Preljubnici

09.06.10

Razgovarati sa Vidom Ognjenović i pokušati da u tom jednom razgovoru obuhvatite sve njene profesije, funkcije, pozvanja, gotovo je nemoguće. Ali upravo je renesansna svestranost jedne od najznačajnijih ličnosti ovdašnje kulture bio razlog da to učinimo za rođendansko izdanje Danasa.
Koji je vaš odgovor na pitanje šta ste po profesiji?
- Zavisi, naravno, od toga ko i zašto postavlja to pitanje. U rubrike za dokumenta upisujem da sam književnica, a usmeno najčešće kažem da sam profesorka. U tom slučaju obično usledi potpitanje šta predajem i tu se negde isleđenje završi. Inače, jednom sam na pitanje službenika konzulata jedne države, sad svejedno koje, odgovorila da sam rediteljka, a on me začuđeno opomenuo da me ne pita za zanimanje roditelja, nego čime se ja bavim. U Americi kad kažem da sam književnica, ili da sam pozorišna rediteljka, retko izostane diskretno pitanje, a od čega zapravo živite? Zato i tamo radije govorim da sam profesorka, da me ne teše izjavama da je najvažnije da čovek radi ono što voli, bez obzira na novac, uz brižne pouke koliko je metro jeftiniji kad se uzme komplet od deset karata.
U kom je od vaših poziva najviše angažmana?
- Moj angažman u pozorištu je mislim najžešći. Zato što tu ne radim sama. Svoj ritam pokušavam da nametnem svim neposrednim saradnicima. Potrebno mi je da svi koji rade sa mnom na predstavi pristanu na to da taj posao ne može da se svede na nekoliko obrtaja, nego mora da se odvija punom parom, na svim raspoloživim zamajcima. I da svi u svom domenu, od nosioca glavne uloge, do suflera i čoveka koji iznosi rekvizitu, postižu dovoljno visok napon. Kad bi pravili grafički nacrt funkcionisanja jedne predstave, to bi bilo najbliže satnom mehanizmu. Točkić do točkića, osovina, zupčanici i otkucaji. Taj precizno određen pogon celine, ne uspostavlja se sam od sebe, već je za to potreban veliki angažman. Zato volim pozorište, taj zavodljivi haos u svom preciznom zamahu.
A za pisaćim stolom?
- Kad sam sama za pisaćim stolom moj angažman je isto tako užagren, možda pomalo neurotičan, ali ipak usredsređen. Napišem trideset strana, izbrišem petnaest dodam tri, pa onda opet izbrišem pet i tako. Prisetim se nekog nezavršenog rukopisa, pronađem ga, otvorim i počnem da ga prepravljam. Onda uzmem da proverim podatak u knjizi nekog istoričara, ili u enciklopediji, ili u kakvom časopisu, pa nastavim da čitam, jer mi se nešto drugo učini zanimljivim. Tako često do kasno u noć. Ponekad iznenada podignem glavu sa kakvog teksta, obučem kaput i izjurim iz kuće, u bilo koje doba, pa žurno prohujim kroz dve tri okolne ulice, nekad i dalje, taman da se malo odmorim i porazmislim u ritmu žustrih koraka. I eto, kažem vam, angažmani, neuroze, neuroze...
A društveni angažman?
- Da i društveni angažman. To je isto neka vrsta potrebe za pravim ritmom. Biti miran posmatrač nije moja uloga, ćutanje nije moja intonacija. Gajim duboki prezir za svaku vrstu ravnodušnosti. Mislim čak da je ravnodušnost u krajnjoj instanci nehumana. Pazite, mnogi svoju narcisoidnu ravnodušnu izdvojenost prodaju kao toleranciju. Kakav oksimoron. Ma to je čista hipokrizija. To je providan izgovor, ono kao kad već ne mogu ništa da promenim, šta vredi da se mešam. Onaj kome je nemešanje ideal ne može ni da očekuje da će nešto moći da promeni. On radije ostaje gde je, u lagodnoj poziciji da do zagrcnutosti grdi svoga predstavnika za koga je glasao što ne radi onako kako bi on smatrao da treba. Kafansko zakeranje uz loše piće, ili slavsko opozicionarenje i mamurno rušenje vlade, to je naš najčešći građanski angažman. Ne iziskuje truda, niti povlači odgovornost, a nikome ne škodi, a još manje pomaže. Jedino je psovač mrtav zadovoljan i sam se sebi sviđa što je hrabar i što im je sasuo sve u lice, uz stalno uveravanje publike da to nema nigde u svetu, ili da sam ja na njegovom mestu... Pa budi na njegovom mestu, šta čekaš, umešaj se, izbori se za svoju varijantu, nemoj da očekuješ da će ti je neko doneti u miraz.
