21.05.11
Volim anarhiju Njujorka
Čarls Simić
Politika, 21.5.2011
Kulturni dodatak
INTERVJU: ČARLS SIMIĆ
Volim anarhiju Njujorka
Njujork ima svoju osobenu estetiku. Za razliku od mojih njujorških prijatelja, volim da lutam tim ulicama bez prestanka. O Evropi ne razmišljam uopšte kao o Evropi, već osvakoj od tih zemalja zasebno. Kad si u Engleskoj, ne možeš ni da razmišljaš o Evropi. Moji prijatelji, engleski pesnici, kažu mi da kod njih, čim otvoriš usta, klasni rat počinje – kaže poznati američki pesnik srpskog porekla
Imao sam mnogo sreće, zapravo. Amerika nije ono što mislimo da je, ima u njoj mnogo dobrih ljudi, pametnih, jedina je nesreća što ti ljudi ne reprezentuju Ameriku, već u njenim vladama sede neki drugi ljudi – kaže u razgovoru za naš list Čarls Simić (1938), američki pesnik, pulicerovac, koji se obih dana obreo u rodnom Beogradu, i predstavio antologiju svog poluvekovnog poetskog opusa u srpskom prevodu, objavljenu u „Arhipelagu” pod naslovom „Iščekujući presudu”:
– Danas sve više srljamo u provaliju, kao neka kola gde niko nije za volanom, svi znaju da tu ništa ne može da se uradi aona, jednostavno, idu. Svi, pa čak i ovemoje komšije u selu, znaju da će nas ovi ratovi upropastiti, ne samo finansijski, nego i moralno. Jer, da li je moralno da ubiješ toliko ljudi u svetui svi,posle svega, daživimo lepo i normalno, i nikom ništa. Dakle, uplašeni su i zabrinuti.
Kad kaže Amerika, Čarls Simić, ipak, prvenstveno misli na njene gradove.
Prvi bitni znakna Vašoj mapi je Čikago, „spoj modernog i provincijalnog”, u kojem ste se najpre obreli, sredinom pedesetih, po dolasku u SAD?
To je bilo tako u vreme kada sam sa osamnaest godina napustio kuću, odmah posle mature. Moji roditelji se nisu slagali, svađali su se beskrajno, a ja sam tog leta već počeo da radim u Čikagu, našao sam posao – to se tako radi u Americi. Moj otac je bio divan čovek, imao je lepu platu, ali bi sve spljiskao, bio je veseljak... tako da sam znao da odsad moram sam da se izdržavam.
Šta ili ko je najviše uticao na Vas u tom periodu?
Posao svakako ne, bio je kao svaki drugi, ali, na tim poslovima, upoznao sam ljude, mnogo starije od mene, koji su takođe bili emigranti. I svi su hteli da mi objasne Ameriku.
Nisu to bili neki veliki intelektualci, nego ljudi s velikim životnim iskustvom. Naslušao sam se strašnih priča, kako je bio težak život za emigrante u Americi, pre nego što su sindikati, dvadesetih-tridesetih, ojačali, kako su ih tlačili i ponižavali.I svi su mi govorili: nemoj nikad za republikance da glasaš, to je partija bogataša, samo misle, kako da nas ostale zajebu! To je bio stereotip, ali u njemu je bilo istine.
Bilo je u mom okruženju i obrazovanih ljudi, inženjera, intelektualaca, koji nisu, kao većina ostalih, prezirali emigrante, kao stoku. Ali su često idealizovali Istočnu Evropu. Šezdesetih godina, upoznao sam jednog divnog advokata, Luisa Mekerola, komunistu inače. Jednog dana pita me, Čarli, ti dolaziš odatle, zar stvarno misliš da je Staljin bio rđav čovek? Morao sam da ga razočaram.
Ipak, Vi u Čikagu niste bili deo te radničke klase?
Sa druge strane, upravo u Čikagu sam naučio kako se dobro živi, kad znaš da živiš. Jer je Čikago šizofrena varoš, pored jezera je strašno lepo, jezero veliko kao more, hoteli, kao da si u Riju, nisam mogao da verujem svojim očima u tu lepotu: Mičigen Avenija, dve ulice od jezera, fini restorani, muzeji... A onda, što dalje ideš od jezera, sve je strašnije i gore, sve više liči na Rusiju 19. veka, kao da čitaš Dostojevskog. Recimo, Klark strit, sva u salunima, onim najgorim, posvudaradnici u fabrikama, i propalice koje leže po ulici zimi, pijani. Prljavo, male radionice gde se radi u tri smene, ulicama promiču žene nalik na babuške, iz Ukrajine, Poljske, idu da rade.
Tako sam naučio osnovnu lekciju o Americi: da je to jedna izrazito klasna struktura. Iako Amerikanci kažu:mi nismo klasno društvo, kod nas svako može sve da ostvari, i da postane predsednik Amerike. Đavola!
Kada sam upisao večernje studije na Čikaškom univerzitetu, upoznao sam potpuno drugi soj ljudi. U moje doba su američki profesori literature svi bili anglofili, odeveni u tvid, što je bio izraz čežnje za Engleskom. Čak su i govorili nekim lažnim engleskim akcentom a američku književnost smatrali nečim čega treba da se stidiš.
Bekstvo u Njujork, Vama je značilo spas, oslobađanje od tog konzervativizma?
Njujork je tada bio potpuno drugačiji. U njemu nije bilo fabrika, ali su sve američke kompanije, još tada, imale kancelarije u njemu, te je on još ondabio najmoćnije središte Amerike. To je bio jedan drugi svet, mnogo slobodniji, devojke pogotovo, puni života. U društvu je vladalo veselo raspoloženje, razdraganost, na poslu su padali vicevi a kad završe s poslom odlazili su u provod, zavitlavali se beskrajno na svačiji račun, u to vreme pre političke korektnosti. I ženske su znale,itekako,da odgovaraju muškarcima!
U Vaš život ulazi poezija. Koliko ste se oslanjali na ondašnju generaciju pesnika, intelektualaca?
