Fabrika siročadi - eseji i sećanja

11.08.07

Mi u Americi beskonačno pričamo o ratu, a da nam uopšte nije dozvoljeno da vidimo makar jednu sliku ratnog prizora, kaže Čarls Simić.
INTERVJU
U roku od dva dana, prošle nedelje, Čarlsu Simiću, jednom od najuglednijih američkih pesnika, dodeljena su dva značajna američka priznanja za poeziju – počasno zvanje pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu i nagrada Volasa Stivensa za ovu godinu. Dobar povod za razgovor s ovim pesnikom „mračne nadrealističke vizure“ (kako ga tamošnji kritičari nazivaju), autorom brojnih knjiga poezije, pesama u prozi i eseja, pulicerovcem i američkim akademikom, inače rođenim Beograđaninom.

Pesnik laureat je prevashodno engleska pesnička institucija. Šta znači biti pesnik laureat u Americi? Kako zamišljate sebe u novoj ulozi?
Do pre petnaestak godina položaj pesnika laureata nije postojao. Biti savetnik te biblioteke i danas je prava misija. Za razliku od Engleske, pesnik laureat ovde ne mora da piše pesme po narudžbini. Šta ću učiniti na tom položaju, zavisi od mene samog. Mogu da izađem na ulicu i izvikujem pesme na svakom uglu, ili da ostanem kod kuće i noću brojim zvezde. U svakom slučaju, nameravam da i dalje zadržim distancu u odnosu na zvanični Vašington.
U svojim sećanjima često opisujete prve godine vaše mladosti po dolasku u Ameriku, u kojima pored hotela „nesanice“ preovlađuje biblioteka, mesto intimnih, gotovo erotskih žudnji za onim što je između korica knjiga i oko njih. Imaju li biblioteke i danas iste čari?
Imaju, i te kako. Zato jedva čekam da se zaputim u lutanje podrumskim lavirintima ove biblioteke. Pre mnogo godina neki prijatelj koji je u njoj radio poveo me tamo, gde sam, na primer, otkrio da imaju svako izdanje svake knjige koju je Vasko Popa ikada objavio. To vam pruža predstavu o veličini i ambicijama te biblioteke. Osećaću se kao da sam na nebesima.
Da li se promenio sistem vrednosti koje čitalac danas učitava u knjigama, u odnosu na vreme kada ste počinjali da pišete?
To nije lako reći, pošto se publika koja čita poeziju znatno umnožila od sredine pedesetih, kada sam ja počeo da pišem. Tada su ljubitelji poezije u Čikagu predstavljali grupicu ljudi koja je mogla stati u jednu jedinu sobu. Danas se poezija mnogo više piše, objavljuje i čita na javnim nastupima, Amerikanci su mnogo otvoreniji prema poeziji. Ono što je nekad bila elitistička i ezoterična posvećenost, više to nije. Neki pesnici su nesrećni zbog toga. Ja nisam.
Iako ste Srbin, američka kritika i kolege su vas oduvek doživljavali kao autentičnog pesnika Amerike? Kakva je ta Amerika danas, u vreme kada su metafore morale da ustuknu pred užasnom stvarnošću, kako nedavno reče Don de Lilo?
Sjedinjene Države su oduvek bile zemlja puna protivrečnosti, a nikada mesto koje se može lako objasniti. Danas su još manje pojmljive. Niko od mislećih ljudi koje poznajem nema pojma kuda ova zemlja ide. Međutim, svi se slažu da naša budućnost, ukoliko doista nastavimo da sledimo imperijalne ambicije i beskrajne ratove, neće biti baš obećavajuća.
Pišete poeziju koja je kadra da prevaziđe neposrednu stvarnost i otme se izazovu da bude „izveštaj“ o katastrofičnim vizijama? Kako to uspevate?
Kada budete pročitali moju sledeću zbirku pesama zapazićete da u njima nema distanciranja od te zastrašujuće stvarnosti. Biće zanimljivo pratiti reagovanja u januaru, kad ta knjiga izađe iz štampe. Mi u Americi beskonačno pričamo o ratu, a da nam uopšte nije dozvoljeno da vidimo makar jednu sliku ratnog prizora, niti da razmišljamo o posledicama naših akcija, tako da će te pesme neke čitaoce, možda, i uznemiriti.
Vaša poezija sledi metafizičke priče „male kutije“ i otkriva mikrosvet opipljivih stvari i bića, beskrajno uvećanih... O kakvoj je metafizici reč? Šta još krije vaša mala pesnička kutija?
To je metafizika čoveka koji pati od nesanice, koji je ubeđen da ima dušu, ali podozreva sumnja da bog ne postoji, a da je svemir beskrajan i nedokučiv. Što se tiče male kutije, tog malog mozga u mojoj glavi, ko zna šta će sledeće iz nje da se ispili.
Iluzije o zlatnom dobu američke književnosti ironično ste uporedili sa prizorom u kome kauboji čitaju Emili Dikinson u sedlu. Šta današnji američki „kauboji“ čitaju u sedlu?
Oni čitaju Bibliju i slušaju glas Isusov da čuju koju će zemlju sledeću da napadnu.
Upoznali ste gotovo sve vodeće pesnike današnjice, nobelovce, s nekima se i sprijateljili. Ko vam je, od svih, ostao najzagonetniji, kao ličnost i kao stvaralac?
Vasko Popa, bez dvoumljenja. Nikad u životu nisam sreo pesnika koji je u svojoj tridesetoj godini do te mere predvideo unapred svaku pesmu koju će napisati do kraja života. Imao je običaj da mi do tančina prepričava neke cikluse pesama koje je planirao da napiše i, na moje iznenađenje, desetak godina kasnije, taj ciklus bi se pojavio tačno onakav kakvim mi ga je opisao. Većina pesnika nema blagu ideju kako će da napiše sledeću pesmu, niti hoće li uopšte biti sledeće pesme, tako da je Vasko Popa jedinstven slučaj.
Posle blagog otopljavanja, kao da se ponovo zatežu konci aktuelnih srpsko-američkih odnosa, uz pripomoć Rusije? Kako to tumačite?
Brine me što Srbija još jednom u svojoj istoriji postaje moguća žrtva interesa i svađa velikih sila. Da sam srpski političar, ne bih verovao ni Putinu ni Bušu. Pomisao da neka mala nacija može da ima nesebičnog velikog prijatelja čija je politika motivisana samo ljubavlju i dubokim poštovanjem, zapanjujuće je naivna. To je sve što mogu da kažem.
Crnjanski je u jednom stihu davno uskliknuo: „Ja videh Troju, i videh sve“. Šta je, u pesničkom smislu, vaša Troja?
Još uvek je nisam našao.
Vesna Roganović
-----------------------------------------------------------
BEZ NASLOVA (MALA MARIJA)
Bucmasta lutka u šumi grančica. Oči su joj otvorene, a usta i obrazi rumeni. Dok se njena mama zamajavala drugim stvarima, izvadila joj je iz novčanika šminku i namackala se pred ogledalom. I sada treba da bude kažnjena zbog toga.
Mala razmažena devojčica sa slamnatim šeširićem na glavi, u haljinici od pruća, biće spaljena na lomači. Već možemo da vidimo plamenove u njenoj dugoj kosi zapretenoj u grančice. Oči su joj širom otvorene tako da može da gleda kako mi nju posmatramo.
Sve deluje pomalo erotično i zlokobno.
Čarls Simić, Alhemija sitničarnice, Umetnost Džozefa Kornela
(Dime – Store Alchemy, izd. New York Review of Books, 1992)

07.03.07

Charles Simić, jedan od najpoznatijih američkih pesnika, posetio je Beograd (drugi put!) sredinom meseca oktobra prošle godine da bi promovisao svoju autobiografiju "Zastrašujući raj". Čovek neverovatne biografije, američki akademik, profesor književnosti, esejista i pesnik kome je 1990. godine dodeljena Pulitzerova nagrada za poeziju, inače rođen u Beogradu 1938. godine u straroj građanskoj porodici. Napustio Jugoslaviju 1953. Emigracija, Pariz, duga čekanja pred konzulatom, pa konačno Amerika - "Zatrašujući raj"...

Mića Vujičić: Gospodine Simiću, nakon nekoliko decenija ponovo ste posetili Beograd. Čini mi se da je Vaš boravak obeležila jedna čudna metafora. Naime, prozor u beogradskoj ulici Majke Jevrosime koji ste razbili daleke 1949. godine, po Vašem dolasku 1982. godine, bio je i dalje polupan. Da li je ovog puta, pred kraj 2006. godine, taj prozor konačno popravljen. Jeste li proverili?
Charles Simić: - Prozor iznad ulaza na stepenište u zgradi u kojoj sam rođen konačno je zamenjen, bar su mi tako rekli, zahvaljujući NATO bombama, koje su pogodile obližnji TV studio i razbile mnogo prozora u okolini. Tako se ispostavilo, bar u ovom slučaju, da je bombardovanje doprinelo obnovi grada.

Kako vi kao pesnik kroz metaforu tog slomljenog prozora vidite Srbiju danas?
- Ista je to priča. Razlog zbog kojeg taj prozor nije popravljen ranije jeste u tome što su se svi stanari u zgradi svađali i nisu pričali međusobno. Moja pokojna tetka je ignorisala neke svoje komšije čitavih četrdeset godina, pa je bilo nezamislivo da ona pokuca na njihova vrata zbog nekog prozora ili bilo čega što je trebalo popraviti.

Vaše detinjstvo su obeležila dva bombardovanja Beograda: nemačko, a onda i savezničko. Da li su ti događaji u najvećoj meri uticali na to da postanete pesnik? Da li su te slike uvek uz vas?
- Nemoguće je reći zašto neko postaje pesnik. Što se tiče ovog drugog pitanja, kad god vidim da bombe padaju na bilo koji grad na svetu, vrate mi se slike iz detinjstva. Znam kako izgleda skrivati se u podrumu, a onda izaći i videti da je nekoliko poznatih zgrada u susedstvu nestalo.

Da li je tačno da ste u kafiću u San Franciscu sasvim slučajno upoznali jednog od savezničkih pilota koji je bacao bombe po vama? Pesnika, koji vam je kada ste rekli da ste se upravo vratili iz Beograda, na salveti, posle toliko decenija, nacrtao preciznu mapu grada na ušću Save, sa mostovima, poštom, ranžirnom stanicom...
- Bio je to poznati američki pesnik Richard Hugo. Kada je saznao da je zapravo mene bombardovao, veoma se potresao. Čak mi je napisao dugu pesmu u kojoj se izvinjavao i objašnjavao da su oni svi bili toliko uplašeni tada i da su što pre želeli da odu, pa su samo "istovarili" bombe ne razmišljajući mnogo gde će one da padnu. Rekao sam mu da bih uradio isto.

Vi ste napustili Beograd i komunističku jezu 1953. godine. Da li je "baba koja pegla" iz Vaše pesme tako srušila komunističku imperiju?
- Umrla je 1948. godine, ali je se jasno sećam jer je čuvala mog brata i mene dok su nam roditelji bili na poslu. Jadnica je bila razumnija od mnogih. Na radiju je slušala Musolinija, Hitlera, Staljina i druge ludake i pošto je znala nekoliko jezika, razumela je o kakvim glupostima pričaju. Ono što su je uznemiravalo više od njihovih gnusnih reči bile su njihove pristalice. Tada to nisam shvatao, ali mi je rekla nešto što i dan-danas pamtim: čuvaj se takozvanih lidera i kolektivnih euforija koje oni izazovu.

Usledile su emigrantske godine. Pre nego što ste stigli u Ameriku, bili ste u Francuskoj. Da li je tačno da ste na aveniji Victora Hugoa u Parizu sreli kneza Pavla, brata jugoslovenskog kralja? Da li biste bili ljubazni da nam opišete taj susret?
- Prijatno majsko veče, moja majka, brat i ja šetamo niz aveniju. U jednom trenutku ugledam kneza Pavla kako šeta. Moja majka mu priđe, predstavi se i kaže mu još nešto čega se baš i ne sećam. On je u lepom sivom odelu i bež kaputu. Veoma je učtiv, pita kako se mi deca zovemo, nasmeši se i malo se nakloni pre nego što ode. Kada mi je majka kasnije rekla koliko je on zapravo bogat, razbesneo sam se. Kako tom elegantnom tvrdici nije palo na pamet da bratu i meni da nekoliko franaka za bioskop.

Citiraću jedan Vaš pasus - vrlo upečatljiv opis života u emigraciji: "Lice kojeg se sećate iz starih novina kako potpisuje nekakav ugovor s Hitlerom ili Musolinijem zatekli biste ovde u nekoj kuhinji kako secka salamu u listiće. Bilo je teško poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilično obično i pričali gluposti kao i svi ostali. Očekivali su da će se vratiti na vlast maltene sledeće nedelje, ili najkasnije kroz par sedmica." Vi ste za to vreme bili u Chicagu, prodavali košulje?
- Moja majka potiče iz stare beogradske porodice. Poznavala je članove drugih starih beogradskih porodica u emigraciji. Išli smo im u posete, upoznali smo ministre, diplomate čak i krupnije zverke. Jednom sam igrao fudbal sa Dragišom Cvetkovićem u Bois de Boulogne. On ipak nije bio Pele.

Sa Dragišom Cvetkovićem, predsednikom Vlade Kraljevine Jugoslavije (1939-1941), Cvetkovićem iz sporazuma Cvetković - Maček?! Pa, nije onda nikakvo čudo što je Nobelovac Derek Valcott bio toliko očaran Vašim životnim dogodovštinama da je hteo da ih postavi kao monodramu u pozorištu u Bostonu. Kako bi zvučao kratak sinopsis te monodrame?
- Kada se zavesa podigne, ja sedim go na noši u dedinom dvorištu u Belanovici. Imam oko dve godine. Izgledam srećno. Lep je letnji dan, iako je Hitler već okupirao veći deo Evrope. A ja nemam pojma da su on i Staljin razradili detaljan plan kako da od mene naprave američkog pesnika. Volim komšijinog psa, koji se zove Toza. Trčim za njim noseći nošu u ruci i želim da ga povučem za rep, ali mi on to ne dozvoljava. U tom trenutku bostonska policija i Katoličko udruženje za očuvanje vrlina uleću na scenu i traže prekidanje ove nemoralne predstave i hapšenje autora predstave.

U Americi ste sa ocem slušali jazz do kasno u noć. Koliko je jazz uticao na Vašu poetiku?
- Sve što volim imalo je uticaja na moju poeziju. Svaki muzički pravac, svaka dobra knjiga, dobar film, svaki obrok za pamćenje i flaša vina. Jazz je označavao odlaske u klubove dva do tri puta nedeljno u godinama kada je noćni život New Yorka bio veoma raznovrstan i zanimljiv. Sjajna muzika, žene, smeh, piće i mnogo dima... Možda je sve ličilo na pakao ali je zapravo to bio raj.