Predstava „Je li bilo kneževe večere?“ u nacionalnom teatru bila je svojevrsni kulturni, ali i politički događaj u trenutku u kome se pojavila. Da li je vaša skorašnja režija „Cara Edipa“ kao priče o uzurpaciji vlasti, između ostalog poruka da se ovde između te dve predstave malo toga promenilo?
- Kad su mi iz Narodnog pozorišta ponudili da radim Edipa, rekla sam kolegi Đuroviću, tada direktoru drame: odavno oblećem oko ovih tekstova, a sad mi se čini da o njima ništa ne znam. Pomogla mi je mnogo činjenica da je baš tada stigao i novi prevod Gage Rosić, ovoga puta u ritmičnoj prozi. I onda smo preneli ceo taj niz dramski dobro sročenih zamki u naše vreme i da vidite, sve je postalo čitljivo kao ovde dobro poznata azbuka krvoločne borbe za vlast. Ta krvoločnost je očigledno, kako naglašava Sofokle, u samom biću vlasti.
Vaš angažman kao književnice postaje još konkretniji sa mesta predsednika Srpskog PEN centra. Koja je danas uloga ove organizacije?
- PEN, kao udruženje pisaca sveta i osnovan je da deluje kao jedna vrsta aktivne kohezione snage za opstanak literature. Da tu profesiju štiti od opresija, predrasuda i pritisaka, od ideoloških, rasnih, do manipulatorskih uzurpacija, zloupotreba i falsifikata.
I sad je to zaista planetarna organizacija. Od nekoliko desetina zemalja članica, koliko ih je bilo u početnoj deceniji postojanja, proširila se na sto četrdeset, a na svakom kongresu se učlani po nekoliko novih.
PEN deluje preko različitih odbora, od kojih je u poslednje vreme veoma aktivan odbor za jezička prava i održanje malih jezika.
Sledeće, 2011. godine Beograd će biti kongresni grad, pisci PEN-a će nam biti gosti, pa ćemo imati prilike da šire sudelujemo u radu te organizacije.
Drugačiju vrstu delovanja omogućava vam funkcija ambasadora. Koliko vaše profesije mogu da doprinesu jednom takvom pozivu i da li su kultura i umetnost zaista te kojima se jedna zemlja uspešnije predstavlja nego nekim drugim vidom diplomatije?
- Diplomatija je u stvari proširivanje komunikacionog polja i poboljšanje kvaliteta komunikacije. Bogati i raznovrsni jezik kulture i umetnosti po definiciji predstavlja vrhunsko sredstvo u dobrom upoznavanju i povezivanju ljudi. Sigurna sam da to iskustvo dele i druge moje kolege pisci, Velikić i Basara, na primer, obojica odlični ambasadori , da i ne pominjem Andrića, Dučića, Crnjanskog, ili, recimo Darela, Fuentesa i Ajzaja Berlina.
Predsednica ste Saveta jednog novopokrenutog pozorišnog festivala, Tvrđava teatra. U ovdašnjoj javnosti vođene su polemike da li se kultura kod nas odvija od jedne do druge manifestacije tog tipa i da li je to po nju dobro. Šta vi mislite o tome i šta je ono zbog čega je ovdašnjoj kulturi bio potreban festival kakav je Tvrđava teatar?
- Kad su festivali loši, mnogo je i jedan. Zato se treba potruditi da oni budu pravi kao BITEF, ili Sterijino pozorje. Festivale smo inače nasledili iz antike, kao svetkovine kulture i elitna takmičenja najboljih rezultata. U Srbiji je ovo prvi i zasad jedini međunarodni pozorišni festival na otvorenom. Tvrđava Smederevo se sama nametnula kao izvanredna scenografija za takvu manifestaciju. Polemike o tome da li je jedan međunarodni letnji pozorišni festival potreban ili nije uprazno je potrošena medijska energija. Bolje da su nam se ti polemičari pridružili, pa da smo zajedno tražili sponzore, da su nam pomogli da dočekamo strane goste, da smestimo publiku koja je opsedala tvrđavu tih dana i da su uživali u predstavama koje, poput one iz daleke Australije, na primer, ne mogu videti baš tako često. Ovako su uzalud gubili vreme.
