Šnit

24.04.09

Istaknuti prozaista i dramski pisac Igor Marojević ovih dana oglasio se novim romanom „Parter“ i dramskim komadom „Bar sam svoj čovek“. Druga po redu Marojevićeva drama biće premijerno izvedena 25, sa reprizama 26 i 30. aprila na sceni BDP-a, a u njoj se prepliću mogućnosti ljubavi i prijateljstva, te usamljenost u tranzicionom Beogradu. Tekst isprva deluje više kao postavka crne hronike: kolege s posla, Dunđin i Miki dogovaraju se da se Miki javi na oglas lične prirode Irene, vlasnice dragstora, i da potom njih dvojica opljačkaju njen dragstor. Međutim, Mikiju se Irena dopadne i reši da s njom stupi u vezu, ali Dunđin se oseti izigranim.
Drama postaje vaša književna preokupacija. Kom iskazu ćete dati primat?
- Do pre koju godinu nisam imao pojma šta neki dramski tekst čini dobrim. Komade pišem gotovo ne poznajući pravila, mnogo više iz „stomaka“. Zajednički je samo princip iz kojeg nastaje rečenica, replika, pasus: čuješ, vidiš, okusiš nešto što ti se učini upečatljivo i što bi onda drugačije da izraziš. Sve drugo su razlike. Kao proznom piscu mnogo teže bi mi se mogao desiti razgovor kakav sam imao s jednim od glumaca predstave „Bar sam svoj čovek“. Kad mi je on rekao: „Ovaj tvoj komad me podseća na taj i taj komad Aleksandra Popovića“, odgovorio sam: „Moguće. Ali ja nisam čitao ništa od Aleksandra Popovića.“
Iz romana u roman ostajete verni svakodnevici, sadašnjici, problemima koji nas okružuju...
- Pišem o sadašnjim problemima, s tim što kad ne osetim dovoljnu vremensku distancu prema građi da bih je uobličio na estetski zadovoljavajući način, prebacujem je u prošlo vreme. I „Parter“ i „Bar sam svoj čovek“ govore o problemima mladih i mlađih ljudi u savremenom Beogradu, a njihovi životi su bogati raznim nedaćama.
Groteska zahvalna za umetnost
Većina njih su usamljeni, ali se mahom prave kao da su dobro organizovali sopstvenu svakodnevicu, društvo se raspada, ali malo ko rado priznaje da je materijalno ugrožen, a niko kao da i nije kulturološki ugrožen, ljudi su većinom depresivni i u isto vreme deluju mahom kao nadmeni vlasnici znanja, pri čemu malo ko razmišlja. Imate i statističke podatke o galopirajućem porastu razvoda. Ima mnogo veza bez rezona i priče o seksu kao u očajničkom pokušaju da se bučnim rečima prelepila očigledna usamljenost. A ni ona uglavnom nije plod izbora. Takvu sliku stvorilo je društvo koje s jedne strane stremi EU - doduše, prilično kontrolisano - a s druge svojevrsnom verskom fanatizmu.

U PRAVOM TRENUTKU
Da li je teže pisati o istoriji ili o savremenosti?
- Dok je istorija fikcija sama po sebi, glavni problem leži u istraživanju građe, opsežnom poslu pre svega za pisca koji upoznaje „činjenice“ kako bi mogao da ih u književnom procesu parodira ili, dobrim delom, odbacuje. Građa iz svakodnevice, iako mnogo dostupnija, teža je za valjano uobličavanje. Takmičim se samo sa sobom i ne objavljujem delo dok nisam siguran da pravi korak dalje u odnosu na prošlo, verujem da se i „Parter“ i „Bar sam svoj čovek“ pojavljuju u povoljnom trenutku.
Takve mešavine i nedostaci konteksta sistemski se prenose na obične pojedince, ali i uvek čine osnovu groteske koja je veoma zahvalna za umetnost.
Očaj, a ne izbor
Ima li tu malo prostora optimizmu, „svetlu na kraju tunela“?
- U „Parteru“ ima, u drami ne toliko. U „Parteru“ se pokazuje da ako je većina ljubavnih veza koje nastaju na malom prostoru uzrokovana dosadom i očajem, a ne izborom, i dalje je moguće da ljudi koji izvuku neku pouku iz takvog ličnog iskustva nađu nekog sličnog sebi. Naravno, neophodno je da ni jedno ni drugo nemaju preterane iluzije i da nisu izgubili jedinu vrednu iluziju: onu ljubavnu. Tako da na kraju romana dolazi do preokreta u životu glavnog junaka Luke Kažića i devojke koju je poznavao odranije, a koji se na neki način može nazvati hepiendom. S druge strane, ako su trenutne crne hronike već jedno od najmaštovitijih domaćih štiva, ali i puka realnost, nisam imao razloga da ne napišem ekstreman komad u kojem će mnogi moći da prepoznaju svoju svakidašnju okolinu, a neki možda i sebe.

