Dvadeset i četiri zida

04.09.10

Dok je nekada bila ogromna, sad je u praksi srazmerno mala razlika izmeđuobolelog od astme i obolelog od side.Desilo se sarkastično zbližavanje položaja različitih grupa ugroženih. Dok je devedesetihrežim putem zvaničnog zdravstvapravio ustupke najsiromašnijima računajući na njihove glasove, u današnjem srpskom liberalkapitalističko-feudalističkom društvu nema uslova za regularno lečenje
Drugi roman proznog i dramskog pisca Igora Marojevića „Dvadeset i četiri zida” nedavno je objavljen u dopunjenom izdanju u „Laguni”. A|utor naglašava da tekst romana nije strukturno menjan, osim što je glavna ljubavna priča unekoliko produbljena. Karakterističnost ovog romana predstavlja prvo prozno ispitivanje side u srpskoj književnosti, a knjiga govori i o mladim ljudima, još jednoj izgubljenoj generaciji, u demonstracijama 1996-97:
- Sida je tada bila znatno veći tabu nego danas – rekapitulira Marojević reagovanja na svoj romaneskni pprodor u jednu delikatn u temu. - Međutim,bašizpotrebe za detabuizacijom, pristup romanu bio je u nekim boljim krugovima srazmerno dobronamerniji. Takoje u jednom od prvihintervjua, u očiglednom nastojanjuda se izvuče iz zone tematske zabrane i smesti u zonu legitimnog, roman nazvan beogradskom Filadelfijom, prema istoimenom filmu o sidi.Pretpostavljam da je zbog tome analognih razloga u tadašnjem društvubilo i srazmerno više kritike režima: onaj je bio očigledno negativan a ovaj je to prividnije, mada na duži rokmožda i pogubnije.
Dakle, kada ste govorili o bolesti, mislili ste metaforično i na druge vrste nedostataka, na anomalije našeg društva, kao i sveta u celini. Gde je tu ljubav, koja je na neki način Vaša tema?
Usidi sam pre svega prepoznao nešto o čemu u srpskoj – a bogzna koliko ni u svetskoj – književnosti nije pisano. Takođe, u pitanju je savremena bolest,koja na posredne ali simboličke načine ukazuje na to koliko ovo doba nosi otvorenost, virulentnost, virtualnost i arbitrarnost.Pišem o ljubavi, ali naravno ne klasične ljubavne romane, kojinekritički podrazumevaju mogućnost ljubavi na svakom koraku, negoromane o tome koliko je onarealno moguća kad joj se postavi nezaobilaznaprepreka. U Dvadeset i četiri zida posredije možda najjača moguća prepreka:jedan od partnera ima sidu. U Žegi pak, kao romanu koji postavlja nešto manju prepreku – rat i ljubavni trougao – ima rečenica„Ljubav je jedva moguća, sreća nije moguća.”Ovde bih mogao da dodam: Ljubav je ipak moguća.
Kakav odnos imamo danas prema bolesnima od side, i drugih teških bolesti?
Desilo se sarkastično zbližavanje položaja različitihgrupaugroženih. Dok je devedesetih„regularan“bolesnik bio većinski viđen kao normalan čovek,jer je režim putem zvaničnog zdravstvapravio neke ustupke najsiromašnijima računajući na njihove glasove, u današnjem srpskom liberalkapitalističko-feudalističkom društvu nema uslova za regularno lečenje. Sdruge strane,oboleli od side su manje ugroženi jer ta bolest nije više toliko smrtonosna idržava je sada zvanično obavezna da povede računa o najdiskriminisanijim grupacijama, pa i obolelima od ejdsa. Dok je nekada bila ogromna, sad je u praksi srazmerno mala razlika između, na primer, obolelog od astme i obolelog od side. Naravno, većinai dalje jednako prebacuje seropozitivnima simboličku krivicu za greh koji ih je doveo do zaraženosti, i to je ono što po mom mišljenju čini Dvadeset i četiri zida jednako tematski aktuelnim i sada.
Ipak, iz svega što nam se svakodnevno dešava poželjnije je danas u Srbiji da budete mladi i zdravi, dok ostali nisu baš „sigurni”.
