Nasuprot proročanstvu

16.05.09

Oslobođenje

Vida Ognjenović, beogradska književnica, pozorišna rediteljka i ambasadorka Srbije u Danskoj govori za Oslobođenje o svojoj najnovijoj zbirci eseja Nasuprot proročanstvu, o tome kako se oseća kao književna junakinja, o jednom putovanju u Novi Sad sa Danilom Kišom i Mirkom Kovačem, te operskom libretu o Milevi Ajnštajn koji trenutno piše

Literatura je najpouzdaniji vodič

U najnovijoj knjizi poznate beogradske književnice i pozorišne rediteljke Vide Ognjenović sa naslovom Nasuprot proročanstvu nalazi se tridesetak eseja. Tematski različiti eseji sakupljeni u knjizi koju je objavila beogradska izdavačka kuća Arhipelag upućuju na svestranost spisateljice koja pored toga što piše romane (Kuća mrtvih mirisa, Preljubnici), pripovetke (Otrovno mleko maslačka, Stari sat, Najlepše pripovetke, Prava adresa, eseje, studije (Strah od scenske raprave, Šekspiromanja) i drame (Melanholične drame, Kanjoš Macedonović, Devojka modre kose, Setne komedije, Mileva Ajnštajn, Jegorov put, Don Krsto...), pripada i redu najvažnijih srpskih pozorišnih reditelja. Vida Ognejnović prevodi sa engleskog i nemačkog jezika. Bila je ambasadorka Srbije i Crne Gore u Norveškoj, a trenutno je ambasadorka Srbije u Danskoj i potpredsednica Demokratske stranke.
Gospođo Ognjenović, razgovarali smo nekoliko puta, ali uvek zaboravim da vas pitam da li znate da ste „junakinja“ priče Spas Borivoja Adaševića, talentovanog prozaiste mlađe generacije?  

Ne, nisam to znala. Čitala sam njegovu priču o nekom Rusu, V.G. Feđinu. Ova, o kojoj govorite mi je očigledno promakla. U pozorištu vole da kažu da uloge biraju glumce, a ne obrnuto, možda i književne teme tako rade, biraju pisce. Eto vidite, ja sam kao, kako kažete, junakinja te priče, napravila dobar izbor, zar ne. Mislim da će mi biti zanimljivo u prozi tako senzibilnog pisca kao što je Adašević. On piše hrabro, bez one steroidno nabildovane agresije i pomodno umišljenog otpora prema svemu izvan sebe, što je odlika početništva. Nadam se da nisam loše prošla, a? 

Glavni junak te priče, melanholični usamljenik, trpi, kako kaže, gotovo umire od usamljenosti dok luta po knjižarama, tražeći neki duhovni smisao...

A šta, ja se nisam plasirala kao glavna junakinja priče? 

U jednom trenutku, iz bunila ga budi, citiram: „ženski glas sa radija, blagotvoran i isceliteljski - glas Vide Ognjenović“. Vi - tojest sada već književna junakinja sa vašim imenom, govori povodom dobijanja Andrićeve nagrade. Priča Vide Ognjenović sa radija o „susretu“ sa Ivom Andrićem u knjižari Književne zadruge stapa se sa storijom pripovedača. Priča o Andrićevoj usamljenosti, samoći, ćutanju, koja se transponuje kroz vaš glas sa radija do junaka priče - i dolazi mu kao spas, izbavljenje, katarza...

Da, govorila sam tada, na dodeli nagrade, ono što zaista mislim, da je kruženje emocija i ideja koje zatvaramo u knjigu mnogo intenzivnije od naboja našeg negatorskog cinizma. U stvari, govorila sam o tome da knjige imaju svoju paralelnu sudbinu koju same tvore za sebe. I rekla sam, a to često ponavljam, da imam veliko poverenja u  taj pomalo mistični uticaj knjige, jer ona deluje na čitaoca direktno, usta na usta, jedan na jedan. Taj uticaj daleko nadilazi kreštanje providnih trikova tiražne književne estrade, koja špekuliše izvanknjiževnim mamcima za publiku. Mora da smo i čitaocima i nečitaocima dosadili stalnim lamenatcijama o tome kako je književnost izgubila bitku sa zabavljačkim kičem i propagandnim provokacijama. Naprotiv, smatram da je to poređenje besmisleno. Pošto kao i obično, na dodelama književnih nagrada sede uglavnom knjigomanijaci moje vrste, niko mi tada nije protivrečio...  