Mila Milosavljević

28.12.07

I u mnogim razvijenim kulturama je kudikamo lakše plasirati celovitu formu poput romana od fragmentarne, kakvu čini zbirka pripovedaka. U manje razvijenim kulturama roman se shvata, otprilike, kao kompletan obrok, dok zbirka pripovedaka dođe nešto kao salatica ili, u najboljem slučaju „banana-split“.
Kada je ovogodišnja književna produkcija u pitanju, roman „Šnit“ Igora Marojevića spada među romane sa umetničkom vrednošću koji su naišli na najbolji odjek kod beogradske publike. Ova knjiga je, naime, jedna od najtraženijih tokom poslednjih meseci.
Šta mislite čime ste najviše privukli čitaoce? Novom temom u srpskoj književnosti (Zemun u NDH), novim umetničkim postupkom (roman-tabloid) ili, možda, opsežnom celinom pod naslovom „LJubavne novele“?
- Ili možda likom Huga Bosa? Ili naslovnom stranom? Sadržajem zadnje korice? Očigledno da ne znam. Pišući „Šnit“, jesam razmišljao o čitaocu, ali u smislu da mu rečenicu učinim što dostupnijom, no ne na uštrb značenja. Nisam se koncentrisao na famozno pitanje: koja bi tema najviše privukla publiku.
Nije li prođa „Šnita“ ipak donekle neobična, s obzirom na složenost strukture i izvesnu hermetičnost ove knjige?
- Nekome verovatno jeste. Nešto hermetičnija je prva od sedam celina ovog romana-tabloida, ali to nije hermetičnost odozgo, već ona koja nastaje posredno, što je ovde sprovedeno prikazivanjem mas medijskih turbulencija. Informacije koje plasiraju mediji su toliko isprepletene i haotične, da se mnoge međusobno sudaraju i ponekog mogu da zbune. Tako je u prvoj celini „Šnita“. Više čitalaca mi je reklo da se od sledeće, druge celine, u kojoj se kroz parodiju kolumnističkog stila prikazuju Monika Vranić, Novak Maričić, Hugo Bos, Karen Frost i ostali najznačajniji likovi dela, u potpunosti pojašnjava radnja romana.
Ovo je vaša najtiražnija knjiga. Verovatno su vam čitaoci ranije ređe saopštavali svoja mišljenja?
- Ilustracije radi, za pet meseci otkako je „Šnit“ izašao prodalo se više primeraka nego primeraka „Mediterana“ za skoro dvadeset meseci, a „Mediterani“ su do „Šnita“ bili moja najkomercijalnija knjiga. S obzirom na čuvenu rečenicu „ne čitam domaće pisce“ i na prećutan dogovor većine srpskih izdavača da se ne pominju realni tiraži prodaje knjiga kako bi se moglo paradirati pričom o visokoj komercijalnosti, nisam u prilici da budem nezadovoljan. Moram da kažem da „Laguna“ omogućuje potpun uvid u takve podatke. Zanimljivo je malo izaći iz usko profesionalnih krugova, upoznati svoje čitaoce sa raznih strana i od njih čuti tumačenje štiva čijih konotacija autor uopšte nije bio svestan dok ga je pisao.
Da li je mnogo bolja prođa „Šnita“ nego „Mediterana“, knjige pripovedaka koja je bila i u najužem izboru za Vitalovu nagradu - rezultat oveštale činjenice da publika više voli romane od zbirki priča?
- To svakako ima udela. I u mnogim razvijenim kulturama je kudikamo lakše plasirati celovitu formu poput romana od fragmentarne, kakvu čini i zbirka pripovedaka. A u manje razvijenim kulturama, roman se shvata otprilike kao kompletan obrok, dok zbirka pripovedaka dođe nešto kao salatica ili, u najboljem slučaju, banana-split.
Šta je za vas dobar roman, a šta dobra knjiga priča?
- Dobar roman je onaj koji na što širem polju oslikava duh svoje epohe, na način interesantan i čitaocima budućih epoha. Dobra priča je ekstremno kratak roman koji, kad pročitaš, kažeš: „Šteta što po ovom nije napisan roman“. Taj osećaj imam uvek kada pročitam „Uljeza“ od Borhesa ili „Prefiguraciju Lala Kure“ Roberta Bolanja.
U „Šnitu“ ste patentirali Huga Bosa kao literarnog junaka. Sada se može reći da je njegov angažman na šivenju crnih SS uniformi mnogima kod nas poznatiji. Da li biste čitaocima Glasa mogli reći kako ste došli na ideju da čuvenog modnog kreatora učinite književnim likom?
- Devedesetih sam se naivno čudio zašto se u Srbiji toliko priča o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a da se pri tom manje-više sistematski prećutkuje činjenica da nam je NDH bila pod nosem, u Zemunu. Kad je krajem devedesetih u američkoj štampi otkriveno da je Hugo Bos šio SS uniforme i kad sam povezao da su pripadnici zvanične vojske NDH nosile kopije tih uniformi, više nisam imao dileme. Sve ostalo je pokušaj stilizacije.
Redovno objavljujete svoje knjige, prevodite, uređujete. Kako postižete sve to?
- Trudim se da budem dobro organizovan. Takođe, živim sam - nemam, što naš premudri narod kaže, ni kučeta ni mačeta.
U jednom nedavnom intervjuu rekli ste da vam je zanimljivije da pišete o ženskim nego o muškim likovima.
- U nekom prelaznom periodu, kakvi su tranzicija ili promena vlasti kojom se, pride u ratnim okolnostima, bavi i „Šnit“, iščezava čitav set merila i menja se novima, što u praksi znači mešavinu sistema. U okolnostima tako hibridne strukture, osobi preostaje da se u saznavanju, bolje rečeno opipavanju sveta, vodi intuicijom kojoj su žene, rekao bih, znatno sklonije nego muškarci. Već samo to mi se čini kao više nego dovoljan razlog.
Mila Milosavljević

13.09.07

U beogradskoj galeriji „Ozon” (Andrićev venac 20) večeras u 18.30 časova biće predstavljen roman „Šnit” Igora Marojevića, u izdanju „Lagune”. Reč je o trećem delu Marojevićevog proznog petoknjižja, kojem prethode roman „Žega” i zbirka priča „Mediterani” a koji govori o Zemunu iz doba Drugog svetskog rata, kada je grad pripadao NDH. Osim klasičnog promotivnog dela večeri, u kojem će o romanu osim autora govoriti i urednica Hilda Urošević, biće pušten i spot specijalno urađen za ovu priliku. Posle promocije okupljene će zabavljati jedan poznati beogradski bend čije ime je još tajna...

Žanrovska karakteristika „Šnita” je „roman tabloid”. Da li ste želeli da parodirate senzacionalistički pogled na svet i istoriju, ili da izbegnete ideološko stanovište?
Ako ideologiju shvatimo u užem smislu, „Šnit” bi bio nadideološki, odnosno antiideološki roman. Hteo sam da stavim akcenat na strukturu jer sam iza nje odlučno stao: u pitanju nije klasičan narativ nego roman kao zbir poglavlja koja simuliraju žurnalističke priloge iz kojih se rekonstruiše siže i koja su, prema ciljanom žanru - od vesti preko reportaže do ljubavnih novela - poređana u odgovarajuće celine. Doduše, i u klasičnije ali hermetičnije koncipiranoj „Žegi”, kao svom prvom paraistorijskom romanu, izbegavao sam ideološko određivanje jer me ne zanima rat kao ideološki sukob nego kao hidra koja ugrožava pojedinca, shvaćenog ne u svojstvu individue nego individualca. Najviše me zanima kakvi su izgledi takve osobe u tako radikalnom kontekstu.

Vaši junaci pripadnici su različitih naroda u Zemunu. Na koji način se bavite problemom multikulturalnosti?
Tamna ljudska strana je neodoljivo jaka te su izraziti konflikti neizbežni, bilo društvo etnički destilisano ili ne. Ako je već tako, a pripadnici različitih entiteta se neizostavno mešaju, multikulturalizam je neophodan. Naravno, optika proznog pisca mora biti oštrija od pragmatične optike građanina. Dok sam u „Mediteranima” podrivao suštinu multikulturalnosti prikazujući iskušenja kroz koja je vreba svakodnevica, u „Šnitu” ne bežim od cinizma prema lokalnom poimanju multikulturalnosti. Roman daje ciničan odgovor na to šta ona kod nas sve može da znači. „Obični” Nemci, Srbi i Hrvati tokom Drugog svetskog rata u Zemunu su se plašili jedni drugih: iz izvrnutog ugla, gradsko jezgro tog vremena prikazano je kao tolerantna sredina. Nešto slično se, na nivou obične tolerancije, desilo u Beogradu pod bombama: mnogi su tada zaključili kako su Beograđani solidarni, a ja radije mislim da smo bili iznimno oprezni jedni prema drugima. Uglavnom, ni grad Zemun u Drugom svetskom ratu srazmerno nije bio ništa manje multikulturalno mesto nego što su to u novije vreme Vojvodina i Crna Gora, posebno Bosna, oblasti koje su lokalni sinonimi za multikulturalizam.

Upečatljiv je u „Šnitu” i junak Hugo Bos, dizajner u eses uniformi. Izgleda da je po tome zasenio i glavnog aktera Novaka Maričića. Baš zato što je tako „moderan”... Podseća na Merilina Mensona...

Pokazalo se da izvođači muzike koju najradije slušam važe za kontroverzne figure i da su u različitim formama cinični prema društvu: „Rezidents” Džon Lajdon u gotovo svim aranžmanima, „Les Negres Vertes", sve do „Hajvsa”, benda iz švedske varošice koji je uspeo da se nametne čitavom svetu. Tako je Hugo Bos iz Mecingena kraj Štutgarta uticao na istoriju modne industrije. Pa, u „Šnitu” možete naći paralelu Štutgart-Beograd odnosno Mecingen-Zemun, u koji Bos na kraju i dolazi. S tim što je, za razliku od rečenih pop ikona, Hugo delao u neko drugo vreme i bio dovoljno sarkastičan prema društvu da ga uz ostala modna rešenja „obogati” i celom paletom nacističkih uniformi.

Marina Vulićević

30.07.07

U romanu "Šnit" se, kao i u ranijim knjigama, bavim međunacionalnim odnosima u onim najtežim, ratnim okolnostima, odnosno kritikom multikulturalnostiBEOGRAD - Novi roman Igora Marojevića "Šnit" upravo je izašao iz štampe. Reč je o četvrtom romanu ovog autora, koji će tokom avgusta biti promovisan u Beogradu. Glavni junak romana je niko drugi do Hugo Bos, a radnja se odvija u Zemunu za vreme Drugog svetskog rata.

