23.08.03
Sreća kao izuzetak
O traumama modernog doba: Dušan Kecmanović
Ugledni psihijatar Dušan Kecmanović, koji je pre deset godina napustio Sarajevo, živi i radi u Sidneju, ali njegovo prisustvo se i te kako oseća u našoj sredini. Neumorno istražujući iz ugla psihijatrije aspekte zbivanja u savremenom društvu, ocenjujući i procenjujući efekte rata, etnonacionalizma, religije i, u krajnjem svođenju računa, mentalnog zdravlja i mogućnosti sreće u novom dobu, Dušan Kecmanović daje zanimljive i provokativne zaključke.
Prošle i ove godine, ovaj naučnik je u žiži i ljudi iz svoje struke, a i pažljivih čitalaca zbog vrlo inspirativnih knjiga: prvu, "Etnička vremena" je u ediciji "XX vek" objavio Ivan Čolović, dok je drugu, "Individualni ili društveni poremećaj", objavila "Prosveta" iz Niša. Ova druga knjiga posebno golica radoznalost, zbog neobičnog, poslednjeg , poglavlja u kojem autor odgovara na pitanje: da li je sreća psihički poremećaj?
o Vaša dijagnoza za većinu državnih zajednica formiranih posle raspada Druge Jugoslavije, uz krvoproliće koje ga je pratilo, jeste da su traumatizovana. Koje su glavne karakteristike takvih društava?
– Traumatizovana društva su ona društva u kojima ima veliki broj ljudi koji su na, u duševnom smislu, nezdrav način obradili traumu koju je doživela velika većina članova tog društva. Rat devedesetih godina prošloga veka predstavlja jednu takvu traumu za narode Druge Jugoslavije, odnosno pripadnike državnih zajednica formiranih nakon njenog raspada.
Pomenuću nekoliko obrazaca ponašanja, mišljenja i osećanja velikog broja članova jedne zajednice po kojima se ona prepoznaje kao traumatska. Među ljudima je, na primer, veoma rašireno ubeđenje da su oni u proteklom ratu (a, i inače!) bili samo i isključivo žrtva, slika i prilika nevinosti bez zaštite. Kao žrtve morali su započeti sukob, što će reći, braniti se; u sukobu su izvukli deblji kraj, a, kada se rat završio, prirodno, ispali su najveće žrtve. Oreol žrtve se neguje. Onaj ko predoči dokaze da žrtva nije samo žrtva doživljava se kao neprijatelj ili izdajnik, u svakom slučaju neko ko skrnavi uspomenu na naše žrtve, ko hoće da nas liši statusa žrtve do kojeg nam je toliko stalo.
Od obožavanja do prokletstva
Rašireno verovanje da se valja pripremati za osvetu dinamički je povezano sa gledanjem na sebe kao na samo i isključivo žrtvu. Dokle god smo mi samo žrtva, druga strana je krivac vredan svake osude, najprikladnija meta naše omraze. Oni koji su od nas napravili žrtvu uvek će biti krivi što kod nas ne ide dobro, što smo neuspešni i nevešti, politički ne mnogo mudri, nesložni, skloni lopovlucima svake vrste, i ne baš mnogo prosvećeni. Oni za koje verujemo da su razlog što smo žrtva biće krivi i kada se pokaže – a na kraju se uvek pokaže – da nismo onakvi kakvim bismo sebe želeli da predstavimo samim sebi i drugima.
Okrenutost prošlosti je još jedna karakteristika traumatizovanih društava. Kao predmet maltene opsesivne zaokupljenosti, prošlost se pojavljuje jednom kao objekt obožavanja, a drugi put kao naše prokletstvo. Jedan ili nekoliko perioda nacionalne – državne istorije prikazuju se kao vreme u kojem smo imali dovoljno razloga da budemo ponosni na sebe, ni suviše moćni da bismo izazivali zavist ili bojazan kod suseda, ni dovoljno slabi da bismo morali da sledimo diktat drugih. U ovom falsifikovanom obliku, prošlost se nameće kao izvor čežnje i nadahnuća, primer za ugled. Prošlost kao ideal budućnosti. Prošlosti, obično periodu koji je neposredno prethodio ovom poslednjem teškom iskušenju, traumatizovani se okreću i zato što su uvereni da u njoj leži razlog njihovog sadašnjeg nimalo zavidnog stanja. I opet se preteruje. Oni koji su politički obeležili nedavnu prošlost prikazuju se kao jedini krivci sadašnjeg stradanja. Kao da nisu svi participirali u oblikovanju prošlosti, ma kakva da je bila.
o Kako teku "izlečenja"?