U Čikagu sam bio upoznao jednog poznatog pisca, starijeg od mene, Nelsona Olgvina, Jevrejina poreklom. Pisao je odlične kratke priče, po jednoj od tih, „Čovek sa zlatnom rukom”, snimljen je i film sa Frenkom Sinatrom, bio je dve-tri godine ljubavnik Simon de Bovoar, koja je dolazila tu, kod njega, jer Sartr i nije bio neki ljubavnik. Na jednoj sedeljci, videvši kod mene knjigu vrlo cenjenog Roberta Lauela, rekao mi je, šta čitaš to đubre, i uputio me na Vitmena. Ne čitaj lažne pesnike iz Bostona i Njujorka! I to je uticalo na mene, da imam distancu: kada sam, kasnije, u Njujorku upoznao Lauela i ostale, gledao sam ih malo podozrivo.
Njujork je u to doba stecište disidenata, književnih i ostalih?
Da, naravno, bilo je emigranata koji su četrdesetih godina pobegli iz svih mogućih zemalja Evrope. Samo, ti emigrantski krugovi, na čije sam zabave odlazio, mislili su da je Amerika grozna zemlja. Bili su puni nostalgije, pričali o tome kako je divna i kulturna bila ta Nemačka, iz koje smo došli, a kako je Amerika varvarska zemlja, da džez nije muzika, da američki film nije film. Ali ja sam više voleo da budem deo te američke „nekulture”!
Šta ste u Njujorku radili?
Dugo sam radio u časopisu za umetničku fotografiju „Apertura”, koji je pokrenut pedesetih. Mnogo sam naučio o istoriji fotografije, upoznao mnoge umetničke fotografe, koji su kamerom ovekovečili njujorške ulice. To je veoma uticalo na mene, saznavao sam od njih mnoge stvari. Te slike i danas su mi u glavi, jer ja, i onda, i sada, poeziju zamišljam u slikama.
Tada sam objavio prvu knjigu pesma, 1967, a moj prvenac doživeo je mnogo pohvalnih osvrta. Odmah su počeli da mi stižu pozivi sa raznih univerziteta. Kažu,Simiću, volimo vaše pesme, dođite da predajete! Tako smo ja i moja supruga, koja je kao modni kreator dobro zarađivala, ali je, kao i ja, non-stop radila, i jedva smostizali da vidimo našu ćerkicu, otišli u Kaliforniju, poviše San Franciska. Ubrzo sam shvatio da su moji prijatelji svi na Istoku. Još pre odlaska u Kaliforniju dobijao sam pozive iz Nju Hempšira, da predajem na njihovom univerzitetu. Jednom kad sam imao čitanja na Istočnoj obali, skoknuo sam do Nju Hempšira, u zimu 1973, da vidim kako to izgleda. Svidelo mi se, i ostao sam do danas.
Šta je presudilo?
Nova Engleska nije Amerika, i ostala je takva dan-danas. Po čemu? Po tome što nema mnogo emigranata (smeh)! Jer, zime su dugačke, nema šta da se radi. Tako da je taj svet i dalje kao oni Amerikanci iz 19. veka, protestanti, čiji su preci puritanci. I danas se užasavaju reči kao što su religija, Bog, Isus. Znaju kako izgleda, kad počneš to da zloupotrebljavaš, pa dođeš dotle da spaljuješ veštice, makar bila tvoja rođena tetka! Njihove crkve su toliko nereligiozne, strašno lepe, sve je od drveta, belog, fini veliki prozori, i samo jedan mali krst, klupice...Crkve koje su stare po sto pedeset godina, čistih linija, elegantne.
Njihov Bog ne voli kič?
Ne, definitivno.Meni se to jako svidelo. To su neki racionalni ljudi, pošto je to državica sa malo stanovnika, stižu da brinu i o mačkama koje su se izgubile, i da skupljaju pomoć za dečicu u Africi i bog te pita gde. Dok, kad ulazim u Alabamu, Misisipi, njihovareligija nije religija Novog, nego Starog zaveta. Njihov bog je taj koji ubija svoje neprijatelje. Puna su im usta Isusa, a uopšte ni ne znaju šta Isus govori. Njihova deviza je: udri neprijatelja svog!
Iako ste u Nju Hempširu, vezani ste za NJujork, čiji obrisi su upečatljivi iu Vašim pesmama. To jeVaš idealni grad?
Ja u Njujorku i kad u njemu nisam fizički, mnogo više živim mentalno. Nikad ne bih napustio Nju Hempšir, ali mi je Njujork duhovna hrana. Volim anarhiju tog grada, taj bogat ulični život, gde je sve oko vas beskrajno zanimljivo, mesto u kome se do te mere, jedno pored drugog, slaže nešto što je inače nespojivo.
U njemu možeš da zaboraviš na sve druge pojmove o lepoti. Između dva oblakodera, uvučena mala dvospratnica, uistinu straćara od drveta, sa natpisom „čišćenje cipela”, đubre, neugledno, ružno.A tik uz nju, niče fantastična „Dojče bank”, što sve skupaproizvodi jednu divnu anarhiju. Za razliku od mojih njujorških prijatelja, volim da lutam tim ulicama bez prestanka.
Po inspiraciju?
Ima jedna priča Edgara Poa, „Čovek gomile”: U Londonu, jedan tip šeta svake večeri, i u gužvi spazi jedno čudno, avetinjsko lice. Pola sata kasnije, ponovo ga vidi u toj gužvi, pa opet i opet. Zaintrigiran, krene za njim, kroz ceo London, a ovaj samo lunja, s kraja nakraj, uđe u neku prčvarnicu, pa nastavi. Sve dok ovaj što ga prati ne shvati da tip uopšte ne spava, da nema kuću...To je vizionarska priča, koju ja savršeno razumem, jer i sam imam potrebu da u svakom trenutku vidim šta se u svakom kutku događa. Danas, kad ponovo provodim po nekolikodana nedeljno u Njujorku, gde predajem kreativno pisanje, vidim da i moji studenti imaju još burniji noćni život, pričaju mi fantastične priče o tome šta se sve noću dešava, kad posle časova, odu u provod. Fascinira me to osećanje da se u svakom trenutno nešto pored tebe dešava, da ni u jednom trenutku grad ne spava.
U Njujorku ste upoznali i mnoge velike pesnike, Brodskog na primer? Kako je to izgledalo?