Zaista je magičan vaš opis Andrića u tom antikvarijatu. Čim je izašao, vi ste otišli i uzeli  knjigu koju je on trenutak ranije prelistavao. Zbirka pesama Hansa Kristijana Morgenšterna: Meine liebe ist Gross wie die weite Welt (Moja je ljubav velika kao široki svet). Sa kojim se sve knjigama preplitala vaša „sudbina“ - kako bi izgledao taj magični spisak knjiga? 

Moj odnos prema knjigama ni u mojoj životnoj lektiri, ni u biblioteci, ni u mislima nije tako sređen i uredan, nego je više manijakalan, kao što sam rekla maločas. Ima knjiga koje nikad nisam dočitala, a uporno ih držim u biblioteci, jer nikad se ne zna kad ću se na koju ponovo ustremiti. Mnogo je više onih koje često ponovo prelistavam, ponekad u knjižarama, ili na sedeljkama kod prijatelja, prevrćući po njihovoj biblioteci. Proverim neki navod kojeg često upotrebljavam, ili onako listam, tražeći poznate pasuse, da proverim da li me divljenje i dalje drži. Jedan moj prijatelj kaže da on ne živi u svakidašnjici, ne stanuje u svom tesnom stanu, već u knjigama, gde mu je prostrano i široko. Potpuno ga razumem i podržavam u tome. Spisak knjiga, kažete, kako da ga sastavim, teško da bih mogla. Prilikom skorašnje selidbe, bila sam čvrsto rešila da veliki broj knjiga poklonim raznim bibliotekama. Instalirala sam nekoliko kutija i u njih odlagala knjige koje mi više nisu potrebne. Ponovila sam trijažu pre no što su paketi otpremljeni i skoro svaku treću knjigu vratila na police. U gimnazijskim danima, koje inače smatram vremenom buđenja svoje književne svesti, čitala sam sve što mi je dolazilo pod ruku, od proze, poezije, drama,  rečnika, leksikona, starih enciklopedija, do Bremove knjige Život životinja, ili tada popularne naučne fantastike. Moja generacija je naraštaj čitača, nama je literatura bila najpouzdaniji vodič kroz svet nepoznatog. Interneta još nije bilo, televizija u početnoj fazi, a filmovi u to vreme ipak strogo kontrolisani. Ako bi trebalo da sastavim listu knjiga koje su žestoko uticale na nas, mislim na sebe i svoje vršnjake koji su se zanimali za literaturu, na njoj bi se morali naći Kami i Sartr i to u vrhu. Dolazak Sartra u Beograd je za nas bio događaj ravan kasnijim gostovanjima vrhunskih rok zvezda. 

Sadržaj knjige Nasuprot proročanstvu upućuje na vašu svestranost. Pišete o caru Edipu, o Boži Koprivici, o Jaokimu Vujiću, o Dušanu Makavejevu ili Desimiru Tošiću...

Kakva svestranost, to je čista nervoza. To je moja neurotična potreba za stalnim izmeštanjem, za intervencijama, preuređenjem. Ništa me tako ne straši i ne uznemirava kao pomisao na monotonu uigranu rutinu kojoj je sve striktno raspoređeno. A pišem o ljudima čije me ličnosti i ideje zanimaju.   

Knjigu zatvara esej, ili pre priča u kojoj opisujete kako ste se jedne nedelje (tromo nedeljno popodne), sredinom sedamdesetih, uputili na popodnevni izlet u Novi Sad sa Danilom Kišom i Mirkom Kovačem. Dok ste još bili u Beogradu, stojeći pred semaforom, posmatrali ste iz automobila đake na ekskurziji u Beogradu - Kovač je sebe prepoznao u jednom dečaku koji prelazi ulicu.

