Gledaj dugo i netremice

05.09.14 SEEcult.org

Postoji onaj divan trenutak kada shvatimo da je slika koju dugo gledamo postal deo nas, poput sećanja iz detinjstva ili sna koji smo nekada sanjali. Svet je zanimljiv kada ga gleda pažljivo oko. Čarls Simić
Poezija svakodnevice
Kada čitate eseje Čarlsa Simića, uz opasnost da ovo što ću reći bude shvaćeno kao kliše, neminovno dolazite do zaključka kako određene vrste mudrosti dolaze (tek) s godinama. S tim što se, u njegovom slučaju, ovo “godinama” nikako ne odnosi na puku biografsku činjenicu autorovog rođenja (Beograd, 1938) već, prevashodno, na godine čitalačkog i gledalačkog fokusiranja na različite bilo pojavne ili pak one nevidljive, metafizičke aspekte i dimenzije Simićevog umetničkog i životnog postojanja. Iza Čarlsa Simića, bilo da je u pitanju njegova poezija ili u ovom slučaju eseji, u svakom trenutku stoji i zrcali se čitava njegova (individualna) kultura.
I u slučaju knjige Gledaj dugo i netremice, kao i u njegovim prethodnim naslovima objavljenim takođe kod Arhipelaga (esejima u Alhemiji sitničarnice, 2008, te izboru iz poezije Iščekujući presudu iz 2010) Simić je najubedljiviji onda kada piše naizgled ni o čemu posebnom. Empatični, intelektualno i filozofski ubedljivi, Simićevi zapisi kroz sećanja i promišljanja svedoče o vanserijskoj empatičnosti u večitom pogonu otkrivanja i identifikovanja istinskih čuda koja, zapravo, uvek leže u autorovoj svakodnevici: Veče sam proveo slušajući petoricu predsedničkih kandidata kako nude izmišljena rešenja za zemlju koja ne postoji... Aktovi u muzeju odaju utisak kao da vole da ih gledaju i usamljeni muškarci i velike grupe ljudi. Čini se da se još više prse, da još niže spuštaju prste među noge. Samo čuvari, primećujem, ne dižu pogled, kao das u im te žene koje mi proždiremo pogledom supruge i ćerke... Moj život je stvaran koliko i tvoj... (Godina u fragmentima, str. 34–37).
Slučajna autobiografija
Gledaj dugo i netremice autobiografskaje knjiga koja otkriva sve one naizgled skrivene mehanizme kojima svet i vreme u kom živi posmatra jedan od najvećih živih pesnika današnjice: Ovakva kolekcija nasumičnih slika predstavlja neku vrstu slučajne autobiografije (str.21). Bilo da piše o svom ocu, majci, detinjstvu i odrastanju u ratnom Beogradu, nemačkim bombama koje su mu kao trogodišnjaku padale na glavu ili prizorima leševa obešenih o bandere i bačenim u jarak pored puta, iskustvu komunizma i njegovoj neučinkovitosti kada je u pitanju rešavanje realnih životnih problema, iskustvu življenja u Evropi, kuvanju i ležernoj atmosferi laganog flerta italijanskih restorana ili pak urbanoj svakodnevici američkih gradova Detroita i Njujorka (dramatičnim promenama i transformacijama koje ovi gradovi doživljavaju kroz XX i XXI vek, a čiji je Simić fokusirani svedok-očevidac), svakodnevici seoceta u Nju Hempširu gde pesnik danas živi, o vlastitim čitalačkim iskustvima, muzici koju voli da sluša ili filmovima čije je gledanje imalo uticaja na njegovo intelektualno i emotivno formiranje, blagotvornom dejstvu dosade, medijima i političkim sistemima i njihovim sredstvima i metodama manipulativnih moći čiji je cilj zastrašivanje običnog čoveka, krupnom kapitalu kao najagresivnijem neprijatelju društva znanja i ekonomske solidarnosti ili novom (američkom) pesimizmu kao određujućoj karakteristici života savremenog čoveka u svakoj od ovih tema Čarls Simić legitimiše se kao istinski humanista i neko ko je uvek okrenut ka budućnosti.