Brodskog sam upoznao kad je bio vrlo mlad, nedelju dana pošto je stigao u Ameriku. I kao svaki Rus, kad pomeneš da si Srbin, vrlo se zbližio sa mnom. Imali smo mnoga zajednička čitanja poezije. Ali, bio je od onih koji su bili nemogući čim se nađu u iole većem društvu. Na nekoj večeri, gde ima budala, intelektualaca, profesora Kolumbije itd., poludeo bi i kontrirao im do daske, makar govorio potpune gluposti, samo da ih iritira, što je meneneodoljivo podsećalo na mog ujka Boru. Morao sam da ga sputavam. Ali, u najužem krugu prijatelja, bio je neobično fin, čak stidljiv, vrlo pažljiv. Malo smo se posvađali još za vreme vijetnamskog rata, jer je bio protiv toga da Amerika napusti Vijetnam, dok smo mi drugi, demonstrirali protiv tog rata.Voleo je Niksona, i Regana i,na kraju, apelovao za bombardovanje Beograda. Nisam ni pokušavao da ga razuverim. Suzan Zontag mu je već bila objasnila sve o Srbima.
Tu je bio i Oktavio Paz, meksički pisac, o kome uvek govorite kao o moralnom i intelektualnom uzoru?
Paz nije bio veliki pesnik, ali je bio fantastičan esejista i strašno pametan čovek. Ako u njegovom društvu neko nešto interesantno govori, pokrene neku zanimljivu temu, on to nikad ne bi zaboravio. Ne vidiš ga po godinu dana, a kad se ponovo sretnete, kaže, Čarli, ono što si onomad govorio, o tom i tom filozofu, Hajdegeru, Džaspersu... razmišljao sam, slažem se stobom, ali samo u ovom delu, i nastavio bi da raspredadalje o tome. Dok je dolazio na Harvard, često smo se viđali. Ali, kada sam otišao u Meksiko Siti, sreo sam jednu sasvim drugu osobu.Paz se tamodržao kao šef mafije:gde god da pođe, mlađi pesnici se klanjaju, ljube mu ruku.
Vašoj književnoj generaciji pripadaju i Mark Strand, pesnik-nobelovac Volkot...
Volkot je, i pored toga što je imao velikog uspeha u životu, pun frustracija, osećanja da ga ljudi ponižavaju, tretiraju kao „crnca”, što je kompleks koji vuče iz Engleske, gde se afirmisao i osvojiosve moguće nagrade. Svojevremeno, imao je ideju da napišem za njega jedan pozorišni komad o profesionalnom rvanju!
Pol Oster je divan čovek, i moj prijatelj još od vremena kad je bio student, sa svojom bivšom i sadašnjom ženom, za svaku Novu godinu dolazio jekod nas, u Nju Hempšir, pa smo zajedno kuvali i provodili se. On je istinska zvezda, čak i u Evropi. Jednom, u Parizu, na večeri kod prijatelja, u nekom mondenom društvancetu, povede se reč o Osteru, i naša domaćica se odmah pohvali da smo moja žena i ja njegoviprijatelji. Odjednom, ti koji nas dotle nisu primećivali, ushite se: „O, vuz et ami de Pol Osteer!?”
Često gostujete u Evropi. Kako danas doživljavate novu, ujedinjenu Evropu i njene elite?
Ne razmišljam uopšte o njoj kao o Evropi, i dalje razmišljam o svakoj od tih zemalja zasebno. Kad si u Engleskoj, ne možeš ni da razmišljaš o Evropi. Moji prijatelji, engleski pesnici, kažu mi da kod njih, čim otvoriš usta, klasni rat počinje. Tačno znaju iiz kog dela Engleske dolaziš, šta ti je otac bio. Odličan pesnik, Sajmon Armitadž, pričao mi je da mu je posle jednog čitanja poezije na Oksfordu, dok se pio šeri, jedan stari gospodin profesor rekao: Gospodine Armitadž, primetio sam da u nekim vašim pesmama aludirate na klasike, rimske i grčke, kako sme neko ko dolazi iz tako niskog bekgraunda, da govori o klasicima? Pitao sam Armitadža:Jesi li ga mlatnuo po njušci? Hteo sam, kaže, ali nisam, to je Engleska.
U Španiji i Portugaliji, opet, tamošnji pisci mi govore, mi smo sluge Evrope. To je jedna sasvim druga ideja Evrope. Ako pak, pitam francuskog pisca, šta misli o italijanskoj literaturi, on se zapanji: pa zar oni stvarno imaju literaturu?
A Nemce sve interesuje, kod njih mogu da se obavestim o dobrim pesnicima u Poljskoj i drugde, i ta otvorenost Nemaca me je zaprepastila. Možda su najzanimljiviji od svih evropskih intelektualaca, baš zato što su tako otvoreni prema svetu. Dobar primer je, recimo, moj stari poznanik Hans Magnus Encensberger.
---------------------------------------------------------
Kako potrošiti četvrt miliona dolara
U Americi, kad uspeš da i od poezije nešto stekneš, i dobiješ te silne nagrade, uvek te pitaju šta ćeš s tim novcem. E, tu sam naučio da se ne zavitlavam.Kad sam dobio Makarturovo priznanje, stipendiju od četvrt miliona dolara, doduše podeljenih na pet godina, na pitanje novinara, našalim se i kažem:Eto, došao sam u Ameriku da napravim pare od poezije i sad, kad sam uspeo, ima da se vratim u moje selo, u Srbiji, da kupim dve krave, malo zemlje, piliće... A jedna starija žena, reporterkanekih čikaških novina,kaže: „Jao, što je to divno!” A šta drugo da kažem, da ću da popravljam zube, krov, i slične prozaične stvari!
Vesna Roganović
Dnevnik, 20.5.2011.
Poezija svedoči o našem postojanju
Jedan od najznačanijih, najprepoznatljivijih glasova savremene svetske književne scene pripada Čarlsu Simiću (1938), američkom pesniku srpskog porekla, koji je ovih dana bio gost u regionu. U rodnom Beogradu je obišao prijatelje,
retke rođake i uspomene, u Sarajevu je primio (ko zna koju po redu) nagradu „Bosanski stećak“, a u Novi Sad je došao da „proveri“ da li ga se još sećaju, jer ovde nije bio od 1982. godine.