– Prvo što treba da učini svako traumatizovano društvo jeste da se osvesti da je traumatizovano, a to, drugim rečima znači da postane svesno da su u njemu veoma raširene rečene i druge karakteristike traumatizovanog društva. Istovremeno treba afirmisati zdrave oblike obrade trauma, koja je, u osnovi, uvek trauma gubitka, bilo da se radi o gubitku najbližih, gubitku suvereniteta, gubitku dela teritorije, imovine ili gubitku države. I tu, na prvom koraku, uslovno rečeno, izlečenja javljaju se ozbiljne teškoće. Naime, iskrsava pitanje: ko će da pokrene rečeni proces osvešćivanja. Široke narodne mase, da se poslužim omiljenim terminom iz jednog drugog vremena, sigurno nisu rade da to učine. Oni pak koji predvode zajednicu, i onda kada shvataju neophodnost napuštanja maladaptivnog odnosa prema traumi, najčešće nisu spremni da se angažuju na osvetljavanju njegovih brojnih negativnih strana. Zašto? Zato što se boje da ne izgube glasove birača. Jednom, naime, kada počnu da se koriste i kada se "uhodaju", nezdravi oblici borbe protiv bolnog pritiska traume, kako na individualnom, tako i kolektivnom planu, teško se napuštaju. Oni postaju oblik življenja.
Suočavanje sa istinom
o Koje su konsekvence u budućim potezima ljudi u takvim društvima?
– Kada god su na nezdrav način obradili traumu, ljudi investiraju veliku količinu energije i vremena u održavanje, da ne kažem, praktikovanje tih nezdravih vidova obrade traume. Time su sve dalje od promene odnosa prema traumi. Hoću da kažem da tamo gde se na širokom planu upražnjavaju nezdravi oblici obrade traume ljudi vrlo teško mogu da se osveste koliki je njihov udeo u generisanju traume, ili barem okolnosti koje su dovele do ratnog sukoba. Zato takvo društvo rizikuje da se srazmerno brzo nađe u vrtlogu nekog novog međunarodnog sukoba ili građanskog rata.
o Kako ocenjujete poslednji rat na ovom prostoru? Kao ekspanzionistički, kao verski, ili kao mešavinu i jednog i drugog?
– Poslednji rat na ovom prostoru bio je pre svega etnonacionalistički, a to znači da je bio i ekspanzionistički i verski. Takvi su uostalom maltene svi, etnonacionalizmom inspirisani, sukobi. I secesija, koja je često deo etnonacionalističkih težnji, takođe je neka vrsta ekspanzije.
o Svi govore o katarzi, kao neophodnom suočavanju sa istinom i odgovornošću. Zašto bežimo od toga? Je li to samo naš, balkanski specifikum, ili i u svetu postoji ta boljka? Zar ne treba i Amerika i zemlje NATO da prođu kroz isti proces?
– Potreba suočavanja sa istinom i odgovornošću ne odnosi se, dakako, samo na narode zapadnog Balkana. Što se tiče Amerike, ona je, u novije vreme, preživela traumu i katarzu Vijetnama. Sadašnje američko društvo, mislim posle 11. septembra, ima neke karakteristike traumatizovanog društva, o kojima sam ranije govorio. Nema sumnje da je za Amerikance neophodno da se što pre oslobode maladaptivnih oblika obrade traume koju su preživeli. Radi samih sebe, a i ostalog sveta. Ako ste vašim pitanjem ciljali na bombardovanje Srbije od strane NATO-a predvođenog Amerikom, zemlje NATO-a i Amerika nisu ovo bombardovanje odnosno, uslovno rečeno, rat protiv Srbije iskusili kao gubitak, a bez gubitka nema doživljaja traume. Utoliko ne treba očekivati da rečene zemlje prođu kroz proces katarze u odnosu na ono što su učinile u Srbiji 1999. godine.
o Da li je, posle svega što preživljava čovečanstvo, sreća zaista psihički poremećaj?
