Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Njegov otac bio je pripadnik tehničke inteligencije, majka je predavala srpski jezik. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997. godine, a onda i romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008), „Parter“ (2009) i „Majčina ruka“ (2011), kao i zbirke priča „Tragači“ (2001) i „Mediterani“ (2006, 2008) i knjigu eseju „Kroz glavu“ (2012). Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.O savremenim problemima piše bilo neposredno („Parter“, „Mediterani“, „Dvadeset četiri zida“), bilo da ih izmešta u prošlost („Žega“, „Šnit“, „Majčina ruka“). Poslednjim trima knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja „Etnofikcija“. Začetnik je istoimene poetike koja je izvršila izvestan uticaj na nekoliko mlađih srpskih autora od kojih je najupečatljiviji svakako Dejan Stojiljković, čiji roman „Konstantinovo raskršće“, takođe objavljen u Laguni, daje sebi sličnu „slobodu“ u rekonstruisanju istorije. Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma. Uz njegovu prozu se pominju i odrednice neorealizam, trans, snajperska proza, generacija miks. Napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Na BELEF-u 2008. godine izveden je dramski komad „Tvrđava Evropa“, srpska praizvedba drame „Nomadi“, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanu „Dvadeset četiri zida“ u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/2004. Takođe u BDP se od 2009. do 2011. izvodio njegov drugi komad „Bar sam svoj čovek“. Po motivima njegove drame „Radovan 2013.“ novosadska trupa Jorik je izvela istoimenu predstavu 2013. Sa španskog je preveo, između ostalog, četiri knjige Roberta Bolanja.U izdavačkoj kući Laguna petogodišnji autorski ugovor potpisao je 2005. Nakon što su njegovi Mediterani otvorili Laguninu ediciju „Meridijan“, kada se mesto urednika ispraznilo, logičnim se ispostavilo da njen prvi autor postane urednik. Za roman „Žega“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ i nagradu iz fonda „Borislav Pekić“, a za knjigu eseja „Kroz glavu“ nagradu „Desimir Tošić“. Dok je u nekim srpskim književnim časopisima bio zabranjen autor, u Zagrebu mu je kultni časopis „Quorum“ posvetio opsežan tematski blok u broju 4-5-6 od 2012. godine. Član je Srpskog i Katalonskog PEN Centra. Jedan je od osnivača Srpskog književnog društva, preko kojeg ostvaruje status samostalnog umetnika od 2002. U poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića, najmlađi je zastupljeni prozni autor.
01.01.00
Vikend Danas
09-10.06.2001.
Igor Marojevic, pisac, o "Tragacima" i svemu sto postoji zbog jedne knjige
Interesuju me pojedinci, nesvesni promoteri zla
Bekstvo iz druge lige istok: Igor Marojevic
Igor Marojevic jedan je od vodecih pisaca mladje generacije. Autor je dva romana, "Obmana Boga" (1997) i "Dvadeset cetiri zida" (1998), a nedavno mu se, ponovo u izdanju "Stubova kulture", pojavila i prva zbirka pripovedaka, "Tragaci". Ovog leta ce boraviti u Svajcarskoj, pisuci novi roman, zahvaljujuci stipendiji "Ledig Rovolt", koja podrazumeva i prevodjenje i objavljivanje jednog romana autora, u ovom slucaju - "Dvadeset cetiri zida".
Vasu zbirku prica nazvali bismo, pozivajuci se na majstora Borhesa, "sveopstom istorijom bescasca"? Slazete li se?
- Parafrazirajuci Voltera - to jest njegovu ironicnu parafrazu Lajbnica - Vladislava Gordic primetila je da su "Tragaci" knjiga o najgorem od svih svetova. Pokusao sam da zahvatim delice ludila koje je obelezilo ovdasnje devedesete, u cemu su me, izmedju ostalog, zanimali likovi kakve Sloterdajk u kontekstu militarizacije naziva oklevalima i, u istom tom kontekstu, dozivljava ih kao opasnije ne samo od "kukavica" nego i od (pseudo)heroja. Kada rat prodje, u atmosferi postorgijasticki utucene, glumljene blazenosti, za tu oklevajucu, nekonkretizovanu vecinu, sa mnogih mesta se cesto cuju opravdanja tipa "Sta je mogao obican narod, sirot, zaveden", vec po principu svaljivanja celokupne krivice na vladajuce politicare i takozvanu intelektualnu elitu.