Ko bi, kada ih jednom pročita, mogao da zaboravi njegove stihove pulsirajuće energije, u kojima Odisej pravi grčku baklavu, a Ofelija žvaće žvaku? A zbirka njegovih odabranih pesama „Iščekujući presudu“, u skorašnjem izdanju beogradskog „Arhipelaga“, bila je samo povod za neminovni povratak na početak. U vreme kada je bio Dušan.
Čarls Simić, za prijatelje Čarli, izvanredno govori maternji jezik, a to je, kaže, zasluga Vladimira Pištala koji mu je tokom devedesetih u SAD osvežavao memoriju. Pati od nesanice i to mu ne smeta, jer insomnija je prepuna ideja. Skuplja male sveske, pa u njih stalno beleži zanimljivosti. Ponešto od toga biće deo „zaokružene hronike modernih vremena“ sa njegovim, odavno brendiranim potpisom .
Domaćini su vas najavili kao velikog svetskog, američkog i po malo srpskog pesnika. Da li se i vi tako osećate, pitali smo Čarlsa Simića ?
-Zvuči dobro, jedino su sa ovim „veliki svetski“ preterali. Pre 58 godina napustio sam Srbiju, već odavno mislim i pišem na engleskom. U početku sam prevodio sa jednog na drugi jezik, a onda sam prelomio; mislim da se to dogodilo početkom šezdesetih, kada sam bio u vojsci- u svom unutrašnjem životu potpuno sam prešao na engleski.
U vašoj poeziji ima mnogo motiva, emocija, tematskih krugova iz rane mladosti?
-Da, imao sam veoma uzbudljivo detinjstvo. Negde u podsvesti i sada mi tutnje šestoaprilske bombe i užas moje majke, koja je pokušavala da me zaštiti; sećam se da je to činila i kada smo na Terazijama prolazili kraj ljudi obešenih na bandere tokom okupacije.
Kada se zavitlavam, onda kažem da su se za moje zanimljivo odrastanje „pobrinuli“ Hitler i Staljin, a to se vidi i u poeziji koju sam pisao sedamdesetih, pa čak i osamdesetih godina. Moj imigrantski život nije bio lak, ali kada dođete da živite u SAD, sećanje na prošlost odlazi u drugi plan, naročito ako ne živite u okruženju svog maternjeg jezika.
Ja sam uvek znao da sam Srbin, nikada to nisam negirao , a nisam ni posebno isticao. Jer tamo vas niko ne pita odakle ste. A kada dođem u Srbiju, to mi je kao susret sa nekim daljim rođacima koje retko viđam, a kad ih sretnem, bude mi baš lepo.
Kada ste napisali prvu pesmu?
-Bio sam već gimnazijalac, neki moji drugovi su to već radili, pa sam i ja počeo. Kada sam sklepao prve stihove, bio sam oduševljen samim sobom. A moja mati je brinula, govorila mi je da stalno fantaziram i da to nije dobro. Ponekad bi me ozbiljno upitala „Zar ti još uvek pišeš te pesme?“.
Brzo me je prošla fascinacija zbog sopstvene nazovi književne veštine. U gimnaziji sam počeo mnogo da čitam, došla su neizbežna poređenja sa drugim pesnicima, a ja sam u početku ostao zgrožen svojim stihovima. Otuda i moje kasnije nezadovoljstvo onim što sam napisao, koje je duže od pola veka. I danas bih stalno nešto menjao, popravljao sopstveni rukopis. A ponekad mi se učini da ništa čestito i nisam stvorio.
Zar vas te silne književne nagrade nisu uverile da ne treba ništa da menjate, već da samo nastavite da pišete, jer ste više nego dobar autor ?
-Nisu. Ja sam osoba koja najviše veruje sebi. Nisam rigidan, rado primam savete o kuvanju, o dobrim vinima, o putovanjima, prečicama u lokalnom saobraćaju. Ali pesme...Da mi za njih daju još pedeset nagrada, ostao bih rezervisan i sumnjičav prema njihovoj vrednosti.
A srpska poezija koju ste prepevali na engleski? Da li je i to pod vašim znakom pitanja?
-Jeste, baš sve. Kad se samo setim stihova Novice Tadića, ili Vaska Pope koje sam prepevao, odmah dobijem želju da to ponovo učinim- bolje, maštovitije, preciznije. Tadić je pesnički gorostas, težak za prevođenje, slojevit. Kod Pope je sve na prvi pogled lako i jednostavno-i reči, i stihovi . A nije tako, već muka sa rečima. Prevodio sam ih šezdesetih godina prošlog veka; bio sam tada mlad, kao i moj engleski. Ozbiljno nameravam, ako budem imao vremena, da im se vratim .
Rekoste da se u SAD zatvaraju neke biblioteke . Zašto?Da li će ljudi i u budućnosti čitati poeziju?
-Da, po mnogim mestima u unutrašnjosti Amerike, zaključavaju biblioteke pune knjiga, jer nema novca da bi ih držali otvorene. Političari se ne sekiraju zbog toga, a boje se da traže povećanje poreza da bi bilo više novca za te knjige. Prosečni Amerikanac je uvek bio optimista, a sada je zemlja puna najcrnjih pesimista.
Čini se da će sve propasti, a neće. Naročito poezija, ona gura dalje. Tokom cele ljudske istorije nije baš bilo lakih perioda za lirsku poeziju. Često su je zabranjivali, govorili su da mladi zbog lirike postaju lenji, neposlušni, previše maštaju, neće da idu u vojsku.
U svojim esejima često pišem o tome. Jer pesme svedoče o našem postojanju na neponovljiv način. U svakoj velikoj pesmi postoji trenutak kad vreme staje i čitaočevo „ja“ se dodiruje s nečijim tuđim životom. Pesma se uzdiže, a i mi u njenom društvu
Radmila Lotina
Danas, 20.5.2011
Američki pesnik Čarls Simić nakon Mostara, Sarajeva i Beograda i u Novom Sadu
Prepravljaću stihove krišom i iz kovčega
Uz čitanje svojih stihova, a poneki je čak i dobro otpevao, američki pesnik Čarls Simić (Beograd, 1938), nakon gostovanja u Sarajevu, gde je primio nagradu Bosanski stećak, Mostaru i rodnom Beogradu, gostovao je i u Novom Sadu gde se sat i po družio sa publikom u Kulturnom centru Novog Sada. Gostovanje u Srbiji organizovao je izdavač njegovih dela, Arhipelag iz Beograda u čijem su izdanju objavljene 2008. godine Alhemija sitničarnice, a nedavno izbor poezije Iščekujući presudu.