– Po mnogim aspektima sreća liči na psihički poremećaj. Srećni ljudi su obično nekritični: sebe precenjuju a u drugima vide samo njihove dobre strane. Dalje, u svetlu određenja duševnog poremećaja kao proseka, sreća je abnormalna. Ona je pravi izuzetak. Većina ljudi je nikada ne iskusi, a oni manje nesrećni – vrlo retko. Depresivno raspoloženje koje se ocenjuje kao poremećeno može se izazvati određenim supstancama. To isto važi i za specifično povišeno raspoloženje koje je propratna pojava stanja sreće. Kao i duševnog bolesnika, okolina sretnog čoveka često doživljava kao nerazumnog i nerazumljivog. Ima ipak jedna bitna razlika između sreće i psihičkog poremećaja. Uprkos relativiziranju svega i svačega, posebno u okviru postmodernog mišljenja, duševni poremećaj je uvek i svugde negativno, a sreća pozitivno vrednovana.
Anđelka CVIJIĆ
01.01.00
Politika
02.02.2002.
Etnonacionalizam juče, danas i sutra
Postoji li nacionalni karakter
Ima li uopšte izlaza iz "začaranog kruga" međusobnog optuživanja bivših jugoslovenskih naroda? U knjizi "Etnička vremena" Dušan Kecmanović predlaže možda pravo rešenje pišući: "Ne govorim ni o praštanju ni o zaboravu, nego o potrebi da svaka strana počne da se navikava na to da nije samo ona žrtva"
Naš poznati i cenjeni psihijatar dr Dušan Kecmanović, koji je do 1992. godine bio redovni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Sarajevu, a od 1993. godine živi u Sidneju (u Australiji), napisao je uzbudljivu i provokativnu knjigu "Etnička vremena" (izdavač: "Biblioteka XX vek"), u kojoj svestrano analizira složen problem etnonacionalizma i etnonacionalista. Dušan Kecmanović se u ovoj knjizi pojavljuje u svojstvu svedoka ratnih događanja u BiH, opisujući na dramatičan način zbivanja u Sarajevu, kao i svoj egzodus iz tog grada, preko Zagreba i Budimpešte do Beograda, spretno preplićući ova svoja sugestivna kazivanja sa izlaganjima objektivnog naučnika, i to kada raspravlja o problemima kao što su: "Bolesni nismo, zdravi još manje", "Endemijski i epidemijski etnonacionalisti", ili "Etnički stereotipi u napisima hrvatskih i srpskih psihijatara", "O kolektivnoj krivici",šireći krugove osnovne teme: etnonacionalizam juče, danas i sutra.
Želeo bih odmah da odam priznanje autorovom trudu koji je na relativno malom broju stranica knjige, koristeći svoja velika znanja iz opšte antropologije, posebno psihologije, psihopatologije i sociopatologije, uspeo da osvetli, donekle uspešno i objasni, otkud etnonacionalizam, da li on počiva u genima ili je reaktivne prirode, kakva je i u čemu odgovornost naroda - znanja i tumačenja utemeljena na mučnim, a ubedljivim primerima ličnog, doživljenog iskustva u toku poslednjeg rata u Sarajevu i BiH.
Kakvo je biće čovek
U nemogućnosti da se u jednom kratkom prikazu osvrnem na većinu pitanja koja je Dušan Kecmanović u ovoj knjizi s pravom pokrenuo, zadržaću se na onim, mislim, najvažnijim, češće slažući se, ređe razilazeći se u odgovorima i zaključcima s njim, na teška postavljena pitanja, kao što su: da li su Srbi, Hrvati i Bošnjaci bili, u većini, skriveni etnonacionalisti i onda kada su naizgled mirno živeli i međusobno dobro komunicirali u bivšoj Jugoslaviji? Odakle provala tolike mržnje jednih prema drugima? Otkud toliko potpuno suprotnih "objašnjenja" uzroka i posledica rata kod, mahom, školovanih predstavnika sve tri narodnosti u BiH? Kako dalje, i sutra, i kada se složimo (zajedno sa autorom knjige) s tačnom primedbom Džordža Orvela: "Nacionalističke ljubavi i mržnje su deo psihološkog sklopa svakog od nas, sviđalo se to nama ili ne"?
