a, onda se iz ugla takvih odluka nužno postavlja pitanje: na čijoj se će strani naći vaš roman.
Blaškovićeva Adamova jabučica ipak zaslužuje da bude pomenuta upravo zato što, čitajući je, čovek ima utisak da je u njoj sklupčan književni nihilizam, zamor od književnosti, možda samo od ovakve kakvu sada poznajemo, ili kakvu sada pišemo. Odričući se već viđenih poetičkih skela, učitelja i omiljenih pisaca, Blašković se suočio sa ledinom čije popločavanje zahteva stvaranje nove književne mitologije. Otvoreno je pitanje da li je to u ova post-adamska vremena još uvek moguće.

Slobodan VLADUŠIĆ

09.06.05 NIN

U momentu kad izjavi da su ga oduvek privlačile one priče “koje niko nije želeo da pipne, kao i one koje je izrabljivao svako”, jer se nije “dobro osećao sa normalnima”, jedan od dva povlašćena pripovedača Blaškovićevog romana, koji s autorom ne deli samo inicijal imena (L.), nego i književnu bibliografiju i deo biografije, objavljuje, zapravo, “programsku” pomerenost štiva koje se čitaocu nudi pod naslovom Adamova jabučica. Bezmalo već od prve stranice tom istom čitaocu biće, međutim, jasno da ova pomerenost u stvari podrazumeva otklon prema jednom „nečistom”, mešovitom obliku što spaja normalnost i abnormalnost, banalnost i naročitost, humor i patos, a koji alternativni narator, daktilografkinja Žizela, ne – doduše – odveć književno verzirana, s dosta razloga shvata kao svojevrsnu egzistencijalnu burlesku.

Na izvestan način ukrštajući teme i postupke, već viđene u Svadbenom maršu (1997) i Mrtvoj prirodi sa satom (2000), Laslo Blašković u najnovijem romanu, reklo bi se, propituje doseg i granice sopstvenih pripovedačkih interesovanja. Stoga (auto)biografski udeo u njemu ima značaj ličnog zaloga, a burleskna smeša težinu unutrašnjeg naloga ili famozne istine pisanja. Jer to što su se “u jednom loncu” našli, u prvi plan isturena, trivijalna životna priča jedne sudske službenice i njenog preminulog muža, pa anegdotske pikanterije s novosadske književne scene i, najzad, epiloški smeštena, porodična istorija autora, iz koje je, izrekom, “život... liptao, čak i onda kad je živa zemlja počela da se raspada”, upravo to je, nema sumnje, ona mera ostvarenosti što ovde samu sebe određuje i vaga. Kao i u nekim od prethodnih ostvarenja, repernu i u isti mah “neuralgičnu tačku” tako osmišljenog pisanja predstavlja senka literature koja nije tek bezbedna tradicija, već još pamtljivo i živo sećanje. Razlika je samo u tome što je preovlađujućoj usredsređenosti na kišovsko „peščaničko” nasleđe (Mrtva priroda sa satom) ovoga puta pridruženo i dvosmisleno-parodijsko poigravanje s čaršijskim „nasleđem” u vidu apokrifnih marginalija uz biografiju Aleksandra Tišme, jednog od ključnih aktera posleratnog književnog života pokrajinske prestonice.

Blaškovićev postupak mogao bi se, zapravo, za nevolju opisati sintagmom “sročiti zapostavljeno i (za)ostavljeno”. Odatle valjda potiče i, naslovom potcrtano, dvosmisleno-banalizujuće poređenje između pisca Grobnice za Borisa Davidoviča i upokojenog a marginalnog junaka romana, koje postaje neka vrsta provizorne šifre za čitanje, i to na principu postmoderne književne “statike” što proverava “nosivost” tradicijski veličajne forme u susretu s nepodnošljivom lakoćom i efemernošću savremenih egzistencija i njihovih (samo)razumevanja. Je li utisak izvesne inferiornosti koji iz ovoga proizilazi slučajan ili hotimičan? Sudeći po upornosti i opsesivnosti s kojom se ova stilski kićena priča vraća na Tišmu, Kiša, Matičare i ostale, simptomatski snižavajući nametljivom yangrizavošću i samopotkazujućom netrpeljivošću donekle sopstveni autoritet, druga mogućnost je mnogo izvesnija. A u trenutku kad na novinskim stupcima oživljavaju čaršijski književni ratovi u kojima je Kiš još jednom „moneta” za raskusuravanje, ovakav „iskošeni” pristup možda dodatno dobija na zanimljivosti.