Kad čitalac ovako, na jednom mestu i među jednim koricama ima priliku da sagleda pola veka pesnikovog bivanja u svakodnevici ima osećaj isti kao kada zaviri u Kornelove kutije.
* Kad ste pisali o kutijama Džozefa Kornela, umetnika ste uporedili sa Emili Dikinson. Rekli ste da oboje „žive unutar zagonetke“ i da su njene pesme, kao i njegove kutije, mesto gde se čuvaju tajne. Koja je vama lično, najznačajnija pesma ove velike američke pesnikinje?
- Znate onu Ima neka kosa svetlost u zimsko popodne...
* ...koja tišti kao u katedrali teret poja...
- Da, upravo ta. Znate, imanje na kojem je ona živela je u istim predelima kao i mesto u kojem ja sada živim. I znate, znam kako izgleda ta „kosa svetlost“! To vam je vrlo čudno popodnevno sunce, negde oko tri sata popodne se već pojavi. Emili je čudesna pesnikinja. To je tačno ta svetlost i sjajno opisan trenutak.
* Ona je celog života pisala poeziju. Iako joj je tek nekoliko pesama objavljeno za života, na hiljade stihova je nađeno nakon njene smrti. Kažete da će vama u Americi iduće godine biti objavljena knjiga - pedeset godina vaše poezije. Pišete poeziju, dakle, više od pola veka. Šta je poezija za vas?
- Moja me je majka nekoliko puta pred smrt u pismima pitala: „Sine, da li još uvek pišeš pesme?“ Prve pesme sam napisao nekoliko meseci pred kraj gimnazije. Imao sam dva prijatelja sa kojima sam često raspravljao o literaturi, a njih dvojica su pisali pesme. Pomislio sam: pa mogu i ja da napišem koju pesmu, čak i bolje od njih. Naravno, kad sam napisao te prve pesme i podelio ih sa njima bio sam, pred njima, oduševljen samim sobom, a isto veče kad sam došao kući i ponovo ih pročitao onako „sam sa sobom“, bio sam zgrožen. Razmišljao sam i shvatio da moram puno da čitam, da pokušavam da shvatim poeziju, da saznam više... Odlazio sam u biblioteke i čitao i pisao pesme - neke su mi se sviđale, a opet neke mi se i nisu sviđale. I tako narednih 50 godina. Ali, uvek sam imao osećaj da moram nešto u pesmi da popravim, da nešto fali. Čak i kad objavim knjigu, pronađem nešto što bih izmenio, makar neku reč. Verovatno ću i kad budem u kovčegu onako krišom nešto popravljati. To je opsesija. Poezija je opsesija. To je moj život.
* U jednoj od pesama kažete: „Onda je došla istorija“, a u eseju: „Kada se rat završi onda čovek i nema šta drugo da radi nego da počne nešto da izmišlja“. Rođeni ste neposredno pred Drugi svetski rat, sećate se prvih bombi koje su pale na Beograd. Možete li nam nešto reći o tom susretu istorije i mašte u vašim stihovima?
- I kad sam bio dete imao sam puno mašte. Uvek su mi govorili da nešto fantaziram. Mašta je potrebna da bi se razumela mnoga filozofska pitanja - o vasioni, o smislu života i sva druga. Ali, to nije ona mašta - sediš u nekom ćošku i kao nešto maštariš. Nisam imao lak život. Počelo je u okupiranom Beogradu, bilo je gladi, pa savezničko bombardovanje, zatim emigracija. Taman kada smo stigli u Ameriku i tamo su počeli da se ređaju razni američki ratovi. Srećom u vojsci sam bio u jednom kratkom periodu pre 1963. kad je bilo mirno, ali moj brat je bio u Vijetnamu, a kasnije je moj sin mogao da zaglavi u „bušovom“ prvom ratu. Stalno neki ratovi i danas kada čujem da negde bombarduju ja jako dobro znam kako to izgleda. Bilo bi monstruozno da ne obraćam pažnju na to jer u ratovima uvek stradaju nevini. Jeste, s jedne strane je mašta a sa druge ovaj krajnje realni svet koji svi živimo i koji ne mogu da zaboravim kad pišem poeziju.
* Kad se sada čita ovaj izbor vaše poezije u knjizi „Iščekujući presudu“ u kojoj su pesme iz zbirki poređane hronološkim redom, čini se kao da se sve više i više bavite „angažovanim temama“?
- Još sam pre dvadeset godina rekao sebi da neću da pišem više o ratu, politici... Umoran sam od svega toga. Dosta. Hoću da pišem o pticama koje, inače, jako volim. Ali, ne daju ti mira. Stalno te nerviraju. Stalno ratuju. I onda vidim da opet pišem o tome - iz iritacije, umora... iz očajanja. Nekako, strašno mi je kako se sve gluposti uvek ponavljaju. Sve pametno, nekako, kao da se izgubi, a najveće gluposti iz istorije se stalno ponavljaju i iskrsavaju ponovo. Stalno se ponovo okružujemo istom vrstom ljudi, budalama i zlikovcima.
* Pored stihova, uvek ste pisali i eseje i to o značajnim umetnicima i piscima. Pre nekoliko dana je na sajtu Peščanika objavljen vaš esej „Filozof nesanice“ povodom sto godina od rođenja Emila Siorana. Nedavno ste postali i bloger, da li je to za vas novi prostor za osvajanje slobode?