- Svestan kako naša celokupna intelektualna i emotivna prošlost u svakom trenutku živi zajedno sa nama, svojim jetkim humorom, ne retko s prizvukom melanholije, Simić se na prvi pogled pasivno prepušta glasovima (kako iz prošlosti tako i onim aktuelnim) koji se dozivaju, svim onim opsesivnim slikama (viđenim ili doživljenim) koje nas često proganjaju godinama... U svih pet poglavlja knjige (Zamke sećanja, Vlastita kinoteka,Zbogom spokoju, Zimski filozofi i Zašto i dalje pišem poeziju) bez straha od samorazotkrivanja Simić govori o sebi, ali nam, istovremeno, demonstrira i vlastitu poziciju istinskog javnog intelektualca nekoga ko ima stav po različitim važnim pitanjima i koji, istovremeno, nema problem da taj stav artikuliše na način kojim isti postaje prihvatljiv ili bar prijemčiv pretpostavljenom dijaloškom Drugom. Na ovim esejima fokusiran, pažljiv i strastven čitalac može vežbati vlastitu sposobnost prepoznavanja (autoučitavanja) pošto nas Simić ni u jednom trenutku ne lišava vlastitih osećanja: nedoumica, strahova, nada, zabrinutosti, pesimizma, očaranosti, začuđenosti ili istinske fasciniranosti... Izvorišta ove proze, pošto se ovi tekstovi čitaju lako, u dahu, uvek se nalaze u svakodnevici kao sredstvu razumevanja sveta, odnosno preispitivanja i analiziranja njegovih temeljnih vrednosti i motivacija.
Javno dobro kao smisao i cilj politike
U vreme kad su izlazili u štampi pojedini eseji iz ove knjige posebno oni u kojima se govori o potpunom izostanku osećaja za javno dobro, socijalnoj raslojenosti, vojnim intervencijama, egoizmu i političkoj neodgovornosti Stejt departmenta izazvali su prilično burne reakcije u američkoj javnosti. Otuda je Simićeva knjiga i dragoceno geopoetičko i geopolitičko štivo za svakog ko želi da zaviri i razume naličje medijski fabrikovanog američkog raja ali i savremenog sveta uopšte. Sveta kog odasvud zasipaju talasi novog pesimizma (Ne sećam se kada sam poslednji put čuo da je neko zaista optimističan u pogledu budućnosti ove zemlje, str.92), sveta čije je svakodnevno propadanje i regresiranje izazvano upravo izostankom empatije, solidarnosti i marginalizacijom znanja koju Simić simptomski prepoznaje u destimulisanju čitanja, odnosno aktuelnom procesu zatvaranja javnih biblioteka:
Opšte neznanje, koje se graniči s idiotizmom, naš je novi nacionalni cilj... Idealni građanin politički korumpirane države, kakva je sada naša država, jeste lakomisleni glupak koji ne razlikuje istinu i gluposti... Obrazovano, dobro obavešteno stanovništvo, kakvo je neophodno za istinski demokratsku državu, ne podnosi prevare i ne dozvoljava dag a za nos vuku mnogobrojne interesne grupe koje divljaju po ovoj zemlji. Većina naših političara ostali bi bez posla, kao i brbljivci koji se pretvaraju das u analitičari... Imamo posla sa veoma opasnim oblikom neznanja... (Doba neznanja, str.83–85)
Ne znam da li postoji nešto što obeshrabruje više od slike zatvorene biblioteke. (Zemlja bez biblioteka, str. 86–88)
Na ideološkoj ravni Čarls Simić bi verovatno mogao biti identifikovan kao novolevičar, pri tom itekako sklon praktičnom mišljenju: Averzija prema utopijskom mišljenju potiče iz mog odrastanja u komunističkoj Jugoslaviji. Slike Marksa, Staljina i maršala Tita visile su nad tablom u mojoj učionici, a njih trojica su samouvereno gledali u budućnost(str.151). Na po/etičkoj razini možda bi ga mogli prepoznati kao filozofa nesanice negde na pola puta između Sioranovog (o kom u knjizi ispisuje jedan od briljantnijih eseja)pesimizma, svakako nešto vedrije provinijencije sa jedne, i prijemčivosti, jednostavnosti, mudre pronicljivosti i intelektualnog racionalizma jednog Česlava Miloša sa druge strane.