Izabrali ste veoma neobičan naziv za vaš roman. Koju simboliku nosi ovaj naslov?
- "Šnit" znači komadić, parče veće celine, a Zemun kao mesto u kome se odvija dobar deo mog novog romana jeste baš to, posebno otkako je tridesetih godina prošlog veka izgubio status zasebnog grada. Međutim, "šnit" znači i kroj, a jedan od glavnih likova istoimenog romana je Hugo Bos. Na kraju, pretpostavljam da nije slučajno što je knjiga koja za opšti okvir uzima Zemun tokom Drugog svetskog rata nazvana nemačkom imenicom.

Otkako ste se vratili iz Barselone živite u Zemunu. Da li je to jedini razlog što ste smestili radnju svog novog romana u Zemun?
- Moja porodica je ranije u njemu živela nekoliko godina, pa sam na sopstveno zadovoljstvo relativno dugo upućen na Zemun. S druge strane, odranije mi je vrlo zanimljivo to što je ovdašnji izrazito konzervativni javni govor otvoren za istorijska sećanja i za sve što bi s tim moglo biti i u kakvoj vezi, ali izbegava činjenicu da je Zemun u doba Drugog svetskog rata pripao Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Potonje je podrazumevalo više nego zanimljivu lokalnu distribuciju moći: kao i danas, Srbi su bili većina, ali vlast su de fakto imali Nemci, a de jure Hrvati. Srbi su se plašili Hrvata zbog masovnog stradanja u većem delu NDH, Nemci Srba, a Hrvati Nemaca. Tako da su u gradskom jezgru Zemuna čak i u Drugom svetskom ratu, makar zbog straha, vladali tolerantni međunacionalni odnosi. U svom petoknjižju započetom romanom "Žega", a nastavljenom knjigom priča "Mediterani" bavim se međunacionalnim odnosima u ratnim okolnostima, odnosno kritikom multikulturalnosti i osećam da se u to tema koju nosi "Šnit" uklapa.

Otkuda Hugo Bos u romanu "Šnit" i u Zemunu?
- On je tvorac i ovlašćeni proizvođač raznih nacističkih uniformi, između ostalog i crne SS "algemajnovke". Učinilo mi se interesantnim da su ustaše, u trenutku kad ju je nemačka vojska izbacila iz upotrebe zbog nepraktičnosti i uveliko je zamenila maskirnom opremom, i dalje nosile uniforme koje su po svemu bile imitacija crne "algemajnovke". U nekim od poglavlja romana srpski žurnalisti provociraju redakciju zemunskog Graničara što njihovi članovi nose plagijate uniforme čuvene marke "bos". Zato poglavnik poziva Huga da dođe na teritoriju NDH kako bi na licu mesta napravio originalne vojne odežde za ustaše. On pristaje, pod uslovom da ne dođe u Zagreb, nego u Zemun, gde živi i radi njegova bivša devojka, nemačka novinarka.

I ovde kao i u životu kritikujete multikulturalnost?
- Naravno, multikulturalnost je neophodan projekt koji se mora pažljivo sprovesti u zaostalim društvima kakva čine Balkan. Međutim, u prozi, žanru koji se ideološki zasniva na paradoksima, ne samo da se može nego i mora govoriti, posmatrajući stvarnost pod znatno strožijom lupom. Multikulturalnost, kao i politička korektnost, su, takođe, kontekstualni: ako sam ih u Španiji javno parodirao jer je tamošnje društvo, posebno Katalonija, dovoljno napredno za tako šta, ovde potrebu za time svodim na fikciju.

U kojoj meri je to u neku ruku podrivanje istorije?
- Izgleda da nije dovoljno što je vizir ovdašnjeg javnog govora većinom okrenut ka prošlosti, pa i domaći romani koji fikcionalizuju istoriju većinom praktično oponašaju politiku: uglavnom još jednom potvrđuju proverene činjenice, služe nacionalnoj ideologiji i čine sve u svemu nekakav podupirač za političke igre. Ako je "Žega" značila hermetizovano rasklapanje klasičnog istorijskog romana, onda je "Šnit" paraistorijski pop-roman.

ROMAN TABLOID

U vašem romanu nema ničeg feljtonističkog, ali žanrovski podnaslov knjige je "Roman tabloid". Koliko su pitak jezik i razumljivost "Šnita" posledica oponašanja novinskih članaka?
- Delom je posledica toga, a delom poetičke svesti da savremeni roman mora da ima bar dva nivoa: jedan koji i manje pažljivom čitaocu omogućuje da brzo uoči sve relacije u tekstu, i drugi, za one koji vole da traže skrivena značenja i razne reference. Ako oba nivoa nisu pažljivo izgrađena, knjiga se svodi ili na zabavnik za jednokratnu upotrebu ili na igračku za profesorske kabinete. Što se tiče potrebe da simuliram novinske žanrove, štampa je, uz retke izuzetke, odigrala prilično gadnu ulogu u svemu lošem što se desilo ovde, pa sam poželeo da to tematizujem. Srbija nije baš najbolje mesto za život, ali ako pisac u tome prepozna književnu građu i umesto tragičnog koristi ironijski pristup, sve odjednom postaje ispunjeno i zabavno, bar dok čovek nema posla sa zdravstvenim službama.

