Parter

02.08.09

Luka je predstavnik generacije šezdesetih i sedamdesetih, sloja koji je raspolagao širokim opštim obrazovanjem i nije vaspitavan u pragmatičnom duhu. Usled toga i okolnosti kakve su se ovde odvijale u poslednje dve decenije, on zapravo postaje predstavnik „olupane generacije“, da se poslužim sintagmom Vladislave Gordić Petković – kaže za „Blic nedelje“ pisac Igor Marojević povodom svog novog romana „Parter“.
Ona je primetila i da je „Parter“ roman o generacijskom zjapu između onih koji aktivno pamte predratni život i pokolenja oslobođenog tog tereta: sredovečnih i mladih gostiju i personala zemunskog splava „Parter“ u kojem je locirana radnja romana.

Da li je, dakle, glavni junak romana „Parter“, Luka, predstavnik još jedne izgubljene generacije u Srbiji?
– Luka jeste predstavnik još jedne izgubljene generacije, ali „Parter“ nije generacijski roman.

Šta vam je poslužilo kao podsticaj da se bavite ritualima gradske dokolice?
– Sama dokolica. Zahvaljujući izvesnoj ličnoj dokolici mogao sam da proučavam rituale tuđe dokolice po kafeima, internet klubovima, pijacama... a zatim i da u izvesnom njihovom delu i učestvujem. Tako je nastajao dobar deo građe za „Parter“.

Da li je ideja o Beogradu kao mestu za grandioznu neprekidnu zabavu prava i jedina stvar koju on može da ponudi?
– S obzirom na to da, od prevoza do administracije, u Beogradu malo šta funkcioniše zadovoljavajuće, provod nije opcija koja se nudi, nego preostaje. Uostalom, Beograd nudi najintenzivniju moguću zabavu, budući da provod u gradu, a što je jedan od bitnih motiva „Partera“, osim elemenata zabave umeju da čine i elementi košmara.

Koliko je blaziranost u odnosima između polova rezultat nepostojanja želje da se ostvari prava komunikacija?
– Pre je u pitanju nedostatak umeća, koji ne bi trebalo posebno da čudi u okolnostima kakve su naše, trenutne. Društveno se nameće mnoštvo gotovo nespojivih paterna: srpsku tranziciju jednako zaokružuju svetska ekonomska kriza, protestantski poslovni moral i pravoslavna repatrijarhalizacija. Na kraju krajeva, svaka tranzicija je već sama po sebi sukob dva sistema od kojih jedan još nije uspostavljen, a drugi nije pogreben. S obzirom na sve to, malo koji čovek ume da izađe na kraj i sa samim sobom, a pogotovo kad pokuša da se s nekim emotivno udruži. Blaziranost u svemu tome više dođe kao jedan od slojeva lične fasade.

Da li biste za roman „Parter“ mogli da kažete da je vaše najintimnije delo?
– Pa, u takvim uslovima ljudi su se emotivno pogubili, uključujući i mene, te je samim tim „Parter“ neizbežno moje najintimnije delo. Naravno, gledao sam da moj pripovedač bude manje pogubljen od mene. Većinu likova sam pak pustio da se gube, samo jedan par se snalazi i nalazi. Odnos promašenih parova i onih koji uspevaju je u romanu negde deset naprema jedan, od kojih je taj jedan doduše najbitniji. Mislim da bi neka vedrija srazmera, s obzirom na to da roman pokušava da prenese i uobliči našu neposrednu stvarnost, bila neverodostojna.

Za naše ruralne krajeve kažete da su „pomereniji“ od latinoameričkog magijskog realizma. Da li mislite da je ruralna proza pomalo nepravedno nipodaštavana u srpskoj literaturi?
– Generalno, nije napravljena distinkcija između iskreno seljačke proze i one koja u ruralnim krajolicima nalazi opšti okvir, ali ne i estetski putokaz. Potonja vrsta proze, kakvu su pisali, na primer, Miodrag Bulatović, Slobodan Džunić pa i Rastko Petrović, jeste nepravedno zapostavljena, po mom skromnom mišljenju.

U poslednjih godinu dana dve vaše pozorišne predstave igrane su u Srbiji. Da li se sada komforno osećate u tome mediju?
– „Bar sam svoj čovek“ se praktično još igra, ali sada je letnja pauza. To je komad napisan znatno opuštenije od prethodnog, a publika dobro reaguje, tako da pretpostavljam da se osećam komfornije nego pre.

Po kojem sistemu birate knjige koje prevodite? Da li su to pisci koji vas na određeni način inspirišu?
– Prvi pisac kojeg sam preveo sa španskog, pokojni Roberto Bolanjo inspirisao me je u smislu da sam našao svoju poetiku negde sličnom njegovoj. Onda se ispostavilo da smo o istoj junakinji, Moani Poaci, nezavisno jedan od drugog obojica pisali narative. Tako da u slučaju najbitnijeg pisca kojeg sam preveo, izbor nadilazi inspiraciju.

25.07.09

Svi bismo mi želeli da devedesete manje učestvuju u našem dvadeset prvom veku, ali to nije moguće, kaže autor

Izgleda mi da svako ko je preterano upućen na život u Srbiji još uvek mora da iznajmi dobrog psihijatra kako bi ostao normalan, a meni je činjenica da sam zadržao barselonske kontakte i rezidenciju, kao neka vrsta zamene za psihijatra. Možda i zato što se trudim da budem iskren prema sebi, snalazim se, i ovde i u Barseloni, nažalost sasvim solidno, kaže Igor Marojević, čiji se novi roman „Parter” nedavno pojavio u beogradskoj „Laguni”.

Jasan je upliv autobiografskog u ovoj Marojevićevoj knjizi, jer su Beograd, odnosno Zemun, i Barselona dobili sličan „raspored snaga”, zbog toga što se glavni junak Luka, kao povratnik iz Barselone, u Beogradu ne oseća tako opušteno kao u Kataloniji.

– Svakako nema ničeg autobiografskog u tome što Luka radi kao šanker na zemunskom splavu, koji se zove „Parter”. Međutim, autobiografskog ima u tome što Luka obavlja i zaduženja di-džeja. Ako je već vrlo malo ljudi do sada znalo za taj deo mog iskustva, već po davanju odlučnog značaja Barseloni na mapi fabule, jasno je da nisam bežao od ličnog iskustva. U svakodnevici, Beograd mi je baza, a Barselona, i nakon što sam se iz nje vratio u Zemun, bitan strateški punkt, ali i mesto za odušak – kaže Igor Marojević za „Politiku”.