Poezija kao iskustvo slobode
Značajno mesto u knjizi posvećeno je i poeziji (Zašto i dalje pišem poeziju) bilo da su u pitanju autopoetička razotkrivanja ili pak lucidna teoretisanja na temu njenog mesta i statusa u savremenom svetu. Kao intelektualna praksa poezija je okrenuta slobodnom čoveku, sklonom uosećavanju i istinskoj ljudskoj solidarnosti: Pesma je kao devojka na žurki koja se sa svima ljubi? Ne, pesma je kao tajna koju dele ljudi koji se nikada nisu ni upoznali (str.158). Kao takva, Poezija predstavlja jedan od poslednjih primera neutilitarnog, slobodnog mišljenja: Republikanci, pogotovo, žive u stalnoj brizi da neko iz sveta umetnosti ne potkopava religijske i porodične vrednosti naše zemlje. Sumnjičavi su prema pesnicima jer misled a su subverzivni, slobodni mislioci, seksualni manijaci i drogeraši (str.160). Nesnalaženje savremene kulture, koja još uvek ne nalazi adekvatan način pariranja ideološkim i tehnološkim izazovima i promenama današnjice, po Simiću uzrokovano je upravo manjkom (nedostatkom ili potpunim izostankom) poezije: ...Rekao bih da u Americi nema ničeg što više uliva nadu, niti ičeg zanimljivijeg, od njene poezije (str.162).
Umesto preporuke
Pisani u susret danu kada, zbog brige za vlastito duševno zdravlje, njihov autor sebe više neće moći da natera da čita novine i gleda televiziju, Simićeve eseje treba posmatrati i doživeti kao šansu za sticanje dubljih spoznaja i uvida u različite oblike ispoljavanja i manifestovanja svakodnevice kao neprekidne i često nerazlučive uzročno/posledične kopče između prošlosti, onoga što živimo danas i pretpostavljene budućnosti. Zbog navedenog, knjigu Gledaj dugo i netremice prvenstveno preporučujem ljudima od (demokratske) culture: introspektivnim, osetljivim i empatičnim čitaocima, intelektualno radoznalim i u svakom pogledu zainteresovanim za to: ko smo, gde smo (odakle dolazimo) i kuda idemo...
Pošto je ova vrsta knjiga u našoj kulturi prilično retka ona, bez sumnje, služi na čast njenom izdavaču. O autoru da i ne govorimo!
- Čarls Simić (Beograd, 1938), američki pesnik i esejista srpskog porekla. Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista. Najvažnije knjige pesama:Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974),Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982),Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990),Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996),Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008),Majstor prerušavanja (2010). Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003).
Najvažnije nagrade: Nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova nagrada, Nagrada “Edgar Alan Po”, Nagrada Američke akademije, Međunarodna Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada “Valas Stivens”, Nagrada Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, Medalja “Robert Frost” za životno delo u poeziji, Nagrada Vilček za umetnost i humanistiku.
Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije.
Stalni je kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. Živi u Stafordu, Nju Hempšir.
U izdanju Arhipelaga objavljeni su knjiga eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice(2008) i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu (2010).
- Biografija Čarlsa Simića preuzeta sa oficijelnog sajta IP Arhipelag.
*Tekst je preuzet sa bloga Nebojše Milenkovića

25.06.14 Vreme

Ima izuzetnih pesnika koji su isto tako dobri, ako ne i bolji esejisti, a pisanjem "klasične" proze ili se ne bave, ili zauzima marginalnije mesto u njihovim opusima; od savremenih srpskih, najpre mi na pamet pada Jovan Hristić. Ili su podjednako kao pesnici "jaki" ne kao esejisti – i opet: ne kao prozaici – nego kao dramatičari; tu mi, svakako pre Hristića, u sećanje dolazi Ljubomir Simović.