Da, bilo je to naše putovanje protiv julske dosade u pregrejanom Beogradu. Božo Koprivica je taj moj tekst nazvao putovanjem u posetu Šereš Režeu, pevaču čuvenog šlagera: Tužna je nedelja koji je inače lajtmotiv toga našeg dana. I jeste u neku ruku bilo tako. Išli smo mu u posetu i što je najglavnije, našli smo ga u atmosferi nedeljne, popodnevne tromosti vojvođanske prestonice na julskoj vrelini. Šta da vam kažem, divno sam se družila sa tom dvojicom velikih pisaca, sjajnih ljudi i nežnih i odanih prijatelja, koji mi mnogo nedostaju. Ovaj esej kojeg ste nazvali pričom, napisala sam za Zbornik radova o Kišu, povodom sedamdesetogodišnjice njegovog rođenja. Naravno, u sećanju su mi naši zajednički doživljaji kao da mi se događaju sada, ali nisam u stanju da ih prepričavam. Zato valjda što su mi to bliske, drage uspomene, čuvam ih, ne mogu da zamislim da po njima preturam kao po kakvom starom ormanu.

U tekstu sa naslovom Imena cveća pišete o posetama Borislavu Pekiću, „piscu-baštovanu“. Zajedno gledate buket cveća, a Pekić, kao da u glavi nosu enciklopediju-botaniku, nabraja sve moguće vrste i podvrste cveća. Pomenuli smo magično preplitanje sudbina i knjiga, međutim, čini se da je Pekić živeo u svojim knjigama, da je stavio sudbinu između korica svojih romana? 

Jeste, on je stvarajući svoje knjige, bildovao i svoju spisateljsku pojavu, svoju biografiju. Uz monumentalno obrazovanje i skoro naučničku akribiju s kojom je skupljao i obrađivao svaki podatak, on je zaista delovao kao kakav srednjevekovni alhemičar koji traga za idealnim hemijskim sastavom. 

Nedavno je izašlo novo izdanje Otrovnog mleka maslačka. Pišete novu proznu knjigu?              

Nemam šta da kažem na tu temu. Nešto kucukam u kompjuter, šta će da ispadne, videćemo. Zasad najviše radi tipka na kojoj piše: delete. 

Bili ste ambasador Srbije i Crne Gore u Norveškoj, sada ste ambasador Srbije u Danskoj. Ambasada i pisac - rekli bismo da je to odnos u kome ima nekakve magije. Kako će izgledati ili kako bi izgledale vaše Embahade? 

Nisu današnje ambasade tako pitoreskne i knjigogenične kao one u vreme  Crnjanskog i Andrića. Napisala sam knjigu Putovanje u putopis, ne da opišem svoje ambasadorske doživljaje, već upisujući se u knjigu Isidore Sekulić: Pisma iz Norveške. Bila sam istinski ponuka frapantnim putopisnim iskustvom književnice koja je Norvešku posetila početkom dvadesetog veka. Za tih svojih slobodno mogu reći, istraživačkih šest meseci, uspela je da pronikne i protumači tolike značajne činjenice o toj zemlji, da se njena knjiga i danas može upotrebljavati kao vodič kroz kulturu, istoriju i tradicionalno nasledje te zemlje. To jedan pravi putopisni roman o Norveškoj. 

Zašto vas najviše nervira pitanje: šta je ono na čemu trenutno radite ili šta je ono što planirate?

Pokušavam da napišem operski libreto za kompozitorku Aleksandru Vrebalov, koja živi u Njujorku i radi sjajne stvari. Naručuju joj i izvode radove najbolji orkestri u Americi i kod nas, predaje na dobrim univerzitetima, osniva kompozitorske grupe... E, Novosadska opera je od nje naručuila operu o Milevi Ajnštajn, a od mene libreto, po mojoj istoimenoj drami. Sad, nadam se da ona neće pročitati ovaj intervju, jer opako kasnim s nacrtom i prvom rukom libreta.  Aleksandra ima odlične ideje za muziku, pa bih htela da i tekst bude u nekom drugačijem ključu od libreta koje sam pročitala da se upoznam sa tom vrstom dramske forme. 

O Sarajevu
Moje sećanje na Sarajevo je vezano za studentska putovanja kući, vozom iz Beograda, sa presedanjem iz motornog u putnički preko Huma i Trebinja za Nikšić. Kasnije za MESS, festival na koji smo hrlili kao na najvažniju pozorišnu svetkovinu. Predstave, aplauzi, divne večeri uz tufahije u hotelu Evropa, ili u restoranima na Baš čaršiji, sa kolegama iz raznih pozorišta, malo spavanja, mnogo priče i smeha. Zlatan venac za Mefista dao mi je žiri kojim je predsedavao Slobodan Šnajder. Dakle, maturirala sam, Stari, a, pitam ga kad sam doputovala sa glumcem Petrom Kraljem koji je zlatan venac dobio za naslovnu ulogu u istoj predstavi. Ne, ovo ti je bio ispit za postdiplomske, kaže on. Drago mi je da je taj festival obnovljen.   