Mila Milosavljević

01.09.14 Republika

Igor Marojević (1968) je već uveliko ušao u red najznačajnijih pisaca savremene srpske književnosti. On je jedan od autora o čijim knjigama se možda i najviše piše (samo o prethodnom romanu Majčina ruka bilo je dvadesetak kritika), a kritičari ga smatraju rodonačelnikom nekoliko pravaca (krti realizam, etnofikcija, prelaz postmodernizma u neorealizam,) a prati ga i mnogo poetičkih odrednica (trans književnost, snajperska proza, i sl.). Svakim svojim romanom, zbirkom priča ili eseja, proširuje svoj poetički rukopis na način da čitaocu predstavi uvek nov tematski okvir, ali držeći se doslovno svog kritičko-ironičnog odnosa prema svetu i događajima. Ako prihvatimo dobro pogođ enu tvrdnju mog uvaženog kolege književnog kritičara Miće Vujičića kako je Marojević svojim romanima “istoriji zavrnuo uvo” onda je takav stav samo lep metaforični sublimat - dakako slučajan moje ocene Marojevićeve proze od pre nešto više od sedam godina. Tada sam, naime, pišući o njegovom romanu @ega, jasno uočio autorovu nameru ironijsko-parodijskog relativiziranja istorijskih činjenica; svojevrsnu persiflažu istorijske građe te zaključio kako Marojević pribegava svesnoj imitaciji istorijskog u romanu, što je književno uzev, ne samo legitiman postupak nego i sjajan način ekspresije etnofikcionalnog pristupa u našoj modernoj književnosti. Etnofikcija je doista postala dominanta njegove poetike. Šta je etnofikcija? Etno shvatamo kao drugost, kao suživot i multikultralizam, ali i kao etnocentrizam; fikciju, pak, kao svojevrsnu parodiju istorijskih romana, jezika štampe kao narativa koji su se pretežno bavili etnicitetom. Balkanski i mediteranski prostor prepun je istorije, stvarne i izmišljene, realne i falsifikovane, istorije kao prave bolesti, pošasti čak, etničkih trvenja i ratnih sukoba, dramatičnih ličnih sudbina, jakih erupcija strasti ali i stalnih pokušaja mirenja i suživota. Taj međuetnički kotao koji stalno vri i preti eksplozijom ne može naravno ostati van domašaja knjižene elaboracije. I Marojević je to na izvanredan način elaborira. I Šnit ima sve osobine etnofikcionalnog književnog pristupa, po čemu je Marojević i poznat srpskoj književnoj javnosti. Zajedno sa @egom i Majčinom rukom ovaj roman čini buduće etnofikcionalno petoknjižje. Marojević je u sebi svojstvenom stilu ovoga puta izabrao krajnje zanimljiv književni postupak: roman je zamišljen kao “tabloid” pa radnju odnosno sudbine glavnih junaka Nemice Karen Frost, Hrvatice Monike Vranić i njihovog (zajedničkog) srpskog ljubavnika Novaka Maričića pratimo preko tekstova stvarnih i izmišljenih novina i časopisa koji izlaze u Zemunu u doba Nezavisne Države Hrvatske. Naravno, istorija i istorijsko autoru su samo pretekst za opis ličnih obračuna, neljudskih osveta (npr. pokolj batajničkih Srba po poznatom nacističkom načelu stotinu nevinih civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika odnosno kako se pisac jezički eruditivno izražava - “Vendeta 100 :1”) i porodične tragedije (kada Novak Maričić ubija roditelje svoje ljubavnice Karen Frost, a nju ozbiljno ranjava, kako bi na taj način osvetio bratovljevu smrt od ustaškog noža u Zagrebu) koje su rezultat ratnim vrtlogom potpuno razobručenih strasti. Posebnu aromu romanu Marojević daje uvođenjem jedne stvarne, istorijske ličnosti, Huga Bosa, čuvenog modnog kreatora, kao važnog književnog lika koji, osim što je nekadašnji ljubavnik nemačke novinarke Karen Frost, u Zemunu, na molbu poglavnika Ante Pavelića modelira ustaške uniforme po šnitovima crnih SS uniformi koje je tridesetih izrađivao u Nemačkoj. (U stvarnosti Hugo Bos nikada nije bio u Zemunu). I kao što Bos kroji nacističke i ustaške uniforme (a mogao je i ravnogorsko-četničke samo da su ova duhovna sabraća ustaša i drugih kvislinga to zahtevala!) tako i rat kroji ljudsku sudbinu po šnitovima najokrutnijeg nasilja. Ta simbolika je, verujem, rukovodila pisca da se odluči za ratnu tematiku iz okupiranog Zemuna kao scenografiju romana, ali i motivisala ga da mu podari naslov. Marojević izabranom formom romana ironizuje našu tabloidnu svest koja jedva da razlučuje šta je od informacija koje svakodnevno prima, istinito, a šta ne. Štaviše, što su informacije netačnije i neverovatnije, što više odišu zlom i nasiljem, one nailaze na bolju recepciju u javnosti; o dobru, o poštenju, moralnosti, pravdi i istinitosti, jedva da ko i razmišlja. Nimalo nije važno ko piše tekstove, individualnost autora je u drugom planu, bitno je da tekstovi svojom senzacionalnom dramatikom raspale maštu i (niske) nagone čitalaca. Stoga nam i autor u tobožnjoj Napomeni priređivača skreće pažnju da “nije zasebno označeno ni gde su ti tekstovi izvorno objavljeni, niti ko je njihov autor”. Na ovom mestu želim posebno da naglasim da Marojevićevo ironijsko-parodiranje u romanu nije nikakav pastiš, već ozbiljno strukturisano pisanje na tragu žanra kojem se definitivno posvetio. S druge strane, zategnute međunacionalne odnose između srpske, hrvatske i nemačke zajednice Marojević na maestralan način prikazuje upravo kroz novinske izveštaje, zapise i izjave, kao i kroz monologe književnih likova (svaki iz različite vizure!) i tako čitaocu na pravi, nenametljivi način dočarava atmosferu u okupiranom Zemunu. Iako smeštene u središte ratnih događanja, u vreme mržnje i nasilja, i medijskih manipulacija, srpskohrvatskonemački odnosi posmatraju se i sa stanoviš ta emocija odnosno duboko unutrašnje strane čovekove ličnosti na koje rat svakako utiče, ali ne uvek prevashodno. Međunacionalni ljubavni trougao (Srbin sa dvema ljubavnicama, Nemicom i Hrvaticom) to najbolje pokazuje i predstavlja svakako centralni fabularni događaj iz koga autor naprosto “varira etnofikciju” (Kornelija Farago). Ali dodao bih da variranje etnofikcije postaje istinski metod njegovog književnog stvaranja, odnosno srž autorove poetike. Treba napomenuti da je prvo hrvatsko izdanje Šnita praktično preslikano drugo srpsko izdanje. Tekst naime nije ijekaviziran, jedino su strana imena i strani toponimi napisani prema hrvatskoj ortografiji. Iako je za razliku od prvog izdanja izostavljena odrednica - tabloidni roman – u dorađ enom romanu dinamizacijom radnje, značajnom dehermetizacijom teksta i pojačanom dramatizacijom senzacije, autor otklanja svaku čitaočevu pasivizaciju, naprotiv, čitalac oseća visok emotivni naboj baš kao i prilikom čitanja kakvog tabloida. Veliki kvalitet Marojevića kao pisca je između ostalog i u shvatranju da kao i ljudi i tekst ima sopstveni život, da protekom vremena sazrevaju uslovi da se obogati novim spoznajama. Taj continuum pisanja i jeste slatka muka svakog pisca. Šnit je, istaknimo to na kraju, po književnoj inovativnosti izvanredno lepo zamišljen i realizovan roman i on po svojim literarnim dometima svakako stoji u rangu @ege i Majčine ruke. Sa velikim zanimanjem očekujemo još dva Marojevićeva romana (jedan posvećen devedesetim godinama, i drugi o španskom građanskom ratu i ideološkoj i etničkoj raspolućenosti španskog društva) koja će činiti jedinstvenu etnofikcionalnu književnu kvintologiju.

Zlatoje Martinov

05.12.07 Polja

Negiranje velike naracije, fragmentarnost smisla, raslojavanje i decentralizacija priče, ukidanje vremenske linearnosti, projekcija budućnosti u sadašnjost i prošlost, interpolacija neliterarnih tekstova u umetničko delo, beg od patetike i katarze – odlike su stilskog pravca koji je bio domintan u književnosti poslednje četvrtine prošlog veka, ali čine i osnovne stilsko-poetičke odrednice novog proznog ostvarenja Igora Marojevića, dokazujući da još uvek postoji veliki broj predstavnika srpske literature koji veruju da mogućnosti postmodernističkog obrasca pisanja još uvek nisu iscrpljene. Bliže određujući Šnit kao „roman-tabloid“ i dosledno poštujući načela istoriografske metafikcije, Igor Marojević pokušava da se na „originalan“ način poigra sa prošlošću, ideologijama, ljudskim sudbinama, pa čak i sa paradigmom multikulturalnosti, zahvaljujući kojoj je i dobio donacije da radi na stvaranju petoknjižja (do sada su, pored ove, objavljene i knjige Žega i Mediterani), projekta koji bi, akcentujući međunacionalne odnose u ratnim okolnostima, trebalo da predstavlja skroman doprinos sprovođenju koncepta političke korektnosti u zaostalim društvima kakva, navodno, čine Balkan. Rezultat ovoga eksperimenta – a to biva vidljivo onog trenutka kada se sa Šnita skine ljuštura sastavljena od naizgled maestralnih književnih postupaka – jeste tek rapsodija besmisla, otkucana prstima autora koji pokušava da savlada, a potom čak i nadogradi, bezuspešno, osnovne principe na kojima počiva postmodernistički tekst.

