Kroz glavu

Možda najpreporučljiviji pojam za jedan nezaobilazan segment srpske dvadesetprvovekovne ekonomije bio bi liberalfeudalizam. On značenjski pokriva sve one tajkune koji su politikom monopolizovanja tržišta i bliskosti sa vladajućim i kriminalnim krugovima stekli feude i onda počeli s primenjivanjem liberalnog kapitalizma. A propos pak srpske kulture, tačnija bi bila sintagma feudalni liberalizam. Akcenat je u toj sintagmi stavljen na feudalistički princip, jer je u takvom dejstvovanju uticajnija moć klanovske raspodele „prostora“ nego ekonomski momenat. On je u odnosu na one unutar liberalfeudalističkih malverzacija gotovo komično nizak, ali, s druge strane, i često dovoljno visok da bude presudan u okviru kulture, kao u Srbiji veoma siromašne oblasti. Drugi deo sintagme feudalni liberalizam opravdan je i stepenom slobode moćnika u ličnoj raspodeli onih kulturnih poseda koji bi trebalo da budu opšte dobro. Sledeći primer mogao bi da pokaže koliko se liberalno i transparentno neka pravila krše kako bi feudi mogli da budu raspoređeni po nahođenju jednog klana.
Sinoninom feudalnog liberalizma u srpskoj kulturi 21. veka pre svega bi se mogla smatrati Vida Ognjenović. Iako je ambasadorka Srbije u Danskoj, ona je stizala i da koordiniše nastupima Srbije na sajmovima knjiga u Beču i Frankfurtu. A osim što učestvuje u prosvetiteljskim misijama u inostranstvu, Vida Ognjenović ne zanemaruje ni domaće. To što je u dva navrata izabrana za potpredsednicu vladajuće Demokratske stranke nije joj prepreka da bude i predsednica Srpskog PEN centra. Istovremenim obavljanjem odgovornih dužnosti u međusobno dalekim državama Vida Ognjenović, zaista, krši zakone fizike.
Engleski PEN centar jeste institucija koju matična država finansira, što ne sprečava njen opozicioni karakter. U borbi za slobodu govora, Engleski PEN se ne libi da predstavi razne inicijative i kritike na nacionalnu politiku u britanskom Parlamentu. Srpski PEN centar jeste institucija čija predsednica je u isto vreme visoka funkcionerka vladajuće partije u Beogradu i ambasadorka u Kopenhagenu, te zvanična komesarka srpske književnosti po evropskim sajmovima knjiga. Međutim, činjenica da opozicione inicijative u pravcu povećanja slobode govora za Srpski PEN uglavnom ne dolaze u obzir zbog državne fundiranosti predsednice, ne znači da je Srpski PEN imun na privatne inicijative „kao takve“: reč je o PEN centru u čijim se prostorijama nalazi jedna privatna izdavačka kuća. U pitanju je „Arhipelag“ koji, začudo, tesno sarađuje s dotičnom institucijom i preko nje ostvaruje deo svojih aktivnosti. Kada se „Arhipelag“ instalirao u Srpskom PEN centru, obični članovi mogli su se iznenaditi prizorom izdavačke kuće u tom prostoru. Uđe moja neznatnost u prostorije Srpskog PEN-a i pomisli: „Nisam znao da u Srpskom PEN-u postoji i ‘Arhipelag’. Da se okrepim kafom? Avaj, to izgleda nije nikakav bar ‘Arhipelag’ nego istoimena izdavačka kuća!“ Na nepcima mi je ostao metalan ukus, svojstven osećaju žednog kofeinskog zavisnika.
„Arhipelag“ jeste bitna institucija za srpski feudalni liberalizam. Ne samo zato što ima prostorije unutar PEN centra. Značaj te izdavačke kuće bio je apsolviran još pre nego što je bio ustanovljen. U sazivu Vojislava Brajovića koji je trajao od 15. maja 2007. do 8. jula 2008.godine, Ministarstvo za kulturu Republike Srbije se obavezalo da finansira projekat „Sto slovenskih romana“ na srpskom, čiji je izdavač „Arhipelag“. (Sudeći po podacima iznetim na sajtu, ta izdavačka kuća je osnovana 15. maja 2007. godine. Sudbina je htela da se to desi na dan kada je Vojislav Brajović postao ministar.) Ali, ako „Arhipelag“ za tako složen posao nije bio preporučen sopstvenim stažom ni učinkom, jeste zvaničnim predlogom da se taj poduhvat poveri „Arhipelagu“. Inicijativu je preduzeo – Srpski PEN centar. Član komisije za izbor deset srpskih romana za međunarodne edicije „Sto slovenskih romana“ objavljenih posle pada Berlinskog zida bio je i šef dotične izdavačke kuće Gojko Božović (a među zastupljenim piscima je i Vida Ognjenović, autorka izdavačke kuće „Arhipelag“). Na kraju, Gojko Božović je višegodišnji funkcioner Srpskog PEN centra.
Naravno da ni u Katalonskom niti Engleskom PEN-u ne drže nikakvu privatnu izdavačku kuću. Iskustvo članstva u beogradskom i barselonskom PEN-u i poznanstvo sa Engleskim nudi, zaista, vrlo raznolike ideje o PEN-u. Štaviše, neko bi rekao da, dok članovi Engleskog PEN-a mogu to da čine u nacionalnom parlamentu, članovi Srpskoga PEN-a - institucije koja bi po Statutu Međunarodnog PEN-a trebalo da se suprotstavi svakoj formi potiskivanja slobode izražavanja - nemaju naročitu slobodu govora niti u Srpskom PEN centru.