- Ozbiljni, književni eseji se duže pišu, kao taj o Sioranu. A blog, pa za njega ne treba više od sat, dva. Jednostavno napišete tekst o nečemu o čemu razmišljate. Na blogu pišem o raznim stvarima o kojima razmišljam noću dok se prevrćem po krevetu i ne mogu da zaspim. Znate, ja isto kao što je i Sioran, patim od nesanice. To jeste bolest, ali čovek se na to navikne. Jedino što to vreme nespavanja treba nečim ispuniti. Često napišem blog o nekim stvarima zato da ne bi o njima morao kasnije da mislim, da ih prosto, na taj način, izbacim iz sebe. Inače, poznavao sam Siorana. Bio je veliki filozof koga ljudi, čini mi se, ne čitaju onako kako bi trebalo da ga čitaju i hteo sam da napišem nešto o tome.
Naravno, blog je nešto drugo. Upravo sam na blogu objavio priču o masovnoj pojavi zatvaranja biblioteka po Americi. Gradske uprave više nemaju para za održavanje, političari ne smeju da povećaju takse, nemaju novaca pa se tamo sada masovno otpuštaju policajci, vatrogasci, nastavnici... i zatvaraju biblioteke. To je strašno za videti jer su obično biblioteke smeštene u lepim starim zgradama koje su u sretnija vremena, kad je novaca bilo, lepo održavane, a njihov fond je, takođe, značajan. To su, a ima ih po svim manjim gradovima, odlične biblioteke. I sad to stoji zatvoreno, katanci na vratima, a vi mesecima kroz prašnjave prozore posmatrate knjige koje su još uvek tamo na policama. Knjige stoje a više niko nije sa njima. To je strašno za videti. Knjige koje više niko ne drži u rukama.
Kako je poezija preživela
Kažu da je opasno da mladi čitaju poeziju: počeće da maštaju, postaće lenji, neće hteti da idu u vojsku. I pored toga što se o toj opasnosti poezije po mladež pisalo kroz čitavu istoriju, evo je, ipak poezija opstaje. U poeziji ima nešto vrlo jako, tj. ima nešto u čoveku što se njemu jedino u lirskim pesmama kaže. Poezija živi od onih najintimnijih trenutaka pojedinaca koje nijedan čovek ne može da podeli ni sa kim osim upravo sa poezijom. Predviđam joj i veliku budućnost. Sve ostalo propada oko nas, ali poezija ne.
Gordana Nonin
Večernje novosti, 18.5.2011
Oguglali smo na tragedije
Pesnik i slavni Amerikanac srpskog porekla posle pet godina gostuje u Beogradu: Svet je sve sličniji. U gradu sam najviše svoj čovek, iako živim na selu
- MALO sam pospan od ove kiše, idealan je dan za spavanje, da legneš u krevet, čitaš neku finu knjigu, malo dremaš, ali ipak ću provesti dan šetajući ulicama Beograda koje odlično poznajem. Skoro se zaprepastim koliko.
Počeo je ovako razgovor sa mnogobrojnim novinarima slavni američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić (73). Stigao je ponovo, posle pet godina, u rodni grad, sada kao gost „Arhipelaga“, izdavača koji mu je objavio izabrane i nove pesme „Iščekujući presudu“ i knjigu eseja „Alhemija sitničarnice“. U sredu uveče je u Kulturnom centru, u 20 časova, na programu njegovo književno veče.
- Uvek je avantura i povratak u detinjstvo kada sam u Beogradu. Dok sam išao u Drugu mušku gimnaziju, voleo sam da bežim iz škole. Tada sam se nagledao Beograda. Živeo sam u Ulici Majke Jevrosime i morao sam da izbegavam taj kraj da ne sretnem neku komšinicu koja bi kazala mojoj majci: „Onaj tvoj sin lunja.“ Tako da sam išao sve dalje i dalje... Nisam često dolazio, u ovih 50 godina, ali nigde se ne izgubim. Neki put čak mogu da „vidim“ kuću koja je iza ćoška i kad zaista naiđem na nju, mnogo sam srećan.
REČI KAO MUVE U PREVODIMA pesama uvek se nešto izgubi. Teško mi je da shvatim kako jedna moja pesma zvuči na srpskom. U pisanju pesama sve je u tome da znaš kakav će efekat jedna reč da napravi na čitaoca. Šta se iza te reči čuje. Da li će biti komplikovana, fina, interesantna, da čitaocu u glavi kao neka muva zuji...
* Napisali ste u ranijoj pesmi „Motel raj“ - „Živeo sam dobro, ali život beše užasan“. Da li vam je i iz današnje perspektive blisko ovo osećanje?
- Stalno razmišljam: pre nego što smo imali televiziju, Internet i sve ove druge stvari, nismo znali koliko se nesreća dešavalo po svetu. U tim malim mestima, u kojima sam i sam živeo u Americi, dugo vremena prođe dok ne doznaš nešto, dok ne dođu neke novine posle nedelju dana. Danas, ustanete ujutru ili uveče dođete kući, upalite televizor, otvorite Internet i sve je to prisutno. Strašna stvar.
* Koja je ključna odlika našeg doba?
- Da smo oguglali na sve to. Bar mi u Americi, iako stalno slušamo o tim strašnim stvarima, o ljudskim tragedijama. Sećam se, za vreme Vijetnamskog rata, ljudi su bili uplašeni šta se tamo dešava i radi. Sada imamo najmanje tri rata i svaki dan se nešto užasno desi, ali niko više ne govori o tome. Ako pitaš prijatelje da li je nešto video ili čuo, oni samo, onako umorno, klimnu glavom.
* Vaš opis američkog društva podsetio je na ovdašnje stanje stvari: pesimizam, rastući nemir, loša informisanost, manipulacija političara i medija. Kako vidite Srbiju iz američke daljine?
- Svet je sve sličniji i sličniji. Mi smo već propali. Amerika je država koja je u velikom sosu, ekonomskom i svakom mogućem. Kada čitam o Srbiji, situacija mi je vrlo slična onoj u Americi. Nije to samo u slučaju ove dve zemlje. Kada biste otišli u Španiju, Grčku, Irsku, mislim da biste zatekli istu situaciju i tako je svugde u svetu.
* Ljudi se žale da im gradska svakodnevica izjeda život, ali vi upravo u njoj nalazite pesničke i životne spoznaje, iako živite na selu.