Godine 1990. dobili ste "Pulitzerovu nagradu". Oprostite na banalnosti mog pitanja, ali kako izgleda to: dobiti "Pulitzerovu nagradu"! Kako je ona uticala na Vaš rad? Kako uopšte izgleda biti pesnik u Americi?
- Digne se dževa na mesec dana. Čak i vaš automehaničar čuje da ste postali poznati pa postane izuzetno ljubazan kada auto dovezete na popravku. Novinari neprestano zovu, pitaju kakvi su vam sad planovi, da li ćete i dalje pisati poeziju ili ćete se uozbiljiti i napisati roman... Jednom od njih sam rekao da ću se sada kada sam postao slavan u Americi vratiti u dedino selo u Jugoslaviji, kupiti kravu, gajiti povrće i učiti da sviram frulicu. Poverovao mi je. Na svu sreću, jednog dana novinari su prestali da me zovu i nastavio sam da živim svoj život. Koliko Amerika poštuje svoje pesnike toliko ih i ne poštuje. Imamo sreće što nas Washington ignoriše. U poslednjih pedeset godina Bela kuća je u nekoliko navrata i pozivala neke pesnike, ali se brzo zbog toga pokajala. Oni su ili odbijali poziv i javno kritikovali zvaničnu politiku ili su se tamo pojavili i skupili hrabrosti da kritikuju predsednika u lice. Romanopisci nisu ništa bolji što se toga tiče. Jedino se naši profesori uvek obraduju takvim pozivima.

Izjavili ste po dolasku u Beograd da uopšte niste nostalgični. Ako dozvolite, čini mi se da veličina Vaše poezije leži upravo u tome što vi nikada ne pišete o tim "jeftinim" osećanjima, čini mi se da tu nema mnogo pathosa? Nož, viljuška, cipele - Vaše su glavne teme. Drugi pesnici pišu patriotske hvalospeve, padaju u zavičajni trans...
- Mislite nikada neću postati Matija Bećković? To me veoma raduje. Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku koji pokušava da razume svet. Ne volim "patriotsku" poeziju na bilo kom jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv na uštrb pojedinca uopšte me ne zanimaju. Njih vole generali. Obožavaju ih i sveštenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju. Što se tiče nostalgije, besmisleno je da se pravim da gajim neko takvo osećanje prema gradu koji sam napustio pre pedeset četiri godine i u međuvremenu ga posetio svega tri puta. I dalje me gane stari komšiluk i mnoga druga mesta u Beogradu, ali sam živeo u toliko mnogo gradova i sada se u nekoliko od njih osećam kao kod kuće.

Napisali ste da je poezija mačji koncert pod prozorom sobe u kojoj se piše zvanična verzija istorije. Kako biste opisali poetički orkestar koji svira Vašu pesmu? Od kojih je instrumenata sastavljen?
- To je stari sukob epskih i lirskih pesnika. Dok naše velike vođe planiraju sledeću vojnu kampanju koju će slaviti epski pesnici, neka Sapho kaže da joj je milije da gleda kako će joj ljubavnik skinuti suknju nego da gleda kako se grčka konjica i flota postrojavaju za bitku. Ona svira instrument svoje sudbine, onaj koji je nekome ko je navikao da šalje mladiće da umru u nekom ratu ne samo uvredljiv nego i subverzivan.

Otvoreno ste govorili protiv rata u Iraku, ali i protiv Miloševića. Mislite li da pesnik mora imati društveni angažman? Da mora istupati i po političkim pitanjima...
- Jedini društveni angažman koji pesnik treba da ima je da piše dobru poeziju. Neki pesnici kažu glasno šta misle o onome što se dešava u svetu, dok drugi ćute o tome. To je u redu. Uvek je bilo velikih pesnika koji nikada nisu primetili patnju koja ih okružuje.

Ratovi su obeležili Vaš život. Čak i onaj u Vietnamu. Vaš brat je bio tamo, zar ne? Kako se sećate tih dana?
- Rat u Vietnamu mi je bio strašan. U vojsku sam otišao 1961. i iz nje se vratio 1963. godine, ali sam još četiri godine bio u rezervnom sastavu. To je značilo da su mogli da me mobilišu bilo kad. Nakon toga, moj brat je otišao u vojsku i na kraju su ga poslali u Saigon. Tih godina sam živeo u strahu. Pomno sam pratio događanja kako bih pronikao u misli naših vođa i spoznao sam da su oni u stvari gomila samoobmanutih i opasnih budala koje su spremne radije da dopuste da milioni ljudi poginu nego da priznaju da nisu u pravu.

Nasmejala me je priča koja kaže da ste bili oštri prema Slobodanu Miloševiću, ali ne samo zato što niste podržavali njegovu politiku, već i zato što su vas novinari iz Srbije zvali telefonom ne računajući na vremensku razliku, uvek u pola noći...
- Tačno. Zvali bi me u šest ujutru kada sam još uvek bio u polusnu i nisam mogao da se setim nijedne srpske reči osim onih "đubre", "ološ", "ubica" kojima bih opisao šta sam zapravo mislio o njemu i njegovim drugovima. Zvučao sam kao moja majka. Ona je odgovarala jednom rečju kada biste je upitali šta misli o tako nekom. "Govno", rekla bi ona. Kraj priče.

Jedan od odgovora Miloševićevih medija na Vaše oštre izjave bio je taj da su pisali o Vašoj familiji, pokušavajući da vas time, na neki način, diskredituju. A vi ste na to otprilike rekli: Pa, da, takva je moja familija i mene su stalno nervirali...
- Zaboravio sam za to. Šta su rekli o mojoj porodici? Da smo Norvežani koji su vekovima uspevali da se pretvaraju da su Srbi? Moja omiljena priča je ona po kojoj je CIA meni uplatila veliku količinu novca da napišem pesme protiv Srbije tako da ja sada živim bezbrižnim životom u dvorcu u New Hampshiru okružen mnogobrojnim crnim slugama. Ili ona o tome kako sam išao da se vidim s Clintonom da mu kažem da bombarduje Beograd. On samo što nije spustio pantalone zbog Monice Lewinsky kada sam upao u Ovalni kabinet uzvikujući: "Ne zaboravite Ulicu majke Jevrosime!" Da bi me se rešio, morao je telefonom da pozove generala Wesleyja Clarka i da mu izda naređenje. I to je istinita priča o tome zašto je Beograd bombardovan.

Autor: Mića Vujičić

25.01.07

Feral Tribune

Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku koji pokušava da razume svet. Ne volim "patriotsku" poeziju na bilo kom jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv nauštrb pojedinca uopšte me ne zanimaju. Njih vole generali. Obožavaju ih i sveštenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju. Veoma me raduje što nikada neću postati Matija Bećković

Charles Simic, jedan od najpoznatijih američkih pesnika, posetio je nedavno Beograd (drugi put!) da bi promovisao svoju autobiografiju "Zastrašujući raj". Čovek neverovatne biografije, američki akademik, profesor književnosti, esejista i pesnik kome je 1990. godine dodeljena Pulitzerova nagrada za poeziju, inače rođen u Beogradu 1938. godine u staroj građanskoj porodici. Napustio Jugoslaviju 1953., emigracija, Pariz, duga čekanja pred konzulatom, pa konačno Amerika - "Zatrašujući raj"...

- Gospodine Simic, nakon nekoliko decenija ponovo ste posetili Beograd. Čini mi se da je vaš boravak obeležila jedna čudna metafora. Naime, prozor u beogradskoj ulici Majke Jevrosime koji ste razbili daleke 1949. godine, po vašem dolasku 1982. godine, bio je i dalje polupan. Da li je ovog puta, pred kraj 2006. godine, taj prozor konačno popravljen. Jeste li proverili?

- Prozor iznad ulaza na stepenište u zgradi u kojoj sam rođen konačno je zamenjen, bar su mi tako rekli, zahvaljujući NATO bombama, koje su pogodile obližnji TV studio i razbile mnogo prozora u okolini. Tako se ispostavilo, bar u ovom slučaju, da je bombardovanje doprinelo obnovi grada.

- Kako vi kao pesnik kroz metaforu tog "slomljenog prozora" vidite Srbiju danas?

- Ista je to priča. Razlog zbog kojeg taj prozor nije popravljen ranije jeste u tome što su se svi stanari u zgradi svađali i nisu pričali međusobno. Moja pokojna tetka je ignorisala neke svoje komšije čitavih četrdeset godina, pa je bilo nezamislivo da ona pokuca na njihova vrata zbog nekog prozora ili bilo čega što je trebalo popraviti.

- Vaše detinjstvo su obeležila dva bombardovanja Beograda: nemačko, a onda i savezničko. Da li su ti događaji u najvećoj meri uticali na to da postanete pesnik? Da li su te slike uvek uz vas?

- Nemoguće je reći zašto neko postaje pesnik. Što se tiče ovog drugog pitanja, kad god vidim da bombe padaju na bilo koji grad na svetu, vrate mi se slike iz detinjstva. Znam kako izgleda skrivati se u podrumu, a onda izaći i videti da je nekoliko poznatih zgrada u susedstvu nestalo.

- Da li je tačno da ste u kafiću u San Franciscu sasvim slučajno upoznali jednog od savezničkih pilota koji je bacao bombe po vama? Pesnika, koji vam je kada ste rekli da ste se upravo vratili iz Beograda, na salveti, posle toliko decenija, nacrtao preciznu mapu grada na ušću Save, sa mostovima, poštom, ranžirnom stanicom...

- Bio je to poznati američki pesnik Richard Hugo. Kada je saznao da je zapravo mene bombardovao, veoma se potresao. Čak mi je napisao dugu pesmu u kojoj se izvinjavao i objašnjavao da su oni svi bili toliko uplašeni tada i da su što pre želeli da odu, pa su samo "istovarili" bombe ne razmišljajući mnogo gde će one da padnu. Rekao sam mu da bih uradio isto.

"Čuvaj se lidera"

- Vi ste napustili Beograd i komunističku jezu 1953. godine. Da li je "baba koja pegla" iz vaše pesme tako srušila komunističku imperiju?

- Umrla je 1948. godine, ali je se jasno sećam jer je čuvala mog brata i mene dok su nam roditelji bili na poslu. Jadnica je bila razumnija od mnogih. Na radiju je slušala Mussolinija, Hitlera, Staljina i druge ludake i pošto je znala nekoliko jezika, razumela je o kakvim glupostima pričaju. Ono što je uznemiravalo više od njihovih gnusnih reči bile su njihove pristalice. Tada to nisam shvatao, ali mi je rekla nešto što i dandanas pamtim: čuvaj se takozvanih lidera i kolektivnih euforija koje oni izazovu.

- Usledile su emigrantske godine. Pre nego što ste stigli u Ameriku, bili ste u Francuskoj. Da li je tačno da ste na aveniji Victora Hugoa u Parizu sreli kneza Pavla, brata jugoslovenskog kralja? Da li biste bili ljubazni da nam opišete taj susret?

- Prijatno majsko veče, moja majka, brat i ja šetamo niz aveniju. U jednom trenutku ugledam kneza Pavla kako šeta. Moja majka mu priđe, predstavi se i kaže mu još nešto čega se baš i ne sećam. On je u lepom sivom odelu i bež kaputu. Veoma je učtiv, pita kako se mi deca zovemo, nasmeši se i malo se nakloni pre nego što ode. Kada mi je majka kasnije rekla koliko je on zapravo bogat, razbesneo sam se. Kako tom elegantnom tvrdici nije palo na pamet da bratu i meni da nekoliko franaka za bioskop.

- Citiraću jedan vaš pasus – vrlo upečatljiv opis života u emigraciji: "Lice kojeg se sećate iz starih novina kako potpisuje nekakav ugovor s Hitlerom ili Mussolinijem zatekli biste ovde u nekoj kuhinji kako secka salamu u listiće. Bilo je teško poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilično obično i pričali gluposti kao i svi ostali. Očekivali su da će se vratiti na vlast maltene sledeće nedelje, ili najkasnije kroz par sedmica." Vi ste za to vreme bili u Chicagu, prodavali košulje?

- Moja majka potiče iz stare beogradske porodice. Poznavala je članove drugih starih beogradskih porodica u emigraciji. Išli smo im u posete, upoznali smo ministre, diplomate, čak i krupnije zverke. Jednom sam igrao fudbal sa Dragišom Cvetkovićem u Bois de Boulogne. On ipak nije bio Pele.

- Dragišom Cvetkovićem, predsednikom Vlade Kraljevine Jugoslavije (1939-1941), Cvetkovićem iz sporazuma Cvetković–Maček?! Pa, nije onda nikakvo čudo što je nobelovac Derek Walcott bio toliko očaran vašim životnim dogodovštinama da je hteo da ih postavi kao monodramu u pozorištu u Bostonu. Kako bi zvučao kratak sinopsis te monodrame?

- Kada se zavesa podigne, ja sedim go na noši u dedinom dvorištu u Belanovici. Imam oko dve godine. Izgledam srećno. Lep je letnji dan, iako je Hitler već okupirao veći deo Evrope. A ja nemam pojma da su on i Staljin razradili detaljan plan kako da od mene naprave američkog pesnika. Volim komšijinog psa, koji se zove Toza. Trčim za njim noseći nošu u ruci i želim da ga povučem za rep, ali mi on to ne dozvoljava. U tom trenutku bostonska policija i Katoličko udruženje za očuvanje vrlina uleću na scenu i traže prekidanje ove nemoralne predstave i hapšenje autora predstave.

- U Americi ste sa ocem slušali jazz do kasno u noć. Koliko je jazz uticao na vašu poetiku?

- Sve što volim imalo je uticaja na moju poeziju. Svaki muzički pravac, svaka dobra knjiga, dobar film, svaki obrok za pamćenje i flaša vina. Jazz je označavao odlaske u klubove dva do tri puta nedeljno u godinama kada je noćni život New Yorka bio veoma raznovrstan i zanimljiv. Sjajna muzika, žene, smeh, piće i mnogo dima... Možda je sve ličilo na pakao, ali je zapravo to bio raj.

Dobivanje Pulitzera

- Godine 1990. dobili ste Pulitzerovu nagradu. Oprostite na banalnosti mog pitanja, ali kako izgleda to: dobiti Pulitzerovu nagradu! Kako je ona uticala na vaš rad? Kako uopšte izgleda biti pesnik u Americi?

- Digne se dževa na mesec dana. Čak i vaš automehaničar čuje da ste postali poznati pa postane izuzetno ljubazan kada auto dovezete na popravku. Novinari neprestano zovu, pitaju kakvi su vam sad planovi, da li ćete i dalje pisati poeziju ili ćete se uozbiljiti i napisati roman... Jednom od njih sam rekao da ću se sada kada sam postao slavan u Americi vratiti u dedino selo u Jugoslaviji, kupiti kravu, gajiti povrće i učiti da sviram frulicu. Poverovao mi je. Na svu sreću, jednog dana novinari su prestali da me zovu i nastavio sam da živim svoj život.