Oponašanje publicističkog stila
Novo delo Igora Marojevića, zasnovano na parodijskoj strukturi, oblikovano kao paraistorijski roman, varira nekoliko velikih i značajnih tema, koje čine i neke od ključnih delova nacionalnih istorija naroda koji žive na prostorima Balkana. Naime, roman Šnit, čija se radnja odigrava uglavnom u Zemunu (mada se sudbine junaka prate od Zagreba do Ravne Gore), tematizuje Drugi svetski rat, nemačku okupaciju Jugoslavije, stvaranje NDH na teritoriji današnjeg Srema i sukob različitih ideologija na ratom zahvaćenom području. Imajući u vidu osnovne tematsko-motivske odrednice Marojevićevog ostvarenja, naziv romana (nemačka reč „šnit“ znači parče, komadić, deo veće celine, ali i kroj) mogao bi da se tumači i kao uspešna metafora prekrajanja granica, kidanja (ljudskog) mesa, ali i kao metafora ljudskog tela, svedenog na kroj, uniformu; otuda se, na prvi pogled, i dodeljivanje jedne od glavnih uloga Hugu Bosu, tvorcu i ovlašćenom proizvođaču nacističkih uniformi, između ostalog i crnih SS „algemajnovki“, čini smislenim. Međutim, iako se u Šnitu naslućuje da u vrtlogu rata svako, bio Nemac, Hrvat ili Srbin, mora bar ponešto da izgubi (identitet, ljudskost, život), stradanje junaka, nagovešteno već naslovnom metaforom, nije uslovljeno ni nacionalnom pripadnošću likova, niti njihovim ideološkim stavovima, čak nije ni proizvod zverstava koja se čine u svakom ratu, već je posledica niza apsurdnih situacija i nemotivisanih događaja, čija su značenja, čini se, večno zagubljena u lavirintima nekog od mnogobrojnih rukavaca ovog, kompozicijski izuzetno složenog romana. Tako, na primer, Nebojša, brat glavnog junaka Novaka Maričića, ne bi bio pogubljen da nije sasvim slučajno, dok se prepirao sa bratom, ubio svoju majku, a roditelji novinarke Karen Frost, ne bi bili upucani da se Novaku nije smrklo pred očima usled naglog ustajanja sa stolice. Dakle, vihori rata nemaju nikakve veze sa smrću junaka u Šnitu, a metafora koja se krije u naslovu Marojevićevog dela izneverava horizont očekivanja čitalaca. Ta činjenica mogla bi čak da obezbedi Šnitu onaj neophodan višak značenja, neuhvatljiv na prvo čitanje, zahvaljujući kojem se umetničko delo i razlikuje od ostalih tekstova; osim toga, parodija i ironija kojom je natopljen površinski sloj Marojevićevog dela, mogle bi da ranije opisane nelogičnosti i nemotivisanosti učine podnošljivijim, te da omoguće da se na falsifikovanje istorije i relativizaciju vrednosti pojedinih ideologija, gleda, ako ne blagonaklono, onda bar uz suzdržano negodovanje, makar zbog poštovanja umetničke slobode. Ali umetnička sloboda ne može da bude dovoljan razlog za izrečene nesuvislosti, ne može da predstavlja opravdanje za neodgovaran odnos prema temi (istoriji i ideologiji), junacima, stilu, konačno, prema, čitaocima; za takav odnos potreban je zaista snažan estetski argument.
Njega autor očigledno želi da potraži u formi romana tabloida. Naime, kakva-takva vrednost Šnita u velikoj meri se sastoji u ideji da najveći broj imenovanih i neimenovanih junaka strada pre svega zahvaljujući stanju u medijima koji, zapravo, predstavljaju produženu ruku ideologije i društvene represije. Ta ideja, i pored toga što korespondira sa podnaslovom romana Igora Marojevića, i pored toga što mu obezbeđuje epitet „paraistorijskog“ (jer dijalog prošlosti i sadašnjosti najuočljiviji je upravo u paralelama između političkog i kulturnog obrasca štampanih medija nekad i sad), samo se pominje, i na stranicama knjige iscrpljena je u konstataciji, izrečenoj na više mesta, poznatoj od kako je sveta i veka, da objektivno informisanje ne postoji, i da mediji imaju cilj da manipulišu ljudima, te da su odgovorni za mnoga zla koja je ljudski rod počinio. Iako je ispunjen mnoštvom novinskih isečaka, vesti i reportaža, istina apsurdnih i grotesknih, Šnit ne sadrži ni delić feljtonističkog, izuzimajući, eventualno, pitak i razumljiv jezik, jednostavnu rečeničnu konstrukciju i leksiku oslobođenu bilo kakve metaforičnosti i poetičnosti. Naravno, ovakav jezik posledica je pokušaja da se oponaša publicistički stil, a određene nepravilnosti na jezičko-stilskom planu, čak i kada se sukobljavaju sa pravopisno-gramatičkim pravilima srpskog jezika, pravdaju se činjenicom da je čitav Šnit zapravo fingirani roman tabloid, u kojem su, valjda po pravilima tog žanra, manjkavosti nužnost.

Monstruozni žanrovski hibrid
Roman-tabloid poslužio je Marojeviću kao izgovor za iskrivljavanje istorijskih činjenica, i kao opravdanje za specifičan odnos prema prošlosti i nekada vladajućim ideologijama, ali je on, takođe, i pogodna forma za različita žanrovska poigravanja, pa tako i za ničim izazvano pojavljivanje ljubavnih novela, silom interpoliranih u strukturu Šnita, u kojima, defiluju junaci (Srbin, Nemica i Hrvatica koji učestvuju u ljubavnom trouglu) oslobođeni bilo kakvih emocija, rukovođeni samo principom Tanatosa, bez prisusutva njegovog vernog pratioca Erosa. Te ljubavne novele veoma brzo, kako verovatno nalažu pravila novog književnog žanra, romana tabloida, prelaze, usled mnogobrojnih, ponovo ničim izazvanih ubistava, u triler priče, čime autor Šnit pretvara u jedan monstruozni žanrovski hibrid u kojem, gušeći se međusobno, koegzistiraju i istorijski roman, i ljubavna melodrama, i avanturistički putopis, i detektivska priča, i politički triler.
Ipak, u jednom takvom romanu tabloidu, ispunjenom, baš kao u žutoj štampi, mnogim provokativnim temama, između ostalog i političkim pamfletima, ne može se iščitavati ni idejna potka, ni autorski stav, jer Igor Marojević već u uvodnoj napomeni želi da napravi otklon od svega onoga što je izrekao u romanu, ističući kako „autor ne zastupa nijedan ideološki stav zastupljen u ovoj knjizi“. Naprotiv, njegova namera je da se razračuna sa Istorijom i Ideologijom, da pokuša da primora čitaoca da se suoči sa mračnom prošlošću i natera ga da prihvati koncept „političke korektnosti“. Nažalost, u sukobu autora sa mračnom prošlošću stradala je najpre priča, čiji su delovi ostali večno zarobljeni u neuspešnom oponašanju publicističkih žanrova, a zatim i junaci, koji bauljaju kroz stranice romana potpuno nesvesni svojih delovanja i smisla postojanja, karakterološki neoblikovani, tipizirani, tek skicirani, i to u crno-beloj tehnici, čineći socijalno i psihološki nemotivisane postupke; potpuno neupečatljivi i bledi, oni na kraju romana gube i svoja imena i dobijaju šifre u vidu slova, poređenih po abecednom redu.
Šnit je, dakle, kako je manji deo hrabrije književne kritike još ranije zaključio, „loše skrojeno parče“, verovatno nalik onoj knjizi koju je napisao junak romana Novak Maričić, knjizi „koju neće shvatiti ni tradicionalisti ni avangardisti“. S tom razlikom što je Novak svoje delo morao da objavi o ličnom trošku i da ga, takođe o ličnom trošku, plasira u nekoliko papirnica, dok Marojevićeve pripovedačke opuse finansiraju mnoge institucije i organizacije, a po službenoj dužnosti ih čitaju „književni kritičari“. Možda i zato ovo delo nije napisano u stvaralačkom žaru, možda mu zato i manjka stvaralačkog oduševljenja. Međutim, „problem nije u manjku oduševljenja, nego u manjku obrazloženja manjka oduševljenja.“ Ovim rečima potpisnik Šnita ismeva neuspešne pokušaje pisanja junakinje njegovog romana Monike Vranić, ali one u isto vreme mogu da predstavljaju i vrednosni sud o Marojevićevom delu. Roman Šnit ostaće zaboravljen, pre svega zato što je loše napisano delo, što predstavlja jedan neuspešan pokušaj stvaranja nove estetske i kulturne paradigme koja bi trebalo da bude produžena ruka jedne nove ideologije.
Aleksandar Dunđerin