- Ti gradovi koji su prepuni ljudi, ne spadaju u velike svetske probleme. Volim grad sa svim teškoćama koje život u gradu pravi. Volim kada sam u Njujorku. Život je u gradu komplikovan, zbog transporta, buke, ali to je za mene život. Ima nešto vitalno u tome. U gradu sam najviše svoj čovek. Živim u prirodi od 1973, u jednom malom mestu Nju Hempširu, gde skoro ništa ne vidim, ne što neću, nego što ne mogu. Šetam se tako sa nekim malim dečkom, komšijom, i on mi pokazuje pticu, a meni treba dugo da je uočim. Ali u gradu, na trotoaru, odmah, iz daljine spazim nekog čoveka ili ženu, počnem da „čitam“ tu osobu, zamišljam šta radi...
REPUTACIJA LAŽOVA KAD me neko pita: „Zašto si postao pesnik?“, kažem iz vica: Kad sam bio mali, bio sam veliki lažov, imao sam stvarno reputaciju. U našem komšiluku su govorili: „E, ti sine stvarno znaš da lažeš.“ Voleo sam da dodajem, u stilu: Mačka je na krovu, ali nosi tele u zubima...
* Dopadljiva je vaša ocena da pesnici uglavnom dangube, da bi došli do istine.
- Ako si pesnik moraš da budeš malo i lenj, jer tako mašta radi. Ako ti je sin lenj, verovatno je neki budući pesnik ili slikar.
* Šta vas je inspirisalo da napišete najnoviju pesmu?
- Tetoviranje. Strašno je popularno u Americi. To je jedno ludilo. Opisujem kako se krećem kroz masu mladih ljudi, u vrućoj, letnjoj noći. Svi su tetovirani. Vidite anđela koji vrišti, lomi se, nekome je nož u srcu, krv na sve strane, sve moguće zmije, škorpije, sve je košmarno, a u isto vreme, to je paradoks, svi ti ljudi su strašno raspoloženi. Kao da vidim scene na platnima Hijeronimusa Boša.
* Da li poezija u našem užurbanom, racionalnom i elektronskom svetu, ostaje vitalna i zanimljiva ljudima?
- Fantastična je stvar koliko mladog sveta piše poeziju i koliko ima mladih, talentovanih pesnika. U vreme kada sam počinjao bilo ih je vrlo malo. Univerziteti i koledži su zainteresovani za poeziju i prozu i gotovo svi imaju godišnji program gde dovedu pesnike da čitaju. Amerika je veliki kontinent, ali kad odete na pesničko veče negde u Nebrasku, na kraj sveta u Južnu Dakotu ili Oklahomu, dođe 300 ljudi. Situacija u izdavaštvu je strašna u Americi. Izdavači su u bilionskim dugovima da je to prosto neshvatljivo. Sve je na neki način bez nade. S druge strane, i to je paradoks, odlične knjige još izlaze.
* Koliko džez koji volite, utiče na vašu poeziju?
- Stalno ga slušam. Volim buntovnost, nehajnost, avanturizam te muzike. Džez me inspiriše da budem lud.
B. ĐORĐEVIĆ
24.10.10
Imenik pametniji od lidera
Čarls Simić
POSTOJI dobar razlog zašto živim u malom selu u Nju Hempširu poslednjih 37 godina: volim da čujem kukurikanje petlova ujutru i lavež pasa noću - kaže, za „Novosti“, Čarls Simić.
Rođeni Beograđanin, odrastao u Ulici Majke Jevrosime, pre više od pola veka dospeo je u Ameriku kao tinejdžer. Mladi Srbin postao je slavni Amerikanac, jedan od najvećih pesnika na engleskom jeziku u dvadesetom veku.
Iako je dobio Pulicerovu nagradu (za zbirku „Svet se ne završava“, 1990. godine) i titulu pesnika laureata Sjedinjenih Američkih Država (Kongresna biblioteka proglasila ga je državnim pesnikom za 2007. godinu), ovaj ovenčani pesnik nije, srazmerno značaju, poznat u domovini.
- Iskreno, nisam o tome nikad razmišljao - brzo odgovara Simić, kome će za Beogradski sajam knjiga izdavač „Arhipelag“ objaviti zbirku izabranih pesama „Iščekujući presudu“.
Sedamdesetdvogodišnji pisac održava kontakte sa Srbijom, razmenjuje misli sa pesnicima, uglavnom sa Radmilom Lazić, Milanom Đorđevićem i Novicom Tadićem. Ovdašnje novine čita preko Interneta. Na proleće, trebalo bi ponovo da poseti Beograd. Tek četvrti put od kada je otišao iz zemlje 1953.
* Koji ste utisak poneli iz rodnog grada kada ste u njemu bili poslednji put, pre četiri godine?
- Trajalo je samo tri dana. Prvi put sam se vratio 1972, pa deset godina kasnije... Beograd mi je ostao isti, a i postao sasvim različit. Pogodile su me životnost, zanimljivost i lepota koje nosi na neki svoj način. Uživao sam.
* Da li biste sada mogli da se vratite i živite u njemu?
- Ne. Najveći deo života proveo sam u Americi, imam decu, unuke, mnogobrojne prijatelje i kuću na selu, gde sam srećan.
* Kako vas je gradio maternji jezik, a kako engleski - jezik vaše poezije?
- Teško mi je da kažem. Očigledno, poezija koju sam čitao na srpskom do petnaeste godine napravila je ogroman uticaj i ostavila trag. Čitao sam one koje obično čitate u školi u tom dobu: Zmaja, Đuru Jakšića, Lazu Kostića, Jovana Dučića... Voleo sam narodne pesme koje sam iščitavao ponovo i ponovo. Ali, pesme nikada nisam pisao na srpskom, mora da je taj uticaj bio mnogo suptilniji...
* Da li su američka publika i kritika davale značaj tome što je jedan od najvećih pesnika njihove zemlje srpskog porekla?
- Pomenuli bi s vremena na vreme da je taj Simić srpsko-američki pesnik, ali češće je to u Engleskoj nego u ovoj zemlji u kojoj je toliko pesnika i pisaca imigranata, ili su im bar roditelji to bili. Tako da je isticanje toga besmisleno.
* Razmišljali ste da odbijete najviše pesničko priznanje u SAD?