Koliko Amerika poštuje svoje pesnike, toliko ih i ne poštuje. Imamo sreće što nas Washington ignoriše. U poslednjih pedeset godina Bela kuća je u nekoliko navrata i pozivala neke pesnike, ali se brzo zbog toga pokajala. Oni su ili odbijali poziv i javno kritikovali zvaničnu politiku ili su se tamo pojavili i skupili hrabrosti da kritikuju predsednika u lice. Romanopisci nisu ništa bolji što se toga tiče. Jedino se naši profesori uvek obraduju takvim pozivima.

- Izjavili ste po dolasku u Beograd da uopšte niste nostalgični. Ako dozvolite, čini mi se da veličina vaše poezije leži upravo u tome što vi nikada ne pišete o tim "jeftinim" osećanjima, čini mi se da tu nema mnogo pathosa? Nož, viljuška, cipele – vaše su glavne teme. Drugi pesnici pišu patriotske hvalospeve, padaju u zavičajni trans...

- Mislite - nikada neću postati Matija Bećković? To me veoma raduje. Ja sam pesnik koji piše poeziju kao priču o osamljenom čoveku koji pokušava da razume svet. Ne volim "patriotsku" poeziju na bilo kom jeziku. Svi ti takozvani nacionalni pesnici koji uzdižu kolektiv nauštrb pojedinca uopšte me ne zanimaju. Njih vole generali. Obožavaju ih i sveštenici, učitelji i svi oni koji mrze pravu poeziju.

Što se tiče nostalgije, besmisleno je da se pravim da gajim neko takvo osećanje prema gradu koji sam napustio pre pedeset četiri godine i u međuvremenu ga posetio svega tri puta. I dalje me gane stari komšiluk i mnoga druga mesta u Beogradu, ali sam živeo u toliko mnogo gradova i sada se u nekoliko od njih osećam kao kod kuće.

- Napisali ste da je poezija mačji koncert pod prozorom sobe u kojoj se piše zvanična verzija istorije. Kako biste opisali poetički orkestar koji svira vašu pesmu? Od kojih je instrumenata sastavljen?

- To je stari sukob epskih i lirskih pesnika. Dok naše velike vođe planiraju sledeću vojnu kampanju koju će slaviti epski pesnici, neka Sapho kaže da joj je milije da gleda kako će joj ljubavnik skinuti suknju nego da gleda kako se grčka konjica i flota postrojavaju za bitku. Ona svira instrument svoje sudbine, onaj koji je nekome ko je navikao da šalje mladiće da umru u nekom ratu ne samo uvredljiv nego i subverzivan.

Društveni angažman

- Otvoreno ste govorili protiv rata u Iraku, ali i protiv Miloševića. Mislite li da pesnik mora imati društveni angažman? Da mora istupati i po političkim pitanjima...

- Jedini društveni angažman koji pesnik treba da ima je da piše dobru poeziju. Neki pesnici kažu glasno šta misle o onome što se dešava u svetu, dok drugi ćute o tome. To je u redu. Uvek je bilo velikih pesnika koji nikada nisu primetili patnju koja ih okružuje.

- Ratovi su obeležili vaš život. Čak i onaj u Vijetnamu. Vaš brat je bio tamo, zar ne? Kako se sećate tih dana?

- Rat u Vijetnamu mi je bio strašan. U vojsku sam otišao 1961. i iz nje se vratio 1963. godine, ali sam još četiri godine bio u rezervnom sastavu. To je značilo da su mogli da me mobilišu bilo kad. Nakon toga, moj brat je otišao u vojsku i na kraju su ga poslali u Sajgon. Tih godina sam živeo u strahu. Pomno sam pratio događanja kako bih pronikao u misli naših vođa i spoznao sam da su oni u stvari gomila samoobmanutih i opasnih budala koje su spremne radije da dopuste da milioni ljudi poginu nego da priznaju da nisu u pravu.

- Nasmejala me je priča koja kaže da ste bili oštri prema Slobodanu Miloševiću, ali ne samo zato što niste podržavali njegovu politiku, već i zato što su vas novinari iz Srbije zvali telefonom ne računajući na vremensku razliku, uvek u pola noći...

- Tačno. Zvali bi me u šest ujutru kada sam još uvek bio u polusnu i nisam mogao da se setim nijedne srpske reči osim onih "đubre", "ološ", "ubica" kojima bih opisao šta sam zapravo mislio o njemu i njegovim drugovima. Zvučao sam kao moja majka. Ona je odgovarala jednom rečju kada biste je upitali šta misli o tako nekom. "Govno", rekla bi ona. Kraj priče.

- Jedan od odgovora Miloševićevih medija na vaše oštre izjave bio je taj da su pisali o vašoj familiji, pokušavajući da vas time, na neki način, diskredituju. A vi ste na to otprilike rekli: Pa, da, takva je moja familija i mene su stalno nervirali...

- Zaboravio sam za to. Šta su rekli o mojoj porodici? Da smo Norvežani koji su vekovima uspevali da se pretvaraju da su Srbi? Moja omiljena priča je ona po kojoj je CIA meni uplatila veliku količinu novca da napišem pesme protiv Srbije tako da ja sada živim bezbrižnim životom u dvorcu u New Hampshireu okružen mnogobrojnim crnim slugama. Ili ona o tome kako sam išao da se vidim s Clintonom da mu kažem da bombarduje Beograd. On samo što nije spustio pantalone zbog Monice Lewinsky kada sam upao u Ovalni kabinet uzvikujući: "Ne zaboravite Ulicu majke Jevrosime!" Da bi me se rešio, morao je telefonom da pozove generala Wesleya Clarka i da mu izda naređenje. I to je istinita priča o tome zašto je Beograd bombardovan.

Mića VUJIČIĆ

23.10.06

Ne može čovek tek tako da sedne i počne da piše pesmu. Mora nešto da te pokrene. Talenat je nešto što ne može da se nauči. Pre nego što primim studenta u klasu, pročitam ono što je napisao, ako nema talenta, to mu i kažem
Poznati američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić nedavno je, posle više godina, u organizaciji Američke ambasade doputovao u Beograd gde će za vreme Sajma knjiga zajedno sa još nekoliko svojih sunarodnika na štandu SAD, zemlje počasnog gosta predstaviti savremenu američku književnost. Simić je iz Beograda, odakle je njegova porodica emigrirala 1949. sa jedanaest godina, poneo je sa sobom stravične slike rata rodnog grada u ruševinama.

Upravo tada otpočinje zanimljivo ali i teško poglavlje piščeve biografije. Porodica jedno vreme živi u Parizu da bi konačno emigrirala u Ameriku. Fragmenti te biografije upravo su objavljeni u knjizi "Zastrašujući raj" u izdanju Narodne knjige. Vaša životna priča je sama po sebi roman. Kako pamtite te prve dane u emigraciji kada ste zapravo istovremeno zakoračili i u svet književnosti?
- Bio sam veoma usamljen u Parizu, na neki način ismevan od dece sa kojom sam išao u školu zbog akcenta koji je kvario moj francuski, pa sam, iako sam taj jezik dobro znao, zvučao smešno. Bez obzira na taj hendikep, mnogo sam čitao, naročito francuske pesnike. Oduševljavao me je Rembo. To je bio moj prvi ozbiljniji susret sa poezijom.

- Književnost sam na pravi način "otkrio" u Americi zahvaljujući nadasve bibliotekama koje su u to vreme bile tako bogato opremljene. Mogli ste bez ikakvih ograničenja da uzmete koliko god knjiga želite i nosite ih kući. Tako sam ja najmanje dva puta nedeljno odlazio u biblioteku i vraćao se kući sa naramcima knjiga. Čitao sam i čitao danonoćno.

- Preda mnom su se otvarala vrata svetske i američke literature. Inače, odluku da postanem pesnik doneo sam kad sam shvatio da se upravo oko nekih pesnika iz mog okruženja nekako redovno okupljaju lepe devojke. Verovao sam pre toga da ću da postanem slikar, čak sam se vrlo predano bavio slikarstvom dugo godina kasnije.

Šta je bilo presudno da poezija postane vaše životno opredeljenje?
- Moji prvi pokušaji da pišem poeziju bili su smešni. Pisao sam i bacao te prve pesme. Mnogo mi je trebalo da budem zadovoljan onim što napišem. Na sreću, sve se promenilo tek posle vojske, gde sam svaki slobodan trenutak koristio da čitam i proučavam poeziju svetskih stvaralaca. Mislim da sam tada sazreo kao pesnik. Zamolio sam svog brata da mi spakuje i pošalje sve ono što sam do tada pisao, da bih sve svoje radove bacio u kantu za smeće. Tako sam kao surov kritičar svoje poezije zakoračio u njen svet.

Šta je za vas inspiracija?
- Ne bih mogao tačno da objasnim šta je to za mene inspiracija. Ona kod mene nastaje kad počnem da pišem. To može da bude bilo kada i bilo gde, na ulici, u kuhinji. Ne može čovek tek tako da sedne i počne da piše pesmu. Mora nešto da te pokrene. Inače, ono što sa sigurnošću mogu da kažem je da ja nikada nisam uhvatio tajnu.

Na univerzitetu predajete kreativno pisanje. Kakvo je vaše iskustvo o tome koliko je poezija stvar talenta, inspiracije ili majstorstva u kreativnom pisanju?
- Talenat je nešto što ne može da se nauči. To je ono što čovek poseduje ili ne poseduje. Ja pre nego što primim jednog studenta u moju klasu sednem, porazgovaram s njim, pročitam ono što je napisao. Ako vidim da čovek nema talenta, onda mu, naravno, to i kažem. Inspiracija je, takođe, nešto što na časovima kreativnog pisanja ne može da se nauči. Ili si nadahnut ili toga nema.

- Moja predavanja pohađaju ljudi koji imaju potencijale da se ostvare kao pesnici. Časovi inače podrazumevaju jedno aktivno učenje u nastavi, kritikuju ili hvale jedni druge. Ipak, čak i oni koji uspešno završe školu kreativnog pisanja nemaju nikakvu garanciju da će biti uspešni u svetu poezije. Niko tim ambicioznim mladim ljudima ne garantuje da će njihove pesme biti objavljene. Ako imaš violinu, ne znači da ćeš svirati u Karnegi holu.

Koji američki pesnik vam se posebno dopada?
- Zavoleo sam Emili Dikinson i njeno stvaralaštvo. Zanimljivo je da se od doba kad je ona živela i stvarala ništa nije promenilo u okruženju u kome danas živim. Isti su pejzaži, priroda, pa i ljudi. Zato je posebno izdvajam kada su u pitanju američki književni stvaraoci.

U Beogradu ste posle dvadeset pet godina. Da li vam ponekad nedostaje, da li ste nostalgični?
- Volim Beograd i Srbiju, ali ne mogu da kažem da sam nostalgičan. Ja sam Amerikanac, moji sinovi su Amerikanci. To je moj život, tako da ja Srbiju ne sanjam, ali na nju i Beograd često pomislim.

RAZGOVORI S VASKOM POPOM

Među ovdašnjim pesnicima uzor nije zacelo Vasko Popa. S njim sam mnogo razgovarao, čak smo se i posvađali ponekad, ali je nesumnjivo da je pesnik Vasko Popa imao krupan i veoma važan uticaj u razvoju mog pesničkog bića. Dosta toga sam i prevodio iz srpske poezije. Volim Lalićevu poeziju. Nedavno sam preveo pesme Radmile Lazić koje su se pojavljene u Americi u Antologiji srpske književnosti.

M. Milosavljević

20.10.06

"Poezija je odbrana individualnosti. To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije... Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: "Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd, ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla..."

I da nije rođeni Beograđanin, Čarls Simić bi bio čudo od čoveka. Na površini, to izgleda kao otelotvorenje američkog sna: 1953, kad je imao petnaest godina, roditelji su odlučili da napuste Titovu Jugoslaviju i odveli ga najpre u Pariz, a potom u Njujork. Tokom srednje škole počeo je da na tek savladanom engleskom piše pesme (i roman od koga je brzo odustao), nakon toga nastavio je školovanje na Njujorškom univerzitetu, uz rad, a kad je diplomirao, prijavio se u vojsku, u kojoj je proveo dve godine. Dok je bio u vojsci, shvatio je da sve što je do tada napisao ne vredi ništa ("književna povraćka", rekao je kasnije), spalio sve i krenuo iz početka. Prva zbirka pesama (Šta kaže trava, 1966) donela mu je pohvale kritičara, a tokom sledećih četrdeset godina objavio je više od šezdeset knjiga, uglavnom poezije i nešto eseja, i ispodobijao sve moguće američke književne nagrade, uključujući i Pulicerovu (1990, za zbirku Svet se ne završava). Od 1973. skrasio se u kući na obali jezera u prelepoj i šumovitoj državi Nju Hempšir, gde je donedavno predavao na lokalnom univerzitetu. Danas je, po opštem mišljenju, jedan od najvećih živih američkih pesnika.

Međutim, ništa u vezi sa Simićem, a ponajmanje njegova poezija, nije ono što na prvi pogled izgleda. Kritičari se već decenijama bezuspešno upinju da kategorizuju pesnika koji kao svoje najveće uzore navodi Emili Dikinson, francuske nadrealiste i legendarnog bluzmena Fetsa Volera, a kao presudne uticaje njujoršku džez scenu iz pedesetih i šezdesetih i srpske narodne priče i zagonetke. Zato ga redovno časte protivrečnim kvalifikacijama: "mangupski vizionar" i "učeno spadalo" su neke od njih, a nobelovac Šejmus Hini ga opisuje kao "nadrealistu, samim tim i komičara, ali sa specifičnom težinom koja izmiče uobičajenoj praznoj lakoći koja je kazna za nadrealiste". Sam Simić tvrdi da je tvrdokorni (hard-nosed) realista: "Nadrealizam ne znači ništa u zemlji kao što je naša, gde su milioni Amerikanaca navodno bili oteti od strane vanzemaljaca, i gde su gradovi puni beskućnika i ludaka koji idu okolo pričajući sami sa sobom." U jednoj od svojih najlepših pesama (Grudi) kaže: "Stari domar na samrti/ koji zahteva od žene da mu poslednji put/ pokaže grudi/ je najveći pesnik koji je ikada živeo".