Neljubaznosti neefikasnost bar polovine srpskih „državnih” lekara, birokratsko maltretiranje osiguranika, nepravilnosti oko zaštite od benignih oblika gripa, kaoi sujeverna panika koja je tim povodom dignuta, zatim nedostatak odgovora na mentalnu zapuštenost ogromnog broja žitelja Srbije, pa i činjenica da sam ministar neće da ima posla sa srpskim zdravstvom nego ide na lečenje u Nemačku (kao i pogubna blamaža Instituta za onkologiju),u normalnoj zemlji bi činili bar dvostruki zbir razloga da dotični resorni ministar podnese neopozivu ostavku. Ovako, iako bi ne samo uglađeni gospodin Milosavljević nego i dobar deo ostatka uglađene ili manje uglađene ministarske gospode trebalo da se okane posla, do toga najverovatnijenema šanse da dođe. U takvim uslovima, nažalost, čoveku ostaje samo da uzme svoj život u svoje ruke.
Naši političari donose zakone koje ne poštuju, imamo institucije koje postoje same zbog sebe. Tako je u svim oblastima života, pa i u kulturi. Kako srpska kultura može da izađe iz svoje nominalne uloge i da se zaista zalaže za izvanrednost?
U predvečerje Lajpciškog sajma knjiga,na kojem će Srbija biti počasni gost, govori se o petnaestak naslova koji će, uz posredovanje Ministarstva, biti objavljeni na nemačkom. Mera stvari je da bi to trebalo da bude nešto manje nego što su u istoj kategoriji Hrvati uspeli da plasiraju 2008, i da je to s obzirom na raniji učinak Ministarstva ali ne i s obzirom na kvalitativne razlike između dveju nacionalnih literatura, zapravo naš veliki uspeh. Ali ne treba se mnogo zanositi: slučajno znam kojim putem su mi za časopis „Noje Rundšau“ tražene priče za antologiju srpske književnosti odnosno kako je moja priča dospela u antologiju srpske kratke priče Angele Rihter. Hoću da kažem da su Nemci od jednog trenutka, kad su naslutili s kim imaju posla, osim oficijelne komunikacije u velikoj meri preduzeli i njene paralelne oblike. Otud toliko prevedenih naslova i antologija. Još da je Ministarstvo ranije manje slalo u Nemačku neke privilegovane literate koji nisu uspeli da se nametnu tamošnjim izdavačima, a čije pisanje ni domaću kritiku, sudeći po nedavnom glasanju za lajpciški sajamski katalog 2012, ne tangira previše, broj knjiga bi svakako bio znatno veći.
S jedne strane želja za izvanrednošću, a s druge niželigaški gestovi. Ljudi iz Ministarstva i oko njega su plasirali parolu „Ko čita pobeđuje“ i obilato uložili u prevođenje srpskih knjiga na engleski ako ne u Njujorku iliLondonu, ono u anglosaksonskome Beogradu. Ta akcija za sada izaziva vesti u stranoj štampi, kojima se kod nas poklanja ogromna pažnja da bi se „pobeda“proslavila pred najlakovernijima. Nije čudno što je to za sada praktično jedini učinak dotične akcije.
Kod nas se u poslednje vreme dosta govori o značaju prevođenja i prevodilaca za nacionalnu kulturu, a Vi, sa druge strane kažete da je prevođenje u sopstvenoj zemlji pogubno. Zbog čega?
Nije pogubno koliko komično, što vidim po reakcijama Zapadnih pisaca i praksi u razvijenijim kulturama. Ne izigravam autoritet, obratno: čini mi se da imam odakle da učim. Na primer, za desetak dana idem u Barselonu, na okrugli sto u organizaciji Katalonskog PEN-a, gde govorim o razmeni srpske i katalonske književnosti kroz prizmu prevodamojedrame na srpski s katalonskog, što ću iskoristiti da vidim kako stoje stvari sa prevodom Šnita i Partera na španski, a onda za koji danu Beogradu i Pečujuučestvujem na festivalu književnosti u režiji berlinskog LCB... Samo pokušavam da ilustrujem da sam, ako tvrdim da je prevod na tuđi jezik u sopstvenoj zemlji i inače nepreporučljiv gest jer ne uliva poverenje, možda izučio neke standarde. Dotični gest u stvari priličnopouzdano svedoči o izvesnoj obespućenosti kao gotovo jedinoj strategiji srpske kulturne politike.
Šta reći o ulozi intelektualaca u ovom trenutku obespućenosti kakvu pominjete?
Mahom su u pitanju, izuzecima čast, zavisni mislioci. Nažalost, po ponašanju intelektualaca bi se reklo da Srbi, kad uzmanjka orijentacije, najveću sigurnost i toplinu nalaze u sitnoj korupciji.
Marina Vulićević