- Jesam. Tog dana nosio sam torbu punu namirnica od kola do kuće, kada je telefon zazvonio. Poziv iz Kongresne biblioteke. Bio sam šokiran. Užasavala me je pomisao na beskrajne čitalačke turneje i popularisanje poezije koje ide u rok službe. Odvojeno, i sin i ćerka su mi rekli da ću jednog dana zažaliti ako ne prihvatim tako veliku čast i - prihvatio sam.
* Da li ste za vreme mandata državnog pesnika dobijali pozive političara iz Vašingtona?
- Da, i uglavnom sam ih odbijao, uključujući i onaj iz Bele kuće od Lore Buš.
* Sa roditeljima ste emigrirali iz Titove Jugoslavije. Mladi su u bliskoj prošlosti bežali iz Srbije, ali i danas u velikom broju odlaze. Ima li nade da se to promeni?
- Plašim se da se neće ništa promeniti u doglednoj budućnosti. Dokle god ne postoji šansa da nađu posao i malo nade da će se stvari promeniti - odlaziće. Ali, problem je u tome što sada stvari ne stoje bolje bilo gde u svetu.
* Menja li se u Americi epitet „loših momaka“ koji se proteklih decenija u Vašingtonu i Holivudu „kačio“ Srbima?
- Niko više ne razmišlja o Srbiji i Srbima. Toliko toga se desilo od devedesetih naovamo, a Amerikanci, kao što je poznato, imaju slabo istorijsko pamćenje.
* Kako bismo najbrže uspeli da popravimo imidž?
- Poslati generala Mladića u Hag.
* Kako doživljavate Srbiju: kao zemlju talentovanih tenisera ili zemlju koja sedi na haškim sudskim klupama?
- Ni kao jedno niti kao drugo, nego kao zemlju prvorazrednih pesnika, pisaca, slikara, režisera i kuvara.
* Da li ovde potraga za nacionalnim identitetom još traje?
- Ako i traje, ne znam uopšte šta to znači. U mojoj porodici nikada nisam čuo nekoga da se pita: „Šta to znači biti Srbin?“
* Mogu li intelektualci danas da imaju presudan glas, igde u svetu?
- Ne. Jedina uloga rezervisana za njih jeste da daju izgovore i opravdanja za glupe ratove i pokolje nevinih.
* Tako vidite i našu elitu?
- Ne znam dovoljno o srpskim intelektualcima da bih dao takav sud. Ali, sudeći po ostatku sveta, intelektualci kao klasa nisu proroci. O tome kako se stvari danas odvijaju čovek u Srbiji bi verovatno dobio bolju ideju od prvih dvadeset imena iz telefonskog imenika Beograda nego od većine srpskih intelektualaca.
* Kolika je moć savremenih vidova komunikacije, kao što je blog koji i sami pišete?
- Teško je proceniti. Ima toliko blogova i miliona ljudi koji ih čitaju u Americi, ali nisam stekao utisak da postajemo manje neuki ili više tolerantni kao nacija. U stvari, oni su delotvorniji u širenju laži i zabluda nego u prenošenju istine.
* Smatra se da su podele i nepomirljivosti večiti klip u srpskim točkovima. Da li su te naše podele zaista jače i zloćudnije od onih koje postoje u Americi?
- Nisu. Sjedinjene Države su najrazjedinjenije društvo na svetu u ovom momentu. Ne postoji ludak u Srbiji koji može da se meri sa ludilom onih koje imamo ovde u javnom životu.
* Predsednik Obama bio je sinonim nade, ali mu sada drastično pada popularnost. I vi ste, kao njegov glasač, razočarani?
- Ispostavilo se da je Obama oprezan političar, željan da ugodi bogatima i moćnima i da nastavi spoljnu politiku Buša i Čejnija.
* A šta mislite o srpskim političarima?
- Ne razlikuju se od bilo kojih drugih. Mnogi od njih mogu da sede udobno u američkom Kongresu, ni za pedalj ne menjajući način na koji pričaju i kako se ponašaju.
* Šta ste iz američke daljine videli u poslednjim mučnim sukobima na beogradskim ulicama povodom gej parade - dokaz demokratije i zaštite manjinskih prava ili nešto drugo?
- Nisam video mnogo, ali mogu da zamislim. Država i policija bile su u obavezi da spreče bilo kakvo nasilje.
* Volite fudbal - pisali ste nedavno u blogu da ste po beogradskoj kaldrmi pikali krpenjaču sa Šekularcem koji je driblao kao Mesi, da ste vatreni navijač Arsenala. Šta mislite o navijačkim scenama s prekinute fudbalske utakmice u Đenovi?
- Zaprepastilo me je koliko ti navijači fizički liče na engleske fudbalske huligane od pre dvadeset i više godina. Drugim rečima, nema ništa originalno kod njih. Ista lica, ista garderoba, iste tetovaže i, što je najvažnije - isto divljaštvo i glupost. Učinili su da Srbi izgledaju kao nacija morona.
* Ako biste pisali pesmu o Srbiji, o čemu bi ona bila?
- Nemam pojma.
OPASNI ZANAT
* DA li su u Americi pesnici na ceni ili na margini?
- Naročito su republikanci uvek zabrinuti da neko iz sveta umetnosti ne potkopava religiozne i porodične vrednosti nacije. Oni sumnjiče pesnike da su subverzivni elementi, slobodoumni, seksualni demoni i narkomani. Njihovi strahovi nisu sasvim bez osnova. Nije bilo mnogo američkih pesnika, živih ili mrtvih, koje biste želeli da dovedete kući i upoznate ih sa svojom bakom.
ENGLESKI DUŠAN
* Vaše pravo ime je Dušan. Kako ste postali Čarls?
- To je bila ideja mog oca kada smo prvi put došli u Ameriku. Mislio je, pogrešno, da je Čarls ekvivalent za Dušan, i tako je ostalo.
MALO VREMENA
* ZAŠTO tako retko dolazite u Srbiju?
- Nikada nisam imao mnogo vremena, radio sam naporno celog života. Kada bih dolazio u Evropu, bio bi to uvek kratak put u neku zemlju u kojoj je prevedena moja knjiga. Odlazio sam da pročitam nekoliko pesama i vraćao se.