06.09.07

2004. godine objavljivanjem romana Žega, Igor Marojević je najavio početak buduće etnotetralogije koja bi na prozaističkom fonu tretirala probleme dekonstrukcije istorije i objašnjavala uzroke multikulturalnosti. Sledeća po redu objavljivanja, zbirka pripovedaka Mediterani se više doticala teme naravi i raznovrsnosti kulturoloških paradigmi i kao takva unekoliko je odudarala od najavljenog koncepta.
Medjutim, upravo objavljeni roman Šnit, o ustaškoj okupaciji Zemuna u II svetskom ratu kao i najavljeni roman o progonu Nemaca iz Vojvodine, mogli bi se tretirati kao relevantni delovi zamišljene celine zajedno sa prvoobjavljenom Žegom, (romanom o crnogorskom sukobu bjelaša i zelenaša).
Okosnica ove krnje tetralogije, pa tako i najnovijeg romana Šnit, je Marojevićevo insistiranje na begu od istoričnosti, na dekonstrukciji poznate istorije i odgurivanju u drugi plan konkretnih dogadjaja i podataka. Sagledavanje jednog istorijskog perioda, a u fokusu sva tri romana je rat, bazira se na istoriografskoj metafikciji koja razmatra isključivo moguću marginu narečenih dogadjanja. Tako se i stvarne činjenice, potpadanje Zemuna pod upravu NDH, pokolj batajničkih Srba, istorijski lik Huga Bosa, modnog kreatora nacističkih i ustaških uniformi, u romanu Šnit posmatraju kao istorijski okvir, daleki odjek dogadjanja unutar koga se odvijaju životi glavnih protagonista, neistorijskih ličnosti, ljudi koji su mogli živeti sopstvene, nigde zabeležene tragedije. Ovaj odmak od istorije može se sagledavati i u sklopu brojnih postmodernističkih teorija o kraju istorije u filozofiji ili o nespojivosti istoriografskog žanra sa književnošću koja je po prirodi fikcionalnog karaktera. Marojević u svojim romanim kao da radikalizuje sva dosadašnja iskustva paraistorijskog romana, pre svega insistirajući na radikalnoj upotrebi jezika i forme. Karakteristična je i sekvencijalnost kompozicije romana gde dominiraju vremenski i tematski skokovi kao i mešanje žanrova i stilova. Podnaslov „roman-tabloid“ je fiktivan, a zapravo su poglavlja na različite načine u opreci, a ponekad i u ironičnoj igri sa stilom novinarstva. Uvodno poglavlje je pisano silovito, do granica hermetičnosti, u sinkopiranoj jezičkoj formi gde se rečenice i pasusi seku naglo, oštrim rezovima, što čitaocu pruža priliku da se sa tekstom rve, domišlja ga i po više puta mu se vraća. Naredna poglavlja u nešto smirenijem jezičkom toku koji polako izlazi iz vrtloga radikalizacije jezika i žanrovske pometnje, približavaju roman klasičnijim formama raspleta i zaokruživanju romaneskne celine.
Relativizacija istoričnosti, jaka fikcionalna potka koja upečatljivo konstruiše likove i njihove sudbine, osobena silovita upotreba jezika do granica hermetičnosti, poigravanje žanrovima uočljivo još od samog podnaslova, čini Marojevića veoma osobenom spisateljskom figurom u okvirima savremene srpske književnosti i, za sada, vodećim piscem Lagunine edicije domaće proze kojoj je on istovremeno i urednik.


Jasmina Vrbavac

18.08.07 Politika

Treba imati literarne hrabrosti, pa najaviti prozno petoknjižje. Potom treba imati i dobru dozu spisateljskog strpljenja i talenta, te jedan takav kapitalan projekat polako privesti kraju. Novi roman „Šnit“ Igora Marojevića upućuje nas na zaključak da će pisac ovog puta i u ovom slučaju najverovatnije pobediti svoju opasnu i hrabru najavu i da će iz večito neizvesnog poziva na dvoboj sa idejama i tek stvorenim junacima - koje neretko pojede zgužvani papir - izgleda izaći kao pobednik. Dokaz za to su objavljene knjige: roman „Žega“ o sukobu bijelaša i zelenaša u Crnoj Gori, zbirka srpsko-španskih priča „Mediterani“ i najnoviji „Šnit“ - prva tri dela pomenutog etno kvinteta kog na okupu, između ostalog, drži centralna tema - problem multikulturalnosti, i za Marojevićev opus vrlo bitna igra sa istorijom. Dakle, upravo ona igra koju ćemo prema piščevima najavama igrati u sledeća dva nastavka: u romanu čija će tema biti sudbina Nemaca u Vojvodini nakon Drugog svetskog rata, kao i u romanu o devedesetim godinama, ali tek onda kada ovaj jezivi period bude moguće nazvati nešto daljom istorijom, sa bezbedne vremenske distance.
Dotle čitamo najnoviju Marojevićevu knjigu „Šnit“, koja za temu ima Zemun u doba Drugog svetskog rata „kada je ovaj grad pripao NDH“, kako to piše na koricama knjige, uz zavodljivu napomenu da se radi o prvoj proznoj obradi ove teme. Roman opisuje naizgled mirni saživot Srba, Namaca i Hrvata, i pripovedački vrlo ubedljivo objašnjava kako taj „saživot“ brzo postaje vrtlog koji će progutati od svakog naroda ponešto. Glavni junak je Zemunac Novak Maričić, kontroverzna i vrlo zanimljiva figura, čovek koji je u ta gadna vremena istovremeno u ljubavnoj vezi sa dve novinarke. Jedna je nemačka žurnalistkinja Karen Frost, a druga saradnica zagrebačkog nedeljnika „Spremnost“ Monika Vranić. To nije sve. Imamo još i dvostruku porodičnu tragediju, beg glavnog junaka i potragu za njim koja će krenuti od Zemuna a stići do Ravne gore. Roman obiluje zanimljivim likovima, pa tako srećemo jednog nevidljivog partizana, ili pre njegovu senku, i (verovali ili ne!) čuvenog modnog kreatora Huga Bosa, „istorijski poznatog i po tome što je dizajnirao i šio SS uniforme“ kako precizira recenzija. Ćitav roman na okupu drži tema „novinarstva“ u Zemunu. Preciznije, svoje junake Igor Marojević zapravo pakuje u desetak novina koje su tih leta bile (što tajno, što javno) štampane u naizgled mirnoj varoši. Pisac tako i u ovom etno-romanu nudi pseudo-istorijsku priču, ali i hroniku koja poput svih vesti iz ove rubrike podvlači sudbinu pojedinca, malog čoveka i njegove tragedije, nasuprot velikim istorijskim udarima i golemim povesnim pričama koje bace senku na sve oko sebe.

