Čarls Simić, Amerikanac i Srbin, jedan je od najvećih modernih američkih pesnika. Rođen je 1938. u beogradskoj građanskoj porodici i u ovom gradu proveo je detinjstvo, i dane okupacije 1941-45. Sa porodicom je početkom pedesetih emigrirao iz Jugoslavije i posle kraćeg boravka u Parizu doselio se 1953. u Sjedinjene Američke Države. Nastavak njegove biografije je tipično američki: rano se odvaja od roditelja, počinje da radi najrazličitije poslove da bi se izdržavao, pored ostalog prodaje kravate, ispravlja čitulje i oglase u novinama, a za to vreme se vanredno školuje i kreće po umetničkim krugovima Njujorka i Čikaga. Danas živi u okolini Staforda, profesor je engleskog jezika na Univerzitetu u Nju Hempširu, oženjen je Amerikankom s kojom ima troje dece.Objavio je više od desetine pesničkih knjiga, od kojih je ona pod nazivom Svet se ne završava dobila Pulicerovu nagradu 1990. Dobio je priznanje Gugenhajmoe i Mekarturove zadužbine i prevodilačku nagradu PEN-a. Preveo je na engleski gotovo sve važne pesnike i ostvarenja klasične i moderne srpske poezije i objavio ih u brojnim pojedinačnim zbirkama i antologijama. Prvi je Srbin član američke Akademije umetnosti. (Drugi Srbin američki akademik, Mihajlo Pupin, bio je član jedne druge akademije, za nauku.)
U najmanjem pozorištancetu na svetu mrvice su te koje izgovaraju role. Daje se misterija na temu izgubljenog raja. Jednom tu beše kuhinja sa stolom na kome je ostalo malo mrvica. Kroz prozor, mogli ste da vidite svoju mladu majku pokraj ograde kako priča sa susetkom. Bilo joj je hladnjikavo i neprestano je sve tešnje privijala svoju tanku haljinu uza se. Dok je zabacivala glavu unazad da se nasmeje, nebom su jedrili oblaci.
Tamo gde reči ne mogu da dopru – nalazi se taj čvrsti sto. Mrvice vas posmatraju dok vi posmatrate njih. Nepoznato u vama i nepoznato u njima uzajamno se privlače. Dve neznani, nalik na ljubavnike u nedozvoljenoj vezi, dok su još silno i neizmerno srećni.
Cigare ukleštene među njihovim zubima
Čitao sam da su i Gete, i Hans Kristijan Andersen, i Luis Kerol upravljali vlastitim minijaturnim pozorištima. Mora da je na svetu bilo još mnogo sličnih scena. Iako pomno proučavamo prošlost i književnost tog doba, ništa ne znamo o tim komadima koji su se davali za jednog jedinog gledaoca.
O, izbledelo sećanje!
Čim iskusimo šta reč usamljenost treba da znači,
kao da naučimo ponešto i o umetnosti
Moris Blanšo
U mom detinjstvu, još su se u radnjama s igračkama prodavala minijaturna pozorištanca od kartona. Scena, glumci, muzičari i ostatak scenske opreme bili su odštampani na obojenim listovima papira koji su se prodavali posebno. Isecali biste figurice, naticali ih na karton, a onda pomerali preko pozornice kroz žljebove na kartonskom podu. Čak je postojao i crveni zastor koji se razvlačio ili navlačio. Nikad nisam imao jedno takvo pozorištance, ali sam ih viđao izložene na vidnom mestu u domovima drugih ljudi.
