Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Njegov otac bio je pripadnik tehničke inteligencije, majka je predavala srpski jezik. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997. godine, a onda i romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008), „Parter“ (2009) i „Majčina ruka“ (2011), kao i zbirke priča „Tragači“ (2001) i „Mediterani“ (2006, 2008) i knjigu eseju „Kroz glavu“ (2012). Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.O savremenim problemima piše bilo neposredno („Parter“, „Mediterani“, „Dvadeset četiri zida“), bilo da ih izmešta u prošlost („Žega“, „Šnit“, „Majčina ruka“). Poslednjim trima knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja „Etnofikcija“. Začetnik je istoimene poetike koja je izvršila izvestan uticaj na nekoliko mlađih srpskih autora od kojih je najupečatljiviji svakako Dejan Stojiljković, čiji roman „Konstantinovo raskršće“, takođe objavljen u Laguni, daje sebi sličnu „slobodu“ u rekonstruisanju istorije. Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma. Uz njegovu prozu se pominju i odrednice neorealizam, trans, snajperska proza, generacija miks. Napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Na BELEF-u 2008. godine izveden je dramski komad „Tvrđava Evropa“, srpska praizvedba drame „Nomadi“, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanu „Dvadeset četiri zida“ u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/2004. Takođe u BDP se od 2009. do 2011. izvodio njegov drugi komad „Bar sam svoj čovek“. Po motivima njegove drame „Radovan 2013.“ novosadska trupa Jorik je izvela istoimenu predstavu 2013. Sa španskog je preveo, između ostalog, četiri knjige Roberta Bolanja.U izdavačkoj kući Laguna petogodišnji autorski ugovor potpisao je 2005. Nakon što su njegovi Mediterani otvorili Laguninu ediciju „Meridijan“, kada se mesto urednika ispraznilo, logičnim se ispostavilo da njen prvi autor postane urednik. Za roman „Žega“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ i nagradu iz fonda „Borislav Pekić“, a za knjigu eseja „Kroz glavu“ nagradu „Desimir Tošić“. Dok je u nekim srpskim književnim časopisima bio zabranjen autor, u Zagrebu mu je kultni časopis „Quorum“ posvetio opsežan tematski blok u broju 4-5-6 od 2012. godine. Član je Srpskog i Katalonskog PEN Centra. Jedan je od osnivača Srpskog književnog društva, preko kojeg ostvaruje status samostalnog umetnika od 2002. U poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića, najmlađi je zastupljeni prozni autor.
18.10.20 Danas
Na kraju svih svetova
Dočekala je i ova literatura da joj njen sin, požrtvovani poklonik zadubljenog traganja u ponore istorije, ispiše dušu.
Seća li se neko kako je Igor Marojević počeo da u višetomnim ciklusima (Etnofikcija i Beogradsko petoknjižje) ispituje porekla, dodiruje uzemljenja, i raspršuje čestice umetničkog dostignuća koje u repeticiji ponovljenog nauka osvežava pripovedačevu priču?
Pominje li neko šume dinastičkog sukoba (Žega), kavalkadu nacističkih baraba, upiljene u tvrde butine pod presijom najlonskog šava (Šnit) ili tužnu proletersku epizodu izgona domaćih Švaba (Majčina ruka)?
Ako se neko priseti pomenutih narativa neka pribeleži da su ti fragmenti iz nacionalne škole pesimizma zapravo jedan deo izmaštanog niza o pravoj pozadini istorijske priče, koju je pisac, takoreći, slobodno hteo da izvede, poput nabacanih, ali kompoziciono skladnih boja.
I neka se priseti da su Ostaci sveta (Dereta, Beograd 2020) čekani sa zebnjom, ali dočekani sa usklikom.
Ostaci sveta nalaze se na jedan korak od završetka Etnofikcije, iako bi se dalo zaključiti da je ovim romanom sve već, uveliko, gotovo.
Postupak road movie, ne u izvornom, keruakovskom smislu, gde junak u trku za slobodom preputuje čitavu državu, primenjen je u izdvojenom formatu na jedno poglavlje Žege i nije učinio mnogo da taj roman, u strukturnoj kružnici takve vrste, zaživi: tad se autor još uvek zanosio bogatstvima postmodernizma.
Ali čim je pronašao svoj glas, pa ga izmenjao u drskim i urbanim vokalima devojčica iz Zemuna, filtrirajući ga, sa dodatnim zanosom i u epizodama pijanca sa umetničkim ambicijima, rešio je bar jedan problem: pitanje realizma i pretpostavku koju će taj slengom osveženi pravac doprineti da se jasnije i delotvornije nosi sa osmišljenim likovima.