02.06.12 Danas

Knjiga eseja, Kroz glavu, o različitim kulturnim fenomenima savremene Srbije, književnika Igora Marojevića, zapravo je pogled na savremenu društvenu i političku scenu Srbije u tranziciona vremena. Nakon eksplozije studija iz oblasti kulture, odnosno eksplozije kulturne industrije kao „logike kasnog kapitalizma“, pored mnoštva studija iz različitih oblasti kulture, od tzv. opšte kulture preko političke kulture do pop, masovne, medijske, sportske, kulture mentalne higijene... možemo govoriti o specifičnoj oblasti ili tematizaciji svih tih kultura u hibridnom pojmu kulturne tranzicije koja u Srbiji traje od početka 90-ih do današnjih dana.
Reakcija na tranzicijske fenomene i procese, događaje i njihove protagoniste, medijske spektakle, javni diskurs, ideološke sukobe i kulturne borbe i ratove u tom vremenskom periodu, sadržaj su, tridesetak Marovićevih tekstova u ovoj zbirci.
Za razliku od svojih romana i novela u kojima se u književnoj formi, takođe bavio mnoštvom savremenih tema, Marojević u knjizi eseja pokušava da fikcijsko-imaginativni pristup i njemu primereni tip govora, zameni diskurzivnim jezikom i analitičkim pristupom koji na eksplicitan način sažima njegovu potrebu za intelektualnim angažmanom i ličnom konfrontacijom na javnoj i kulturnoj sceni Srbije, koja je danas evidentno poprište intenzivnih kulturnih borbi i ideoloških sukoba. Teme i protagonisti njegovih socioknjiževnih eseja (kako ih sam definiše) obuhvataju i prostiru se u širokom spektru od tabloidne spektakularizacije nasilja, raznih formi socijalne patologije (Duša naroda, Nasilje), preko pornografije društvenih odnosa i političkih stanja, političke proizvodnje turbo-folk kulture kao ključne ideologije srpskog populizma, barbarogenijskih fetišizacija provincijskih paranoja i frustacija kao kulturnih proizvoda (Karadžić i Pinčon, Svi noviji srpski Nobeli), nemoći suočavanja sa ratovima i problemima denacifikacije (Novi ratni roman i istrošeni jezik), bede književnog i intelektualnog života (Liberalfeudalizam i feudalni liberalizam), opšte kulture sistemskog javašluka, oligarhijskih manipulacija i ideoloških konstrukcija tipa patriota-izdajnik (Mrtvo more), bede nacionalizma, repatrijarhizacije, klerofašizacije i provincijskih kulturnih politika u poređenju sa evropskim kulturno-političkim praksama evropskih zemalja (Izvan zakona, Privatnost) do sistemske i višedecenijske produkcije ksenofobije, do rasizma, sadizma i homofobije (Ponos, Dekade).
Stil tekstova je jednostavan i sažet, jezik žurnalistički, medijski kolokvijalan, događaji i primeri iz svakodnevnog života, medija i javne sfere paradigmatični, realni i autentični. Autorove poente i preokreti prepuni su ironije i sarkazma pretvarajući svakodnevne prizore, stereotipe, javne fetiše, nacionalne i duhovne ideologe, raznorazne ideološke, medijske i kulturne profitere i sveopštu otupelost u žive slike apsurda, groteskne karikature i travestirane zombije. Polazeći od forme i stila sasvim intimnih i emotivnih melanholija, lamenta i moraliteta do ciničnog, ironičnog i satiričnog, žanr Marojevićevih fragmenata (eseja) je zapravo hibridna (crossover) forma angažovanih, intelektualnih kolumni slobodnog novinarstva iz vremena evropskog novog talasa 60/70-ih i formi postmodernog angažovanog žurnalizma koji objedinjuju ono što je Alber Kami nazvao „jedna ideja, dva primera, tri strane teksta“, a za šta je potrebna „lucidnost, odbijanje, istrajnost i ironija“ udružena sa postmodernom svešću da tržište i potrošnja preuzimaju ulogu tradicionalne kulture (kultura više nije tamo gde je bila u „palatama“ kulture - ona je svuda) i da novi/stari akteri jurišaju da „popune“ prazninu i potrebu za smislom. U Marojevićevoj knjizi ti različiti novi protagonisti trash up kulture kao i oni „trgovci smislom“ sa „đubrišta istorije“ u tranzicijskoj Srbiji danas, tumaraju poprilično razgolićeni.

