Cene i proizvodnja

04.10.08 Danas

Austrijska teorija privrednih ciklusa delo je druge generacije Austrijanaca – Ludviga fon Mizesa i Fridriha fon Hajeka (između ostalog, za doprinos u ovoj oblasti Hajek je nagrađen Nobelovom nagradom za ekonomiju 1974. godine, zajedno sa švedskim ekonomistom Gunarom Mirdalom). Tridesetih godina Hajek je pozvan u London da studentima i nastavnicima predstavi austrijsku teoriju privrednih ciklusa. Ova predavanja objavljena su u knjizi "Cene i proizvodnja".
Šumpeter je primetio da do tada nijedna strogo teorijska knjiga nije naišla na tako dobar prijem. Knjigu čine četiri predavanja: Razvoj teorije o uticaju novca na cene i proizvodnju; Uslovi ravnoteže između tražnje za potrošačkim i proizvođačkim dobrima; Delovanje mehanizma cena tokom kreditnog ciklusa; Argumenti za i protiv „elastične“ količine novca u opticaju. Prevod na naš jezik rađen je prema drugom engleskom izdanju u koje je Hajek uključio odgovor kritičarima.
Hajek posebno naglašava razliku u poziciji austrijske škole u odnosu na kvantitativnu teoriju novca. On naglašava činjenicu da sa promenom količine novca u opticaju dolazi do promene ne samo opšteg nivoa cena već i do promene relativnih cena, a samim tim i do promene strukture proizvodnje. Hajek najpre definiše uslove ravnoteže, a onda objašnjava kako se ona narušava i ponovo uspostavlja. Ravnoteža koju on ima u vidu podrazumeva usklađen odnos između tražnje za potrošačkim dobrima i tražnje za proizvođačkim dobrima (i usklađen odnos njihovih cena). Svako narušavanje ovog odnosa dovodi do promena u strukturi proizvodnje, odnosno rečeno Hajekovom terminologijom, dovodi do „produženja“ ili „skraćenja“ procesa proizvodnje. Svaki relativni porast tražnje za proizvodnim sredstvima („proizvođačkim dobrima“) izazvaće „produženje“ proizvodnog procesa, a svaki relativni porast tražnje za potrošačkim dobrima imaće za posledicu „skraćenje“ proizvodnog procesa.
Ako dolazi do dobrovoljnog rasta štednje, znači da je promenjena vremenska preferencija pojedinaca, to jest da su oni orijentisani u većoj meri na budućnost (odriču se dela potrošnje danas da bi trošili više u budućnosti). Porast štednje signalizira preduzetnicima, posredstvom pada kamatne stope, da su potrošači manje usmereni na potrošačka dobra i da su spremni da duže čekaju na potrošnju. Takav signal podstiče prebacivanje resursa u udaljenije stadijume proizvodnje. Dodatna štednja dovodi do prebacivanja dela faktora proizvodnje, prethodno zaposlenih u proizvodnji potrošačkih dobara, u proizvodnju proizvođačkih (kapitalnih) dobara. Produženje procesa priozvodnje izvedeno na ovaj način jeste održivo.
Problem se pojavljuje kada se finansiranje „dužeg“ procesa proizvodnje obavlja na drugi način – monetarnim injekcijama. Usled kreditne ekspanzije dolazi do promene kamatne stope, ali iza toga ovog puta ne stoji promena stope vremenske preferencije – već je sniženje kamatne stope veštački izazvano. Snižena kamatna stopa, koja ne odgovora promeni preferencija potrošača u njihovom izboru između potrošnje i štednje, ne izaziva samo problem „preteranog investiranja“, već i problem „pogrešnog investiranja“. Naime, niža kamatna stopa podstiče ne samo investicije na račun potrošnje već i određene tipove investicija na račun drugih. Daje se prednost trajnijim u odnosu na manje trajna kapitalna dobra, a pored toga, kapitalna dobra se koriste u dužim („zaobilaznijim“ u Bem-Baverkovom smislu) proizvodnim procesima. S obzirom na to da je pokrenut veći broj dugoročnih proizvodnih procesa nego što odgovara dobrovoljnoj štednji, raspoloživi resursi nisu dovoljni da se takvo stanje trajno održi. Privreda se mora prilagoditi realnom stanju i upravo ta faza prilagođavanja i odbacivanja ekonomski nezasnovanih projekata predstavlja depresiju. Država dodatnim kreditima u takvoj situaciji može proces prilagođavanja samo da odgodi, a da probleme uveća.
Austrijanci su bili među malom grupom ekonomista koja je predvidela velike privredne probleme koji će se pojaviti tridesetih godina prošlog veka. Reč je, bez ikakve sumnje, o klasičnom delu kada je austrijska teorija privrednih ciklusa u pitanju. Bilo kakvo ozbiljnije proučavanje austrijske teorije privrednih ciklusa je bez ove knjige nezamislivo.

Božo Stojanović