Lična jezička rešenja

Poznato je da Igor Marojević u svojim delima često pokušava i uspeva da rasvetli određeni istorijski period iz svih mogućih uglova i da na neki način razbije opšta povesna mesta, svodeći svoju priču na storiju o jednom (da ne kažemo) malom čoveku, koji se ni po svojim shvatanjima, a ni po svom usudu, ne uklapa u istorijske obrasce koje je povest nametnula kao jedine moguće. Takav je slučaj i sa Novakom Maričićem koji nije tamo a ni ovamo. Čitav „Šnit“ jeste pokušaj da se izbegnu grubi istorijski redovi i da se sudbina junaka ispiše mekšim literarnim perom. Da se zaobiđu opšta mesta i da se, uslovno govoreći, za istorijsku priču nađe jedan literarni eufemizam. Vidljivo je da se pisac i na planu samog jezika bori sa povešću i kontekstima koje ona sa sobom nosi. Igor Marojević tako traži lična jezička rešenja ne bi li preskočio osrednjost, odjeke javnog diskursa, ili aktulenu upotrebu pojedinih reči. Upravo zbog svih onih konteksta koje sa sobom povlači reč „ustaša“, pisac izbegava da je upotrebi kad god to može, te češće koristi termin „uhaerovci“ ili „crnoodoraši“. Slično je sa „četnicima“ koji su „odboraši“ ili „partizanima“ koji su „gerilci“ i slično. Sve to čitaocu približava jasnu piščevu nameru da se izbegnu opšta mesta, da se isključi mogućnost upliva bilo koje vrste povesne ili aktuelne banalnosti i da se jedan istorijski trenutak osvetli sasvim novim svetlom, iz svakog mogućeg ugla, sa malim čovekom u glavnoj ulozi.

Roman uvijen u novine

Igoru Marojeviću sve to i ovog puta polazi za rukom. Uz to, „Šnit“ je vrlo zanimljiv i nepredvidiv, pun zanimljivih junaka i neobičnih priča, iako je njegova dramaturška koncepcija nešto složenija nego što je to mogao biti slučaj. Dovoljno je bilo na nivou same fabule u priču uvesti „novinu“ kao temu i ta bi se metafora uspešno preslikala i na samu formu romana. Žanrovska odrednica „roman-tabloid“ koju pronalazimo u podnaslovu samo je bez potrebe otežala stvar. Može biti da ona do kraja nije ni sprovedena, kao što može biti da sva poglavlja baš i nisu pisana u različitim novinskim formama, tipa vesti ili intervjua. Da se razumemo, to i nije šteta! Jednostavno, već zanimljivom i složenom „Šnitu“, nije trebalo nikakvo novinsko odelo, kao ni suvišna odrednica „roman-tabloid“. Njegovoj provokativnosti već dovoljno doprinose Hugo Bos i priča o Zemunu u ratnim godinama. Sve ostalo je dobra priča. Plus polemike koje će iza toga doći.

Mića Vujičić

11.08.07 Danas

Čega li je Šnit šnit? Osim autorovih ambicioznih književnih planova, novi roman Igora Marojevića mogao bi biti parče - ili kroj - još jedne zamišljene celine, na koju smera njegov posao. Marojević je, naime, urednik Lagunine edicije Meridijan, u kojoj se objavljuje savremena domaća proza. Stoga je važno videti i kroz prizmu sopstvenog mu romana, koje književne vrednosti on, kao urednik velike (najveće?) izdavačke kuće, želi da podstakne, i u kojoj meri neko ko sam sebe «uređuje» uspeva da pomiri dve uloge.
Svoj roman autor počinje dvema ogradama. Prva je podnaslov romana - roman-tabloid, a druga je otklon od svega što je rečeno u romanu. Pisac, dakle, ne deli mišljenja i ideološke stavove likova koje je opisao. I ne samo to - čitaoče dragi, autor nije odgovoran za gomilu nebuloza koja će se naći u tom tekstu. Bože moj, tabloidna struktura romana i likovi su ti koji mlate praznu slamu i kompletna odgovornost je na Maričićevima, Frostovima, Vranićevima, Unzihtbaru i drugima. Čitalac nema druge, nego da se složi. Uostalom, lepo je upozoren. Ima da pogne glavu, da ćuti i trpi. Vešt pripovedački trik, ali, bojim se, isuviše providan.
Koliko je moguće zamisliti ovakav odnos stvaralac-delo-publika, posle svih iskustava sa relacijama umetnosti i ideologije? Rekao bih da je pisac naivan, ako misli da će ga čitaoci bespogovorno poslušati. Ili pak on pokušava da isprovocira publiku!? To bi bila hrabra, gotovo revolucionarna zamisao, ali tekst Marojevićevog romana ne daje ama baš ni jedan povod za to.
Dobrohotni čitalac će u kratkim poglavljima teksta, koja tek izdaleka parodiraju novinarski stil, pokušati da pronađe skriveno značenje. Lutaće kroz postmodernu, decentralizovanu naraciju, da bi iskopao makar i zrno autorove ozbiljne namere i želje da obradi mučnu i tešku temu koje se latio, ali, avaj, takav pregalački napor i ljubavni trud ostaće nenagrađeni.
Osim, možda, brojnim pitanjima, na čije se odgovore ni Marojević nije obavezao. Ima li, recimo, nekog ozbiljnijeg povoda za odabranu scenografiju - Zemun, u vreme Drugog svetskog rata - sem sporedne pojave SS-stiliste, i oca jednog savremenog modnog brenda, Huga Bosa? Tekst ni na koji način ne pokazuje težnju da bude istorijski dokumentaran, čak iako su neki likovi i događaji verodostojni. Roman je, u jednakoj meri, nezainteresovan da ukaže na mehanizme zla inherentnog totalitarnom režimu Nezavisne Države Hrvatske. Jer da je tako, da je zaista hteo da se obračunava sa mračnim ideologijama, pisac nije morao da odlazi u tako daleku i za njega sasvim izvesno nedoživljenu prošlost - mogao je jednostavno da pogleda oko sebe, ili bar u noviju povest domaćeg zla.
Umesto toga, Marojević pakuje ljubavni zaplet u oblandu pseudoistorijskog romana. To što su likovi novinari stvarnih i izmišljenih glasila, i što se kreću ulicama okupiranog Zemuna, ni za jotu ne menja fabulu. Čak ni činjenica da čitalac, zajedno sa nekim likovima, prisustvuje pokolju batajničkih Srba, neće savladati ideološku konfuziju koja postoji u romanu.
Zašto je, dakle, i zbog čega napisan ovaj roman? Da li je, inače talentovani, pisac hteo da se podsmeva našim životima, kojima vladaju tabloidi i tabloidni pristup stvarnosti? Da li je želeo da nam se nasmeje u brk, da isprovocira grdnju, da isproba sme li kritika da za slab roman optuži čoveka u čijim je rukama koncentrisana prilična moć na polju ovdašnje književnosti? Pa, mogli bi to biti i pristojni argumenti, ali nedovoljni za nešto više od jedne hevi teme priređene u štivo za čitanje na plaži.
Preostaje, ipak, nada da je Šnit samo neuspeo eksperiment u kome svi učestvujemo po slobodnoj volji i iz njega, na sreću, izlazimo nepovređeni. Pripovedački dar i snaga koje je Marojević pokazao u delu romana pod nazivom Ljubavne novele, imaju moć da uvere da će Šnit, kao parče celokupnog piščevog dela, brzo ostati zaboravljen, ali da u njemu postoji šnit (kroj) dostojan dobrog pripovedača.
Vladimir Arsenić