Mića Vujičić

30.11.07

Svoju moć vidim najpre kao brzinu mišljenja i zapažanja, kao relativnu radnu izdržljivost, striktno poštovanje moralnog koda, a zatim i kao smisao za humor, a to, priznajte, nisu zanemarive moći
Ovo je njena godina. Nove knjige, nova drama, nove režije i nagrade. Premijera Don Krsta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odnosno na Budva teatru, premijera Cara Edipa u Narodnom pozorištu, laureat nagrade Milica Stojadinović Srpkinja, zatim godišnje nagrade Narodnog pozorišta za Cara Edipa, tri nove knjige: Don Krsto (drama), Prava adresa (izabrane i nove pripovetke), Nasuprot proročanstvu (eseji). Uz sve to idu obaveze profesorke na Akademiji u Novom Sadu, predsednice srpskog PEN-centra, potpredsednice Demokratske stranke, a uskoro odlazi na mesto ambasadorke, u Kopenhagen (Danska). Čini se nekako neminovnim da je na početku ovog razgovora pitamo:

Da li je to ono što ste želeli u životu, u karijeri? Tačnije, je li to ostvarenje snova nekadašnjeg diplomiranog reditelja i profesora književnosti?

- Ne bih rekla da je sve to što ste ovde pobrojali, bilo tada u mojim željama i planovima tako lepo formulisano i spakovano. Studirajući te, kako se govorilo, fakultete bez neke sigurnije nade za zaposlenje, mi smo se već kao studenti, nekako unapred marginalizovali. Na sve smo, pa i na takozvanu karijeru, gledali pomalo iskosa.
Verujem da ste i vi prošli kroz tu fazu. Naše kolege sa tehničkih struka, kao i pravnici, ili ekonomisti, znali su koje laboratorije, koje mašine, računari, crtaći stolovi, sudnice, ogledna polja, ili instituti odgovaraju njihovim fakultetskim opredeljenjima, a mi sa umetničkih i humanističkih smo tumarali unaokolo, uobraženi u svom jurišu ka nepoznatom i neizvesnom svetu metafora, ne pokušavajući ni da se zapitamo kuda, kako i zašto. Hteli smo nešto da dostignemo, ne trudeći se da baš tačno odredimo šta, možda i zato što je to čemu smo težili bilo upravo s naše strane krajnje hiperbolizovano, i zato samo u našem mladalačkom neznanju bilo dosegljivo. Zato se, naprosto, nismo ni trudili da odgovorimo na pitanje šta, jer bi to podrazumevalo da znamo i kako, što bi u to vreme koje smo uglavnom trošili na poricanje svega što nam je prethodilo, bilo izrugano kao malograđanska kapitulacija pred komforom i izlizanim modelima.
Na studije Svetske književnosti došla sam da naučim da pišem kao Alber Kami, jer sam bila prosto zaluđena pokretom egzistencijalizma. Za mene je Merso bio književni junak kojim je izražen esencijalni bunt moje generacije, jer smo mi smatrali da su otuđenje jedinke u društvu i činjenica da je čovek u stvari stranac u svetu, stožerne književne teme i pitanja svih pitanja. Na pozorišnu režiju sam se upisala pod uticajem tada, po mom i ne samo mom mišljenju, magičnih predstava reditelja Jovana Putnika, koji mi je bio i profesor na Akademiji.

Eto, niti danas pišem kao Kami, niti režiram kao Jovan Putnik, što znači da mi se snovi nisu ostvarili, ali to ne znači ni da sam sasvim izneverila svoje tadašnje uzore.
Kada ste nabroje sve vaše funkcije, sve vaše delanje u našoj kulturi, politici i diplomatiji, može se zaključiti da ste vi moćna žena. Kako vidite sopstvenu moć?