Ovakvo Orvelovo posmatranje istorijskih zbivanja gledište je realnog pesimiste ili antropološkog skeptika, jer ono iznosi, po mojoj oceni, tri aksioma: 1) čovek je, u osnovi, ksenofobično biće (najvećma pagansko, mnogo manje starozavetno i najmanje novozavetno); 2) čovek je neobično sugestibilno i autosugestibilno biće koje u vremenu društvene krize i rata podleže kolektivnom, nasuprot individualnom mentalitetu i 3) čovek ima neodoljivu "prirodnu" potrebu da sopstveno zlo projicira u drugog (čoveka, porodicu, narod).
Vredan je svake pohvale ogroman trud psihijatra Dušana Kecmanovića da govori objektivno o proteklim događajima u Sarajevu u toku "bratskog" rata (jer "nema rata dok ne udari brat na brata"). Ova pohvala utoliko pre dolazi kada nam je poznato koliko su se srpski i hrvatski psihijatri, u saopštenjima i knjigama koje su pisali, pokazali pristrasnim, kada su prosuđivali i presuđivali protekle ratne strahote u bivšoj Jugoslaviji. Pitam se, ipak, da li je moguće da Dušan Kecmanović bude i ostane do kraja objektivan, a da ne izazove nepoverenje kod svojih slušalaca i čitalaca, u šta je mogao i sam, nažalost, da se uveri kada je u leto 2000. godine održao predavanje na tribini "Vijeća kongresa bošnjačkih intelektualaca" u Sarajevu, sa primamljivim, a izazovnim naslovom: "Nacionalista je uvek onaj drugi". Na osnovu pitanja koja su mu bila postavljena posle predavanja zaključak je bio (da li ga je Kecmanović i predvideo?) porazan: nismo mi krivi, nego oni drugi (Srbi, dakle).
Moćna, pokretačka snaga
Na novo izazovno pitanje autora - da li su etnonacionalisti normalni, njegov je odlučan odgovor da jesu. "Urođen ili stečen, grupni mentalitet ili potreba za pripadanjem jedna je od najmoćnijih pokretačkih snaga u čoveku". A zašto se onda etnonacionalizam, u ratno doba, pretvara u svoju groznu karikaturu? Kada mi to uopšte dobro živimo zajedno s ljudima raznih narodnosti i vera? Mislim, kada smo svi (ili većina) u ekonomskoj sigurnosti (primer evropskih zemalja
01.01.00
Nin
07.03.2002.
Anatomija etnonacionalizma
U svojoj novoj knjizi Dušan Kecmanović je pokazao kako i u istorijskoj realnosti etničko poseduje snažnu moć koja pod plaštom mitskog uspeva da diskredituje opcije racionalnog i logičnog rešenja aktuelnih problema
Etničke tenzije, međunacionalna netrpeljivost, mržnja i neprijateljstvo koji su obeležili višegodišnji građanski rat i rušenje prethodne Jugoslavije, izraženi su i u pristrasnoj intelektualnoj polarizaciji koja je zamagljivala adekvatno i objektivno sagledavanje bolnog procesa ratnih stradanja. Jedna od tada, najizazovnijih tema odnosila se i na pitanje nacionalnog karaktera. U napisima pojedinih hrvatskih i srpskih psihijatara Kecmanović pokazuje kako je etnocentrička pozicija, izražena u pristrasnom isticanju pozitivnih stavova prema pripadnicima sopstvenog roda i ekstremno negativnih stavova prema protivničkoj etnonacionalnoj zajednici, zasnovana na etničkim predrasudama i stereotipima koji su postali socijalno veoma važni u vreme etnonacionalizma. Zato su u tim vremenima posebno cenjeni oni koji stvaraju i šire etničke predrasude čije preovladavanje u javnom mišljenju smanjuje mogućnost kritičke reakcije i praktično svodi na neznatan broj pojedince spremne da dignu svoj glas protiv ovih predrasuda.
Dušan Kecmanović je jedan od retkih naučnika i intelektualaca koji je uprkos životnoj traumi ratnog izbeglice iz sarajevskog pakla uspeo da sačuva pribranost duha i svoja razmatranja iznese autorski autentično, naučno ubedljivo i ljudski potresno. Brojnim stručnim knjigama, studijama i člancima Kecmanović je stekao ugled jednog od naših vodećih psihijatara. Njegova najnovija knjiga Etnička vremena, objavljena u Biblioteci "XX vek" krajem prošle 2001. godine, predstavlja zbirku dvadesetak članaka posvećenih psihološkom razmatranju veoma različitih aspekata fenomena etnonacionalizma.