25.07.10

Reizdanjem romana „Dvadeset i četiri zida“ pisac Igor Marojević je iznova pokrenuo mnoga pitanja o ljubavi, vremenu, savremenom društvu, bolesti... Ova potresna priča o ljubavi pod neobičnim okolnostima prvi put je predstavljena čitalačkoj publici pre dvanaest godina, u doba nemira koji su našu zemlju tresli tih godina.
Marojević godinama živi na relaciji Beograd–Barselona, a trenutno učestvuje u prevodu tri svoja dela na španski jezik. Roman „Dvadeset i četiri zida“ pretočen je i u predstavu 2003. i 2004. godine. Kaže da voli da vidi reakciju na svoje delo, što je nemoguće kada je čitanje u pitanju. Trenutno priprema etno petoknjižje u kome su za sada knjige „Šnit“ i „Žega“, a treći je roman na kome trenutno radi. To je priča sa radnim naslovom „Majčina ruka“, a govori o stradanju Nemaca 1945. godine u Vojvodini, kada su naši dobili rat, a Nemci postali ratni plen. Kako kaže, pripremajući se otkrio je neke jezive stvari koje su ovde prećutkivane, uključujući postojanje koncentracionih logora za Nemce na teritoriji Vojvodine do oko 1950. godine. Prvo izdanje romana očekuje se 2011. godine.
Roman „Dvadeset i četiri zida“ je nastao krajem nemirnih devedesetih. Kada se osvrnete na taj period, koliko se društvo promenilo? Bojim se da se društvo promenilo minimalno u odnosu na ono što smo očekivali. U Srbiji je danas bolji život nego tada samo iz dva razloga. Jedan je što više nema ratova u okruženju, naročito onih u kojima Srbija aktivno ili pasivno učestvuje, a drugi je što policija više ne može da maltretira ljude bez povoda. Ostalo je isto. Na vlasti je i dalje kleptokratija, čak i veća nego pre. Osvrćući se na ovaj roman, bolje je što se više priča o sidi, homoseksualcima, gej paradi i što su ta pitanja uvedena u državne priče. Ali mislim da je odnos ljudi prema manjinskim grupama i dalje isti, jedina je razlika što mora da se uradi nešto više nego pre, jer smo sada bliži ulasku u Evropsku uniju.
Da li je ljubav drugačija kada se razvija pod neobičnim okolnostima ili je ona sama po sebi neobična okolnost?Ljubav je uvek neobična i drugačija u svim okolnostima, a onaj ko piše o njoj mora da prikaže što više arhetipova. Vodim se time da uvek pišem romane o ljubavi, a ne ljubavne romane. U ovoj knjizi sam pokušao da glavnim junacima, i pored prepreka s kojima se suočavaju, dam dostojnu šansu da prožive zajedno koliko mogu jer osim side nemaju nijednu drugu prepreku. Zato sam namerno dao otvoren kraj da čitaoci sami odluče da li je Ina, glavna junakinja koja boluje od side, na kraju umrla ili se izlečila ili je glavni lik i sam posle završne scene dobio sidu. U skladu sa svojim kulturnom pozadinom, unutrašnjim optimizmom, pesimizmom i ljubavnim iskustvima, svako može da odluči da li će priča imati srećan ili tragičan kraj.
Koliko pomaže u pisanju romana to što živite na relaciji između dve kulture? Pomaže dosta jer je teško je da pišete ako ne upoznate druge kulture. Kada posle nekog vremena iz Beograda odem u Barselonu, posle dva, tri dana sa distance tačno vidim šta su neke naše lokalne gluposti. Tamo kada odem ne mogu da pišem, mogu da gledam rukopis koji sam ovde uradio, a ovde pišem uz pomoć svakodnevice koja je zaista puna priče, groteske i paradoksa, onoga što je neophodno za prozu. Toga ume i da bude previše, pa mi boravak u Barseloni služi kao filter. Otkako živim na ovoj relaciji to se ispostavilo kao moguće i savršeno mi odgovara.
Pošto su tema svih vaših romana problemi savremenog društva, šta mislite da je naš najveći problem? Da bi se u ovom društvu nešto promenilo nabolje, mora se početi od nule. Srbija trenutno liči na ženu koju na samrti pljačkaju i siluju. Jedino što možemo da uradimo, a mi to nećemo, jeste da departizujemo vladu, dovedemo najveće stručnjake iz svih oblasti i da razvijamo ruralni turizam. Tu se krije šansa Srbije. Ovde ima puno banja, prirode koja je lepa, ali zapuštena. Ne vidim napredak, jer ovo društvo nema kadrova, snage, volje, kao ni moralnog poleta da radi na sebi. Čak ni mladi ljudi nisu mnogo drugačiji, generalno gledano. Ne vidim da su mnogo obrazovani, niti da imaju šire vidike.
Šta može da uradi pojedinac da pomogne sebi, jer promena društva kreće od pojedinca?Čovek treba da ima više vere u svoj individualizam u pogledu svega. Da ne obraća pažnju na opšti ukus ili da se odnosi prema njemu kritički. Da bira ljude koji mu odgovaraju po senzibilitetu, da obrati pažnju u izboru posla, posveti više poverenja internetu nego tračevima, više da putuje, da sa grupom istomišljenika napravi neku akciju, možda neki sajt pomoću koga će zarađivati. Mora da bude hrabar i da ne obraća pažnju na zahteve rodbine, drugara i natpise senzacionalističkih novina. Čovek koji ne gleda filmove, ne čita i ne sluša muziku i misli da sam može da dođe do zaključaka, na dobrom je putu da prilično otupi. Sve bi bilo bolje kad bismo imali više individualaca koji bi smeli da kažu svoje mišljenje bez obzira što je drugačije.