- Vidim je najpre kao brzinu mišljenja i zapažanja, kao relativnu radnu izdržljivost, striktno poštovanje moralnog koda, a zatim i kao smisao za humor, a to, priznajte, nisu zanemarive moći. Nemam, međutim, ni moć vidovitosti, a volela bih da je imam, ni moć da vidam neke bolesti, a na obe ove moći bi me obavezivalo moje ime, ako poverujemo u latinsku izreku: nomen est omen.
Inače, jasno mi je da je moć kod nas izraz pisan crvenim slovom u svakidašnjem rečniku, kao praznik u kalendaru, a označava veliku prednost koja proizlazi iz nadređenosti, bilo da se ona obezbeđuje novcem, funkcijom, ili kakvim drugim povlaštenim položajem. Ona se, međutim, ređe, ili nikad, ne prepoznaje ni kao izraziti kreativni dar, ni kao naročita sposobnost, recimo apsolutni sluh, ili inovativni poriv i doprinos, već mahom kao mogućnost neprikosnovene arbitraže u društvenom životu. Nasuprot poverenju u dobre ideje i u istraživanje načina da one prorade, mi se tradicionalno uzdamo u hiperbolu moći. Kažem hiperbolu, jer kad se u našem žargonu kaže da je neko moćan, obično se misli se da je u njegovim rukama ključ od svakog važnijeg da i svakog ne. Nažalost, ni pobune nisu uvek protiv takve vrste moći, već protiv njenog trenutnog nosioca, tako da smene ne znače i promenu samog odnosa.
Takvu moć, čak i kad bih verovala u njenu moralnu opravdanost, a to nije slučaj, razume se, nemam. Smatram da nijedna funkcija ne sme da se hrani i održava sama sobom. Postoje, naravno, pozicije u vlasti koje nose značajna ovlašćenja, što ujedno znači i veliki broj obaveza, ali sve to treba da je sankcionisano tako da je krajnji učinak rezultat široko prihvaćenog plana i proučene strategije, a ne incident moći koja se permanentno manifestuje kao preki sud. Zaista mislim da su ti termini moć i moćnici pomalo zastareli u svom značenju.
Na sreću, nisam nikad težila da sopstvenim primerom imalo doprinesem njihovoj afirmaciji, ili obnovi.

Svoj dramski ciklus ovog leta ste krunisali dramom “Don Krsto”, koja govori o jednom nadarenom primorcu iz Crne Gore koji beži iz skučenosti i svakidašnjice malog mesta u “veliki svet”. Ali to nije sreća i on opet priželjkuje monotoniju iz koje je pobegao. Kako, u skladu sa svojom dramom, doživljavate svoj životni izgon od Dubočaka, preko Sremskih Karlovaca, do Beograda?

- Da, u drami Don Krsto istraživala sam donekle i tu često obrađivanu, ali ipak neiscrpnu temu nostalgije. Poznajem čoveka iz naših krajeva koji živi na nordijskom severu i žali se na sterilnu čistoću grada u kojem stanuje. Sanjam beogradsku vrevu, metež pijace, najlon kese koje raznosi vetar i veša ih na krošnje drveća i probudim se sa osmehom. A od čega ste pobegli?, pitam ga u šali. Pa, pomalo i od toga, smeši se on.
U nekim delovima u inače malom broju sačuvanih spisa Krsta Ivanovića, iz Venecije, provlači se i nostalgična intonacija, ili sam je ja možda učitala. Ta, nama tako svojstvena i poznata čežnja za onim što je prošlo, iz čega smo milom, ili silom izmešteni, bilo da je to predeo, društvo, ili ljubavna veza, to osećanje žudnje čak i za onim od čega smo jednom pobegli, kod njega se najpre čita kao izvesni otpor prema sredini u koju je izbegao. Zanimalo me to njegovo prigovaranje Mlečanima da su previše okrenuti zabavi, da u svojoj omiljenoj umetnosti, operi, traže samo površna golicanja svoje frivolnosti, a da ih svako ozbiljnije poniranje u poetsku suštinu zamara. Analizirajući njemu savremene ideje, ličnosti i događaje i poredeći ih sa njegovim gledištem o njima, shvatila sam da se on, bežeći od neumitnog rezona zrelosti, od skepse i razočarenja, zapravo u mislima panično vraćao u svoju mladost. Bežao je od strogosti poznih godina, u ranije doba nesputane radoznalosti, energije, mašte i sanjarenja o nepoznatom svetu.
Sopstveni primer mi u tome nije mogao biti baš neka inspiracija. Moje pamćenje iz detinjstva ne obuhvata mesto mojeg rođenja, već počinje u Vojvodini, kud sam sa rodbinom preseljena kao dete. Tako da tu promenu ne mogu smatrati ni izbeglištvom, ni izgonom, jer je moje učešće u tome bilo pasivno. Dubočke, kao rodno selo, otkrila sam tek kasnije, kao srednjoškolka i naknadno sam se srodila s njim, a Vrbas i Sremski Karlovci su gradovi mojeg školovanja, pri čemu ovo drugo smatram užim zavičajem svih mojih planova za kasnije poduhvate, uključujući i studije u Beogradu, za koji sam i tada, kao gimnazistkinja, odlučila da ću se svim silama truditi da bude grad mog životnog staništa. Reč je, dakle, o dosta prirodnim prelascima iz mesta u mesto, bez nekih dramatičnih zaokreta.