Ispoljavanje nevidljivog
Neuspešno konstituisanje jugoslovenske nacije i očuvanje nekadašnje Jugoslavije samo su još jednom na ovom prostoru Balkana aktuelizovali prošlost koja se u svojoj dugotrajnosti iskazala u negativnom vidu etničkih sukoba. Zato etničko vreme predstavlja onaj segment kolektivnog postojanja u savremenom dobu koji zbog civilizacijske regresije ima izrazito negativno kulturno i sociopolitičko značenje.
U tom vremenu obeleženom dubokom krizom svih drugih vrednosti, etničko postaje sudbinsko određenje ne samo kolektiva već i svakog pojedinca. Međutim, ono što je čudno i paradoksalno, ističe Kecmanović, ovu tako važnu karakteristiku čoveka praktično je nemoguće jasno, ubedljivo i materijalno dokazati, jer osećanje i verovanje u pripadnost određenoj zajednici spada u nevidljivi, subjektivni svet pojedinca. Ipak, odnos pripadnika jedne prema članovima druge etničke zajednice praktično je nepogrešiv, budući da su u vreme zajedništva koje je prethodilo građanskom ratu oni već znali svoje buduće žrtve koji su svoj identitet iskazivali uobičajenim životom.
Izvučen iz uobičajene životne realnosti, pojedinac je postao plen onih viših predstava za čije je ostvarenje bio spreman da se žrtvuje. Vreme oskudice i duhovnog siromaštva, karakteristično za kraj osamdesetih i početak devedesetih u Jugoslaviji, pojačalo je potrebu za verom i verovanjem u više vrednosti koje transcendiraju stvarnost. Posebno vezivan za etnonacionalne pokrete, verski zanos je smanjivao samokritičnost i potiskivao razum. U prelaznom periodu, kada je nestajala stara vlast, a nova se još nije uspostavila, vera je postala egzistencijalno uporište pojedincu i kolektivu koji su u strahu od neizvesnosti ostali bez dotadašnjih životnih oslonaca.
Duševno zdravlje
Osvetljavanjem inverznog nacionalizma, kao i rezultatima razmatranja posvećenim endemskom i epidemijskom etnonacionalizmu, reaktivnom nacionalizmu, individualnom i kolektivnom u etnonacionalizmu, Kecmanović vrši svojevrsnu anatomiju složenog fenomena etnonacionalizma, doprinoseći adekvatnijem sagledavanju i razumevanju njegovih najbitnijih aspekata.
U vremenu kada etnički identitet postaje važna odrednica i kada je ponašanje većine obeleženo etnički, pojedinac se, zarad osećanja sigurnosti ali i moći, odriče svog individualiteta. Ukoliko se više pridržava tih kolektivnih normi, utoliko više on i gubi osećaj lične odgovornosti i moralnosti. Spremnost da se olako izvrše i najveći zločini zbog navodne odbrane kolektivnih nacionalnih interesa, otkriva poraznu činjenicu o stanju duševnog zdravlja njihovih aktera u poslednjoj dekadi na prostoru druge Jugoslavije. Nastojeći da odgovori na pitanje kakvo je bilo njihovo duševno zdravlje u tim etničkim vremenima, Kecmanović ističe da većina ljudi nije bila bolesna, ali je zdrava - bila još manje.
Nedovoljno duševno zdravlje se pokazuje kao adekvatan okvir za tumačenje olakog podleganja većine nacionalističkim iskušenjima. Odsustvo zakona i straha od kazne za njegovo kršenje poništili su uslove civilizovanog ponašanja i otvorili Pandorinu kutiju divljačkog i nekontrolisanog činjenja zla.
U svojoj novoj knjizi Dušan Kecmanović je pokazao kako i u istorijskoj realnosti etničko poseduje snažnu moć koja pod plaštom mitskog, uspeva da diskredituje opcije racionalnog i logičnog rešenja aktuelnih problema. Etnička vremena su svojevrstan uvod u beskrajan lavirint zla u kome je tamna strana homo balkanicusa doprinela potpunom pomračenju njegove ljudskosti. Napisana na osnovu neposrednog ličnog iskustva, Kecmanovićeva knjiga Etnička vremena doprinosi osvetljavanju tih mračnih laguma nedavne balkanske istorije.
BOJAN JOVANOVIĆ
