Laslo Blašković (Novi Sad, 1966), pesnik, romansijer, pripovedač, esejista.
Romani: Svadbeni marš (1997), Mrtva priroda sa satom (2000), Madonin nakit (2003), Adamova jabučica (2005), Turnir grbavaca (2007).
Za roman Svadbeni marš Blašković je dobio Nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za roman Madonin nakit dobio je Nagradu Fonda „Borislav Pekić“, za roman Adamova jabučica dobio je Nagradu SANU iz Fonda „Branko Ćopić“ za najbolju knjigu godine, a za roman Turnir grbavaca dobio je Nagradu „Stevan Sremac“ za proznu knjigu godine.
Blaškovićev roman Madonin nakit izabran je među deset najboljih srpskih romana napisanih posle pada Berlinskog zida koji su sastavni deo antologijske edicije „Sto slovenskih romana“.
Knjiga priča: Priča o malaksalosti (2010).
Knjiga poetske proze: Imenjak (1994).
Knjige pesama: Gledaš (1986), Zlatno doba (1987), Crvene brigade (1989), Ritam-mašina (1991), Životi bacača kocke (1997), Jutarnja daljina (2002), Žene pisaca (2006).
Knjiga eseja: Kraj citata (2007).
Proza i poezija Lasla Blaškovića prevedeni su na engleski, francuski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski i slovenački jezik.
U izdanju Arhipelaga objavljena je Blaškovićeva knjiga priča Priča o malaksalosti (2010).
Živi u Novom Sadu.
01.01.00
Vreme
09.03.2001.
Utopija biografije
Laslo Blaškovic: Mrtva priroda sa satom; Stubovi kulture, Beograd, 2000.
Od pisanja knjiga se u ovoj zemlji uglavnom ne može živeti - osim od Knjiga o (Mi)Lu(ti)nu, kralju ponoci - ali se, izgleda, može stanovati; ili je to barem pošlo za rukom mladanom Kosti Krstiću, novosadskom studentu medicine i literati-u-povoju, odvažnom beguncu iz roditeljskog doma koji se nahodi čak dve ulice dalje, na salajačkoj strani one mitske podele koju pravi ulica Temerinska, mladiću, dakle, koji dobija besplatan stan i hranu kod pomalo dementne ali svakako intrigantne podbarske starice Curice Jovanović - čije kršteno ime nikada nećemo saznati - a u zamenu za ispisivanje i književno uobličavanje njenih rastresitih i rastresenih sećanja. Curica je, pak, bila jedan od modela Bogdana Šuputa, međuratnog novosadskog slikara, po čijim su stvarnim i apokrifnim slikama nazvana poglavlja romana Mrtva priroda sa satom Lasla Blaškovica, (para)biografske knjige koliko i romana detekcije, smele i nekonvencionalne narativne konstrukcije - ali od one sorte koja se prilično uspešno odupire i jednoj kodifikovanoj, te otuda i dosadnoj konvenciji nekonvencionalnosti - poetički stabilno oslonjene na Kišov Pešcanik, no izmedu svega ostalog - a po jednom od mogućih tumačenja, kojem dajem sitnu prednost, i iznad svega ostalog - romana-dvostruke posvete: na jednoj strani, mogućnostima umetničke igre i preplitanja medija slika-reč, kao i suverenoj cik-cak (pa u rikverc) vožnji kroz epohe dvadesetog veka i kroz građanski ali i ratni milje centralnoistočnoevropskih prostora (u čemu je Blaškovic daleko uspešniji, zavodljiviji i bolji od nekih svojih uprazno razvikanih savremenika), a na drugoj posvete jednom gradu koji se sav vidi sa Petrovaradinske tvrđave, i koji živi kroz ovu knjigu čak i kada se njena radnja protegne do Sarajeva, Siska, Beograda ili Nemačke. No, otkud detekcija? Kosta i Marija Š., sumnjiva pesnikinja i nesumnjivi objekat Kostinih erotskih fantazija, tragaju za navodno izgorelim Šuputovim slikama, za koje Marija veruje da ih Curica čuva u sobi koju stalno drži pod kljucem. Razrešenje ove misterije, u finalu romana, jedan je od onih prividnih antiklimaksa koji su izazovniji za tumačenja od mnogih uobičajenih "rešenih slučajeva".
Bogdan Šuput je, kako pisac jednom reče, "jedna novosadska zaboravljena ikona"; njegove su ekspresionističke slike, retroaktivno, iz naše današnje pameti, u mnogo čemu naslutile dolazak jedne Apokalipse koja je htela da se upravo iz Mitteleurope gnojno proširi na ceo svet, Apokalipse koja će i njega, Šuputa, posluživši se šaketinama priprostih Hortijevih soldata, gurnuti pod dunavski led u januaru 1942, u događaju znanom kao Racija; no, ovo je veliko "R" diskutabilno, jer upućuje na jedinstvenost i neponovljivost dogadaja, mada je "normalan život", na "ovim prostorima" ionako samo pauza izmedu dve racije na Drugacije, jedino se Hajkači i Hajkani smenjuju. Otuda je i logično da u "savremenom" narativnom odseku romana svoje mesto kao treperavi, plavičasti lik sa ekrana nade čak i televizijski mladoženja Arkan, koji gada jabuku, ali nikako da je pogodi jer bolje gada u meso... Koliko je posveta jednoj neobičnoj, inspirativnoj slikarskoj - ali i "modelskoj" - biografiji (i pisanju, urečavanju biografije kao utopijskom poduhvatu), životu življenom i odživljenom u jednom osobito krvoločnom vremenu, toliko je Blaškoviceva knjiga i poigravanje vlastitom biografijom, počev od toga da je građanin Blaškovic Laslo onomad pohadao umetničku školu s imenom Bogdana Šuputa, do toga da je "Kosta Krstić" svojedobno bio njegov časopisni pseudonim. A i Kostina je - dakle: pišceva - lirsko-esejistička posveta svom gradu, kojom se roman završava, mnogo više kišovski gorka ili tišminski suzdržana, nego antićevski raspevana. Kao da su sve kliktave pesme otišle pod led pod kojim je skončalo i Šuputovo telo, samo što neki to žele i mogu da apstrahuju, a neki ne. Otuda i Blaškoviceva knjiga, a da se autorova namera te vrste ne vidi, govori o ovoj epohi bar koliko i o njenoj umetnosti, i koliko i o zatamnjenoj, skrivenoj, u ćošak ćušnutoj a jedinoj pravoj povesti jednog grada sa samog muljevitog dna Centralne Evrope, u kojem se može tako divno dremati u pauzama istorijskih poslova i u kojem se svi stalno žale kako se ništa ne događa, ne shvatajući da su baš to trenuci njegove veličine i razmaha njegovog duha, a da je sve ostalo Istorija, dakle organizovana smrt.
Teofil Pancic