Čarls Simić (Charles Simic) je američki pesnik koji stvara na engleskom jeziku, ali mu je maternji srpski, sa kojeg i prevodi, i s narečenim i bezbrojnim drugim značajnim srpskim pesnicima dobro je upoznat. I biće da deli neke od njihovih autorskih svojstva, uostalom, prisutnih i kod mnogih drugih savremenih pesnika na svim jezicima... Elem, Simićev je esejistički opus, koji osim "klasične" esejistike podrazumeva i autobiografsku non-fiction prozu – naravno, u onoj meri u kojoj bilo kakva proza može da bude non-fiction – odavno etabliran kao nešto znatno više od "pratećeg", "dopunskog" ili čak "prigodnog", nečega što bi Pesnik, ko biva, imao stvarati u trenucima odmora od prave stvari, ili u raznim formalnim prigodama.
Gledaj dugo i netremice, nova zbirka Simićevih eseja – u ovom obliku, rekao bih, priređena ekskluzivno za srpsko tržište, ili barem u ovom izdanju nema naslova pretpostavljenog izvornika koji bi upućivao na drugačiji zaključak – dobro pokazuje zašto je tome tako. Simić nikada – ili tek izuzetno retko – ne piše iz inherentno pompezne pozicije "večnosti": njegovi tekstovi, gotovo odreda izvorno pisani za časopise, dakle "po narudžbi" ili po prirodi kolumnističkog ciklusa, otuda su neretko na rubu žurnalizma – što po sebi nije ni loše ni dobro – a ono što ih sa tog ruba vraća upravo je autorova sposobnost da se pozabavi javnim stvarima na izrazito ličan način iz kojeg progovara jedan autentičan svetonazor, pa zašto da ne i stanovito intimno iskustvo, ili pak da se o stvarima naizgled toliko "običnim" i ličnim da su gotovo privatne i mogućem čitaocu daleke, piše na način koji se dalekom, nepoznatom čitaocu otkriva kao nešto što ga se neposredno tiče i u čemu prepoznaje važne fragmente sopstvenih osećanja, strahova, stavova, opažanja, fascinacija, iritacija, iskustava. Ne rade li (dobri) pesnici i inače baš to? Naravno da rade. Bez toga bi pesništvo bilo ili propovednštvo ili solipsizam. U redu, neretko i jeste, ali to važi za ono i onakvo pesništvo koje je jako pripomoglo (auto)marginalizaciji poezije u XX i XXI veku.
Ova je kolekcija žanrovski raznorodnih tekstova podeljena na pet poglavlja, a dolepotpisanom je čitaocu najuzbudljivije ono prvo i najobimnije, "Zamke sećanja", nekovrsni nastavak ranijih Simićevih autobiografskih reminiscencija, pri čemuautobiografsko nikako ne treba poistovetiti s memoarskim; Simić je, naprotiv, i te kako uronjen (i) u sadašnjost, i njegovi su eseji utoliko i sjajan "autoportret umetnika u zrelosti"; deo te zrelosti – koja ama nikako nije tek puki zbir godina života – je baš i ta voljnost i umešnost da s, naizgled lako, piše o fenomenima epohe, ali i o sebi, svojim ritualima i svom životnom okruženju, bez ukočene pozetine živog spomenika, ali i bez lažnog samobičevanja ispod kojeg obično takođe izviruje podjarena taština. U poglavlju Vlastita kinoteka, Simić uranja u čaroliju filmske trake i ekranske kulture, ali i u svet snova, kao "kinoteke za jednog čoveka", čijih bezbroj maštovitih filmova niko nikada neće videti; u ovim tekstovima možda najviše dolazi do izražaja ono što samo izuzetan pesnik može da podari esejisti, pa makar njih dvojica obitavali u istom telu. U poglavlju Zbogom spokoju autor je eksplicitno politički angažovan, naravno, ako pod angažmanom ne podrazumevamo drukanje za ovu ili onu strukturu moći, nego za vrednosti do kojih drži, a za koje smatra da su ozbiljno ugrožene, i to pre svega u SAD. Jer, Amerika kako je Simić vidi, zemlja je u (pr)opadanju, a u takvom je stanju zato što se odrekla mnogo čega što je bilo deo njenih najboljih tradicija, ili sloboda za koje se naivno bilo pomislilo da su izvojevane jednom za svagda. Simićeva je pozicija, moglo bi se reći, izrazito levičarska, mnogo više nego što to liberalni anglosaksonski mejnstrim smatra zdravim, ali opet i sasvim, sasvim lišena nadriromantičarskih zastranjenja amnezične nostalgije za "onim socijalizmom"; neko ko je odrastao kao gladno dete u posleratnom Beogradu, i zatim s roditeljima utekao iz tog raja, na te fazone i fore ipak ne može pasti (mada ga to, opet, ne odvlači ni u onaj trivijalni mehanski antikomunizam, tako čest među ovdašnjom piščadi izvesne provenijencije). "Zimski filozofi" su kolekcija ogleda na različite teme, sa nekoliko briljantnih malih dragulja, poput eseja o nestaloj umetnosti pisanja razglednica, ili pak o Emilu Sioranu, fascinantnom i strašnom. Na koncu, tu je i nekoliko autopoetičkih i tekstova o mestu poezije u savremenom, da prostite, "kulturološkom pejzažu".