Izvesna protivrečnost vezana je i za Simićev odnos prema sopstvenim srpskim, odnosno beogradskim korenima: mada za sebe kaže da je Amerikanac, i oduvek piše isključivo na engleskom, mnogo je prevodio srpske pesnike, od Vaska Pope do Novice Tadića, ali nikada nije pokušao da prevede sopstvena dela na srpski. Iako je retko dolazio u staru domovinu, Simić nikada nije prekinuo veze sa njom, preko štampe i interneta, ali i kroz razgovore sa onim srećnicima iz Jugoslavije koje je put naneo u Nju Hempšir. Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, više puta je u nezavisnim medijima dizao glas protiv nacionalističkog ludila, što mu ovdašnje patriotske perjanice nikada nisu oprostile, ali kada je talas bukačkog patriotizma zahvatio Ameriku posle 11. septembra, Simić je bio među prvim američkim intelektualcima koji su ustali u odbranu zdravog razuma, a protiv rata u Iraku.

Posle duge pauze, Simić je u Beograd došao da bi na Sajmu knjiga predstavio svoju knjigu sećanja Zastrašujući raj i održao predavanje na Filološkom fakultetu. Prvi put u životu je u rodnom gradu odseo u hotelu, i prvi put je dočekan kao zvezda, opsednut kamerama i novinarima.

"VREME" Kada ste poslednji put bili u Beogradu?

ČARLS SIMIĆ: Pre 24 godine, 1982. godine.

Da li ste sada ovde došli kao turista ili kao neko ko se vratio na svoje?

Kakav osećaj imate?

Čudno, ali nekako ne osećam se kao da dvadeset četiri godine nisam bio ovde. Možda zato što stalno pratim šta se ovde događa. Mislim, Srbin sam, i sad evo među Srbima sam (smeh). Ali uvek sam šokiran kada dođem u svoj stari kraj, na Palilulu, oko ulice Majke Jevrosime, Takovske, jer mi sve to nekako izgleda manje i manje. Tako je bilo i kad sam bio 1972. i 1982. Stari kraj mi izgleda sve manji i manji. I to me uvek strašno uzbudi. Danas sam šetao ulicom Majke Jevrosime, i, što je zanimljivo, setio sam se mnogih stvari o kojima odavno nisam razmišljao. Odrastao sam u ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. I danas dok sam šetao, sa čuđenjem sam shvatio da se, i posle toliko godina, sećam svake kapije u tom kraju, i koliko brzo se koja zatvarala kada si morao da pobegneš kroz njih, i koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu.

Jednom ste pomenuli da ste 1949. godine na podrumskom prozoru jedne zgrade u komšiluku razbili staklo, i da ste, kad ste poslednji put bili ovde 1982, videli da je ostalo razbijeno. Jesu li ga u međuvremenu popravili?

Nisu. U stvari, razbio sam dva prozora, jedan su popravili, a drugi nisu. Stanari u toj zgradi su večito u međusobnoj svađi, i svi ovi ratovi i nesreće nisu uticali da se ti ljudi izmire, pa i iz tog razloga očigledno ni ti prozori nisu popravljeni.

I kakav je osećaj kad vidite da se mesto na kom ste odrasli nije uopšte promenilo?

Zaista nigde nemam takav osećaj kao kad vidim kuću u kojoj sam odrastao. Kao da su iza vrata te kuće još uvek svi moji stari, davno umrli, moje babe, tetke, da oni tu negde čuče. Pošto je sve ostalo kao što je i bilo, neverovatno mi je da su samo oni nestali.

Vi jako dobro govorite srpski. Govorili ste o uticaju koji je srpska poezija i tradicija imala na vas.

Imala je. Sad već manje. Šezdesetih godina bio sam jako zainteresovan za američkog pesnika Teodora Retkea, koji je koristio američki folklor, na način na koji je Vasko Popa skupljao srpski folklor u svojim čuvenim antologijama Zlatna jabuka ili Ponoćno sunce. U to vreme sam i upoznao Popu, koji je tada bio u punoj snazi, i postali smo vrlo bliski. On mi je puno govorio o narodnoj tradiciji, pod njegovim uticajem uvideo sam njenu vezu sa nadrealizmom, i sve to jako zavoleo. Taj period jeste za mene kao pesnika bio veoma važan, ali više se time ne bavim.

Jednom ste rekli: "Napušteni jezik je drugi jezik." Da li je srpski za vas strani jezik?

Pa jeste. Danas, ja ne govorim srpskim mesecima. Govorim kada se čujem recimo sa Vladimirom Pištalom. Redovno čitam ovdašnje novine, literaturu, pratim politiku, ali dešavalo se da nisam govorio srpski i po nekoliko godina. Dakle iako mogu da razgovaram na srpskom, ne pada mi na pamet da na njemu pišem. Moje prve pesme su na engleskom objavljene 1959. godine, i na samom početku, dok bih pisao na engleskom, u glavi bi mi ponekad došla neka srpska reč. Ali, to je bilo davno. Prevodio sam sa srpskog, i još uvek prevodim, preveo sam recimo Novicu Tadića, Radmilu Lazić, kao i mnoge starije pesnike, ali kad pišem, mislim, razmišljam, srpski jezik više nije prisutan. Posle pedeset tri godine to je nekako i logično.

Kada ste ovaj put došli u Srbiju, dočekani ste kao zvezda. Prvi intervju ste dali u taksiju na putu sa aerodroma, držite predavanja, ima vas na naslovnim stranama svih novina. Da li vam je to neobično?

Da, čudim se. Nisam neko ko hoće i želi da bude zvezda, pa i ne živim tako. Ovo je u redu, jer traje nekoliko dana. Ali kad te sačekaju kao zvezdu onda očekuju od tebe da kažeš nešto strašno pametno o stvarima o kojima je jako teško reći nešto pametno. Pa čak i da čovek govori satima, i da je mnogo pametniji nego što sam ja – "daj rešenje za Kosovo", "reci kako će Amerika opet da voli Srbiju" (smeh).

Gledajući sve te napise, pomislio sam da ova zemlja možda i nije tako loša, ako neko kao Čarls Simić može da postane zvezda.

A možda su mnogi zaboravili šta sam ja govorio svih ovih godina protiv srpskog nacionalizma. Kada je sve ono ludilo krenulo, devedesete, sećam se da su me zvali sa radija, sa pitanjima šta mislim o Miloševiću, o ovom, o onom. Obično su zvali oko dva ujutru, zbog vremenske razlike, i ja onda onako bunovan svojim zarđalim srpskim kažem šta sam mislio, da on treba da se sruši, i onda su sledile reakcije da taj Simić i nije Srbin, da sam ja iz takve i takve familije... Kakve gluposti! Niko me u životu nije više nervirao nego familija, neki moji ujaci i tetke, zbog njih mi je dolazilo da se zatrčim glavom u zid. E, isto tako sam se osećao slušajući onakve reakcije iz Srbije. A zatim, često sam u to vreme putovao u Pariz, obično sam išao na ručak sa Batom Mihajlovićem i upoznao sam tu srpsku koloniju u Parizu. I onda je bilo: "Ti ništa ne razumeš, Čarli, mi moramo da se odvojimo od njih, više nikad s njima..." Ja kažem da to ne može mirno da se uradi kad su narodi pomešani... Dosadno je ponavljati sve te priče o ratu. Ipak, za mene je to bilo veoma interesantno doba, pažljivo sam pratio šta se dešava, ali do kraja nisam verovao da će stvari otići tako daleko. I to me je navelo da se zapitam šta je to narod, nacija, politika, predsednik, istorija... pisao sam dosta o tome. Naravno, isto tako me je nerviralo kako su tu priču prosuli na Zapadu, te kako su Srbi zli i da su za sve krivi, te kako su ovi ostali divni ljudi i demokrati, onako uprošćeno. Sve me je to privuklo bliže ovoj sredini nego što sam očekivao. S druge strane, niko se ne seća šta sam tada govorio, šta je govorio pokojni Stojan Cerović i mnogi drugi pametni ljudi.

Ta kultura zaborava koju ste pomenuli je jako prisutna ovde, ali to otvara jedno mnogo šire pitanje. Jedna vaša zbirka se zove Protiv zaborava.

Pa isto je tako u Americi, gde se niko nikad ne seća ni šta je bilo pre dve-tri godine. Možda je ceo moderni svet takav. Fantastično je koliko Srbija iz onih godina nekako liči na današnju Ameriku. Na primer, ta ideja da se golom silom mogu rešiti svi problemi. Kažu mi: "Čarli, ne znaš ti njih, oni samo silu razumeju." A ja se mislim: "Gde sam li to već negde čuo?". (smeh)

U jednom ranijem intervjuu ste rekli da je poezija za vas pre svega odbrana od tih kolektivnih blokova kojima nas neprestano zasipaju.

Jeste, poezija je odbrana individualnosti. To je način da se čovek brani od svega, od svog plemena, porodice, religije... Pesnici su uvek bili po strani, a poezija je jedino mesto gde čovek može da kaže: "Slušajte, sve je to lepo, svi ti vaši istorijski planovi itd., ali ja imam svoj život. Tu sam sâm, i pokušavam da razumem ove zvezde, ovu ženu koju volim, moj grad, bašticu oko koje ima posla... Za mene je ideja nacionalnog pesnika potpuno neshvatljiva, čak i kad uzmete nekoga poput Volta Vitmena. Njega su sedamdeset godina posle smrti proglasili za nacionalnog pesnika, i on sam je želeo to da bude, ali kad čovek pogleda, Vitman je sve vreme pisao o sebi.

Da, ali vi ste i pored izrazito individualističkog stava izuzetno angažovani. Reagujete na političke događaje, potpisujete peticije, držite predavanja...

Tako je, ali uvek samo u lično ime. Ja sam se uvek instinktivno plašio kolektiviteta, možda zato što sam odrastao u komunizmu. Ono, pesnici, radnici, omladina, mora, hoće, treba... Cela familija mi je takva, svi su bili anarhisti i pomalo avanturisti. Nisu baš rado prihvatali nacionalne i ostale svetinje, i to mora da je ostavilo traga na meni. S druge strane, čovek prosto nekad mora nešto da kaže, zarad sopstvene duše, makar bio svestan da to ništa neće promeniti. Kada se desi nepravda, to mora da se kaže. Odbrana nacije ne može da bude opravdanje za zločin. Na neki način, ono što se desilo u Jugoslaviji primoralo me je da razmislim o tim stvarima, da se zapitam odakle to dolazi...

Je li vam tako pripremljenom lakše da se suočite sa sličnim kolektivističkim fenomenima u Americi, sad kad je krenulo u tom pravcu?

Nije lakše. Ludost nikad nije laka, pogotovo kad se ponavlja.

piše: Dejan Anastasijević


NIN
20.10.2006.

Bog je slušalac

Centar Beograda izgleda kao središtejednog modernog evropskog grada. No, valja obići i skrivene ulice i kutke, da bi se videla stvarnost

Pesnik Čarls Simić rođen je u Beogradu, 9. maja godine 1938. Bio je prvi sin Jeleni i Đorđu Simiću. Pred kraj Drugog svetskog rata, Čarlsov otac, inženjer, napustio je zemlju i uspeo da dođe do Amerike. Čarls će ga prvi put videti deset godina pošto je napustio Jugoslaviju. On je sa majkom i mlađim bratom uspeo da emigrira u Francusku 1953, a zatim su se našli u Americi. Najpre su živeli u Njujorku, a zatim u Čikagu, gde je Čarls pohađao gimnaziju Ouk Park, u koju je nekada išao Ernest Hemingvej. Posle maturiranja, obreo se u Njujorku, danju je radio, a noću učio. Bio je moler, knjižar, blagajnik, pakovao je pakete. U to vreme objavljuje i prve pesme u književnim časopisima. Godine 1964. ženi se belom Ruskinjom, modnom dizajnerkom, Helen Dabin. Godine 1967. diplomirao je na Njujorškom univerzitetu. Od 1970. do 1973. predavao je na Kalifornijskom državnom koleyu, a potom englesku književnost na Univerzitetu Nju Hempšir, kada se penzionisao. Opus Čarlsa Simića je veliki – do sada je objavio preko šezdeset knjiga poezije i eseja. Dobio je dve nagrade PEN centra za prevođenje srpske poezije na engleski i bio više puta nominovan za Američku nacionalnu književnu nagradu. Dobio je nagradu “Edgar Alan Po”, nagradu Američke akademije, Grifinovu nagradu. Za zbirku “Svet ne završava” – pesme u prozi, dobio je 1990. Pulicerovu nagradu. Pored poezije, Simić je autor i niza esejističkih knjiga i stalni je kritičar Njujork Rivju of buks. Danas uživa reputaciju jednog od najvećih živih američkih pesnika. Živi u Stafordu, u Nju Hempširu, sa suprugom, sa kojom ima i odraslog sina i kćer. Na našem jeziku do sada su, pored zbirki poezije, izašle i četiri knjige njegovih eseja: “Nezaposleni vidovnjak” (KOV, Vršac), “Fabrika siročadi“(Paidea), “I đavo je pesnik” (“Otkrovenje”, kao i “Zastrašujući raj” (Narodna knjiga). Sve četiri knjige prevela je Vesna Roganović, dugogodišnji Simićev prevodilac i prijatelj.

Posle više od dve decenije, ponovo ste u Beogradu. Kako vam izgleda svet na ovim prostorima, koje ste, u jednom od vaših eseja, nazvali “Fabrika siročadi”?
- Mora da se prizna da ima mnogo siromaštva i to čovek oseća, vidi. Beograd kao grad izgleda bolje nego što sam zamišljao. Na drugoj strani vidite i siromaštvo, ali i grad koji se razvija, u kome se oseća napredak.

U vašim sećanjima na detinjstvo, vidite najčešće sivu boju. Na platnima naših slikara posle Drugog svetskog rata, boje nestaju, zamenjuje ih siva...

- Sada ja tu sivu boju više ne vidim. Centar Beograda izgleda kao središte jednog modernog evropskog grada. No, valja obići i skrivene ulice i kutke, da bi se videla stvarnost. Tu se vidi skromnost, povučenost ljudi i oseća se ekonomska kriza.

Krajem Drugog svetskog rata, savezničko bombardovanje na Uskrs, vašu je porodicu zateklo za stolom. Vaš otac je to prokomentarisao: “Baca nam Ruzvelt uskršnja jaja”.

Kroz esejistiku, provlači se vaša rečenica da ste u životu “odbili da budete žrtva”. Da li je taj smisao za humor u svakoj situaciji, u vezi sa vašim odbijanjem žrtvene uloge, toliko česte u emigraciji?
- Mnogo sam video užasa. Šestog aprila 1941. doživeo sam prvo bombardovanje. Bio sam u krevetu, bilo je pet izjutra. Izleteo sam iz kreveta čuvši bombe. Svi su prozori bili razbijeni, pamtim vatru, majku kako me diže s poda, počinje moj život. Moja familija, jedan njen važan deo, bili su veoma duhoviti ljudi. Tako da pamtim i užas, ali i humor. Pamtim kako smo se lepo smejali. To je paradoks, smejati se dok bombe padaju, ali moj otac je imao genijalnog dara da napravi neki vic kad je najgore. Smisao za humor mu je ostao, smeh je vrsta odbrane života protiv svega onoga što nam se desilo.