Nije problem u takvoj raspodeli krivice, ali mi se cini da se u njoj podrazumeva da se od populusa, tako i od obicnog pojedinca, izvestan debilitet ionako ocekuje. S druge strane, sistem an blok krivice je sasvim pogresan. To su neki logicki corsokaci koji implikuju da je pri proceni moralno-estetskih pitanja u krupnim kategorijama izvesna povrsnost neminovna. Takva mesta, svojim sredstvima, moze da produbi upravo proza, ali pri tom ne mislim toliko na stavku krivice prosecnog "coveka iz naroda", na moralne implikacije, koliko, jednostavno, na prirodu njegovog sklopa i njegove porive. Kakav je to covek, zasto je on takav kakav jeste. Hocu da kazem da sam se u ovoj knjizi pokusao baviti slepim poklonicima privida javnog mnjenja i izvedenica tog pretpostavljenog mnjenja u svakodnevici, ali tako da izbegnem odvec direktan govor o politici.
Imate li utisak da pisati na Balkanu znaci i sudariti se sa politikom i politickim tokom procesa pisanja?
Kada rat prodje, sa mnogih mesta se cesto cuju opravdanja tipa "Sta je mogao obican narod, sirot, zaveden", vec po principu svaljivanja celokupne krivice na vladajuce politicare i takozvanu intelektualnu elitu. Nije problem u takvoj raspodeli krivice, ali mi se cini da se u njoj podrazumeva da se od populusa, tako i od obicnog pojedinca, izvestan debilitet ionako ocekuje
- Niti dobra proza mora da se bavi politikom, niti je tacno da ona to ne bi smela. Radije sam se vodio Malarmeovom mislju "Sve postoji zbog jedne knjige" nego za dogmatskim pristupima olicenim kako u zagovaranju ezotericnosti, tako i u hiperideologizovanju proze koje se u lokalnom slucaju konkretizovalo u cesto svodjenje stiva na pseudoliterarni teror dnevno-politickog uma, nekriticki vodic kroz srpstvo i(li) dobronamerno-jeftinu pseudometafizicku utehu za vecite nedace "naseg naroda". Naravno da sve moze da bude gradja, pa i tema, jedino je pitanje kako je umetnuto i povezano. Ako je, s druge strane, stara istina da u zivotu ne treba zudeti za srecom, nego sto vise izbegavati neprijatnosti, a ukoliko ste ipak izabrali rdjave okolnosti ili se nehotice zadesili u njima, onda to iskustvo treba barem nekako pozitivno preusmeriti.
Eto, bilo koji obican covek, pa tako i neki prozni pisac, tokom devedesetih, ovde, bio je prinudjen da nesto mnogo razmislja o smrti posto joj je, volens-nolens, veoma cesto bio izlozen, makar potencijalno. Time ipak nastaje i spoznajno zivahna prozna gradja koja, pod uslovom izvesne pripovedacke disciplinovanosti, moze da bude iskoristena. Naravno, dnevnopoliticke znake nastojao sam da udenem kao drugostepene motive u razmatranje nekih univerzalnijih problema i na taj nacin da oslikam kako staru dobru sisarsku stranu coveka ne moze da zabuni nikakav razvoj virtualnih medija ili slicno, a nisam zeleo da se preterano bavim raskrinkavanjem sistemskih pospesivaca zla olicenih u bivsem srpskom rezimu ili u njegovim svesnim pripomagacima. Uostalom, vise me, kazem, zanimaju njegovi nesvesni pomagaci, tj.
nehotimicni promoteri javasluka i kolektivno nesvesnog, ali jos vise od njih, u ovoj zbirci cak i ponajvise, interesuju me individue koje u kreiranju opsteg ludila ne ucestvuju, ali to posmatraju i trpe, jer nemaju uslova da se dovoljno izmaknu. Ili, mozda, uopste ne zele da se izmaknu.
Prolece je, a Vi ste mlad srpski pisac i zivite u Srbiji. Kako to, empirijski, izgleda?
- Tako sta u principu automatski znaci biti na margini. Dobro, interesovanje za knjizevnost je u nekom smislu u stalnom opadanju i u svetu. Naravno, ima i razlike. Ovde se jos odrzava ta smesna predstava o misionarstvu pisca i, sto je jos komicnije, cak i u strucnim krugovima je uvrezeno odsustvo svesti o generalnoj vrednosti domace knjizevnosti. Za takvo slepilo, pa i za neobavestenost, treba zahvaliti nekim malko opstijim kategorijama koje nije zgodno brzopotezno skenirati i, konkretnije, jednom od njihovih izum-principa - necemu sto se moze odrediti kao "unutrasnji tokovi srpske proze", principu dovoljno maglovitom da i od zvanicno najrelevantnijih krugova neki anahron tekst bude promovisan kao savremen i veoma uticajan. Puno je magle, u principu nema opipljivih merila.
Stoga u nekim relacijama koje je tesko zanemariti, ucestvovati u ovdasnjem knjizevnom zivotu znaci obretanje, sportski kazano, u okruzenju koje spada u drugu ligu Savremene knjizevnosti, ili je i to optimisticka procena. Preciznije, u drugu ligu istok.
Sanja Domazet