Udeo proživljenog u postupku pisanja Marojević objašnjava i kao dobar način da se izbegnu zamke neiskrenosti i bespotrebnog improvizovanja, ali istovremeno naglašava da je loše kada ispovednost odnese prevagu i samim tim pređe u patetiku.

Neobično deluje i napomena autora, na početku romana, da likovi i događaji nisu preuzeti iz stvarnosti, za razliku od gestova koji su u njemu opisani. Da li je reč o posebnoj neverbalnoj komunikaciji likova?

– Retko preslikavam konkretni lik iz života, gotovo uvek ih osmišljavam kao kombinaciju po nekoliko različitih realnih likova. A neverbalnu komunikaciju, čije se ruho u uslovima trenutnog Beograda ponešto izmenilo, živo sam pratio, „skidao” i opisivao, te na kraju pohranio u roman. Što su pojedinci frustriraniji, a mnogi su u tranzicionoj Srbiji ostali puni neuslišenih želja, to deluju napetije i „rašrafljenije”, te gestikuliraju češće. To je dobar materijal za tumačenje glavnom junaku Luki, inače relativno povučenoj osobi, kome je lakše da „šacuje” ljude, dok pušta muziku i dok briše čaše na splavu, nego da ih direktno upoznaje.

„Parter” je opisan kao zemunski splav u koji zalaze najpre ljudi kulture, novinari, glumci, pisci, ali i „ortaci iz kraja”. Ipak, to mesto je neka vrsta tempirane bombe, dobra podloga za pravljenje skandala, rušenje prijateljskih veza, prestanak ionako krhke ljubavi. Marojević takvu sliku obrazlaže našom teškom i bliskom prošlošću, od koje izgleda nema bega.

– Svi bismo mi želeli da devedesete manje učestvuju u našem dvadeset prvom veku ali to, s obzirom na intenzivnost onog što nam se događalo tokom prethodne decenije, nije moguće. Deluje mi prirodno da ni pominjani splav, kao naslovni junak romana, ne može da preko noći postane alternativni bar na vodi, uronjen u indi muziku, stalno nastanjen stranim turistima. Umesto toga, zbog nečega što se na njemu desilo devedesetih, zbog sumnjivih vlasničkih okolnosti, na kraju prve decenije dvadeset prvog stoleća, splav će biti uništen. Po tome, i verovatno ne samo po tome, splav „Parter” ispostavlja se kao pars pro toto društva – primećuje Marojević.

U „Parteru”, kao i u prethodnim Marojevićevim romanima, u središtu je problem muško-ženskih odnosa. Ti odnosi gotovo uvek, kao i u „Šnitu” i „Žegi”, komplikovani su, teški, donekle i perverzni.

– Biće da to ima veze sa unutrašnjom strukturom ličnosti autora. Verovatno sam komplikovan čovek i verovatno privatno volim takve odnose. Može biti da sam i sam u muško-ženskim odnosima donekle perverzan. Čovek koji je napisao tizer za „Parter”, inače jedan mladi i nadareni autor, nije tek tako primetio da je posredi moj najintimnije napisan roman. Očigledno nemam problem da priznam da tako i jeste – smatra naš sagovornik.

Jedan od važnih motiva „Partera” je i ljudski život kao video igrica. Luka, čovek ni mlad ni star, jak je kada sebe zamišlja kao Džeka Karvera, junaka video igrice, koji spasava lepu i hrabru novinarku.

– Sećam se prvih video igrica kojima sam se bavio na svojim ranim, tehnički siromašnim kompjuterima. Pravilo za sve njih bilo je da „gejmer” može da raspolaže sa tri života. Verovatno je takva mačja rezerva života ono što privlači igrača. Posredi je prosta i pomalo gubitnička filozofija, verovatno su joj stoga toliki i skloni u društvu, u kojem je većina tranziciono, emotivno i na druge načine opredeljena gubitnički – zaključuje Marojević.

Međutim, konačni „skor” romana nije negativan, zbog toga što glavni junak naposletku ipak odustaje od eskapizma, koji mu nude video igrice, što je ipak uslov za realan život i mogući hepiend.

Marina Vulićević

17.07.09

Ako sam veze koje se uspostavljaju na zemunskom splavu i oko njega opisao stilom shvatljivom većini ne verujem da znači da sam ostavio dublji, manje vidljivi sloj priče, netaknut

IZDAVAČKA kuća „Laguna“ upravo je objavila novi roman Igora Marojevića „Parter“. Sudeći po interesovanju koje je čitalačka publika pokazala za ovu knjigu, izgleda da je autor postigao ono što nijedan srpski pisac nije - istovremeno važi za vrlo relevantnog i popularnog. Po njegovoj prozi se smišljaju novi književnokritički termini a njegov fan klub na „Fejsbuku“ ima sve više članova. Istog dana mu je izašao intervju za elitni književni podlistak jednog domaćeg dnevnog lista i u Nacionalnom dnevniku najgledanije televizije na Balkanu. Po svemu sudeći, nova Marojevićeva knjiga, koja govori o ljubavima u tranzicionom Beogradu, osim popularnosti svom autoru ovog puta donosi i vrlo visok tiraž:

- Ipak bih voleo da prođe neko vreme kako bih se odredio prema tome, kaže za Glas Marojević i dodaje:
- Tačno je da su reakcije čitalaca usledile znatno brže no inače, ali pre 1. avgusta je preuranjeno čak išta slutiti o mogućem tiražu „Partera“, kategoričan je autor.

Uzmimo ipak da će „Parter“ biti bestseler. Šta bi to promenilo kod vas?
- Verovatno samo organizaciju vremena, i to ne mnogo. S druge strane, veći angažman na prezentaciji knjige autoru, zbog bolje prodaje, verovatno omogućuje više vremena za druge stvari. Tako meni eventualni boravak „Partera“ na većini top-lista ne verujem da bih masirao ego, koliko bi mi značilo to što bih mogao da budem nezavisniji i više vremena da posvetim pisanju.

Koliko ste morali da napravite kompromis da biste dobili ovako čitljivu i popularnu knjigu?
- Tema prisnih međuljudskih odnosa jeste bliska većini mogućih čitalaca ali baš i nije prvi put da se bavim njome. Ako sam sve te veze koje se uspostavljaju na zemunskom splavu „Parter“ i oko njega, na prvom nivou opisao stilom shvatljivom većini, to ne verujem da znači da sam ostavio dublji, manje vidljivi sloj priče, netaknut. Nadam se da sam utoliko samo doslednije izveo svoju filozofiju pisanja: spolja što je moguće pitkije, iznutra što je moguće dublje tako da priču za sebe mogu da nađu i ljubitelji melodrame i društvene kritike.