“Car Edip” je, sudeći po kritikama, dobio u vama jednog osobenog tumača. Šta vas je navelo da ovu antičku tragediju pretvorite u savremenu političku dramu?

- Kad se bolje pročita Sofoklova tragedija Car Edip, vidimo da je to zapravo politička drama po svim definicijama za taj žanr. Tragedija o ljubomori bogova na jednog uspešnog vladara koji je nadmudrivanjem božanske samovolje obezbedio sebi poziciju da uspešno izvede i neke smelije reforme u svojem carstvu. Uvređeni bogovi aktiviraju neke bombe svojih gnevnih proročanskih predviđanja i ne samo što ga svrgnu s vlasti i tako ga surovo kazne za njegovo oglušenje o zapovesti bogova, već tu kaznu komponuju tako da ga ogade i najvatrenijim pristalicama. Opako, nema šta, zar ne? I zvuči tako savremeno po svojoj šakalskoj efikasnosti.
Vidite i sami da nije bilo potrebno da se mnogo udaljavam od Sofoklovog originala da bih se domogla današnje konotacije. Nema tu nekog nasilnog osavremenjavanja, kako bi rekli kritičari. Zlo je, nažalost, živo u svim vremenima. Serum protiv njega još nije izmišljen. To se najbolje vidi po tome što nas je gledalište u ovom eksperimentu u potpunosti razumelo i podržalo.

Šta je za vas najbolja promena, najveći boljitak u Srbiji u vremenu koje je obeležila demokratska vlast posle 2000. godine?

- Ozbiljan pomak u shvatanju ljudskih prava i otvorena mogućnost javnog dijaloga, bez obzira na to što se u našem rečniku dijalog čita kao najšira skala psovki, vređanja i prljavih kleveta koje idu i do morbidnih izmišljotina koje se hladno izriču. Valjda će se jednog dana neko naše pokolenje sećati sa stidom i nevericom ove faze forumskog izlaganja. Ipak, da bi se dotle došlo, trebalo je najpre obezbediti podijum za početak.

Može li neko ko je toliko svojim delom postao deo srpske kulture, kao političko biće, da bude miran pred činjenicom da se za kulturu iz godine u godinu izdvaja sve manje sredstava iz nacionalnog budžeta?

- Ne, ne verujem da to može mirno da posmatra iko ko ima potrebu za kulturom, a kamoli neko ko je profesionalno vezan za tu oblast. Smatram, i to u svakoj prilici ističem, da nebriga za kulturno biće društva najteže podriva njegove temelje. Ukupno siromaštvo kakvo je, nažalost, naše, jeste razlog i nemaštini u kulturi, ali ne može da bude opravdanje. Nestašice i glad mogu, simbolično rečeno, da se utole i bogatim prinosom tokom jedne dobre rodne godine, a razmislimo o tome da li je moguće uspešno povratiti kulturno opustošenu i zaostalu sredinu i za deceniju i više, a svaki izgubljen dan se na kulturi vidi kao dubok ožiljak.

Da li ste u karijeri osećali problem muškog sveta koji i dalje vlada u svim oblastima života?