Road movie u Ostacima… je dar prijatne izmene ritma, unošenja blagog povetarca akcije u sintezu smlaćene duše, nesposobne da se odbrani od kategoričnog imperativa koji, stočnim vagonima, vodi u logor. Čitalac se navikava na jednog lika, kada shvata, u pažljivo odmerenim monolozima, da je mikrofon već kod drugog.
Prostor počinje da živi kao psihoterapeutska seansa.
Pripovedač koji održava ispovedničke figure moguć je i kao sam pisac, dvojnik-beležnik, što ponekad dozvoljava da se ono ugravirano poput spomen-ploče spaja sa njegovom intimom.
Marojevićevu biografiju, ipak, ne treba mešati sa pripovedačevom, iako zapažamo uporedne linije.
Verovatno je pisac svestan toga, pa se autoironijom obrušava na nemoćnog M.I.a, bacajući ga u zagrljaj neobuzdane Ivanke, koju, odmah, prokljuvi usamljena majka.
Marojević jednako postupa sa likovima: prvo ih ocrta i karakteriše, daje izdvojene priče iz njihovog životopisa, te pažljivo traži tačku spajanja koja je istovremeno i tačka ključanja fabule, gde svi ti junaci međusobno ordiniraju, u želji da izbore naklonost čitaoca. I u ovom rukopisu imaćemo nezaboravne ličnosti.
Ivanka je prototip divlje, neotesane žene, koja, čini se, nije sposobna da oseti odnos uzajamne topline i milosrđa.
Doktor koji prati M.I.a uveliko kasni sa utvrđivanjem vlastitog identiteta. Majka se nad saputnike nadnosi poput plemenskog poglavice, u okvirima razuma i računa.
Crnogorski rođak je nova verzija hercegovačkog uskoka, ali bez zanosa i ideala.
U tretiranju teme je sve.
Perspektiva iznošenja prljavog veša prošlosti može proći i bez senzacionalističkih otkrića, jer takva, u svojoj suštini, zapravo i ne postoji.
Sve što je propušteno da se u anale i letopise unese, očigledno nije vredelo truda.
Ali ako se pisac odluči da iznese hroniku koja do tad nije bila zastupljena, onda je najpametnije, ako se već saučesnikom nije moglo biti, prema zadatku osmišljavanja, postaviti se nadideološki, posmatrački, i pre svega, humanistički, jer ne postoji dobra literatura bez moralističkog okvira, kao što se loša piše samo zbog njega.
U obuhvatu ženskog odeljenja Jasenovačkog logora, političke pozadine Španskog građanskog rata, raskrsnica i puteva srebreničkog pokolja glavno je što se Marojević postavlja kao čovek sa diktafonom u ruci, izbegavajući da pruži bilo kakav sud.
Zar je potrebno bilo kome stavljati do znanja da literatura, u prvom redu, notira i razmišlja?
Odgovore, zato, valja tražiti negde drugde.
Dok besne novinski naslovi i bombe koje ovi predviđaju, a još jedna agresija preti da satre ostatke svih svetova, pisac se ponovo razračunava sa satrapima i žrtvama.
Tragično je pomišljati da je čitava civilizacijska tekovina prošlog veka pre svega sabrana u pokoljima.
Tragedija se ne može izbeći, a komedija joj se može dopisati, pa se lakše sa smrću živi. Ironija u okvirima apsurda doima se kao univerzalni lek.
Katalog zverstava u jednom ogledalu predstavlja se kao smehoteka, s tim što žrtve imaju pravo da se prve iskeze mučiteljima.
Treba primetiti kako se Marojevićevi likovi odnose prema ubijanju.
Vi u njima nikad ne srećete uplašenu osobu, bar kad se obraća pripovedaču, već prkosnog i pravdoljubivog lovca na istinu.
Šta je drugo mogao musliman kojeg umalo nisu smakli na bosanskim drumovima (opervaženog jednim moćnim motivom) nego da ponosito stoji na rubu porodičnog dostojanstva?
U pričanju o ženskoj kaznionici, i pored serije akta silovanja, vidimo da nesrećna žena vodi život i posle obečašćenja; da život teče poput reke koja pamti.
Ta suluda energija volje za korakom, borbom, očita je i na drugoj strani, s tim što se tamo retko ko smeje, ili to čini u druge svrhe, obrnuto od logike.
Ustaški manifest o ratu i ratovanju kao vrednosti per se eklatantan je primer za to. On je i dobar dokaz piščeve veštine da se dokumentom posluži, ali ne i da ga zastupa.
Ivan Đurđević