PROZA KAO VIŠI ŽANR
I vaš komad „Bar sam svoj čovek“ koji se s uspehom izvodi na repertoaru BDP za temu uzima mlade ljude koji u teškim vremenima tranzicije pokušavaju da zasnuju vezu?
- S obzirom na usamljenost ljudi u trenutnom Beogradu koja je uzrokovana nizom novih spoljnopolitičkih i spoljnih ekonomskih i kulturnih te raznih unutarpolitičkih okolnosti, te na njihov haotičan spoj i način na koji se prelamaju na pojedinca, lični javašluk svih nas neizbežno je pun groteske i zato čini dobru građu. Prozu sasvim konzervativno smatram višim žanrom od drame, samim tim što ona trpi manje građe iz svakodnevice nego drama. Dosta materijala koji nije našao mesta u „Parteru“ bezbedno se locirao u „Bar sam svoj čovek“. S tim što ta drama, za razliku od romana, ne nudi nikakav hepiend.

Ovog puta imate nedvosmislen hepiend? Glavni junak romana, di-džej i šanker splava „Parter“ Luka Razić na kraju priče ipak nalazi ljubav, a izbor deluje pomalo neočekivano?
- Da bih relativno usrećio Luku i devojku koju je izabrao, morao sam da upropastim pokušaje desetina parova koji nastaju i brzo se rasformiraju u ambijentu zemunskog splava i njegovoj okolini. Sve drugo bi bilo daleko i od kakve razumne projekcije ovdašnje realnosti. Ako je to hepiend, napisao sam hepiend.

Šta vas je navelo da roman naslovite „Parter“?
- U pitanju je onaj nivo na kojem niko nije pošteđen od nuspojava društva, a dotična reč je simbolički namenjena srednjem sloju, koliko je već taj izraz primenjiv, kao što je podrum namenjen nižem, a loža višem, mada se sve radije poseže za terminom VIP. Likovi ovog romana nisu dovoljno nezavisni da bi utekli pod staklenu strehu. Na splavu „Parter“ i izvan njega upoznaju sebi slične, koječemu izložene ljude od dvadeset i nešto do 50 godina, dolazi do raznih i najčešće jalovih kombinacija: ljudi u tranziciji, uz ostatke starih trpe nove elemente na koje se nisu navikli te im je teško da u nedovoljno poznatim okolnostima saznaju i sebe, kamoli drugog s kojim nameravaju da se zbliže. Krnjost partnerstva kao jedan od glavnih motiva romana mislim da dodatno opravdava naslov „Parter“. Možda preterujem u pojašnjavanju, ali videvši da nam je književna kritika na nižim granama no ikada, reko’ da se nađem na usluzi.

Mila Milosavljević

10.07.09

Danas, 10/07/2009

U PARTERU
IGOR MAROJEVIĆ: Kultura u Srbiji nešto je što dolazi posle i od čega ne zavisi ništa


Novi roman Igora Marojevića „Parter“, u izdanju beogradske Lagune, promovisan je prošle nedelje na jednom zemunskom splavu, potpuno u skladu sa mestom zbivanja novog Marojevićevog dela. „Parter“ je zapravo splav na kome kao di-džej i šanker radi glavni junak romana, povratnik iz inostranstva, koji više ne prepoznaje nekada svoj grad.

Galerija likova defiluje „Parterom“ - razočarane beogradske dame, bivši gradski mangupi, cinični intelektualci, raspusne glumice. Dvema knjigama napisanim pre ove, Marojević je započeo ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja pod nazivom „Etnofikcija“. Smatra se i začetnikom i, zasad, jedinim stvaraocem ovog trenda, a po nekim kritičarima i tzv. krtog relizma. Nekoliko godina života u Španiji donelo mu je iskustvo fenomena multikulturalnosti, neka dela napisao je tamo, među njima i dramu „Nomadi“, izvođenu u Barseloni na španskom i katalonskom, a potom i u Beogradu na srpskom, a ovdašnju književnu scenu obogatili su i njegovi prevodi sa španskog. U Laguni je i urednik edicija Meridijan i XXI vek.

„POMERENIJI“ OD LATINOAMERIČKOG MAGIJSKOG REALIZMA

Zašto je splav - Parter?

- Parter kao onaj nivo na kojem niko nije u povlašćenom položaju. Bez obzira na to što Parter ima elemente alternativnog splava i na kome se neki doživljavaju kao deo propalog džet seta, to su ipak ljudi koji prosto dele sve one probleme koji objektivno postoje u ovom društvu sa drugim građanima. Nisu povlašćeni, kao što nisu ni samo dno, jer bi onda naslov verovatno bio drugačiji. A meni se dopao naslov, iskren da budem. Pošto se već govori o pokušajima ljudi da zasnuju intimne, pardon, prisne odnose, meni se dopala srodnost te reči sa rečju partner. Ta neka „krnjost“ partnerstva jeste jedan od bitnih motiva knjige „Parter“.

Ona nije deo onoga što se naziva etnofikcijom. Šta je uopšte etnofikcija?

- Etnofikcija su dva romana koja su objavljena - „Šnit“ i „Žega“, i tri koja nisu objavljena. Započeo sam dva od ta tri romana, međutim, još nisam daleko odmakao. Jedan od njih govori o sudbini Nemaca u Vojvodini 1945. Četvrti roman, „Propadanje“, završava taj srpsko-crnogorski i otvara španski deo priče, a „Olimpijske igre“ je roman koji zatvara španski i sve druge delove priče, pošto je to jedno petoknjižje koje govori o Srbima, Španicima i Nemcima, kao o tri najizolovanija naroda u 20. veku. U tom smislu sva ta dela posvećena su nekoj od tih nacija, a etno se sagledava sa pozicije izloacionizma a ne onog poželjnog govora o drugom kao o nečemu što je prihvatljivo i više nego prihvatljivo.

Šta je drugi deo te neobične reči - fikcija, u odnosu na etno? Da li on znači da se etno smatra fikcijom ili govori o načinu na koji se pristupa etničkom pitanju?