- Ovo što ja radim i kako živim, ne doživljavam kao neku karijeru. To mi zvuči nekako odviše gordo. Poslovi kojima se bavim su međusobno dosta srodni, a ne dele se na muške i ženske. Bilo je, verovatno, i situacija na koje je različito delovalo to što sam žena. No, ja ipak svoje neuspehe ne pripisujem toj činjenici. Zluradost iz nemoći, zavist, profesionalnu ljubomoru i druge osobine iz tog opširnog arsenala ljudskih svinjarija, ne razvrstavam po rodnom poreklu. Svejedno mi je da li neku nemoralnu rabotu čine žena ili muškarac; vređa me njen osnovni impuls. Ipak, ovo jeste, kao što kažete, muški svet. Mada mi je teško da se opredelim da li to više osećam kad neko naglašava sposobnosti neke žene kao izrazito ženske, što je svojevrstan pleonazam, u kojem se naslućuje i prizvuk izvesnog vrednovanja, ili pak kad se žene nominalno favorizuju da bi se ispunila kvota, što, opet, na kraju krajeva, doživljavam kao donekle iznuđen ustupak.
Jednom sam, čekajući na red ispred tezge sa povrćem, čula cenkanje sredovečnog prodavca i znatno starije gospođe koja je upravo zastala da svoja već prilično otežala kolica za pijacu dopuni svežim paprikama, ali joj cena nije odgovarala. Pa to ti bre raste u bašti, korila je prodavca, ne prodaješ lekove, šta si se tu stiso ko neka baba, budi muško, spusti malo cenu. Prodavac je, međutim, izdržao u ulozi babe i suspregnuvši svoj muški ego, prodao joj paprike po ceni koju je tražio. Eto još jedne gubitnice u muškom svetu, pomislila sam, bez obzira na žrtvu koju je prinela navodeći sebe kao negativan primer.


