Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Njegov otac bio je pripadnik tehničke inteligencije, majka je predavala srpski jezik. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu „Obmana Boga“ objavio je 1997. godine, a onda i romane „Dvadeset četiri zida“ (1998, 2010), „Žega“ (2004, 2008), „Šnit“ (2007, 2008), „Parter“ (2009) i „Majčina ruka“ (2011), kao i zbirke priča „Tragači“ (2001) i „Mediterani“ (2006, 2008) i knjigu eseju „Kroz glavu“ (2012). Njegova dela ili njihovi odlomci objavljivani su na španskom, portugalskom, katalonskom, makedonskom, nemačkom, engleskom, italijanskom, slovenačkom, mađarskom, ukrajinskom, češkom, grčkom, danskom i bugarskom jeziku.O savremenim problemima piše bilo neposredno („Parter“, „Mediterani“, „Dvadeset četiri zida“), bilo da ih izmešta u prošlost („Žega“, „Šnit“, „Majčina ruka“). Poslednjim trima knjigama započinje ciklus još uvek nedovršenog petoknjižja „Etnofikcija“. Začetnik je istoimene poetike koja je izvršila izvestan uticaj na nekoliko mlađih srpskih autora od kojih je najupečatljiviji svakako Dejan Stojiljković, čiji roman „Konstantinovo raskršće“, takođe objavljen u Laguni, daje sebi sličnu „slobodu“ u rekonstruisanju istorije. Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma. Uz njegovu prozu se pominju i odrednice neorealizam, trans, snajperska proza, generacija miks. Napisao je dramu „Nomadi“ koja je u produkciji barselonskog Instituta za teatar izvođena 2004. godine na katalonskom i španskom jeziku. Na BELEF-u 2008. godine izveden je dramski komad „Tvrđava Evropa“, srpska praizvedba drame „Nomadi“, kao autorski prevod sopstvene drame. Po njegovom romanu „Dvadeset četiri zida“ u Beogradskom dramskom pozorištu izvođena je istoimena pozorišna adaptacija 2003/2004. Takođe u BDP se od 2009. do 2011. izvodio njegov drugi komad „Bar sam svoj čovek“. Po motivima njegove drame „Radovan 2013.“ novosadska trupa Jorik je izvela istoimenu predstavu 2013. Sa španskog je preveo, između ostalog, četiri knjige Roberta Bolanja.U izdavačkoj kući Laguna petogodišnji autorski ugovor potpisao je 2005. Nakon što su njegovi Mediterani otvorili Laguninu ediciju „Meridijan“, kada se mesto urednika ispraznilo, logičnim se ispostavilo da njen prvi autor postane urednik. Za roman „Žega“ dobio je nagradu „Stevan Pešić“ i nagradu iz fonda „Borislav Pekić“, a za knjigu eseja „Kroz glavu“ nagradu „Desimir Tošić“. Dok je u nekim srpskim književnim časopisima bio zabranjen autor, u Zagrebu mu je kultni časopis „Quorum“ posvetio opsežan tematski blok u broju 4-5-6 od 2012. godine. Član je Srpskog i Katalonskog PEN Centra. Jedan je od osnivača Srpskog književnog društva, preko kojeg ostvaruje status samostalnog umetnika od 2002. U poslednjem izdanju „Kratke istorije srpske književnosti“ Jovana Deretića, najmlađi je zastupljeni prozni autor.
21.06.04
Da li ste znali: zid je srušen
Ana Ristović i Igor Marojević o neodoljivom ukusu drugog jezika
Ana Ristović: Postoji granica, koju kada pređemo, možemo reći da smo u potpunosti usvojili strani jezik. I ta granica se zove strah od zaborava maternjeg jezika. Igor Marojević: Moguće je imati više ognjišta: spakovati sopstvene korene i odlučiti na koje mesto ih je trenutno najbolje presaditi
U Srbiji je ponovo na delu nacionalna i jezička klaustrofobija. Sve, naravno, iza priče o zaštiti nacionalnog interesa i identiteta. Kao da se opet zaboravilo da kultura nekim (al)hemijskim procesom, upravo u dodiru sa Drugim i Različitim, dobije neodoljiv ukus.
Kao da se zaboravilo da introvertno ograđivanje kulturološkim granicama zatvara prirodni proces prožimanja bez kojeg duh (pojedinačni i nacionalni, kako god) kao i jezik postaju krti, suvi, mrtvi. Kulturne birokrate provincijalnog tipa ponovo su zasele i kladimo se da bi dobile blagi infarkt kada biste im saopštili da je Berlinski zid srušen poooodavno.