Upoznali ste pesnika Ričarda Hjuga, on je bio u avionu i bombardovao je Beograd 1944. U eseju gde spominjete taj detalj, kažete: “Na bombardovanja su kretali iz Italije, gađajući najpre naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog strateškog značaja za naciste, a koja su imala jaku odbranu. Prilikom svakog napada izgubili bi poneki avion, a posle svega, na povratku, trebalo je da izruče preostale bombe nad Beogradom. Naravno, nisu hteli da rizikuju. Leteli bi visoko i ispustili bi preostali teret gde god bi stigli, jedva čekajući da se vrate u Italiju.... Taj pesnik vam je, mučen osećanjem krivice, posvetio, kasnije pesmu. U njoj je i stih: “Istorija ima načina da prošlost učini primamljivom”.

Osećate li nostalgiju, uprkos svemu?
- To je uvek paradoks. Kada sam razgovarao sa prijateljima emigrantima, Rusima, na primer, koji su prošli najstrašnije godine u Drugom svetskom ratu, Jevreji, na primer, neki od njih skoro da imaju jednu vrstu nostalgije za užasima prošlosti. To je, naravno, besmisleno. No, to je možda nostalgija za godinama mladosti, kada su bili živi mnogi koji to više nisu, jer je jedan ceo život, u međuvremenu, nestao. Sigurno da ne želim natrag u te godine, godine Drugog svetskog rata, u Ulicu majke Jevrosime, gde Nemci vešaju o bandere na Terazijama. Ipak, te su uspomene i dalje toliko jake, ima u njima toliko interesantnih ljudi, momenata, priča.

Preko puta vas, u ulici Majke Jevrosime, pala je bomba, stradala je porodica sa dečakom vaših godina. Sećanje na to dugo vas je progonilo.

- Da, znao sam da smo to lako mogli biti mi. Vi znate Ulicu majke Jevrosime, bomba je lako mogla pogoditi i nas. Sva su bombardovanja strašna, jer nevini stradaju.

Krajem rata bili ste kod dede, u prirodi, malo sklonjeni iz Beograda. Vaša majka je čekala drugo dete. A vi ste se krili i igrali sa zvečarkama. Da li je to bila priprema za susret s kritičarima?
- Kritičari nisu tako uzbudljivi kao zvečarke. Zvečarke su mnogo interesantnije. Volim da gledam životinje, ptice. Zvečarke su bile vrlo ozbiljne osobe.

Ameriku ste nazvali u esejistici “zastrašujućim rajem”. Zašto?
- Amerika je ogromna, to je kontinent, ne može se objasniti lako. Ima mnogo različitih Amerika, deset ili petnaest međusobno različitih. Sve je to malo zastrašujuće, čovek postavlja sebi pitanje kako će se tu uklopiti. S druge strane, Amerika je avantura. Ako ste avanturista, Amerika je uzbudljiva. Moj otac je prvi to shvatio, on je pre nas došao u Ameriku.

Jeste li imali kontakte sa ruskom emigracijom u Americi, sa Dovlatovim, Brodskim?
- Brodskog sam poznavao... Moja žena je bela Ruskinja, znao sam i taj prethodni, stariji krug emigranata. Svi oni stari Rusi, Ruskinje, kako ih mi u šali zovemo, umrli su sada. To je bio neverovatan svet, sa strašnim pričama i epskim životima. Znao sam gospođu Marinu, njeni su roditelji preko Mongolije pobegli u Kinu, zatim u Venecuelu, pa u Evropu, Pariz, zatim ponovo u Južnu Ameriku. Kad mi je sve to pričala, nisam verovao. Ona je o svemu tome pričala sa smehom, iako su sve to bili užas i nesreća. O njoj sam napisao pesmu.

Pisali ste na pisaćoj mašini “andervud”. Dovlatov je napisao knjigu “Solo za undervud”...
- Dovlatova sam upoznao, takođe. Brodskog sam najbolje poznavao.

Ruski pisci su ga doživljavali kao učitelja. Da li je i vama bio fascinantan?
- Da. Bio je veoma pametan i veoma dobar čovek, tipična zvezda tog književnog sveta. Bio je malo arogantan, pun svojih ideja, voleo je da definiše stvari, davao je izjave da je literatura ovo, poezija ono. Dobro sam ga poznavao i kad je govorio te “velike rečenice”, voleo sam da mu kažem: Yozef, nemoj da lupaš gluposti. On je odgovarao: U redu. Imao je, dakle, dve ličnosti, jednu privatnu, koja je bila vrlo prijatna. Bio je pod velikim pritiskom, budući da je dobio Nobelovu nagradu, i u javnosti je delovao zbog toga možda prepotentno.

Rekli ste da vam je želja, budući da ste strasni čitalac, da u vašem kovčegu bude i neka knjiga. Na primer neki erotski priručnik ili Emili Dikinson. Da li ste, u međuvremenu, promenili izbor?
- Želeo sam da nešto čitam dok popovi pevaju. Ja volim sve da čitam, ne samo visoku literaturu, čitam novine, knjige o umetnosti, fizici, prirodi, krimiće i razne druge gluposti, pošto moram da čitam nešto, da gledam, da zavirujem. Ne mora to uvek da bude neki klasik.

Emili Dikinson kaže da je “nada pernata stvar”, verujete li vi u nadu još uvek, bar u onu nadu o kojoj ona govori?
- Dikinsonova je velika pesnikinja. Volim mnogo stvari kod nje. Pisala je u klimi i pejzažu gde ja sada živim. Kada opisuje svetlo, oblake, sunce, opisuje ono gde sam ja sada. Filozofski je bila skeptična, verovala je u Boga, zatim nije verovala, mnogo je razmišljala o velikim filozofskim problemima. Mnogo je čitam i kad god je čitam, nešto novo nađem. Kao mlada, ona je odbila da se prikloni religijskoj klimi koja je tada bila vladajuća, odbila je da učini ono što su ostali učinili. Rekla je: Moram da razmislim. Imala je osamnaest godina. To je bio početni razlog njene izolacije.

Na početku života u Americi, kad bi vas pitali odakle vam akcenat, odgovarali ste da potičete iz porodice gluvonemih. Padalo vam je na pamet da napišete i odgovarajuću karticu koju biste delili, kao što gluvonemi čine. Šta biste napisali na toj kartici?
- Jedan moj prijatelj koji zna da volim veoma yez i bluz, rekao mi je: “Čarli, ti si afro-Srbin”. To bih napisao.

Najbolji pisci sa ovih prostora, obično su bili i veliki gurmani. I Vi ste našli vezu između gastronomije i umetnosti?
- Kada sam ovde bio 1982, Milorad Pavić i ja smo putovali zajedno, bili smo u Dubrovniku, prolazili smo kroz Bosnu i smislili smo nešto što smo nazvali gastronomskom poezijom. To bi bio poetski projekt, gde bi svaka pesma, o čemu god da govori, morala da spomene i neku dobru klopu. Mi smo mislili da bi to imalo strašno veliki uspeh u svetu, jer bi majke, na primer, kupovale tu poeziju ukoliko su im deca mrljava, ali i ostali ljudi. Napisali smo dve-tri male pesme, ali od toga ništa nije ispalo i nadam se da će budućnost nastaviti tu genijalnu ideju gastronomske poezije.

“I đavo je pesnik”, zove se vaša nova knjiga. Šta je onda Bog?
- Bog sluša. On je slušalac. On je kritičar. On sluša pesme. I ćuti strašno i dugo. Mnogo ne govori.

Ima li Bog sluha?
- Da, sigurno, ali ga muzika plaši. Kad čovek sluša Baha ili Betovena ili Mocarta, čovek može da pomisli, ako imamo nešto ovakvo, Bog nam nije neophodan. Možda je Bog malo i ljubomoran na muziku.

Sanja Domazet

17.10.06

Američki pesnik, esejista i prevodilac srpskog porekla Čarls Simić (1938), ovih dana je u žiži interesovanja: rođeni Beograđanin, došao je u naš grad posle 24 godine, povodom Beogradskog sajma knjiga i dva dela koja su upravo objavljena na srpskom jeziku: knjige eseja „I đavo je pesnik” (izdavač „Otkrovenje”) i „Zastrašujući raj” (izdavač „Narodna knjiga”), obe u prevodu Vesne Roganović. Simić je u SAD emigrirao 1953. godine, prve pesme objavio je 1959, i od 1967. štampano mu je dvadeset zbirki poezije, sedam knjiga eseja, sećanja, i brojni prevodi drugih evropskih pesnika (francuskih, srpskih, hrvatskih, makedonskih i slovenačkih) na engleski, za koje je dobio brojne nagrade, uključujući Pulicerovu, Grifin i Mekartur feloušip. Čarls Simić je profesor emeritus na Univerzitetu u Nju Hempširu, na kojem predaje od 1973. godine.

INTERVJU

Bili ste dete kada su Beograd bombardovali prvo Nemci pa onda saveznici. Posle više od pedeset godina ponovo je bombardovan: istorija se ponavlja. Da li ste strepeli od susreta sa novim ruševinama, koje još stoje?
– Video sam ih juče, video sam televiziju, i druge srušene zgrade. Mi smo se kao deca igrali u ruševinama, naravno. Bomba je 1941. godine pala na kuću preko puta Majke Jevrosime 3, i potpuno ju je srušila. Jedan dečko koji je bio moj vršnjak je tamo poginuo. Posle je bilo američko i englesko bombardovanje, 1945, i još više ruševina. Znate kako, za nas su te ruševine bile idealne, mi smo se pentrali po njima, a sada kad ih vidim – zgražavam se. Sad mi je stvarno strašno, pošto znam šta se dešava sa onima koji su pod njima.

Nekako mi je i onda bilo jasno da od bombardovanja najviše nevini stradaju, a oni koji treba da stradaju, u ovom slučaju bili su to Gestapo, Nemci, ne. Tako da nikad nisam imao iluziju o tome šta bombardovanje učini ljudima. Kad vidim ruševine, jeza me uhvati.

Potpisali ste peticiju protiv rata u Iraku, pridruživši se uglednim piscima Amerike. Pokazalo se da su umetnici pobedili političare.
– Potpisao sam peticiju, i druge sam neke peticije potpisao, ali to, u stvari, ništa ne vredi. To je ono što čovek mora da uradi. To što smo mi napisali u peticiji i što smo rekli u intervjuima pre nego što je počelo, sve se to ostvarilo. Ali, i Vi znate kako je bilo u Srbiji, u Jugoslaviji, 1990. godine, 1989, koliko je pametnih stvari napisano, rečeno, koliko je ljudi sve predvidelo, sve gluposti koje su se desile, pa opet – ništa. U Americi je mnogo sveta reklo šta će biti, bile su mase na ulicama. I – ništa.

Znači političari su jači... Onda više ne važi stara mudrost da je „istorija učiteljica života”.
– Ma naravno da ne važi! Nikada ona to nije ni bila, niko nikada ništa ne nauči od istorije. Ništa! Evo, nekih pet do deset godina posle poraza Amerike u Vijetnamu izgledalo je da su nešto naučili, vojska i političari. A onda, sve su potpuno zaboravili, sve, i sada prave iste greške, i ulaze u iste nemoguće situacije. Na žalost, ništa ne nauče od istorije, i ona se ponavlja.

Šta je ona za Vas lično? Ona se poigrala i sudbinom Vaše porodice?
– Za mene ona predstavlja i puno raznih drugih stvari, i umetnost, i manastire, i crkve, slike, tradiciju čovečanstva. Puno lepog. S druge strane, jednom sam i napisao: istorija je poput neke stare slepe žene koja me drži za ruku. Ja sam dete, i ona me vuče, ona je nešto mnogo veće nego što smo mi, i uvek nas iznenađuje nekom grozotom.

Sećate se kada je pao Berlinski zid, nekih šest meseci – možda i manje, pet minuta! – da će život da izgleda malo normalniji. Pošto sam cinik, mislio sam da će nekih 15 do 20 godina biti malo mira. Kako mira! Odmah je počelo u Jugoslaviji, pa u drugim mestima na svetu. U svakom slučaju, što se tiče pojedinca, istorija je obično jedna velika nesreća. Eto, šta nam dolazi od nje. Da nije bilo Hitlera i Staljina, mi bismo još sedeli u Majke Jevrosime 3. Moja majka je iz stare beogradske familije, ona da se pitala nikada ne bi otišla odavde. Moj otac, isto iz stare familije iz Kragujevca, bio je malo avanturista, on je voleo da ode i vidi svet, ali, sve u svemu, oni su samo jedni od miliona drugih ne samo na ovom prostoru za koje nije bilo uopšte potrebe da negde odu. Kada su ostarili, onda sam video baš tu tragediju. Zašto?

Baš zato je u razgovoru sa Vama neizbežno pitanje o emigrantskoj sudbini: kolikog udela danas u njoj ima nostalgija?
– Ja sam bio suviše mlad da bih imao neku nostalgiju. Za njih ona jeste postojala, pored njih sam osetio tu tragediju, nostalgiju. To je čudna nostalgija jer su znali da kad bi se vratili to više ne bi bilo to, da su oni zbog kojih bi se vratili već umrli. To je nostalgija, i istovremeno znanje da to više ne može da se vrati.

Vi ste u kući govorili srpski?

– Ma ne! To je isto priča. Moj otac je odlično govorio engleski, moj brat, sedam godina stariji, naučio je engleski vrlo brzo i insistirao je da se u kući govori samo engleski. I tako smo zbog Miće svi govorili engleski. Srpski se jedino govorio kada se majka naljuti na brata.

Onda ste počeli da pišete poeziju na engleskom.

– Da.

I opredelili se za fragmente iz života. Kada je inspiracija svakodnevni život, onda je tu poeziju najteže pisati.

– Za mene je pisanje o svakodnevici ispit poezije. Mi živimo u svakodnevici: recimo, ustanemo ujutru, pogledamo novine, televiziju, napolju je sunce ili kiša, sve je to naš život, kakav-takav. Meni je to uvek bilo interesantno, još kad sam bio mlad i smatram velikim momentom u mom životu kao pesnika trenutak u kojem sam sebi rekao: „Dobro, ako si stvarno pesnik, zašto ne napišeš pesmu o viljušci, ili o nožu, o kašici, o svojim cipelama?” I tako je počelo, i raširilo se na druge stvari.