Marijana R. Ilić

23.10.10 Danas

Promenjenim, znatno zrelijim izdanjem svog drugog romana Dvadeset i četiri zida, prvobitno objavljenog 1998. godine u izdavačkoj kući Stubovi kulture, Igor Marojević potvrđuje da je moguće pisati artističku, ali i društveno relevantnu prozu.
Kao i njegov prethodni roman Parter Laguna, 2009), i ovaj je napisan komunikativnim stilom, u kojem predočena književna realnost predstavlja višeslojnu i bolnu vivisekciju postmoderne osećajnosti. No, knjiga o kojoj je reč nosi i ključan odmak od žanrovski i medijski profilisanih kulturnih stereotipa koji dominiraju našom kulturom i kulturnom produkcijom.
Ovaj roman je izazov, s jedne strane, ozbiljnoj postmodernoj literaturi, koja najčešće vegetira u narcisoidnom eskapizmu vlastitih, malo kome zanimljivih podsvetova. S druge strane, Dvadeset i četiri zida baca rukavicu u lice trivijalnosti mejnstrim produkcije, kao potpuno posvećene eksploataciji banalnosti nezainteresovanoj za društvenu problematiku i socijalni kontekst. Ovaj roman se hvata u koštac i sa socijalnom "nadgradnjom", i sa masovnošću - i kao takvom po sebi, i u infrastrukturnom smislu - ali s druge strane ima ubedljivu bazu, to jest supstancu: snažan literarni identitet. Po tome je Dvadeset i zida, u okruženju puke komercijale te kilavih književnih eksperimenata, potpuno posebna knjiga.
Čitajući ovaj roman, kao da čitamo dnevnik pisca koji se odlučio da sroči bitnu društvenu knjigu i preispita problem očuvanja individualnosti i složenosti u bučnom metežu masovne kulture. Dotična tema je, na drugoj ravni, povezana i s pitanjem opstanka same književnosti u okruženju savremenog civilizacijskog simulakruma. I jedno i drugo podrazumeva psihološku sposobnost autora, kao i njegovu spremnost da iskoristi društveno-civilizacijsku mogućnost da bude sam, i iz te distance osamljenog pojedinca odlučno učestvuje u očuvanju individualnog i kritičkog karaktera književnosti kao poslednje odbrane ljudskosti.
U svojim romanima Žega (2004, 2008) i Šnit (2007, 2008), Marojević se bavio naizgled potpuno drugačijim temama nego što je to ovde slučaj: građanskim ratovima na prostoru Kraljevine SHS odnosno u Zemunu u doba Drugog svetskog rata. Međutim, i ova dva romana, koji inače otvaraju njegovo petoknjižje znakovitog naslova Etnofikcija, bave se, kao i Dvadeset i četiri zida, pokušajem očuvanja individualca u mnoštvu. Zapravo, Marojević u svim ovim, naizgled različitim knjigama, uvek polazi od vlastitog iskustva, ili nekog konkretnog događaja koji ga je naveo da se dotičnom temom pozabavi. To on čini ne vodeći računa koliko to bolno ili neugodno može biti i za njega samog. Percepcija sveta i senzibilitet njegovih junaka u svim dotičnim naslovima oslobađa nas masovnih identiteta i intelektualnog kiča koji vidimo kako nastaje svuda oko nas.
Konkretnije, roman Dvadeset i četiri zida Igora Marojevića problematizuje ciničnu floskulu postmoderne osećajnosti da je "ljubav samo reči ništa više". Autor izvanrednim pripovedačkim stilom kroz ljubavnu priču preispituje emocije savremenih muškaraca i žena u ambijentu distopijskog, apkoliptičnog očaja nakon globalne pandemije AIDS (Acquired immune deficiency syndrome ) koja je uništila tradicionalno značenje Smrti i Ljubavi i promenila postmoderne erotske estetike, divlje seksualne prakse i perverznu poliformnost Požude.Na kraju krajeva autentični pisci i ne pišu da bi postali nekakvi odmetnički heroji jedne supkulture, nego najpre da bi spasili sami sebe, da bi preživeli kao pojedinci.
Dragan Jovanović