Antiprovincijalizam
Oni (pisci) koji su se bez straha bacili u more različitosti i drugosti svojim knjigama su protivotrov ovakvom nametnutom simplifikovanom naci-identitetu. Ceo jedan tim mogao bi da se sastavi od pisaca koji su u skorijoj prošlosti (a i trenutno), boravili u drugoj zemlji i drugom jeziku i odatle, svako u svojoj šifri, sačinili bedekere antiprovincijalizma.
Spomenućemo samo neke autore, čiji je najopštiji zajednički imenitelj upravo to - hrabar pogled na Drugu stranu: knjiga "Meksiko" Vladimira Arsenijevića (značajna i po tome kako je zaobiđena u tzv. kritici), "Pisma iz Španije" Gordane Ćirjanić, skoro ceo opus Dubravke Ugrešić iz poslednjih deset godina, "Oni ni mrava ne bi zgazili" Slavenke Drakulić, a tu su i dela pisaca kao što su David Albahari, Nebojša Jovanović, Igor Marojević, Ana Ristović. Upravo tekstovi dvoje poslednjih daće nam, naravno, potpuno individualni pogled i još neki od bezbroj rukavaca jezičkog dodira s onim izvan nas.
- Da bismo na izložbi slika na pravi način videli jednu sliku, potrebno je da se od nje, nekoliko koraka, udaljimo. Nekoliko koraka postaju presudni za naš doživljaj: kroz blagu distancu, sve nijanse boja i sva značenja koja nam slika sugeriše sagledavamo na pravi način. Za istinsku bliskost često je potrebno odstojanje. Holandski istoričar i esejista Leon Hansen mislio je na to, rekavši da svaka "intimnost podrazumeva bliskost, ali isto toliko i odstojanje: kao kretanje ka drugom, ona proizlazi iz svesti o udaljenosti". Ponekad je tako i sa našim jezikom, koji smo davno naučili da osluškujemo - kaže Ana Ristović.
Ona dodaje da "udaljivši se od prostora u kome je njegova upotreba svakodnevna, jezik počinje da govori umesto nas i čini se da tek tada, u njegovim susretanjima sa drugim, stranim jezikom, naš jezik počinje da pulsira nekim novim bojama".
- Upravo takvo je bilo moje Şjezičko´ iskustvo u Sloveniji. Postoji granica, koju kada pređemo, možemo reći da smo u potpunosti usvojili strani jezik. I ta granica se zove strah od zaborava maternjeg jezika. To je granica, posle koje dva jezika teku, poput dve paralelne reke, ne mešajući svoje tokove.
Zahvaljujući stranom jeziku, bolje upoznajemo sopstveni, iznova ga sagledavamo kroz razlike, a zahvaljujući udaljenosti od svog jezičkog područja, sopstveni jezik počinjemo da osluškujemo na jedan novi, iznova otkrivalački način i postaje nam možda bliži nego što je to ikada bio. Kroz slovenačku poeziju i pisanu reč, bolje sam sagledavala svoju sopstvenu. I moj govor i moja pisana reč, dobijali su one nijanse iskustva, koje nudi upravo udaljenost: a otuda i neka novoostvarena bliskost - kaže Ristović
Maternji lakša opcija
Iako je, kako kaže, izvan jezičke matice gotovo tri godine, dakle relativno kratko, Igor Marojević smatra da mu dodir sa španskim predstavlja izvesnu prednost.
- Kako još od ranije pišem "Žegu", roman čiji motivi mogu da budu "skliski" za obradu, to sam za sada u upoznavanju španskog na lagani uštrb srpskog video čak i izvesnu prednost, sastavni deo potrebe da izvan matice izgradim privremeni toranj iz koga ću moći da sa daljine sagledavam pominjane motive. U takvom smislu je moguće imati više ognjišta: spakovati sopstvene korene i odlučiti na koje mesto ih je trenutno najbolje presaditi.
No, mogu da zamislim kako je započeti novo delo na maternjem jeziku kad pisac boravi u jednom, tuđem, već dovoljno dugo da npr. izgubi aktivnu upotrebu nekih sinonima. Verujem da u tome ima neke "dijalektike isključivosti". Posledično, na kraju bi čoveku verovatno ostalo ili da se opredeli za drugi jezik i pokuša da potisne maternji, ili da se odlučno vrati maternjem.
Ja sam već morao da tokom priprema za izvedbu moje drame "Nomadi" direktno na španskom dopisujem dijaloge; to jeste forma književnosti u kojoj se ispričano može prilagoditi izvesnim jezičkim ograničenjima, dok u prozi mora biti drugačije, ali sam na osnovu tog iskustva pretpostavio da je prelazak na tuđi jezik u principu od jednog trenutka moguć. No, ostati u maternjem jeziku je gotovo uvek lakša, a potpunija i zato verovatnija opcija - kaže Marojević.
T. Čanak