Ova se knjiga ne čita dugo, jer je obimom nevelika i guta se s pažnjom, ali zanetremice se uopšte ne treba brinuti, ako ste čitalac koji mari za nešto više od instant-podražaja i drugih adrenalinskih, veštački dosoljenih ili došećerenih produkata.

Teofil Pančić

15.03.14 Danas

U svojoj knjizi Dijagnoza - patriotizam, Nenad Veličković na jednom mestu piše, između ostalog, „Esej danas može biti sve, svaka mešavina ličnog i stručnog, poetičnog i logičnog, intimnog i dokumentarnog“. Eseji Čarlsa Simića (kako se to kaže, američkog pesnika srpskog porekla) sakupljeni u knjizi Gledaj dugo i netremice upravo se kreću teritorijom koju, krajnje široko, ograničava ova Veličkovićeva definicija.
Svi ovi tekstovi su - iako ih nije teško, makar grubo, međusobno klasifikovati u nekoliko grupa - obojeni tim specifičnim kontrapunktom između ličnog i javnog. Sudaraju se u ovim esejima ta dva sveta čija je krajnja linija razgraničenja zapravo linija ljudskog tela - tela koje nam je valjda najvalidniji dokaz da i sami postojimo u tom velikom svetu koji nas okružuje, ali i da u tom svetu imamo vlastitu posebnost. No, valjalo bi na ovom mestu objasniti podrobnije ovaj izraz „sudaranje“. Naime, nisu ti sudari uvek - pa, nisu čak ni najčešće - označitelji za nekakav sukob, disbalans, nerazumevanje između glasa koji pripoveda i sveta o kom se pripoveda. Naprotiv, Simić u ovoj knjizi pokazuje jednu gotovo dečju zadivljenost velikim svetom, mogućnostima koje taj svet nosi i svim sećanjima koje on, kao autor ovih nefikcionalnih tekstova, nosi o tom svetu. Međutim, to opet ne znači da autor govori iz nekakve naivne „al’ je lep ovaj svet“ perspektive, te naročito ne znači da mu je kritička oštrica tupa onda kada treba da bude najoštrija. Ne, njegova zadivljenost se ogleda u jednoj kunderijanskoj ljubavi prema sitnicama, prema artefaktima nesistematizovanog i neuređenog muzeja svakodnevice koja je, istina, efemerna i trošna, ali opet i sasvim neophodna. Simić ovim tekstovima gradi taj svoj privatni muzej koji je, ako ne otporan, ono barem suprotstavljen silovanjima velikih ideoloških i inih narativa.
Kao što smo već na jednom mestu rekli, eseje skupljene u ovoj knjizi je zaista moguće podeliti u nekoliko grupa - zapravo, na prvi pogled, ta podela je vrlo jasna i ona ide linijom poglavlja u knjizi. Tako se u prvoj glavi nalaze verovatno najintimističkiji tekstovi (nije ni čudo što to poglavlje nosi naslov Zamke sećanja); u drugom autor ispisuje nekoliko crtica o filmu, prvenstveno o nemom filmu i svom nostalgičnom odnosu prema njemu; zatim, u trećem poglavlju su tekstovi koji su dominantno političkog karaktera i bespoštedna su analiza SAD kroz prizmu svetske krize kapitalizma; eseji u četvrtoj glavi se uglavnom bave svojevrsnim preispitivanjem mogućnosti teksta i pisanja - bilo da Simić u njima analizira zaboravljenu veštinu pisanja razglednica, bilo da se bavi ranim radovima Emila Siorana; te, naposletku, u petom poglavlju autor prevashodno govori o svom višestrukom i mnogoznačnom odnosu prema poeziji koja je, ipak, dominantni tok njegovog književnog izražavanja.