Da li je zato prozni iskaz glavna odlika Vaše poezije? A blaga ironija, katkad podsmeh, otkloni od banalnosti?
– Svi mi koji smo prošli kroz Drugi svetski rat prošli smo kroz jednu školu. Ja sada mogu da pišem o suncokretu, i o kojoj god temi hoću, uvek je ta druga stvarnost tu negde. Gledam prirodu, znate, živim u Nju Hempširu, gledam divan pejzaž, ali nekako uvek perverzno pomislim: možda nekog tamo, u onoj divnoj kući, gore na brdu, boli zub, i hoće da poludi, tako da je život, u stvari, i jedno i drugo. I to ga pravi takvim kakav jeste. Ja pišem poeziju olovkom, uzmem parče papira, i potpuno drugačije razmišljam nego kada pišem eseje.

Sve je više pesnika koji čitaju ili govore svoju poeziju. Vi u tome imate veliko iskustvo. Da li se tako pridobijaju čitaoci?
– Čitanje poezije je vrlo popularno u Americi, to je stara američka tradicija i nema univerziteta ili manjeg ili većeg grada koji nema programe poseta pesnika koji čitaju svoju poeziju. Pesnici rade to da bi zaradili novac, a sve može da bude vrlo lepo i interesantno.

Ipak, mali su tiraži zbirki poezije...
– Kako da Vam kažem, oni jesu mali a i nekako nisu. Moji izdavači moje knjige drže u štampi dosta godina, iako za deset godina prodaju negde oko 15 hiljada primeraka, što nije mnogo ako poredite sa prozom. Ali, čitaoci poezije su vrlo verni čitaoci, tako da nekako... imam osećaj da mnogo ljudi znaju ko sam ja. Moje su pesme u udžbenicima pa ih deca čitaju u školi, tako da i pored malih tiraža ljudi znaju. I ne samo za mene, nego i za druge pesnike. A američka poezija koja se piše unazad dve do tri decenije vrlo je interesantna, i nije više odvojena od onoga što se dešava u poeziji u Kini, Južnoj Americi, u Istočnoj Evropi... Mislim, svi znaju šta Poljaci pišu, šta Česi pišu, zna se šta pišu i neki srpski pesnici, rumunski, grčki... Postoji osećanje internacionalnog u literaturi.

Vi ste mnogo doprineli tome: prevodili ste, i prevodite mnoge evropske pisce na engleski. Drag Vam je Tomaž Šalamun, preveli ste Popu, Novicu Tadića, pre izvesnog vremena i poeziju Radmile Lazić. Kako se bira pisac za prevođenje?
– Tako što morate da volite tog pesnika. Kada pročitam neku pesmu Novice Tadića, prosto mi dođe da kažem: „Uf, što se ja nisam toga setio! Što ja nisam ovakvu pesmu napisao.” I to je uvek tako. Kad sam prvi put čitao Vaska Popu, rekao sam: „Što je ovo lepo! Što se ja toga nisam setio.” I uvek kažem „moram ovo da prevedem, da pokažem mojim prijateljima Amerikancima kako je lepo”.

A ti američki prijatelji pesnici bili bi i glavni gosti Vašeg restorana koji biste, kako ste jednom rekli, otvorili sa kolegom Markom Strendom?
– O, da, Strend i ja smo jednom razmatrajući kako da živimo, došli na ideju da otvorimo restoran u Kaliforniji, a kelneri bi bili naši prijatelji pesnici. Hrana, zna se, mediteranska, kombinacija grčko-italijansko-španska, da, to je onda bila naša fantazija. Oko restorana, ipak, ima suviše posla.

A koju biste poeziju „servirali”?
– Ne, ne, ne! Poezija bi bila samo u tanjiru. I vino bi bilo poezija. Muzika – neki mali fini džez pijano. Na obali San Franciska ima divnih malih mesta, izabrali bismo neko gde vetar duva, gde lišće pravi muziku, gde je more muzika... Ja volim da kuvam, Mark voli da kuva, pa je problem rešen.

Kako bi se restoran zvao?
– E, to je teško pitanje. A taj restoran nikada ne bi bio otvoren jer bismo Strend i ja proveli idućih dvadeset godina svađajući se oko toga kako da ga nazovemo.

Anđelka Cvijić

16.10.06

ČUVENI američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić, dobitnik Pulicerove nagrade, je posle 25 godina ponovo došao u Beogradu. U rodni grad - iz koga je pobegao 1949. godine, i posle toga došao samo jednom, ovaj put dovele su knjige na srpskom jeziku i predstojeći sajam. Ali, i nostalgija.Sačekali smo ga na aerodromu. Pojavio se sa dve male putne torbe, svestan da će u svom gradu boraviti samo do petka. Sa neskrivenim sjajem u očima. Radostan.
- Aerodromi su kao i svi aerodromi. Neki su manji, drugi veći. Čekam da vidim grad - nasmejao se. - Kada sam se prvi put vratio, 1982, sve je bilo drugačije od onoga što sam ostavio iza sebe pre 53 godine. Bio sam zbunjen. Jedva čekam da sada vidim Beograd. Draga, poznata i nepoznata lica. Odmah ću da izađem da prošetam mojim starim ulicama. Da vidim šta se to u međuvremenu promenilo.
Simić je prihvatio da razgovaramo na putu do grada u kolima američke ambasade koja je organizovala njegov dolazak u Srbiju. Vidno uzbuđen nije odvajao pogled od prozora i prvih novobeogradskih ulica. Sve mu je bilo neobično. To više nije onaj grad koji je on poneo u sećanju. Sve se promenilo.- Novi Beograd me pomalo podseća na Los Anđeles, komentariše usput.
- U Americi sam više od pola veka. Tamo živim kao svaki prosečan Amerikanac. Amerika je mnogo uticala na moje delo. Sve te godine koje sam tamo proživeo, ostavile su neizbrisiv trag u mojoj poeziji. Mislim da sam uspeo, ali ne znam da li sam ostvario svoj san. To je duga i daleka priča. Čovek se, jednoga dana, nađe negde u svetu, tamo gde nije planirao. I život krene dalje. Možda bi isto bilo da sam se kojim slučajem, te davne 1949. godine, sa majkom i bratom, obreo negde u luci Ajland. Stvarno ne znam.

Koji je to nedosanjani san?
- Kao dete želeo sam da budem košarkaš. Bez obzira na to što sam danas u svetu poznat pesnik, ako se gleda tako, ja ipak nisam ostvario svoj san.

Kao uspešan "naš" Amerikanac, šta mislite da bi moglo da se uradi da bi Amerika bolje razumela Srbiju?
- Ne mogu da dam brz odgovor na to pitanje, jer je to jako komplikovana priča. Mnogo je faktora i činjenica koji utiču na to.

Kako umetnost, recimo poezija, može tome da doprinese?
- Mnogo je načina. Postoje pisci iz Srbije koji su poznati u Americi. Amerikanci vole Vaska Popu, Aleksandra Ristovića, a u poslednje vreme sve više govore i o Radmili Lazić. Oni su promoteri srpske kulture, ali i srpskog naroda. Od njihove reči ne zavisi mnogo, ali ona može da doprinese mnogo čemu, na primer stvaranju lepše slike o srpskom narodu.

A vaš uticaj...?
- Ne, ne, ne... Mene ne možete da povezujete sa tim stvarima. Živim u maloj državi Nju Hempšir, u jednom mestu pored mora, 500 milja unaokolo nema Srbina. Svi moji prijatelji su Amerikanci. Kada bismo krenuli da sagledavamo gde se ko rodio, bila bi to mnogo komplikovana priča. Mnoge poznate ličnosti nisu rođeni Amerikanci. Amerika je takva zemlja, u kojoj mesto gde ste se rodili, nema mnogo uticaja. Pitanje odakle si, gotovo da se i ne postavlja u njoj.

Koliko politika može da utiče na poeziju da se nametne...?
- Mnogi veliki pesnici vezali su politiku za svoje stvaralaštvo. Politika je moja neiscrpna inspiracija. Jer, sve što mi se dogodilo u životu, zapravo, jeste vezano za politiku. Uvek kažem da nije bilo Staljina i Hitlera, nikad ne bih bio tu gde sam sad. Oni su najviše uticali na prekretnicu u mom životu. Oduvek me je mnogo zanimalo šta se događa na svetskoj političkoj sceni i to je na neki način postalo deo mog stvaralaštva. To što ja pišem o politici, ne garantuje da je ona dobra inspiracija, niti da svaki pesnik mora da piše političku poeziju da bi bio dobar. Ne mora, čak, da ima ni jasno definisane političke stavove.

Šta mislite o angažovanju vaše druge domovine u svetskim konfliktima, kao što je bio onaj u prethodnoj Jugoslaviji i sada u Iraku?
- Mi, američki pesnici napisali smo nekoliko peticija tim povodom. Ali, naši protesti nisu imali mnogo uticaja na ishod stvari. Te peticije, objavljene su u nekim američkim novinama, sa kompletnim tekstom i našim potpisima i to je bilo to. Niko se u Americi nije obazirao na to.

I kako vama sa udaljenosti od nekoliko hiljada kilometara izgleda vreme i okolnosti u kojima danas živi Srbija?
- Mnogo bolje nego pre deset godina. To je bilo neko ludo vreme. Kad se setim samo kako su Milić od Mačve i celo to društvo oko njega proklamovali nacionalističku ideju. To nam je nanelo mnogo štete u svetu. Međutim, dosta toga se sada promenilo. Čini mi se da danas u Americi postoji mnogo više psihički labilnih osoba na funkcijama, nego ovde.

Koliko je vaše pesništvo doprinelo da se preko engleskog jezika, na kojem stvarate, identifikujete sa američkom nacijom?
- Dosta. Engleski je jezik koji znam najbolje, nikad ništa nisam napisao na srpskom. Tako da me ne pogađa što su me ovde prihvatili tek pošto sam se proslavio u Americi - rekao nam je na kraju. Rastali smo se ispred hotela u centru grada. A Čarls Simić odložio je torbe i odmah izašao sa rođacima da za početak prošeta Knez Mihailovom ulicom.

AMERIKANIZACIJA
AMERIKA misli da je svetski lider, a možda i jeste. U stvari mi, Amerikanci, mislimo da je celo čovečanstvo pod našom kapom. Mnogi američki političari su uvereni da je to tako. Amerikanizacija je jedna svetska ideja, koja prolazi svuda u svetu, sem u samoj državi. Sami Amerikanci mnogo skromnije gledaju na svoju naciju.

ISTORIJA
ISTORIJA u Novom svetu ne može da se poredi sa istorijom Evrope. Srbi imaju dugu istoriju. Mi smo star narod, koji se često nalazio u veoma teškim istorijskim situacijama, invazije, okupacije i tako dalje. Svakodnevno čitam srpske novine na Internetu i na taj način pratim šta se događa ovde.

Dragana MATOVIĆ

15.10.06

Ovih dana američki pesnik pesnik srpskog porekla Čarls Simić obreće se po treći put među Srbima. Prvi put zaslugom roditelja, pripadnika starog građanskog Beograda (gde se i rodio 1938), a potom iz nostalgije i na molbu srpskog PEN-a i organizatora Dana Američke kulture koji se pod pokroviteljstvom Ambasade SAD u Beogradu odvijaju u čast predstojećeg Sajma knjiga. Uz sve zvanične i nezvanične susrete s rodbinom, prijateljima, kolegama, promociju svojih novih knjiga u srpskom izdanju, autobiografije Zastrašujući raj i eseja I Đavo je pesnik (izdavači Narodna knjiga i Otkrovenje, obe u prevodu V. Roganović), zadao je sebi i jedan tajni zadatak:
- Prošetaću se svojim starim komšilukom, da proverim jesu li se konačno setili da poprave ono podrumsko prozorče koje sam razbio 1949. Kad sam prošli put dolazio, 1982, još uvek je bilo slomljeno - otkriva dok ko zna koji put u poslednjih par decenija ćaskamo uz pomoć starih i novih tehnologija.

Grasovsko pokajanje Ričarda-Dika Hjuga

Pre mnogo godina Simić je, da ne verujete, u kafiću u San Francisku slučajno upoznao svog "dželata", pesnika Ričarda-Dika Hjuga i preobrazio ga u pacifistu. Čuvši da se Simić upravo vratio iz Beograda, a ne znajući da je ovaj tamo slučajno odrastao, nacrtao mu je na salveti preciznu mapu grada na ušću Save, s mostovima, poštom, ranžirnom stanicom... U kojem nikad nije bio, doduše, ali ga je iz vazduha gađao savezničkim bombama, pomutivši Simićima vedar uskršnji blagdan 1944. Iako mu je Čarli posle prve čašice oprostio mladalačku nepromišljenost, brže-bolje je "oljuštio" svoj luk" (lirski pesnici imaju, nesumnjivo, brže reflekse od Nobelovca). U "Pismu Simiću iz Boldera" napisao je, pored ostalog:
Dragi Čarls, drago mi je što si izbegao bombe....
Sledeći put, da budeš siguran da ćeš preživeti, sedni na most koji pokušavam da pogodim i maši...
Gde god bio na kugli zemaljskoj, ti si na sigurnom. Ciljam, ali moje bombe su bombone i izgubio sam avion-predvodnik. Tvoj prijateljDik.