U Beogradu sam imao dve vrlo čudne tetke usedelice koje smo majka i ja s vremena na vreme posećivali. Živele su u maloj, pretrpanoj kućici. Toliko je u njoj bilo nameštaja – ostavštine generacija mrtvih srodnika – da je svaka soba bila svojevrsni lavirint. Morali ste da se provlačite između ogromnih šifonjera dok vam one neprestano ponavljaju da pazite na mnogobrojne drangulijice što skupljaju prašinu po policama i stočićima svih veličina i oblika. Jednom sam, izgubivši se u tom lavirintu, natrapao na papirnato, skroz postavljeno pozorištance. Ne sećam se uopšte da li su mi rekle čije je. Obično su se dečaci igrali time a devojčice su imale kuće lutaka, te sam smesta pretpostavio da je to pozorištance nekog davno umrlog dečaka. Lepotica Marina, mlađa od dve tetke, pokazala mi je kako se figurice pomeraju. Marina nije bila sasvim čista. Sada to pouzdano znam, mada sam već tada podozrevao. U svakom slučaju, stavila bi prst na usta da mi da znak da ćutim. Dok sam pomerao figurice, a ona pomno posmatrala, u kući bi već zavladao toliki muk da ste mogli da čujete iglu kako pada. Sećam se drečavih kostima lutaka i njihovog ukočenog zurenja. Kulise su toga dana bile mračna šuma o kakvim čitate u bajkama. Iznad svega bio je mesec napola skriven iza oblaka. Papirnati glumci su se, svi redom, istovetno smeškali. Dok smo se vraćali kući, majka mi je ispričala da moje tetke imaju prepune kutije starih lutaka. Znao sam da su i one, sve do jedne, nasmejane.
Moje vlastito pozorište nije poticalo iz radnje Sastojalo se od nekoliko polomljenih igračaka-vojnika načinjenih od gline i raznoraznih drvenih kockica, pampura i drugih neopisivih predmeta koji bi, u mojoj uobrazilji, zadobili antropomorfna svojstva. Moja pozornica bila je ispod stola. Moje figure izvodile su nešto što se jedino moglo opisati kao beskrajna saga o Divljem zapadu. Bili su tu i junak, njegov najbolji prijatelj, zlikovac, Indijanci, ali ne sećam se junakinje. Imao sam sedam ili osam godina. Rat tek što se završio. Nije i moglo bogzna šta da se čini, sem da se izmišlja.
Pozorište uspomena Đulija Kamila
„Taj rad je od drveta (nastavio je Vilijus) oivičen mnogobrojnim prizorima i pun malih kutija.”
„On (Kamilo) pretvara se da sve stvari oje ljudski um može da zamisli a koje ne možemo da vidimo svojinom telesnim okom, nakon što smo ih prikupili prilježnim meditiranjem, mogu da se izraze izvesnim telesnim znacima tako da posmatrač može jednim pogledom da obuhvati sve što je inače skriveno u dubinama ljudskog uma. I zbog tog opipljivog, telesnog izgleda on ga naziva pozorištem.”
„Konačna tajna (Kamilovog) rada je čudesna, mistična, nešto što pripada filozofiji okultnog, što se ne da objasniti racionalnom posmatraču kakav je njegov prijatelj Erazmo, pod čijim okom se Ideja o pozorištu sećanja rastvara u treperavu nevezanost”.
(Fransis Jejts, Umetnost sećanja)
Bez naslova (ružičasta palata), oko 1946–1948.
Još jedno onirično pozorište. Fantomska palata u šumi ogolelog drveća, inje i noć. Bajna palata nesrazmerno prostrana u odnosu na veličinu figura koje stoje ispred nje. Sićušne su i nerazaznatljive i iziskuju mnoga uvećanja pre nego što uspete da vidite izraz na njihovim licima. Čini se da su mnogi od njih vojnici i da su uzrujani. Pokazuju jedni na druge. Upravo im je prispela neka vest. Jedan od njih je verovatno kurir.
Odmah se setite gravira iz 18. veka sa gradskim prizorima londonskih kula ili venecijanskih palata što se dostojanstveno uzdižu iznad mikroskopskih figura što su, pomislićete, tumarale ulicama onog dana kada je umetnik nacrtao tu scenu.
Prevela sa engleskog V. Roganović