- Mislim da odgovori na takva pitanja uvek moraju biti dvojaki. Fikcija relativizuje teorijski naboj svih narativa koji će se na kraju naći u koricama jedne knjige, koji će, ako se budu čitali određenim redosledom, činiti jedan roman, a ako se ne budu čitali tim redosledom, to neće biti jedan, već pet romana. To je još jedan način na koji se uspostavlja etnofikcija. A taj fikcionalni naboj ne samo da postoji, on je vrlo jak. Moja je teza da su, recimo, naši ruralni krajevi po nivou neke „pomerenosti“, „pomereniji“ od latinoameričkog magijskog realizma.

SAVREMENA SRPSKA KNJIŽEVNOST NEMA INFRASTRUKTURU

I, tako dođosmo do multikulturalnosti. Je li ona, u stvari, takođe pitanje čuvenog problema identiteta?

- Problem multikulturalnosti uvek je pitanje identiteta i ono kako nas drugi vide, ne samo kako mi sami sebe vidimo, uvek je pitanje identiteta. Hteo sam, u stvari, da prikažem poteškoće ljudi koji nisu ni na jednoj ni na drugoj strani i koji su drugo. Ne samo u multikulturalnom smislu, to jest, u smislu verske i nacionalne ili neke druge različitosti. Hteo sam, dakle, da problem drugog, i probleme individualca prikažem čak ako postoje i ideološke razlike. Tu se „Parter“ dodiruje sa etnofikcijom jer ja uvek biram stroge individualce za glavne junake, i u tom smislu dvoje glavnih junaka „Partera“, koji neočekivano zasnivaju neku emotivnu priču, imaju srodnike u etnofikciji iako nisu njen deo.

Pozicija tri uloge u jednoj ličnosti - pisca, urednika - prevodioca - pruža vam mogućnost da se osvrnete na savremenu srpsku književnu scenu. Šta mislite o njoj?

- Moj lični integritet ono je što mi daje za pravo da kažem, da imenujem ljude koji rade loše stvari. Znam druge urednike, da ih sad ne imenujem, koji nisu imali dovoljno integriteta da to kažu. Integritet je stariji od svega. Savremena srpska književnost nema infrastrukturu, ona nema časopise i nema književnu kritiku, to jest, ima književnu kritiku, ali samo u recidivima, i veliki je problem što nema časopise jer ne postoji više poligon na kome bi se vršila smotra tih književnih kritičara i mladih autora. „Zahvaljujući“ radu raznih književnih kritičara, koji očigledno nisu upućeni u duh vremena, književnost koja je favorizovana uglavnom je vrlo zaostala i to je velika šteta, jer mi ne shvatamo koliko je kultura bitna i koliko ona može da nas predstavi na dobar način. Međutim, dok god neki ljudi budu mešetarili i držali sve poluge sistema i to malo infrastrukture što postoji, biće tako. S obzirom na to kakva je situacija u nekim drugim segmentima, rekao bih da baš nikoga nešto naročito nije briga i ne vidim kako će se to poboljšati. Moram da pohvalim Lagunu, ne zato što tu radim, nego prosto zato što je za razliku od mnogih izdavačkih kuća, koje su formalno prihavtile tržišnu logiku, Laguna to stvarno uradila. Voleo bih kada bismo zaista išli ka Evropi, poštovali neke evropske vrednosti i kad bismo se uhvatili u koštac i videli koliko ko vredi na tržištu. Znam da književnost ima jedan sloj koji se ne može izračunati brojem čitalaca i on je vrlo bitan, ako ne i ključan, međutim, danas se na određeni način pišu i najdublji narativi, neka najbitnija savremena dela. Rekao bih da naši pisci ni sa koje strane nisu ohrabreni da tako pišu. Ali, naravno, treba biti strog individualac i razumeti vreme i raditi u skladu s tim.

NISU SVI BESTSELERI DOBRI, VEĆINOM SU ČAK I LOŠI

I kako onda, iz pozicije pisca i urednika, ovde izgleda pozicija pisca u Španiji i književna scena i tržište jedne razvijene zapadne zemlje?

- Svuda postoje problemi sa time da nisu svi bestseleri dobri, većinom su čak i loši i, uglavnom, ozbiljnije izdavačke kuće koriste besteseler da bi uz njih mogle da objave nešto ozbiljno. Međutim, u Španiji, a Španija uopšte nije prva evropska liga, možda je to jaka druga liga, postoji prosto neka minimalna nepreglednost koja garantuje da će sve to biti shvaćeno na odgovarajući način, sa dovoljno kritičke svesti i dovoljno mesta jer postoji potreba. Uopšte, u zapadnoj Evropi kultura je shvaćena kao nešto što je organsko, a ovde nije. Ovde je shvaćena kao nešto što dolazi posle i od čega ne zavisi ništa. Tamo lakše ide sa subvencijama, upravo zbog te svesti, i autori uspevaju da se subverzivno umetnu u glavne tokove i izdavači uspevaju da subverzivno objave dobre knjige a ne samo bestslere.

Ivana Matijević



B92, 7. jul 2009.
Saznajte više o "Parteru" i njegovim junacima


U izdanju "Lagune" ovih dana se pojavio "Parter" novi roman Igora Marojevića, autora "Žege" i "Šnita". Saznajte više o "Parteru" i njegovim junacima

Prvi utisci koji se nameću po čitanju „Partera“ jeste da je u pitanju prilično drugačiji roman od „Šnita“ i „Žege“. Priča koja prati povratnika Luku Razića, didžeja i šankera na zemunskom splavu „Parter“, i njegove peripetije sa raznim devojkama vrlo lako se prati, a hepiend kao da je ovog puta, iako bez patetike, izveden odlučnije nego u „Žegi“?

S jedne strane, to kao da je ulog građe, koja traži da bude shvaćena pošto je već stvarnost iz koje je izvučena maltene nerazumljiva. Mislim na tranzicionu stvarnost u Beogradu, na usamljenost pojedinaca i parova, mrgodno kuliranje, sve ono što se vidi na svakom koraku, a potiče iz teško spojivog spleta okolnosti diktiranih nezaustavljivim razvojem tehnologije i svetskom ekonomskom krizom, lokalnom renesansom hrišćanstva i praznoverja, te recidivima devedesetih koji su uvek prisutniji nego što to na prvi pogled deluje.

Koliko god Luka Razić želeo da živi u sadašnjosti, njega mnogo toga vraća na devedesete kada je živeo u Španiji nakon što je pobegao iz zemlje usled jalovih studentskih protesta 1992. Tada je imao i jedan bitan smrtni slučaj.