Sa druge strane, sredstva koja za kulturu odvaja država odavno nisu dovoljna, pa se manifestacije, organizacije, ali i institucije okreću ka sponzorima, pokroviteljima, mecenama. Smatrate li da država treba da podržava i omogućava takva ulaganja u kulturu?
- Smatram da država ozbiljno treba da se pozabavi ulaganjem u kulturu. Da se na raznim nivoima stručno prostudira taj nužni odnos. Kažem nužni, jer država bez kulturnog lica nije država, već bezličan nehumani aparat za opresiju nad građanima. Dakle državi je kultura nasušno potrebna, zato treba da se prema njoj tako i ponaša, a ne da bude darodavac. Zadužbinari, ljudi koji su radom stekli bogatstvo i ulagali ga između ostalog u velike kulturne institucije (Gugenhajm galerija, Karnegi Hol, Pol Geti Muzej, Hamer Galerija), da navedem samo neke od mnoštva, činili su to, jer su u najvećem broju slučajeva i sami imali visoko izgrađenu kulturnu potrebu. Zadužbine koje su ostavili ujedno su i jedna vrsta njihovog portreta. Uz nekoliko časnih izuzetaka, bojim se da se mi ne bismo smeli osloniti na ukus naših savremenih potencijalnih zadužbinara.
Najzad, kad smo već kod različitih oblika finansiranja i tržišta kao neizbežne odrednice i kad su kultura i umetnost u pitanju u današnje vreme, šta mislite o poziciji „nezavisnosti“ medija, intelektualaca, umetnika?
- Da nije gladi, rekao je jedan moj prijatelj, svi bismo bili nezavisni, a da nije lenjosti, svi bismo bili intelektualci. Šalim se. Mislim sve najlepše o nezavisnosti i celog veka nastojim da koliko god je to moguće postignem što veći stepen u takvoj poziciji. Nezavisnost je lepa reč i još lepši ideal. Međutim u našim uslovima, u okolnostima koje smo živeli i živimo, to je u osnovi metafora za jedan nivo samosvesti koji možemo da očuvamo uz dosta iskušenja. No dobro znamo da je u veku koji je iza nas i u ovom koji grabi ispred, novac nažalost vrhovni bog Zevs. Onaj ko plaća pevačicu, jasno, bira i pesmu. Antigona u jednom momentu kaže Kreontu da ne priznaje zapovest neslobodnih (čitaj zavisnih) ljudi, jer je, naglašava, svesna da „Osim Zevsa niko nije slobodan“.
S nogom na gasu do daske
- Mislim da sve radim s izvesnom gorljivošću, svom snagom, s nogom na gasu do daske. Ne podnosim skanjeranje, spori hod, dvoumice tipa treba li, ne treba li, hoću li, neću li. Svako usporavanje smatram lukavim prikradanjem depresije u moju senku. Imala sam u osnovnoj školi nastavnika crtanja, Vitasa, koji nas je prozivao po redu da donesemo crteže do katedre gde ih je ocenjivao. Mojoj drugarici, Stani Vujić, koja se stidljivo dogegala do katedre jednom je rekao: Crtež vrlo dobar, ali ti je hod za jedinicu i moram da ti smanjim ocenu. I dao joj je trojku, pa nije na kraju bila odlikašica. Stana je posle u dvorištu vežbala brzi hod i do besvesti preskakala konopac da, kako joj je nastavnik rekao, razbudi mišiće i popravi opšti uspeh.
Edip kao priča o državnom udaru
- Da, da posle nekoliko pažljivih rediteljskih analiza Sofoklove drame o tebanskom caru Edipu, shvatila sam da je to u stvari priča o perfidno smišljenom državnom udaru koji se morao završiti tragično da bi uspeo. Naše vreme, kao i naše podneblje, nažalost poznaje dobro taj surovi mehanizam obračuna u kojem je vlast ujedno i cena života.
Transnafta podržava Tvrđava teatar
JP Transnafta je opredeljena da podrži projekte ili manifestacije koji su lokalnog karaktera, ali mogu da imaju i širi nacionalni značaj. Shodno tome, manifestacija Tvrđava teatar u Smederevu je upravo jedan od takvih događaja. Među projektima koje JP Transnafta podržava Tvrđava teatar je jedan od najznačajnijih, a prisustvo naših najeminentnijih poslenika kulture garancija je uspešnosti, a upravo je uspešnost ono što JP Transnafta može i želi da podrži.