04.08.07 Politika

Treba imati literarne hrabrosti, pa najaviti prozno petoknjižje. Potom treba imati i dobru dozu spisateljskog strpljenja i talenta, te jedan takav kapitalan projekat polako privesti kraju. Novi roman „Šnit“ Igora Marojevića upućuje nas na zaključak da će pisac ovog puta i u ovom slučaju najverovatnije pobediti svoju opasnu i hrabru najavu i da će iz večito neizvesnog poziva na dvoboj sa idejama i tek stvorenim junacima – koje neretko pojede zgužvani papir – izgleda izaći kao pobednik. Dokaz za to su objavljene knjige: roman „Žega“ o sukobu bijelaša i zelenaša u Crnoj Gori, zbirka srpsko-španskih priča „Mediterani“ i najnoviji „Šnit“ – prva tri dela pomenutog etno kvinteta kog na okupu, između ostalog, drži centralna tema – problem multikulturalnosti, i za Marojevićev opus vrlo bitna igra sa istorijom. Dakle, upravo ona igra koju ćemo prema piščevima najavama igrati u sledeća dva nastavka: u romanu čija će tema biti sudbina Nemaca u Vojvodini nakon Drugog svetskog rata, kao i u romanu o devedesetim godinama, ali tek onda kada ovaj jezivi period bude moguće nazvati nešto daljom istorijom, sa bezbedne vremenske distance.
Dotle čitamo najnoviju Marojevićevu knjigu „Šnit“, koja za temu ima Zemun u doba Drugog svetskog rata „kada je ovaj grad pripao NDH“, kako to piše na koricama knjige, uz zavodljivu napomenu da se radi o prvoj proznoj obradi ove teme. Roman opisuje naizgled mirni saživot Srba, Namaca i Hrvata, i pripovedački vrlo ubedljivo objašnjava kako taj „saživot“ brzo postaje vrtlog koji će progutati od svakog naroda ponešto. Glavni junak je Zemunac Novak Maričić, kontroverzna i vrlo zanimljiva figura, čovek koji je u ta gadna vremena istovremeno u ljubavnoj vezi sa dve novinarke. Jedna je nemačka žurnalistkinja Karen Frost, a druga saradnica zagrebačkog nedeljnika „Spremnost“ Monika Vranić. To nije sve. Imamo još i dvostruku porodičnu tragediju, beg glavnog junaka i potragu za njim koja će krenuti od Zemuna a stići do Ravne gore. Roman obiluje zanimljivim likovima, pa tako srećemo jednog nevidljivog partizana, ili pre njegovu senku, i (verovali ili ne!) čuvenog modnog kreatora Huga Bosa, „istorijski poznatog i po tome što je dizajnirao i šio SS uniforme“ kako precizira recenzija. Ćitav roman na okupu drži tema „novinarstva“ u Zemunu. Preciznije, svoje junake Igor Marojević zapravo pakuje u desetak novina koje su tih leta bile (što tajno, što javno) štampane u naizgled mirnoj varoši. Pisac tako i u ovom etno-romanu nudi pseudo-istorijsku priču, ali i hroniku koja poput svih vesti iz ove rubrike podvlači sudbinu pojedinca, malog čoveka i njegove tragedije, nasuprot velikim istorijskim udarima i golemim povesnim pričama koje bace senku na sve oko sebe.

Lična jezička rešenja

Poznato je da Igor Marojević u svojim delima često pokušava i uspeva da rasvetli određeni istorijski period iz svih mogućih uglova i da na neki način razbije opšta povesna mesta, svodeći svoju priču na storiju o jednom (da ne kažemo) malom čoveku, koji se ni po svojim shvatanjima, a ni po svom usudu, ne uklapa u istorijske obrasce koje je povest nametnula kao jedine moguće. Takav je slučaj i sa Novakom Maričićem koji nije tamo a ni ovamo. Čitav „Šnit“ jeste pokušaj da se izbegnu grubi istorijski redovi i da se sudbina junaka ispiše mekšim literarnim perom. Da se zaobiđu opšta mesta i da se, uslovno govoreći, za istorijsku priču nađe jedan literarni eufemizam. Vidljivo je da se pisac i na planu samog jezika bori sa povešću i kontekstima koje ona sa sobom nosi. Igor Marojević tako traži lična jezička rešenja ne bi li preskočio osrednjost, odjeke javnog diskursa, ili aktulenu upotrebu pojedinih reči. Upravo zbog svih onih konteksta koje sa sobom povlači reč „ustaša“, pisac izbegava da je upotrebi kad god to može, te češće koristi termin „uhaerovci“ ili „crnoodoraši“. Slično je sa „četnicima“ koji su „odboraši“ ili „partizanima“ koji su „gerilci“ i slično. Sve to čitaocu približava jasnu piščevu nameru da se izbegnu opšta mesta, da se isključi mogućnost upliva bilo koje vrste povesne ili aktuelne banalnosti i da se jedan istorijski trenutak osvetli sasvim novim svetlom, iz svakog mogućeg ugla, sa malim čovekom u glavnoj ulozi.

Roman uvijen u novine

Igoru Marojeviću sve to i ovog puta polazi za rukom. Uz to, „Šnit“ je vrlo zanimljiv i nepredvidiv, pun zanimljivih junaka i neobičnih priča, iako je njegova dramaturška koncepcija nešto složenija nego što je to mogao biti slučaj. Dovoljno je bilo na nivou same fabule u priču uvesti „novinu“ kao temu i ta bi se metafora uspešno preslikala i na samu formu romana. Žanrovska odrednica „roman-tabloid“ koju pronalazimo u podnaslovu samo je bez potrebe otežala stvar. Može biti da ona do kraja nije ni sprovedena, kao što može biti da sva poglavlja baš i nisu pisana u različitim novinskim formama, tipa vesti ili intervjua. Da se razumemo, to i nije šteta! Jednostavno, već zanimljivom i složenom „Šnitu“, nije trebalo nikakvo novinsko odelo, kao ni suvišna odrednica „roman-tabloid“. Njegovoj provokativnosti već dovoljno doprinose Hugo Bos i priča o Zemunu u ratnim godinama. Sve ostalo je dobra priča. Plus polemike koje će iza toga doći.

Mića Vujičić

28.07.07 Blic

„Nastojao sam da prikažem teror prakse, uticaj medija i ideologije na ljubav u Drugom svetskom ili bilo kom ratu“, kaže Marojević o svom novom romanu „Šnit“ („Laguna“) koji već prati glas da je „izazvao istoriju na dvoboj“ i „zavrnuo joj uvo“.
Govoreći za „Blic“ o svom romanu čija radnja se odvija u Zemunu u periodu Drugog svetskog rata i čiji se likovi sreću u ljubavnim trouglovima i parovima, pisac kaže: „Ljubavne novele su bile jedna od glavnih žanrova između dva rata. ‘Šnit’ simulira novinske napise iz perioda pred i za vreme Drugog svetskog rata. Multikulturalnost prikazujem kroz nacionalnu mešavinu parova, Srbina i Hrvatice, Srbina i Nemice i tako dalje, te pošto su ljubavne novele zauzimale veliki prostor tadašnjih ilustrovanih rešenja najveći deo knjige čine one. Nastojao sam i da prikažem odnos između dvoje ljudi, a i sve ono što se meša u život ljubavnih parova ili trouglova: uticaj medija, ideologija i teror prakse. U romanu je to kao u svakidašnjici u doba bilo kog rata prikazano tako da na površinu ispliva jedini mogući epilog: nepredvidljivost. I onda, i uvek.“
Zanimljivo, svako poglavlje u ovoj knjizi podseća na novinski tekst, odnosno rubriku (u gradskoj žiži, izveštaj, razgovor, vesti...). Glavni junak Zemunac istovremeno biva u ljubavnoj vezi sa nemačkom novinarkom i saradnicom zagrebačkog nedeljnika. Rasplet nije bez tragedije, a među ključnim likovima su i nevidljivi partizan kao i čuveni modni kreator Hugo Bos, istorijski poznat po tome što je dizajnirao i šio SS uniforme.

T. Nježić