Dragan Jovanović

19.05.12 e-novine.com

Knjiga Kroz glavu predstavlja pisca u donekle novom svetlu, ne samo kao društveno odgovornog već i kao društveno osetljivog intelektualca, a ova vrsta osetljivosti je nešto što nam veoma često nedostaje. Zbog toga i zbog svega ostalog eseji Igora Marojevića predstavljaju veoma važnu knjigu za koju se nadam da će uprkos pomenutim teškoćama, stići do što većeg broja čitalaca

Ako postoji potcenjena literarna forma u poslednjih dvadest godina, koje su uopšte uzev strahovito potcenile kako književnost tako i kulturu uopšte, onda je to esej. Od Monetenjevih tekstova ovaj žanr je doživeo zaista lepih tenutaka, a i u ovdašnjoj književnosti nije da nije imao značajnih primera - setih se namah dva vrsna - Vojislava Despotova i njegovog Vrućeg psa ili skorijeg primera poput Nikolaidisovog Homo suckera. Bez obzira, dakle, na to što je saznajno komentatorska funkcija kudikamo izraženija nego u ostalim žanrovima, esej mora da nas privuče i svojim književnim, rekli bi neki stilskim kvalitetom. Ovo je pre svega posledica činjenice da ljudi svoje misli verbalizuju, te stoga jasna misao može biti samo ona koja ima adekvatnu verbalizaciju. Bez obzira na to, retko se koji izdavač odlučuje da objavi knjigu eseja, a o “popularnosti” žanra govori da je u moru književnih nagrada i priznanja, veoma mali procenat onih koje se dodeljuju za esejistiku.
Druga značajna odlika današnje esejistike jeste činjenica da se ona mahom preselila iz papirnog oblika u virtuelni, odnosno na Internet. Portali poput E-novina, Peščanika, Analitike, Bookse, Byke, Autonomija.info, a u novije vreme Prolettera i mnogih drugih koje izostavljam samo zbog ekonomije nabrajanja, postali su mesto na kojem se može naći najkvalitetnija esejistika koja sve ređe dobija svoj ukoričeni oblik. Pored portala, tu su i blogovi kao mesto na kojem je moguće pročitati odlične esejističke tekstove. Sve ovo navodi na zaključak da je esej uprkos svojoj retkoj knjižnoj pojavi jedan od najživljih žanrova i da je on verovatno onaj koji se najbrže prilagodio novim tehnologijama, što je za svaku pohvalu.
Ipak, povremeno se dešavaju čuda, pa neki pisac stekne priliku da ukoriči svoje dugo godina i na raznim mestima pisane eseje i onda dobijamo vrednu knjigu koja predstavlja kako uvid u autorovu kuhinju ideja (da upotrebim Kišovu metaforu), tako i jasne stavove povodom pitnja koja nadilaze relativno usko polje (auto)poetike. Kroz glavu Igora Marojevića (Dosije, 2012) poslednji je primer ovakve knjige i odmah pada u oči činjenica da je ona objavljena za malog, meni nepoznatog izdavača. To odlično ilustruje činjenicu da bez obzira na poznatost i priznatost autora unutar polja srbijanske književnosti, on nije dobio priliku da svoje inače zanimljive i provokativne eseje objavi u nekoj prestižnoj izdavačkoj kući. Nije da to nešto utiče na kvalitet teksta, ali činjenica je da će sa knjigom biti distributivnih poteškoća, drugim rečima moći ćete da je nađete na jednom ili dva mesta u glavnom gradu, a u provinciji verovatno nigde. I to opet nije posledica neagilnosti izdavača, već činjenica da smo suočeni sa onim što je u svojim tekstovima često isticao Dejan Ilić - smrću nezavisnog knjižarstva.