Radmila Stanković

22.05.08 NIN

„Koreni isključivosti su najčešće kukavičluk i strah”, piše Vida Ognjenović povodom Stefana Mitrova Qubiše u knjizi eseja „Nasuprot proročanstvu”, a čitaocu brzo postaje jasno da bi se ta rasprava o isključivosti, napisana po starom esejističkom načinu, mogla naći i u bilo kom drugom tekstu te knjige, svejedno kome posvećenom. Jer, ako se delovanje umetnika uvek javlja „nasuprot”, svejedno čemu: smrti, vremenu, društvenim okolnostima, politici, nerazumevanju, samovolji, zavisti ili moćima drugih, ukoliko, dakle, istinska kreacija nužno vodi hibrisu, borba protiv isključivosti – a meni se tu, znam zbog čega, javlja i tvrđa verzija iste, zvana zadrtost – postaje neminovnost. Isključivost, nastavlja Vida Ognjenović: „predstavlja plodno tlo za jačanje svake ideologije i njene torture, isključivost je statična, ona suspreže životnu kreativnost i sužava mogućnosti delanja”. Gde je isključivost, umetnosti slabo da ima, ta dva pojma nisu baš u najboljim odnosima, i to je valjda samorazumljivo, ali izgleda da mnogi problemi počinju u trenutku kada umetnost i, naročito, njeno tumačenje, manipulacija njome od ove ili one vrste (interes, ideologija, samoljublje) pristane na isključivost. Lek od te opasnosti nalazi se u igri, u igri stvaranja, najljudskijem i najplemenitijem od svih ljudskih poriva.Što je, naravno, u vezi i sa onim što radi Vida Ognjenović. Najlakše se to vidi u pozorišnoj režiji, jednoj od njenih vokacija. Racionalizacija ili naknadno objašnjenje kreativnog čina, koji je u osnovi svojoj pre svega igra, pre svega nastojanje da se stvori nekakav novi, imaginativni svet koji sa ovim našim neće imati neposredne veze, ali će se jedan u drugome ipak oglednuti, nikada neće uspeti da do kraja rastvori samu magiju kreacije. Jer igra, to znaju svi koji gledaju fudbal ili košarku, dobija božansku dimenziju tek kada uđe u zonu neočekivanih, naizgled nemogućih dešavanja i kada se nadrastu pravila koja je omogućavaju. Pa je tako i režija „haotično ispitivanje svega što ulazi u orbitu rediteljskog postupka”, koji se igra i sa tekstom koji je nastao iz piščeve igre i sa glumcima koji se takođe igraju. Dakako, sa vrlo ozbiljnim i važnim posledicama, jer od umetničkih projekcija (svejedno da li one dolaze iz epske narodne poezije, Šekspirovih komada, muzike Yimija Hendriksa ili postmodernističkih atrakcija) zavisi, u velikoj meri, naše razumevanje sveta, pa i samo njegovo „stanje”. Svet, naime – ako je novinskom recenzentu dozvoljeno da malo vitgenštajnovski filozofira – nije ono što jeste po sebi, već ono što mi vidimo, a tu predstavu, na sreću, oblikuje i umetnost, ne samo politika i ne samo televizija.
„Nasuprot proročanstvu” Vide Ognjenović je knjiga u kojoj raznostranost i radoznalost (a bez nje nema nijednog pisanja, naročito esejističkog) odnose prevagu nad disciplinarnom strogošću koja je umnogome odredila izgled i sudbinu esejističkog žanra u drugoj polovini prošlog veka. Nekada ranije, u dubljoj tradiciji, esej je, međutim, nastao pre svega kao retorička forma, kao oblik u kom se na prijemčiv i duhovit način pripoveda o nekoj važnoj stvari, a ponekad i o sitnici iz ljudskog života, pa sam način izlaganja daje toj sitnici značaj, promoviše je u bitnost. Bez sumnje, esej je forma visoke kulture, on se u književnosti javio posle svih bazičnih rodova i vrsta, i stepen njegove razvijenosti u modernim vremenima u velikoj meri svedoči o stepenu razvijenosti same kulture. Tu bi se, na sreću, srpska književnost imala čime pohvaliti, od Dositeja (koji je kod nas uveo esej), preko Laze Kostića, Isidore Sekulić i Stanislava Vinavera do Jovana Hristića. Nakratko, jer je nekoliko decenija za književnost kratak period, pod uplivom različitih metodologija (što jeste u nekoj vezi i sa ideologijom, ovom ili onom), pomislili smo da esej sve više postaje naučna forma, da bi opet usledio zaokret i povratak retoričkoj osnovi, stavu da je on najpre oblik relaksiranog izlaganja znanja, oblik u kom proces analize i logička doslednost ne isključuju igru. Što se u dobroj meri može reći i za knjigu „Nasuprot proročanstvu”.
U njoj su usklađene sve vokacije Vide Ognjenović i sva njena interesovanja (dramska književnost, pozorišna režija, scenografija i kostimografija, film, slikarstvo, književna i kulturna tradicija ali i savremenost, priča i roman, kritika i esejistika, a bogami i politika). Na trenutke, „Nasuprot proročanstvu” prerasta u knjigu autorkinih sećanja, na trenutke je reč o knjizi duboke odanosti velikanima (Wegoš, Qubiša, Joakim Vujić), na trenutke se ista doima kao album sa prijateljima, ali se ta promenljivost ukazivanja, i ta raznostranost koja se jednači sa radoznalošću, za potrebom saznavanja i učestvovanja, učvršćuje sa najmanje tri veziva. Prvo je radost pisanja. Drugo je priča i pripovedanje. A treće iznalaženje neobičnog ugla, koji učini da portret ili tema budi predočeni zanimljivo i zavodljivo. U naše doba, u kom se isključivost i nipodaštavanje visoko kotiraju svuda, pa i u književnosti i književnom životu, Vida Ognjenović ne usteže se od radosti susreta sa vrednostima, i ne libi se da tu radost pokaže, znajući da priznanje koje uskratimo drugome neće, avaj, ostati nama. Pri tom najčešće pripoveda, narativno oblikuje lik ili temu, i svugde gde je to moguće pravi priču. Traži i nalazi neočekivani ugao, pa recimo, Borislava Pekića slika govoreći o njegovom poznavanju cveća, ali i činova u vojsci Otomanske imperije. Kišovu melanholiju približiće nam njegovom pričom o nesrećnom mađarskom šansonjeru po imenu Šereš Reže.
I tako redom, esej za pričom, u odbranu poezije, bliskosti i različitosti, portret za portretom, gde se svi odabrani usaglašavaju i nalaze zasluženog mesta, i Beket i Wegoš i Branimir Živojinović i Jovana Bratić i svi drugi, sklapa se dobročastiva knjiga Vide Ognjenović, nasuprot rđavoj karmi naših dana. I vazda protiv isključivosti.

Mihajlo Pantić