Podrum je baš prigodna metafora ranih jada našeg sagovornika, dok ga je život još gledao s visine.
"Moje detinjstvo je crno-beli film", kaže. I to de Sikin. Razrušeni grad kojim šeta sa svojim vršnjacima,"kradljivcima bicikla", sveopšta beda Obnove koju snalažljiva majka, predratna solo pevačica, nadomešta trampom sa seljacima u stilu: očev elegantan smoking za božićno prase, pa redom, jedna po jedna sitnica nekadašnjeg građanskog obilja, dok ima šta. Tu su i jedna crna mačka i radio čiji talasi uljuljkuju maštarije o dalekom svetu u kojem živi otac, govore se kakofonični jezici i svira opojan, prozukli džez.
"Mračno je bilo to doba koje sada opisujem i te stvari koje su se desile pre pedeset godina. Moje sećanje je tako oskudno da mi sve izgleda jedva osvetljeno i puno senki. Pisanje sve to vraća".
Posle bekstva iz Titovog komunističkog "Alkatraza" godine 1953, porodična putujuća družina, u kojoj su sem njega majka i bratić, obrela se u Parizu. Život im se tamo uglavnom sveo na beskrajne noći u tesnoj hotelskoj sobi i beskrajne redove danju, pred Američkim konzulatom, za useljeničku vizu Zastrašujućeg raja. Pošto se administracija otegla, uprkos garancijama koje im je otac porodice poslao, domogavši se već ranije Novog sveta, Čarls Simić mrzovoljno ide u školu zajedno s pariskim siromašnim momcima, budućom inspiracijom Novog talasa. Uza sve se zaljubio, onako tinejdžerski, u fatalnu divu Džin Tirni čiji film Lora "pohađa" bezbroj puta po matineima pariskih buvljih bioskopa umesto škole. Sve se tragično okončalo kada je Tirni u sledećem filmu izvršila samoubistvo, prethodno pobivši više protagonista te celuloidne melodrame.
- Jedne večeri, odmah pošto je pao suton, na mondenskoj Aveniji Viktora Igoa videli smo kneza Pavla, brata ubijenog jugoslovenskog kralja. Moja majka mu je prišla i rekla da smo i mi Jugosloveni. Sećam se besprekorno obučenog starijeg čoveka koji se kruto naklonio mojoj majci i pitao me kako se zovem. Čini mi se da mu uopšte i nije bilo stalo da sazna moje ime.
Tih dana, i u Parizu i u Sjedinjenim Državama, naleteli bismo na slavne političare, ljude koji su bili odgovorni, ukoliko je iko ponaosob odgovoran, za nedaće Jugoslavije. Lice kojeg se sećate iz starih novina kako potpisuje nekakav ugovor s Hitlerom ili Musolinijem zatekli biste ovde u nekoj kuhinji kako secka salamu u listiće. Bilo je teško poverovati da su to isti ljudi. Izgledali su prilično obično i pričali gluposti kao i svi ostali. Očekivali su da će se vratiti na vlast maltene sledeće nedelje, ili najkasnije kroz par sedmica.
U "podrumskim" kabinama Kvin Meri, niže klase, bez prozora, majka, Čarls i mlađi brat ipak stižu u Ameriku, gde se porodica napokon spaja.
Završava gimnaziju, onu istu Hemingvejevu, i radi najraznoraznije poslove (već je otišao od kuće i porodice), a noću studira.
- Prodaja košulja bila je najdosadniji posao koji sam ikada radio. Po ceo dan sam se muvao tamo-amo uđiđen, sav mondiš, i skidao imaginarna zrnca prašine s belih košulja u izlogu, pokušavajući da mislim na nešto sasvim drugo. Ali sam se zato beskrajno, kao nikada u životu, zabavljao kad sam u Čikagu, u tamošnjim novinama, redigovao pozamašnu korespondenciju tada slavne kolumnistkinje En Landers koja je bila "saveta" za ljubavne jade čitalaca.
Mada decenijama izbiva u osami Nju Hempšira, ipak je ostao urbano čedo, podsećamo ga i skupa zbrajamo glavne toponime njegovog života. Beograd, Pariz, Čikago, Njujork - neprestano im se vraća u svom stvaralaštvu.
- Zbilja, još od 1973. živim u šumama Nju Hempšira i to mi se mnogo sviđa, ali problem je u tome što je moja imaginacija ostala u gradu. Pa i moj pogled. Stoga gotovo i ne primećujem šta je sve oko mene u tim šumama. Sve je to za mene prava misterija. Čujem pticu kako doziva u krošnji, ali ne mogu da nađem to drvo. U Njujorku mogu da naslutim životnu priču svakog koga sretnem na ulici.
Većini američkih pisaca i pesnika prirode, kaže, svojstvena je utopijsko-manihejska slika: Bog je u prirodi, a Đavo u gradu. "Grad sa svojim protivrečnostima, istorijom, slobodom i veseljem u osnovi je bezbožan i neamerički", smatra Simić.
"Ima li moderne književnosti bez grada? Možemo li pisati o istoriji bez svađe s prirodom? Mnogi pesnici misle da možemo, ali ja sumnjam".

A EVO I KAKO ČARLS SIMIĆ ZAMIŠLJA IDEALAN GRAD:
"Moj idealan grad već postoji. To je Njujork. Možda bi mi koristilo da ima još više kafića po trotoarima, a i palme bi se lepo uklopile, ali sve što mi treba već je tu. Posle 11. septembra, imali smo čak i ruševine koje su učinile da ovaj grad liči na Evropu 1945. Svakako da volim i mnoge druge gradove, ali Njujork je mesto u kojem su moja imaginacija i intelekt kod svoje kuće. S vremena na vreme živeo sam u njemu i redovno ga posećivao, još od 1954. Veoma se promenio tokom svih tih godina, ali ne smeta mi. Nisam iznenađen što ga razni religiozni funadamentalisti i nacionalisti toliko mrze. Sam prizor različitih rasa i etničkih grupa koje zajedno rade i lepo se slažu za njih je zastrašujući jer je protivan svemu u šta veruju. Kao što znamo, nijedan Sveti ratnik ne može da podnese prizor žene u kratkoj suknji. Osveta siledžija iz malih varoši, seoskih sveštenika i provincijskih fašista, bila je tajna pokretačka sila velikog dela skorašnje istorije. Svi oni sanjaju da spale gradove do temelja. Ono što ih plaši i nagoni da zapenuše od besa upravo su stvari koje ja obožavam".
U svojim ispovestima Simić je zapisao i ovo: "Moja lična istorija i istorija ovog veka(dvadesetog - prim. V.R.) su kao dete i slepa majka na ulici. Ona tetura, priča sama sa sobom, peva i cvili dok predvodi put kroz neku prometnu raskrsnicu. Pomislili biste da je jedino značenje istorije da istinu veselo postavi naglavačke!"
Da li se išta menja u tom majčinskom odnosu?
- Pomalo. Majka je i dalje slepa, još uvek tetura kao pijana, jednog trenutka je u rđavom raspoloženju, a već sledećeg raspevana. Ali taj dečak koga ona vucara sa sobom sada je stari čika s belom kosom.
Doduše, ima u tom tumaranju i pokojih lepih trenutaka: kroz okno Simićevog čikaškog podruma-kotlarnice provejava atmosfera tih, uzavrelih i ozarenih pedesetih i šezdesetih, obećanje novog života u jarkoj Americi, posle sivila Evrope, ispod brda džank-fud delikatesa i obilja Koka-kola imperije. Zlatno doba, pre bebi-buma, kada je i sama televizija bila čedna i ushićujuća za maštu Simićevih dečaraca, izgubljenih u ritmu kloparajućih vozova i vreve tvorničkog kapitalizma. Ipak, svetlost se već nazire: uz prigušene, poluutuljene lampice javne biblioteke, mesta Simićevih svakodnevnih hodočašća, kroz dim klubova u kojima on i umetnici sa istočne obale, pogleda sartrovski uprtog u kulturu "preko bare", vode estetičke diskusije i slušaju džezere. To su bile godine kad nastaje Simićeva duhovna autobiografija. Susret sa sočnom latino-poezijom, prepunom tropikalističkih slika, opredeliće ga doživotno za poeziju umesto za slikarstvo kojim se u tim ranim godinama ozbiljno zaludeo. U lektiri u kojoj dominiraju mnogi pesnički modernisti Starog i Novog sveta jednu ličnost u našem razgovoru posebno izdvaja, kao moralni i intelektualni uzor: Oktavija Paza. Njega više nema, kao ni Brodskog, Simićevog prijatelja iz tegobnih Njujorških dana, kao ni Pope, Ivana,V. Lalića, Jovana Hristića, Simićevih pen-pals iz zavičaja. Iz tog vremena datira i poznanstvo s nobelovcem Derekom Volkotom koga su Simićeve beskrajne životne dogodovštine toliko očarale da je hteo da ih postavi kao monodramu u svom bostonskom pozorištancetu. S njim i još nekolicinom intelektualaca, tu skoro, potpisao je peticiju protiv najnovijeg američkog rata u Iraku. Promptno kao nekad kada je, duge kose i zulufa, demonstrirao s decom cveća protiv rata u Vijetnamu.
Po povratku iz vojske, šezdesetih, njegova dotadašnja biografija američkog sna dobija nastavak u najboljem poglavlju američkog modernog pesništva."Poezija je uvek mačji koncert pod prozorom sobe u kojoj se piše zvanična verzija stvarnosti", jedna je od definicija kakvim je Simić u svojstvu uglednog profesora univerziteta u Nju Hempširu decenijama punio glavu studentima i budućim poetama, dok se proletos nije penzionisao. Za one koji ne znaju, podsetimo da je naš zemljak Čarls Simić jedini Srbin američki akademik, uz Mihajla Pupina, i jedini Srbin dobitnik Pulicera za poeziju i mnogih drugih nagrada: E.A.Po, Grifinove, nagrade PEN centra, itd, itd. Nije, međutim, stigao ni do dopisnog predsoblja SANU, čiji je doživotni prezir navukao kada je odbio njihov otvoreni poziv da usklikne s ljubavlju i nastavi horski da mrzi svet i okolinu.
Što je stariji, sve više naginje tvrdnji Frenka Samperija da je svaka poezija svojevrsno obraćanje Bogu. "To je zbog toga što su đavoli u nama listom pesnici kakvi su, srećom, i anđeli".
Napad islamskih fanatika na Svetski trgovinski centar, u kojem je Simić izgubio i jednog bliskog znanca, pilota iz Bostona, uništio mu je, priznaje, i ono malo nade koju je, iako hronični pesimista, ipak gajio.
-Svet je upropašćen, kao nikada u mom životu. Voleo bih da je drugačije, ali vidim samo još veće užase koji predstoje.

TAKVA BOLJKA SE NE LEČI, ALI SE SIMPTOMI MOGU I TE KAKO UMANJITI:
-Tanjir s odrescima, malo sira, kriška hleba i crno vino, i neko koga volite preko puta, za istim stolom. Meni je to sasvim dovoljno.
U jednoj pesmi poredi život s pecanjem u mraku, u kojem su naše misli udice, a srca mamci. Tu je, kaže nam sad u poverenju, svašta upecao: Every good poem I ever wrote!
"Nijedan mislilac nikad nije stupio u samoću drugog mislioca", citira na kraju svoje ispovesti Hajdegera. I Simićevo celokupno delo, u stihu i prozi, samo je beskonačni niz prizora otetih iz samoće, primećujemo. Je li zbog toga manje usamljen?
- Hronično patim od nesanice, tako da sam već naviknut da budem sam sa svojim mislima u tami. Ponekad kažem sebi da bi trebalo da spavam, ali, istina je da mi ne smeta ni besanica, uprkos činjenici da ću sutradan biti veoma umoran. Bog je, govore nam, takođe obuzet nesanicom, a ni zvezde baš ne spavaju mnogo. Osećam veliku čast što sam u takvom društvu.

Vesna Roganović

16.07.05

Srbi i Amerikanci su slični,umeju da poriču istorijske očiglednosti

Izvlačim zečeve iz šešira čitaoca: Čarls Simić

Nedavno je Čarls Simić (Beograd, 1938), vodeći američki pesnik srpskog porekla, pridružio još jedno priznanje brojnim nagradama za poeziju koje je osvojio tokom četrdeset i više godina pesnikovanja. Autor mnogih poetskih zbirki, eseja, prevoda srpske i evorpske poezije na engleski, i već tri decenije profesor književnosti na univerzitetu Nju Hempšir osvojio je ugledno i najveće međunarodno priznanje za poeziju (bar po sumi), na svetu, Grifinovu nagradu, koja mu je uz velike počasti dodeljena prošlog meseca u Torontu.

U obrazloženju žirija koji vam je dodelio Grifinovu nagradu, naglašen je "čarobnjački", odnosno "mađioničarski" kvalitet vaše poezije. O kakvoj je čaroliji reč, pravoj, ili opsenarskoj? Podsetiću vas na vaše reči: "Poezija je pregršt laži koje zvuče kao istina"?

- Svi pesnici izvode mađioničarske trikove. Počnete da čitate pesmu, a već sledećeg trenutka znate da pada sneg, da se neko izgubio u šumi itd. To je ono što mašta čini u pesmi: izvlači zeca iz šešira čitaoca. Posle pet-šest stihova nađete se u svetu koji do tog trenutka nije postojao.

Bosonogi Beograd

l Gde se, na toj mapi svesti, nalazi Beograd, od kog ste se odmakli pola sveta i pola veka? Koji su prizori iz rodnog grada najtrajniji u vama?

- Dugi vreli letnji dani. Ležim razgolićen u mračnoj sobi čitajući knjigu. Idem na Savu da plivam. Miris ćevapčića s lukom treperi u noćnom vazduhu. Sećam se koliko je prazan grad bio u avgustu, kako su mračne ulice izgledale dok su mnogi bili na odmoru. Čak se sećam kako je izgledalo svuda ići bos, koliko bih zaprljao noge pri tom i koliko mi je truda trebalo da ih operem.

Vaše pesme vrve od slika: ta "scenografija" lako se vizuelizuje u čitaocu: možda najočiglednije u vidu nadrealističkih filmskih inserata sa mnoštvom zumiranih, naoko beznačajnih detalja, boja... složenih po uzoru na onaj vaš stih u pesmi "Crvena pomorandža": "Sve se klati na ivici svega/Sa ljubaznim smeškom". Možda to ima veze sa vašom mladalačkom željom da postanete slikar. To ste i uspeli, samo ste "zamenili" medij. Zašto?

- Više od slikarstva, na mene su uticali filmovi. Kao i većina ljudi moje generacije, odgledao sam hiljade filmova u životu. Moja baka i majka vodile su me dvaput nedeljno u bioskop još dok sam bio mali klinac. Zaspao bih, probudio se kod nekog čudnog prizora, u prostoriji punoj senki, prazna plaža, oblaci jure preko neba. Kasnije bih se iskrao iz škole i uvalio se u grdne nevolje samo da bih video neki film. I dalje mogu da prizovem u sećanje unutrašnjost mnogih bioskopskih sala u Beogradu, u kojima sam proveo dobar deo svoje mladosti, često gledajući isti film nekoliko puta. Mora da je to ono što je ostavilo dubok trag u meni, jer sve se to dešavalo mnogo pre nego što sam uopšte kročio u muzej ili razgledao neku knjigu o umetnosti.

Kao "nadrealistički slikar", ipak, odbijali ste svako povezivanje sa nadrealističkim manifestom, tvrdeći da je na vašu poetiku više uticao Telonius Monk, džez pijanista, nego Breton? Kako se bluz infiltrirao u vaše stihove? Reči, melodija, ritam... feeling?

- Sredinom pedesetih, kada sam počeo da pišem, nadrealizam i Andre Breton bili su već zastarela priča. Svidele su mi se mnoge njihove ideje i sloboda nepoštovanja bilo čega, ali nisam imao želju da ih ropski imitiram. Što se tiče muzike, nema očiglednog načina da se ljubav prema džezu ili bluzu pretoči u pesmu. Muzičari koje sam slušao dok sam odrastao doimali su me se kao uzori kreativne nezavisnosti. Dopadalo mi se kako uzmu neku banalnu pesmicu, improvizuju i preobraze je u nešto sasvim različito, što se pamti. Sviđala mi se i atmosfera noćnih džez-klubova. Bilo mi je mnogo zabavnije da gledam i slušam Telonijusa Monka ili Čarlsa Mingusa kako sviraju, nego sve te nadrealističke štosove.

Nedavno ste boravili u Dablinu, na poetskom festivalu, što je takođe deo Grifinove nagrade, pre toga, čitali ste stihove, sa ostalim finalistima ovog priznanja, na gala večeri pred više od 800 zvanica u Torontu? Poezija je lično ispovedanje. Kako se osećate kad to činite pred velikim auditorijumom?