Pokazuje se pak da sam „Parter“, kao splav koji želi da animira kultivisanu klijentelu, ima svoju mračnu prošlost koja seže u devedesete, te da splav, kao neka vrsta glavnog junaka romana, ne može da prođe mnogo bolje od svojih gostiju. Padne tu i poneka bomba, znate.

Mnoge ljubavne veze na koje bi se gosti „Partera“ u njegovim mirnodopskim fazama odlučili naprasno se prekidaju jer su uslovljene nečim iz devedesetih, to jest taj retrogradni link negde iskrsne. Ali, tako mora biti kad nacija ima privilegiju da proživi jedno tako epohalno razdoblje kakva je ovdašnja verzija završne decenije prošlog stoleća.

Ovog puta ste se baš fokusirali na ispitivanje muško ženskih odnosa? Bilo je toga i ranije kod vas ali u „Parteru“ ste se usredsredili...

Čitao sam neku anketu u kojoj je trećina srpskih muškaraca priznalo sopstvenu impotenciju, što mi se mnogo dopalo. Mislim, ako toliko ljudi priznaje polnu nemoć, koliko njih ne priznaje... i kako je to samo epohalan trenutak, moment u kojem su mačisti jasno i javno kapitulirali, a ta vrsta ego tripa se svodi na izvesne tragikomične trzaje.

Naše žene imaju posla sa poraženim lovcima, a i jedne i drugi se u isti mah trude da deluju opušteno jer takvo ponašanje diktiraju opštiji trendovi, a u stvari ono je isprepleteno sa tim nekim nemoćnim mrgođenjem, kao fasadom koja treba da posluži pojedincu da se od nečeg odbrani.

Tako kroz „Parter“ prolazi niz smrknuto iskuliranih momaka i cura, a u stvari usamljenih i punih želja, ali suviše ponosnih da bi ih priznali i drugima, a kamoli sebi.

Ispostaviće se da se hepiend u takvim uslovima, rasplet koji se događa Luki Raziću i devojci koja isprva ne deluje kao njegov mogući partner, svodi na saživot dvoje ljudi koji mogu jedno s drugim jer su izvukli neku pouku iz napetih iskustava, za razliku od većine, koja nastavlja da niže iskustva lišena lične pouke. U tome je negde i razlika između iskustva i frustracije. Možemo govoriti o iskustvu samo ako čovek uspeva da ga primeni i izbegne greške a u suprotnom, ako ne zna šta s tim da radi, redukuje ga praktično na najobičnije traume.

Prvo što se obično pitaju čitaoci koji imaju u rukama „Parter“ jeste gde je njegovo mesto u vašoj Etnofikciji, petoknjižju započetom romanima „Šnit“ i „Žega“, odnosno da li i vaša nova knjiga spada u tu pentalogiju?

„Parter“ je iskorak iz Etnofikcije. Jasno mi je zašto bi neko ko se bavio mojim knjigama automatski dovodio nove projekte u vezu sa petoknjižjem, to je jednostavno moj središnji projekt. Međutim, „Parter“ je naprosto iskorak u optici i postupku.

Za početak, umesto dvadesetog veka, čiji razni segmenti su obojili postojeće delove petoknjižja, a one predstojeće tek treba da počnu da boje, „Parter“, očigledno, fokusira stoleće u kojem živimo. Da u ovom što živimo nisam prepoznao epohalnu građu, ne bih pravio taj iskorak. Ja uvek, i kad pišem (anti)istorijske romane, govorim o sadašnjosti, ali da bih obradio sve ono što me je kopkalo iz te tako neobične sadašnjosti koja ako ne nudi dobre životne uslove, nudi bajno bizaran materijal za pisanje. Hteo sam da joj se odlučno okrenem i u smislu opšteg okvira, kako sam to radio na primer u „Mediteranima“ ili u „Dvadeset četiri zida“, ovaj put ne koristeći nikakve jezičke igrarije već se fokusirajući na direktnu obradu stvarnosti.

Umesto donekle komplikovanog stila koji ispostavljaju „Dvadeset četiri zida“ i „Mediterani“ a naročito „Žega“ i „Šnit“, „Parter“ je na svom spoljnjem nivou pitak koliko god je to moguće, a književne igrarije koje su činile neke od ranijih knjiga pomalo hermetičnima ovde su premeštene na unutrašnji nivo. Drugim rečima, ko želi da lovi književne reference i eventualna dublja značenja može da se bavi isključivo time, a ko hoće da u knjizi nađe samo priču, nema ni potrebe da je traži jer će ona svakako sama doći po njega. „Parter“ je tako napisan.

U tom smislu, smislu pitkog sadržaja i selidbe motiva s odloženim dejstvom u dublji nivo priče, mislim da je u „Parteru“ moja strategija pisanja izvedena najdoslednije.

Primećuje se da ste u romanu veliku pažnju posvetili gestovima i mimici?

Osim ankete o impotentnim muškarcima, na pisanje „Partera“ me je nagnala scena iz jednog kafea. Ispao mi je upaljač i sagao sam se da ga pokupim, neizbežno zakačivši pogledom noge obližnjih gostiju i primetio sam da svi, i žene i muškarci, sve vreme nervozno lupkaju stopalima. Od tada sam počeo da obraćam veću pažnju na gestove, neverbalnu komunikaciju i da ispunjavam notes. Ko tako posmatra stvarnost može da vidi štošta što mu inače izmiče.

Na zapadu se pišu mnoge studije o neverbalnoj komunikaciji i emocionalnoj inteligenciji ali ljudi na njihov sadržaj, gestove kakve smo pomenuli, i dalje obraćaju srazmerno slabu pažnju.

Paradoksalno je da je takva građa, kao nešto što je najočiglednije, u isto vreme i najneprimetnija, jer je ljudi obično ne koriste za tumačenje tuđih postupaka. Ali u ovako zbrkanoj stvarnosti kakvu „Parter“ opisuje gotovo da nema potrebe naznačiti da je nešto paradoksalno jer je u njoj paradoks praktično najučestalija pojava.


