Čarls Simić, Amerikanac i Srbin, jedan je od najvećih modernih američkih pesnika. Rođen je 1938. u beogradskoj građanskoj porodici i u ovom gradu proveo je detinjstvo, i dane okupacije 1941-45. Sa porodicom je početkom pedesetih emigrirao iz Jugoslavije i posle kraćeg boravka u Parizu doselio se 1953. u Sjedinjene Američke Države. Nastavak njegove biografije je tipično američki: rano se odvaja od roditelja, počinje da radi najrazličitije poslove da bi se izdržavao, pored ostalog prodaje kravate, ispravlja čitulje i oglase u novinama, a za to vreme se vanredno školuje i kreće po umetničkim krugovima Njujorka i Čikaga. Danas živi u okolini Staforda, profesor je engleskog jezika na Univerzitetu u Nju Hempširu, oženjen je Amerikankom s kojom ima troje dece.Objavio je više od desetine pesničkih knjiga, od kojih je ona pod nazivom Svet se ne završava dobila Pulicerovu nagradu 1990. Dobio je priznanje Gugenhajmoe i Mekarturove zadužbine i prevodilačku nagradu PEN-a. Preveo je na engleski gotovo sve važne pesnike i ostvarenja klasične i moderne srpske poezije i objavio ih u brojnim pojedinačnim zbirkama i antologijama. Prvi je Srbin član američke Akademije umetnosti. (Drugi Srbin američki akademik, Mihajlo Pupin, bio je član jedne druge akademije, za nauku.)
Danas je tvoj rođendan. Dete koje si nekad bio pojavljuje se na ulici glupo se osmehujući. Hoće da te uhvati za ruku, a ti mu ne daš.
„Nešto si zaboravio“, šapuće. A ti, dabome, ćutiš kao džukac, pošto ono (dete) više ne postoji.
*
U detinjstvu sam putovao lošim drumovima. Nije čudo što mi je nekoliko šrafova ispalo.
*
Naslovi po tabloidima u samoposluzi:
MUVA TERORIŠE KANZAS.
KELNER KANIBAL SMAZAO ŠEST GOSTIJU U RESTORANU U L.A.
BEBA PROKRIJUMČARENA U LUBENICI.
*
Toliki broj satova i časovnika u današnje doba mora biti uvreda za večnost.
*
Novi američki san glasi: biti bogat i pustiti druge da te i dalje smatraju žrtvom.
*
Naši bogataši veštiji su u krađi od ordinarnih lopova.
*U demokratskom društvu, glavna uloga nezavisne štampe je da zataji činjenicu kako tom zemljom vlada nekolicina ljudi.
*
Kad se ukrcam u Haronov čamac ustupiću mesto prvoj dami koja naiđe.
*
Još malo tabloidnih vesti:
ŠEKSPIROV PAS SMAZAO NJEGOV NAJBOLJI, NEIZVEDEN KOMAD.
KOSTI ADAMA I EVE UHVAĆENE NA DELU U ZAGRLJAJU.
ČOVEK PONOVO PRETVOREN U MAJMUNA POMOĆU OPERACIJE.
POŠTO JE PAKAO PRETRPAN, NOVOPRIDOŠLICE ŠALJU NA NEBESA.
*
Igrati se mame i tate s tobom u kutiji šibica – to bi bila prava stvar!
*
Ceo svet nam zavidi. Svi naši đavoli idu nedeljom u crkvu.
*
Dok se beskućnici spremaju na počinak po ulicama, sumrak seda za trpezu od krovova da se pogosti.
*
Pesnik vidi ono što filozof misli.
*
Stari madraci sa škripavim federima, bluzerski one-man bendovi.
*
Smrt prolazi kraj mojih vrata zveckajući kalauzima.
*
Ja sam dete kišnih nedelja moje mladosti.
*
Srce, kao i mačka, vidi daleko u tmini.
*
Dok sam bio dete, zapažao sam lica svuda oko mene: po zidovima, plafonima, kvakama i kašikama. A onda su jednog dana sva ta lica iščezla.
*
U tami, zaklanjam se slamnatim krovom od reči. Noćima se iznova njime zaklanjam krijući se od beskraja.
*
Milioni tipova bili su se namerili da me ubiju. Gruvali su iz topova, bacali bombe, palili sela i ubili mog psa na ulici. Nikako da prežalim tog džukca.
*
Pesma koju želim da napišem je nešto nemoguće. Kamen koji plovi.
*
Uvek stranac, neznanac, neko pomalo sumnjiv. Danas su me čak i nasmešene lutke u izlozima podozrivo posmatrale.
*
Američki pisci imali su sreću što bogati i moćni nisu bili zainteresovani da ih pretvore u svoje konkubine. Naši takozvani intelektualci nisu bili te sreće.
*
Moj život prepušten je mojoj poeziji na milost i nemilost.
*
San: u kući što bukti čitam knjigu o vatri.
*
Savest: Sijalica koju su nam tutnuli u ruke čim smo se rodili.
*
Jednom sam na ulici nabasao na pesnika Marka Strenda. Odmah me je isprovocirao ispivši čašu crnog vina dok je dubio na glavi. Zaprepastio sam se načisto! Nije prosuo ni kap. Beše to ona ista boca koju veliki francuski pesnik Šarl Bodler nikad nije stigao da ispije do kraja jer mu se njegova ljubavnica četvornoške upuzala u sobu tražeći jednu od svojih šnalica.
„Je li to ono što nazivamo magijskim realizmom?“ upitao sam ga. Godinama pre ovog susreta, taj isti Strend preveo je neku kečuansku pesmu o čoveku što gaji muvu sa zlatnim krilima u zelenoj boci, a gledaj ga sad!*
Toro je voleo mrave. Nabasao bi izjutra na nekog mrava i ceo bogovetni dan razgovarao s njim. Po je često sanjao da je crna kokoška što kljuca po groblju u noćima obasjanim mesečinom. Hotorn je držao zarđali ekser u cipeli kao kućnog ljubimca. Melvil je u letnja jutra hranio svoju melanholiju jedući sveže jagode sa šlagom. Kad padne noć, Emili Dikinson mogla je da vidi senku koju je njen mozak bacao na zid spavaće sobe. Vitmenu se jednom zapalila brada. Vatrogasac je došao čak iz Luizijane da je ugasi. Emerson je rekao: „Svet je beskrajna slikovnica.“ „Svi koriste njene stranice da obrišu dupe“, dopisao je nepoznati američki genije svoj komentar na margini knjige koju sam pozajmio iz biblioteke.