No, iako na prvi pogled ovi tematski okviri deluju poprilično odvojeno, katkad i nedodirljivo, ono što ih vezuje je specifičan diskurs koji Simić osvaja svojim pisanjem - nazovimo ga diskursom „brige za stvarnog čoveka“. Šta to praktično znači? Simić tekstualno rezonuje kao da sve vreme ima na umu poznati uvid britanskog istoričara Tonija Džada, koji kaže da ako nas je XX vek ičemu naučio, to je da savršeni odgovori uvek donose stravične posledice. U tom ključu gledano, Simić ispred sveta ideja - pa, sledstveno tome, i ispred književnosti i ideologije - stavlja stvarnog čoveka, o njemu priča i njemu se, ponekad direktno, ponekad ne, i obraća. Iako je ideološki prostor u SAD još uvek dobrano opterećen svojevrsnom demonizacijom levice - te još uvek čitav niz pojmova vezanih za levi deo ideološkog spektra čeka ono što Markuze naziva „lingvističkom terapijom“ - Čarls Simić politički promišlja sa izrazito leve, socijalističke pozicije. Međutim, ovde dolazi do izražaja specifičnost njegovog levičarenja koja se, između ostalog, i ogleda u toj „brizi za stvarnog čoveka“. Dakle, za razliku od evropskih, bradatih instant levičara koji svoj svetonazor dokazuju papagajskim ponavljanjem simplifikovanih, antiglobalističkih parola (u koje svakako, kao možda i najfrekventnija, spada i parola o zloj Americi koju valja mrzeti - zašto? zato!), Simić piše izrazito kritičke tekstove o politici SAD, vrlo potkovane, ali i sa jednom dozom specifične zdrave sentimentalnosti. To je pogotovo vidljivo u tekstu koji, po našem sudu, zauzima centralno mesto u ovoj knjizi, a u pitanju je Dnevnik u kome autor - vešto balansirajući između potrebe da secira društvo, ali i potrebe da održava intimnu dnevničku formu - ispisuje kompoziciono briljantno osmišljenju ličnu kartu savremene Amerike. Naprosto, Simić jako dobro poznaje zajednicu koju kritikuje jer, zamislite, živi u njoj i njen je deo. U tom smislu, Amerika u njegovim tekstovima nije tek omraženi, zli entitet, zgodna mentalna projekcija nekakvog ludog ideološkog vulkana iz kog izbija neoliberalna lava koja kosi ostatak poštenog i iznenađenog sveta. Naprotiv, Amerika je za Simića vrlo stvarna zemlja u kojoj siromašni nemaju mogućnost da se leče, zemlja u kojoj svakog dana umiru javne biblioteke i zemlja čiji je politički sistem faktično u celini zavistan od interesa krupnog kapitala. Pisac razume „brige stvarnog čoveka“ jer mu je, sa jedne strane, stalo do budućnosti zajednice o kojoj piše, ali sa druge strane je i kao svoj mehanizam u pisanju razvio taj „nagon“ da priče usmerava na ljude, a ne na mentalne koncepte. I kada se odmaknemo od sfere Simićeve političke esejistike, pa se prebacimo na primer na dugački esej o ranim Sioranovim radovima, vidimo kako je Simiću stalo da Siorana „čoveka“ odbrani od njegovog mladalačkih, ideoloških zabluda.
Kundera na jednom mestu piše da u vreme kad je politika postala religija, roman vidi kao poslednji oblik ateizma. Čarls Simić ovom knjigom proširuje tu definiciju slavnog češkog pisca i na polje eseja, koji se pokazuje takođe zgodnom platformom za „ateizam“, zgodnom platformom za odbranu osnovnih ljudskih prava na čišćenje svakodnevice od ideoloških nanosa.

Boban Marjanović