Vanja Gavrovski

25.01.10

"Trag"

„Pet-šest puta zaredom je zapevao reči: O moj bože, ne mogu da verujem,
nikada nisam bio ovako daleko od kuće“

Najviše uzbuđenja uvek bi mi donosile proze pisane u dokumentarističkom maniru, kad pripovedač, gotovo potpuno distancirano, „objektivizirano“ gradi priču. Pa, šta je to u dokumentarnosti uzbudljivo, ako ona, po definiciji, znači – verodostojno prenošenje stvarnosti? – reći će neko, i dodati: realnost je najčešće (vremenski gledano!) ubitačno poznata i klišeizirana, a tek ponekad izuzetna i nepredvidljiva (zato se, između ostalog, i kaže: „Sreća je trenutak“)? Slažem se! Ipak, za pripovedača je dovoljno da ima oštro oko, te da iz svakodnevice izabere i predstavi ono što je izuzetno, ili da razloži banalno i tipično – na neuobičajen način, drugačije. Igor Marojević, romanom „Parter“, uspeo je da postigne jedno i drugo.
Baveći se tipičnim pojavama tranzicionog društva u Beogradu (tačnije, u Zemunu): pozerstvom, olajavanjem, zavišću, pomodarstvom, igrama dominacije, pragmatičnim materijalizmom, licemerstvom, mladosticizmom, odsustvom bliskosti, (auto)destrukcijom, postpatrijarhalnošću... – pripovedač ih predstavlja bez etiketiranja (nijedna reč od pobrojanih ne nalazi se u romanu), vrednovanja i moralisanja. Sama radnja, ili tok dijaloga među likovima, upečatljivo govori o nekoj od ovih pojava, te čitalac sâm dolazi do zaključka, identifikuje devijaciju o kojoj je reč. Radnja, u takvom, realističkom, parterskom pristupu, ume da probudi emocije (uzbudi!) više od veštog subjektivnog opisa pripovedača – jer sve deluje tako zastrašujuće stvarno (stiče se utisak da se sve dešava pred očima čitaoca). A ako je Marojević uzeo za obradu tipično, s druge strane suprotstavio mu je izuzetno: glavni lik svog romana – Luku Ražića, čije biće se nalazi u parteru u odnosu na svakodnevicu (u svakom mogućem smislu!).
Luka, početkom građanskog rata u Jugoslaviji, kao student psihologije, odlazi iz Beograda u Španiju. Osam godina uspeva da o(p)stane u Kataloniji, kao didžej jednog kluba na barselonskoj plaži. Pripovedač nam ukratko, gotovo u vidu filmskog fleš-beka, prenosi Lukino inostrano iskustvo, koje je obeleženo nerazumevanjem – budući da je komunikacija s ljudima iz okoline otežana njegovim nedovoljnim poznavanjem jezika, ali i dubljim kulturološkim razlikama: Kada bi ga pitali šta se sve dešavalo na Balkanu devedesetih, njegovo hronološko nizanje zbivanja lišeno usputnih napomena – zgodnih za razumevanje konteksta – teralo je sagovornike da ga zamole da prestane da priča već dok je govorio o hiljadu devetsto devedeset trećoj. A kad ne postoji razumevanje – ne može se ostvariti ni bliskost s drugim bićem, dakle – ni prijateljski ni ljubavni odnos. Da li je to uzrok Lukine naglašene introvertnosti?
Čitalac ubrzo uviđa da ne samo da je autor distanciran prema svojim likovima (ni hladan ni topao), već da je glavni lik distanciran i prema – sebi, tačnije svojim emocijama, koje ne uspeva da pojmi. Lukina svest ne može da dokuči njegova osećanja, i bolna somatizacija koja mu, nakon smrti oca, opseda telo – postaće uobičajena pojava. On odlazi za Beograd, na očevu sahranu, i primećuje promenu na ljudima: Gotovo svi su mu delovali kao pod stalnim gripom i u isti mah nedovoljno svesni svoje bolesti. Ipak, po povratku u Barselonu, ambivalentna nostalgija, potkrepljena majčinim uveravanjima u bolje sutra – koje se, navodno, ostvaruje u Srbiji – nagnaće Luku da se odluči na konačan povratak u zavičaj. Jer, u inostranstvu, on nije završio studije, nije ostvario neku dublju vezu, samo je životario, godinama... bez poraza, poreza i značajnijih pobeda. A znanje stečeno bavljenjem muzikom po klubovima – možda će uspeti da pokaže u Srbiji, i tako zaokruži svoj identitet, u mestu iz kojeg potiče, gde ne postoje jezičke ni kulturološke barijere?
S povratkom u zavičaj, sve očekivano – kao u izokrenutom ogledalu – biva iznevereno. Umesto zaposlenja – junak ove priče zatiče oskudicu; umesto topline – vlada opšta nezainteresovanost. Stanje besperspektivnosti u društvu prenosi se i na Luku; on će potisnuti bes i parter (potištenost) pokušati da savlada koliko-toliko benigno – bavljenjem jednom virtuelnom akcionom igricom. Ipak, nakon dve godine preprodaje diskova alternativne španske muzike, Luka sreće prijatelja iz studentskih dana – Mihajla Bakića Mihu, koji otvara novi lokal, splav „Parter“ i nudi mu mesto dižeja i privremenog šankera. Čini se da je Luka, konačno, našao svoje skromno „mesto pod suncem“, i da je staro prijateljstvo, kao najdublja veza koju čovek može da stvori – večno.
Položaj šankera Luki omogućava da, kao u pozorištu, iz partera (jedan na jedan!) posmatra neobično ponašanje posetilaca splava. To su mahom nezaposleni ljudi, lokalni momci, novinari, PR-ovi, glumice (zapravo, njemu je njihovo ponašanje neobično, a čitaocu dobro poznato, štaviše – tipično).
Roman, tako, postaje osobena studija gestova i manipulativnih međuljudskih odnosa, nastalih, možda, kao posledica „stalnog gripa“ nacije, potkrepljenog ratnim i tranzicionim dešavanjima u zemlji, kojih je Luka bio pošteđen životom u inostranstvu. Da li to Luku čini izuzetnim, ili, prosto – izuzetim? On je zatvoren, ima manire (na „vi“ je sa poznanicima), nesračunat je, iskren i spontan, poštuje svoju i tuđu intimu i ume da, na asertivan način, postavi jasne granice oko sebe... dakle, on je suštinski drugačiji od ljudi koji ga okružuju, otuda i stalni nesporazumi s gostima lokala koji, jasno je, proističu iz njihovih različitih vrednosnih orijentacija. Čitaocu se, na više mesta u romanu, nameće pitanje: ko je tu, zapravo, normalan? Trebalo bi da je to Lukino okruženje, jer – normalno je sve ono što je masovno, zar ne? Treba li, onda, čitalac, u tim nesporazumima – da stane na stranu situaciono adaptiranih ali devijantnih osoba ili časnog ali neprilagođenog lika? Za šta bi čovek trebalo da se opredeli? Ako su licemerje, agresivnost, egzibicionizam i krajnji pragmatizam – paradigme po kojim funkcioniše današnje društvo, koliko je smisleno, za pojedinca, ponašati se po vrednostima koji su njihovi opoziti, ma kako etički to bilo opravdano? Za šta se danas opredeljujemo, da bismo opstali u društvu?