Ove dve stvari, situacija sa izdavaštvom i distribucijom u oblasti esejistike i nezavisno knjižarstvo logički su povezane. I jedna i druga ističu i u prvi plan stavljaju jasan i beskompromisan stav i samim tim smetaju vladajućem establišmentu, jedna činjenicom da mu govori ko je i kakav je, a druga odbijanjem da se potčini zakonima “tržišta” koje diktiraju veliki igrači. Zbog ovoga su i jedna i druga osuđene na propast osim ako se ne mi kao čitaoci i kupci/korisnici ne pobunimo. Pobuna koja bi stala u odbranu dostupnosti knjiga esejistike i nezavisnog knjižarstva značila bi poziv na kritičko mišljenje i delanje, značila bi sledstveno tome borbu za promenu dominantnog kulturnog modela.
Naizgled nisam rekao mnogo o knjizi Kroz glavu Igora Marojevića, međutim sve sam vreme pričao o njoj. Pomenute teme su pored tema savremenosti, odnosno još nedosegnute dvadesetprvovekovnosti i diskriminacije one koja najviše zaokupljaju autora. Njegova referentna tačka je sopstveno autorsko i životno iskustvo, posebno često poređenje između Katalonije i Srbije, države u kojima je živeo i stvarao, a među kojima on povlači dosta ubedljive paralele, koje naravno ide na štetu ove na čijem je jeziku nastala knjiga. Možda me kao nekoga ko je delimično čitao Marojevićevu prozu, intervjue i publicistiku rasutu po različitim medijima nije iznenadio njegov stav o situaciji u srbijanskoj književnosti koju on najčešće duhovito smešta na prelaz iz dvadesetog u devetnaesti vek, a o pesnicima koji predstavljaju dominantan duh epoohe govori kao o “njegošoidima”. Ono što me je zaista dojmilo i ono na čemu sam Marojeviću kao autoru ovih eseja zaista zahvalan jeste njegov, odista beskompromisan stav protiv svake vrste diskriminacije, bila ona rodna, rasna, verska, usmerena prema osobama sa invaliditetom ili prema osobama zaraženim virusom HIV-a.
Ovakva gotovo opsesivna borba, koja često i na žalost, liči na donkihotovske okršaje sa vetrenjačama, predstavlja zadivljujuće i, rekao bih čak, obavezujuće čitalačko iskustvo, u smislu da Marojević zaista postavlja standarde prema kojima bi trebalo da se ravnamo. U tom smislu knjiga Kroz glavu predstavlja pisca u donekle novom svetlu, ne samo kao društveno odgovornog već i kao društveno osetljivog intelektualca, a ova vrsta osetljivosti je nešto što nam veoma često nedostaje. Zbog toga i zbog svega ostalog eseji Igora Marojevića predstavljaju veoma važnu knjigu za koju se nadam da će uprkos pomenutim teškoćama, stići do što većeg broja čitalaca.

Vladimir Arsenić