Blaškovićeva Jabučica je, prema tome, roman s dvostruko ili trostruko uvijenom „intrigom”, ili, što bi rekli ovdašnji pisci, spletkarenje s čaršijskom i sopstvenom dušom u difuznom (među)prostoru književne provokacije i njene smisaone kontekstualizacije. Kada, primera radi, naratorov/autorov otac ustvrdi da je najveći mađarski pesnik Petefi bio Srbin, a da će zauzvrat najveći srpski pesnik biti Mađar, onda se to može razumeti kao ironijska aluzija na večitu papazjaniju u ključalom loncu srednjoevropskih i balkanskih animoziteta i egocentričnosti, unutar koje su Kiš ili Tišma tek posebno aromatični začini; s druge strane, ova rukavica izazova nesumnjivo je bačena makar delom i u vlastito lice, gestom koji sve neizbežno senči autoironijom i stvaralačkom skepsom. Domet sumnje ostaje pri tome u polju višestruke pripovedne figuracije i ne pruža se, čini se, preko granica samog teksta, donoseći celoj knjizi kvalitet sofisticiranog i samoosporavajuće-katarzičnog egzibicionizma. Setimo se: svoju provokativnu priču “Dug”, koju je pisao poslednjih godina života, a čiji junak Ivo Andrić svima koji su ga zadužili u životu na samrti simbolično vraća po dva skromna groša, Danilo Kiš hotimice je, očigledno, ostavio nedovršenu i neobjavljenu. Adamova jabučica ipak ne počiva na toj vrsti autorske skepse i samozatajnosti.

Tihomir Brajović

07.06.05 Blic

Junake ovog romana okuplja smrt Adama (čoveka), praslike njihovih naravi (pada): iako je glumio sudbinu Džejmsa Bonda, pokojnik je bio nemoćan, ogorčen muškarac, nezadovoljan suprug i upravnik zatvora, koji se trudio da maskira neostvarenost svoje ličnosti i pokvaren um. Oni koji ostaju za Adamom, supruga i podstanar („Eva“ i „(ne)sin“), u stalnom su ratu (jedinom modelu postojanja): Žizela, balerina u životnoj ulozi „ordinarne daktilografkinje“, pritajena bludnica i (bezdetna) pesnikinja za decu, i u udovičkoj „slobodi“ ostaje lutka (bez lica i duše), ali, iako slomljena (osteoporozom i samoćom), gladna (bilo kakvog) trajanja; podstanar L, u hamletovskoj borbi (protiv „poznatog pisca“ Tišme) za čistotu imena svog oca (dvojnika), patnički osvaja sopstveni stvaralački identitet, spajajući čežnju za (pesničkom) uzvišenošću i kišovske strepnje junaka iz (puste, prazne, iracionalne) ravnice, sa svakidašnjom osrednjošću. Komedija Adamove smrti, puna potresnih detalja, posredno pretvara „buku i bes“ živih u nepotrebnu, besmislenu i „praznu priču“. Projava dejstvenosti nevidljivog (smrti, muzike) ljulja temelje njihovog (imovinskog) sveta: fotografije, mutni mehurovi ovekovečenja, ne samo što propadaju, već i lažu, žderači ne prepoznaju u vanilicama moći Prustovih madlena, a patnja, gruba i bez suza, ne iskupljuje i ne pročišćava.

Predstavljajući život kao lanac agoničnih razdvajanja (od roditelja, supružnika, dece), Blašković je svoje junake (savremene, otuđene individue) raskrinkao u bolnoj težnji za zajedništvom i isceljujućom bliskošću. Magnovenje („tišma“), hirovitost i asocijativnost naracije, uravnoteženi su geometrijskom preciznošću kompozicije i stila.

Vesna Trijic