Čitalac (naivno!) pomišlja da će glavni lik biti tek nemi svedok afera na splavu: nesrećnih ljubavi, tračeva, koketiranja (jer, u Srbiji je sve javno, sve je spektakl i ništa nije sveto, a sve je „Svet“: Već čovek koji radi u posećenom kafiću ovde je javna ličnost)... i, zaista, obrađujući poglavlje po poglavlje, priču po priču (reč je, zapravo, o anatomiji karaktera najredovnijih posetilaca splava, ili anatomiji neke devijantne pojave) – koje bi, po svojoj živopisnosti, mogle bivstvovati i kao nezavisne celine u odnosu na roman... pripovedač nas uljuljkuje u toj iluziji da bi nas gorko iznenadio: gotovo niko u ovom romanu neće biti pošteđen dubokih, traumatičnih dešavanja, a ponajmanje glavni lik.
Marojević ima dara za detalj, ume da, kroz opis jednog gesta ili neke naizgled nebitne spoljašnje karakteristike – otkrije skrivene crte karaktera svojih likova (... pronicljiv izgled prikrivan najjednostavnijom odećom koju je oblačio), te, na taj način – reljefno, postupno portretiše likove (a, u krajnjoj ravni, nijednog ne svodi na karikaturu pozitivca ili nagativca – kao što nijedan čovek, u biti, to – nije). Jedan od takvih „sivih likova“ je i Miha, Lukin drug sa fakulteta, koji se nalazi na strmoj granici pozera i autoriteta. Pripovedač ga, u početku, predstavlja kao dosadnog, ali dobronamernog savetodavca, „menadžera“. On je od onih koji vole da dele savete, i to naročito onda kad ih niko ne pita za mišljenje. S takvim osobama čovek nikada nije načisto: oni možda i govore iz ličnog iskustva, ali njihova „mudrost“ – pre nalikuje nekom popularnom psihološkom priručniku za „uspešno upravljanje životom“, ili na ukradeni citat.
Luka i Miha, „stari prijatelji“ – u početku se, bez obzira na formalni položaj: radnik – poslodavac, nalaze u ravnopravnom odnosu, ali samo zato što se, suštinski, ne poznaju. Kada mu Lukina alternativna muzika ne donese profit ni „neke nove klince“, Miha će mu spremno ponuditi, kao muzičku podlogu za „Parter“, piratski „evergrin“ DVD sa pesmama „Od Nirvane do Silvane“, s naslovom: Četrdeset godina ljubavi i slobode (reči toliko istrošene da kobno asociraju na film Milutina Petrovića Zemlja istine, ljubavi i slobode; štaviše, Marojevićevi likovi prilično podsećaju na dijabolične junake tog filma). Za razliku od Luke, koji ima svoje dostojanstvo, jasne moralne kodekse i osobeni imidž, kojeg se teško odriče (čak i po cenu gubitka posla), Miha je filozof bez filozofije – tačnije, svoja uverenja, koja olako izriče, menja shodno prilikama, orijentišući se, u ponašanju, isključivo prema zakonu lične dobiti. On autoritet poistovećuje sa posedovanjem kapitala, tako da će svakoga ko, na bilo koji način, od njega zavisi – pokušati da iskoristi. [Svoj sadistički odnos prema „zavisnima“ najbrutalnije ispoljava u odnosu prema ženama. S jedne strane, supruzi „galantno“ omogućava da krsnu slavu proslavi na splavu, dokazujući tako svoju patrijarhalnost („domaćin čovek“!), da bi, ubrzo, obezbeđivanje uloge u predstavi, jednoj mladoj glumici – naplatio silovanjem pred „publikom“.] Nesvestan sopstvene okrutnosti (mada mu to ne smeta da u njoj neskriveno uživa), olako opravdava svoju prirodu, olinjalom formulom: ... onaj kog najviše mrze, uvek je najbolji čovek... Sukob dva antipoda – Luke i Mihe – neminovan je, a njegov ishod – potpuno neizvestan. Kako je došlo do takvog razilaženja – Lukinog opredeljenja za alternativno (u životnom stilu) i Mihinog, za najtipičniji srpski mejnstrim (mali privrednik, a veliki gazda)? Da li su ih, prosto, oblikovale – različite životne okolnosti, nemaština? Ili, možda, čovek svoju suštinu krije, sve do časa kad nastupi ono: „na muci se poznaju...“... a kad do te muke dođe, prijateljstvo nestaje, jer ga nikada nije ni bilo?
Marojevićeva distanciranost od likova, to jest njegovo „suvo“ iznošenje gestova, mimike i iskaza likova, čitaocu ostavlja dovoljno (kreativnog!) prostora da samostalno donese sud o njihovoj (bes)karakternosti, a omogućava mu i slobodu predviđanja njihovih reakcija (naročito kada je reč o oprečnosti u govoru i pokretima). Situacija takvog, intrigantnog „predviđanja“, međutim, dodatno je otežana sklonošću većine likova da, od drugih, prikriju svoje namere... a najlukaviji među njima idu tako daleko da pokušavaju kontrolisati i svoje gestove (nešto što bi trebalo da prenese ono skriveno, nesvesno i najspontanije u čoveku – drugom čoveku). Tako laž u komunikaciji postaje potpuna, a čovekovo ponašanje apsolutno patvoreno.