- U Sjedinjenim Državama pesnici idu naokolo čitajući po univerzitetima i koledžima, te sam za poslednjih četrdeset godina stotine puta čitao poeziju i navikao se da iskoračujem iz privatnosti. Naravno, nikad nisam imao preveliku publiku, mada sam jednom čitao u Centru Sava, u programu gde je nastupao i Predrag Gojković Cune gde je baš bila poprilična poseta. Najsmešnije u tome jeste to što je lakše čitati pred ogromnom gomilom nego pred desetoro ljudi. Tada ste svesni svakog pojedinca i njegove reakcije. Jedan koluta očima: drugi se češka ili je zaspao. Neka divna žena vas sažaljeva itd. Najteže je čitati, licem u lice, pred drugom osobom.

Nije vam prvi put da boravite u Evropi, ne samo na pesničkim svetkovinama. Koliko vas nepoznata mesta, udaljeni gradovi, inspirišu? Da li tada pišete poeziju? Brodski je to činio...

- Zaista me inspirišu. Volim gradove, zato što volim da posmatram ljude. Bacite me u neki prometni kraj Dablina, Pariza, Njujorka ili Rija i osećam se kao na nebesima. Nikad ne pišem poeziju dok putujem, ali držim oči i uši otvorenim.

Njujork je, po vašim rečima, grad koji je na vas najjače uticao. Čak i sad, kad ne živite u njemu, on je nekakvo središte vaše imaginarne geografije, utočište? Kako ga osećate i kako biste ga opisali danas?

- Odlazim u Njujork otprilike na svake dve nedelje na dan-dva, još otkako sam se 1973. preselio u Nju Hempšir, tako da ne osećam da to nije više moj grad. Kad sam tamo, najviše vremena provedem tumarajući istim ulicama kojima sam to činio pre pedeset godina. Veliki grad kao što je Njujork veći je od mašte bilo kog pojedinca koji u njemu živi. I danas je raznoliko i složeno mesto kao što je oduvek bio. Nema naroda na kugli zemaljskoj koji u njemu nije zastupljen. Vozili su me taksisti Tibetanci, Peruanci, Kongoanci i bogzna ko još. Provincijalci s predrasudama i hrišćanski fundamentalisti mrze taj grad, što je odličan razlog da ga volite.

Maske i prerušavanja su jedan od lajtmotiva vaših pesama, kako je to dobro primetio Majkl Hals. Objašnjavate da u psihološkom smislu, svi nosimo maske, a emigranti ponajviše, te od tolikih maski, na kraju zaborave kako njihovo originalno lice izgleda. Koje vi maske nosite, kako izgleda "pravo lice" ispod njih?

- Kad bih znao odgovor na to, bio bih vrlo pametan, kao što nisam. Svi mi - s našim maskama - ličimo na nevidljivog čoveka u istoimenom filmu koji je morao da se uvije zavojima od glave do pete da bi postao vidljiv. Kad su skinuli zavoje, ispod nije bilo nikoga - ili je bar tako izgledalo. Počinjemo da nosimo maske kada smo deca i dobijemo još nekoliko kad odrastemo. Naravno, toliko se naviknemo na njih da zaboravljamo da su tu. Imigrant koji traži posao u novoj zemlji je daleko svesniji da ih nosi, zato što hoće da ostavi povoljan utisak na svog budućeg poslodavca.

"Da li smo bolji kad odgledamo slike zverstava?".... Ovo pitanja iz vašeg eseja "Arhive užasa" posvećenog Suzan Zontag ( koji će se uskoro pojaviti u knjizi vaših eseja u "Otkrovenju") otvorilo se poslednjih nedelja u Srbiji, posle prikazivanja šokantnog snimka ubistva šestoro Srebreničana od strane srpskih paravojnika. Zontag govori i o ravnodušnosti, nedostatku saosećanja, izazvanim zasićenjem prizorima zla na TV, u novinskim slikama... što znači da samo gledanje nije dovoljno za dublje moralno preispitivanje jedne sredine?

- Posle objavljivanja prizora zlostavljanja iračkih zatvorenika u Abu Greibu, mnogi Amerikanci bili su užasnuti dok su drugi zažmurili pred tim i nisu hteli da o tome razmišljaju. Bila je jedna mala manjina koja je tražila opravdanje za ta mučenja. Ljudi svuda po svetu vole da zatvore oči pred zverstvima počinjenim u njihovo ime. Zarad duhovnog mira više vole da ih ostave u mraku. Pa ipak, slike zverstava mora da imaju neko dejstvo, čim ih vlade cenzurišu. Na američkoj televiziji ili u našim novinama ne viđamo slike mrtvih tela, ni kovčege sa našim vojnicima, niti bilo kakve prizore bombardovanih gradova i sela u Iraku. Iza takve politike krije se namera da ljudi zaborave kakav je rat u stvari. Lakše je verovati u vrlinu nas kao nacije i podržavati druge vojne avanture.

Sebe smatrate "pesnikom progonjenim istorijom koji piše u zemlji koja je davno istoriju zamenila utopijom", aludirajući na američko ignorisanje vlastite, a kamoli tuđe prošlosti. Zašto je tako i kakve su posledice?

- Pokolj Indijanaca, ropstvo i druge slične mračne epizode u našoj istoriji poznate su, ali mi prelazimo olako preko njih. Imamo visoko mišljenje o sebi kao odabranom božjem narodu koji obavlja božanski posao u celom svetu, pa ne želimo da nas podsećaju na naše protivrečnosti. Posle svega što sam preživeo, ne želim da se zavaravam takvim iluzijama.

Ovde, na Balkanu, naprotiv, često se kaže da narodi koji su poslednjih godina tako često na "krv i nož", pate od viška istorije. Koju biste dozu istorije preporučili kao optimalnu?

- Istorija je vrsta samospoznaje. Svi znamo ljude koji odbijaju da priznaju da su ikad učinili nešto pogrešno u svom životu i mnogo se razljute kad ih podsete da su to često činili. Slično je i sa zemljama. Ne radi se o tome da je na Balkanu previše istorije, nego je previše naopake vrste istorije, one koja se seća samo naših vlastitih patnji, a ne onih koje smo naneli drugima. U tom smislu Srbi i Amerikanci su veoma slični. Iscrpljujuće je slušati kako ljudi poriču očiglednosti. Kao da slušate odrasli par koji susedima priča da je njihovo desetoro dece donela roda i razljute se kad im se smeju zbog toga.

Emigranti često dolaze u novu sredinu noseći u prtljagu svedočanstva holokausta, ratova, progona, gulaga, Golog otoka? Da li ste se i kako Vi sami i vaši roditelji oslobodili te dementio memoriae?

- Moji roditelji su mrtvi, ali do smrti su znali da Hitleru, Staljinu i Maršalu Titu imaju da zahvale što su njihovi životi okrenuti tumbe. I ja se slično osećam, mada nakon pedeset tri godine u Americi, nisam od onih koji ne mogu da spavaju zbog onog što se desilo na Krimskoj konferenciji gde su, valjda, Ruzvelt, Staljin i Čerčil odlučivali o našim sudbinama. Danas je sve to prohujalo.

Vaša sećanja obuhvataju događaje iz detinjstva i mladosti koji su prethodili vremenu pre neke afirmacije. Namerna ili slučajna istorijska distanca?

- Moje uspomene se zaustavljaju negde polovinom mojih dvadesetih godina.
Zamolili su me da pišem o svojoj ranoj mladosti što sam i učinio. Od tada mi se mnogo šta izdešavalo, ali još nisam pisao o tome. Ne znam da li ću ikada pisati. Pisanje memoara iziskuje izvanredan stepen samoapsorpcije i narcizma koji posle izvesnog vremena postaje zbunjujući. Kažete sebi: ima zanimljivijih života od mog.

Poeziju i filozofiju suprotstavljate antireduktivnom haosu istorije: Vlastitu istoriju i istoriju svog veka poredite sa detetom koje slepa majka vodi kroz uličnu gužvu. Poezija je, dodajete, odmah, kao Baster Kiton; vrhunska vedrina pred licem haosa, dovoljno pametna da izigrava budalu. Objasnite nam malo te metafore.

- Objašnjavanje metafora, kao i objašnjavanje viceva, nije dobra ideja, zato bih objasnio samo filozofiju koja stoji iza njih. Prilično rano sam shvatio da se ništa u mom životu nije pretvorilo u pakao iz nečeg što ima smisla. Sve je bila slučajnost. Nisam imao pojma da ću završiti kao američki pesnik i da ću pola života provesti živeći u seocetu u Nju Hempširu. Nikad nisam bio u položaju da sam donosim odluke. Emigracija, beda i druge okolnosti izvan moje kontrole učinile su me onim što sam. "Gde ćemo sad da emigriramo?" zapitao bi me otac s vremena na vreme. Šalio se. Znao je da to ne zavisi od nas. Samo se pitao kakvo nam se iznenađenje sprema. Kao i ja, bio je razdragani pesimista. Činilo mu se divnim što je sve tako nepredvidivo.

Opirali ste se, ali ste na kraju prihvatili ideju Franka Samperija, da se "svaka pesma, svesno ili nesvesno, obraća bogu". Čak i u slučaju da bog ne postoji?

- Frenk je bio u pravu. Svaka refleksivna pesma postavlja pitanje zašto postoji nešto, umesto ničega, tako da pre ili kasnije ne možete a da ne unesete Boga u to, makar da biste izricali blasfemične stvari protiv njega. U mom slučaju, posle dvestogodišnje tradicije pravoslavnog sveštenstva među mojim precima, mora da mi je to u krvi.

Sa grupom istaknutih američkih umetnika i intelektualaca uoči rata u Iraku potpisali ste peticiju kojom se zalažete protiv vojnog sukoba? Kakvim vam se danas čini bilans tog rata, naročito za Ameriku?

- Bar su ovog puta pesnici bili apsolutno u pravu, a političari apsolutno nisu bili u pravu. Ispostavilo se da je sve bilo tačno kako smo predvideli. Bio je to ilegalan, nepotreban rat zasnovan na lažima i samoobmanama koje su već izazvale toliko mnogo smrti i patnje i nesumnjivo će nastaviti da ih izazivaju još i više u godinama koje dolaze. Ne vidim skori kraj tog zla i gluposti.

Kako vam danas izgleda nova Evropa, ujedinjena, sve veća, sa Srbijom ili bez Srbije u njoj u skoroj budućnosti? Ako izuzmemo ekonomsku korist i zasad nedovoljan politički konsenzus oko donošenja evropskog ustava, kako će se taj novi evropski identitet odraziti na kulturu, umetnost, duhovnost?

- Kao dobra kuhinja, autentične kulture, baš kao i umetnosti teže da postanu lokalni. Ne mogu zamisliti Sicilijanca ili norveškog seljaka da preko noći dobiju novi identitet i postanu Evropljani kad ne mogu da podnesu ni ljude iz susednog sela. Ko god brine da će se nacionalne i regionalne odlike utopiti u Evropi, taj priča gluposti. Čak i u Americi regionalne razlike su postojanije nego što biste mislili. Niko u Misisipiju ne bi svakodnevno jeo ono što jedemo u Nju Hempširu, i obratno. Evropska unija nikad neće otići dalje od ekonomskih i političkih sporazuma. To je izvesno.

Vesna Roganović

01.01.00

Vreme
01.07.2000.
Knjige
Pesnička istorija belog Afrikanca
Čarls Simić, Fabrika siročadi, Beograd, Paideia, 1999.
Žanr eseja upija u sebe sve teme i stilove, ali se, izgleda, najviše trudi da preuzme govor i oblik sećanja. U dvadeset pet esejističkih zapisa američkog i srpskog pesnika Čarlsa Simića (Beograd, 1938) prikupljenih u Fabrici siročadi (u prevodu Vesne i Draška Roganovića) sabrana su sećanja na prošle živote, formativne uticaje i stečene identitete. Simić piše svoj mukotrpni pesnički i životni put koji započinje u suterenskom stanu, pored kotlarnice koja brekće kao da će svakog časa eksplodirati; za svaki slučaj, prozor i zimi mora biti širom otvoren, kako bi se, u slučaju eksplozije, moglo pobeći napolje. Uz mnoštvo sličnih bizarnih i melanholičnih detalja Simić će opisati i defile pesničkih formativnih uticaja koji su ga oblikovali i razobličavali, mene raspoloženja i kreativnih poriva koje kulminiraju u svesti da su jednom emigrantu "i najgore laži izgledale ubedljive". Začin emigrantskog iskustva (Simićeva porodica je početkom pedesetih emigrirala iz Jugoslavije najpre u Pariz, pa potom u SAD) daje ovoj knjizi nekakav dovlatovljevski gorki šarm, najočitiji u pojavi strica Borisa, ljubitelja opere koji dobra vina pije kao sirup (dakle, na kašičicu) i koji je spreman da se pred svakim ko ga čuje da priča srpski i upita kakvim to jezikom govori izjasni kao poslednji pripadnik jednog belog afričkog plemena koje će uskoro nestati sa lica zemlje. Emigrantska sudbina se, ma koliko tegobna, uvek pretvori u kuriozitet, u sebi uvek ujedinjuje humor i horor. Simić neće biti patetično zaljubljen u tu svoju sudbinu, niti će njegovi eseji imati onaj tako čest ispovedni šmek rentnih paćenika koji pišu sa željom da iskamče sažaljenje, iako ovaj emigrant i te kako ima šta da pripoveda o balkanskoj rapsodiji četrdesetih i devedesetih, o sudbini bombardovanog grada, izubijanog identiteta i ponora koji zjapi iz izbegličkog kofera. Simić sebe ni u kom slučaju ne vidi kao ugroženog pojedinca kog su "šibali vetrovi istorije", nego i, u uvodnom eseju "Pohvala ludosti", kao tri hiljade godina staru Poeziju. On piše o čarima pesničke beležnice, užasima kolektiviteta i važnosti iskustva za poeziju, o mračnoj privatnosti Emili Dikinson, a najlepše redove će posvetiti sopstvenoj nesanici, metafori ljubavi i života. Njegovi eseji su prisni sa čitaocem, dozvoljavaju iskidano čitanje i fragmentarnu percepciju, ali nameću i ono nelagodno "razmišljanje o pročitanom".
Poezija nema svrhu ni zadatak, ali je bez nje život potpuno besmislen ? ona govori o značaju naših ljubavi, patnji i uspomena. Poezija je u funkciji sećanja na život, a to je jedna od ključnih ideologema Simićeve knjige. Poetski "solo na Underwoodu" ili bespuća istorije, iako ni sam autor nema privilegiju izbora, svakom ko pročita Fabriku siročadi biće jasno barem šta je od pomenuto dvoje malo manje uzaludno.
Vladislava Gordić