Jedan od kritičara sveopšte patvorenosti ovde je i kontroverzni Tomislav Kapidžić-Toma, najstariji gost splava (što ga i dovodi u poziciju svojevrsnog arhetipa mudrosti romana). Kao okoreli ljubitelj alternativne muzike, koji, dakle, gaji naklonost prema drugačijem, svoja viđenja socijalnog etosa Srbije, kroz opis atmosfere jednog koncerta, on spremno iznosi Luki: S jedne strane svira američka kul grupa i svi su opušteni, s druge sveopšta cika i udaranje rikom, kao na domaćoj svadbi. Ovde dve takve stvari uvek idu zajedno, iste osobe se same sa sobom takmiče u nespojivim disciplinama. Imaš devojke koje poštuju patrijarhalno ustrojstvo, a svoje obline u isti mah pornografski ističu, ili osobe koje su kao iskulirane ali i verski zagrižene – takvo sinkretičko sranje je prirodno za ljude sputane društvom koje ne dopušta ni svojim zasebnim pojavama ni žiteljima nikakav pojedinačan razvoj jer ne dozvoljava nikakvu nezavisnost, pre svega... mentalnu... Toma ima hrabrosti da, bez uvijanja, iznese svoje mišljenje o Luki, kao i o bilo čemu drugom, uostalom: Ti si mi simpatičan zato što si očigledno digao ruke od skoro svega... Zapravo, nije reč o hrabrosti, već o – čistoj prepotenciji. Visprene opservacije ostaju u senci njegove hronične sklonosti ka ismevanju svega i svakoga. Toma, zbog toga, nalikuje ciničnoj ludi – koju niko, bez obzira na njenu blistavu analitičnost, ne shvata ozbiljno. Potpuno nesvestan i svojih godina i svojih mana (Luka je zaključio da je on ekstremni čovek monologa, kakav nije spreman na dijalog čak ni kad mu je prividno potreban savet), te drsko pomišlja da je njegov intelekt dovoljan mamac za osvajanje devojaka. Udvaranje Mlekcetu (devojku iz komšiluka tako je nazvao zbog njene mlade, nežne puti – svodeći je tako – na puki objekat svojih htenja) dobija groteskne prizvuke, kad Toma, u ulozi zaštinika – pokušava da ostvari ljubavni kontakt sa osobom koja bi mu mogla biti kćerka. To „očinsko“ udvaranje toliko je, u suštini, pogrešno da u čitaocu izaziva osećaj mučnine (... obojica ćemo biti sa klinkama... a tako šta čoveka bolje podmladi nego pet plastičnih operacija).
I drugi ljubavni odnosi u romanu iščašeni su i tragični. Čini se da je svaka veza obeležena posesivnošću, i završava se nekom vrstom nasilja (tučom, samoubistvom, pretnjama). Ljubavnici (p)ostaju zatočenici svojih strasti i nemaju snage da krenu dalje, ne uspevaju da se izbore sa narcisoidnim povredama.
Luka je, međutim, i u muško-ženskim odnosima atipičan. Naizgled pasivan, na „vi“ – budi interesovanje žena upravo zato što ne taktizira, i što svoju ranjivost ne pokušava da sakrije. Najtajnovitija među njima je Srna, markantna gošća splava kod koje ga je privukla izvesna nepomičnost, postojanost... u različitim okolnostima. Za razliku od većine gostiju – ona, poput Luke, nije pozerka (a „sličan se sličnome raduje“). Luka joj, jedne večeri, prilazi i otpočinje potpuno neposrednu komunikaciju, iza koje, čini se, ne stoji nikakav drugi interes, sem želje za intimnošću. Luka je iznenađen spontanošću tog susreta. Možda će se, tako, konačno ispuniti njegova težnja – da bude sa osobom koja ga razume, s kojom, bez zamarajućih nesporazuma, može da uspostavi zdrav odnos? Ali, intimnost nekada puca još na početku, energija se raspe i, protivno željama ljubavnika – iščezne. Srnine grube reči i njen nagli nestanak – razviće kod Luke osećaj jake ambivalencije prema njoj.
Druga žena, koja će se nametnuti Luki, jeste mlada glumica Hajdana, koja, po svom živom temperamentu, otvorenosti, površnosti i sklonosti da flertuje sa bilo kim – prividno je suprotna Luki. Ona je ta koja inicira vezu, ne znajući ni sama šta od njega želi. Štaviše, neizgrađenog identiteta, ona nije sigurna ni u jednu svoju želju, osim trenutne, a to je: doći, pošto-poto, do slave (kao jedine moguće potvrde svog bića). Iza njenih igara, međutim, ne stoje zle namere, i to Luka prepoznaje, kao i nevinost njene duše (a ta nevinost ih, u stvari, i povezuje). Međutim, poznato je da neko ko ne poznaje sebe, a ko i dalje izgrađuje svoje ja – ne može da ostvari bliskost s drugom osobom. Ako su Srna i Hajdana suprotne po misterioznosti, odnosno otvorenosti, obe ih krasi – očigledna spoljašnja lepota. Da li je ona dovoljna? Tomislavu, Mihi i drugim muškim likovima jeste, jer oni, suštinski egocentrični, ne teže potpunom odnosu.
A da li čovek, kada konačno sretne produhovljenu animu (ne postoji fatalnija lepota od duhovne!), i ostvari odnos bliskosti – može dobiti volju da se uhvati u klinč sa sopstvenim parterom? Da li ga može pobediti? Možda! Marojević ne daje konačan odgovor. Štaviše, postaviće i drugo, još intrigantnije pitanje: da li ljubav čoveku može dati snage za preobražaj sopstvenog sveta, tako da se on prilagodi svojoj sredini? I, ako u tome ne uspe – hoće li ga ta ljubav, i dalje, bezuslovno, čekati?
Parter možemo uporediti sa majstorski osmišljenom alternativnom kompozicijom o odnosu tipičnog (socijalnog) i izuzetnog (individualno). Njeni delovi toliko su tematski raznovrsni i snažni da svaki od njih naginje ka autonomiji i preti da preuzme dominaciju i povede roman u nepredvidljivom pravcu. Takav ritam radnje čitaocu ne dozvoljava predah, potpuno zaokupljajući njegovu pažnju. Ipak, u toj kompoziciji postoji lajtmotiv koji objedinjuje sve priče: univerzalna potreba čoveka za – sigurnošću.
Izgleda da su svi likovi ovog romana, usled ratnih dešavanja u zemlji, a kasnije i tranzicionih transformacija društva – ostali bez čvrstog tla pod nogama, kojeg nikako ne mogu ponovo da se domognu. Oni koji nisu imali sreće, ili su, prosto, bili bahati – našli su se pod zemljom; drugi svoju nesigurnost pokušavaju da potisnu uzdižući svoje biće daleko iznad zemlje – u nestalne oblake narcisoidnosti, ili beže u virtuelnu stvarnost interneta, alkohola i lakih droga. Oni ne mogu da uoče sopstvena ograničenja, neprestano tražeći krivca za sve u drugom (otuda, toliko bavljenje tuđim životima – kad čovek svoj ne može da stabilizuje, a kamoli pojmi!). Marojević je, ipak, posmatrajući ljude oko sebe, uspeo da svoj fokus prizemlji i da uočene devijacije, poput ogledala – odrazi.
Da li čitalac ima snage da, iz uloge posmatrača u parteru, iskorači, i da se, u odrazu, prepozna?

Biljana Ćulafić