Ivana Matijević

13.09.07

"Ponekad mi naša stvarnost deluje kao permanentni sabor trubača, gde mi pokušavamo da nadtrubimo svoje gubitništvo, umesto da se dogovaramo o načinu kako da se iz njega iskobeljamo"

Nekoliko je povoda razgovoru koji sledi – ako je za razgovor sa Vidom Ognjenović uopšte potreban poseban povod: u Narodnom pozorištu upravo priprema Sofoklovog Cara Edipa – premijera na Velikoj sceni je planirana krajem oktobra, Jugoslovensko dramsko pozorište počinje sezonu njenom predstavom Don Krsto, koprodukcijom sa Budva Grad teatrom, premijerno izvedenom u ambijentalnoj verziji ovog avgusta kada je dobila i nagradu za dramsko stvaralaštvo Grad teatra, priprema regionalnu konferenciju PEN centra i mrežu PEN centara Balkana, njen roman Preljubnici u izdanju Stubova kulture dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu prošle godine, i tako dalje.

Najpoznatija je po predstavama: Maj neim iz Mitar, Kanjoš Macedonović, Jegorov put, Trus i trepet, Mileva Ajnštajn, objavila je devet knjiga drama, zbirke priča Otrovno mleko maslačka, Stari sat, Najlepše priče Vide Ognjenović i Izabrane i nove pripovetke, romane Kuća mrtvih mirisa i Preljubnici. Njena dela su prevedena na nekoliko jezika.

Vida Ognjenović je po obrazovanju reditelj i pisac, zatim i predsednik Srpskog PEN centra, potpredsednik i jedan od osnivača Demokratske stranke, pedagog, predsednik Saveta ovogodišnjeg Bitefa, doskorašnji ambasador u Norveškoj, prevodilac. Ali, pre svega, Vida Ognjenović je Dama.

"VREME": Počnimo od nečeg što se još nije desilo, od Sofoklovog Cara Edipa, čiju adaptaciju pripremate u Narodnom pozorištu. Mitovi su deo naše svakodnevice – da li ste se zbog toga odlučili da nas suočite s jednim od njih? Šta bi se desilo da Edip nije nadmudrio Sfingu?
VIDA OGNJENOVIĆ: Bio bi junak šablonski obične dvorske priče o smeni vladara. Ako bi ga, naime, zavidljivi bogovi ostavili na miru, ne bi postao car Tebe, već bi živeo u rodnom Korintu na roditeljskom dvoru, kao carević. Prirodna smrt oca Poliba oslobodila bi ga strepnje od ranijeg proročanstva da će biti oceubica i carska kruna bi mu pripala po naslednom pravu. Drugim rečima, priča bi bila toliko predvidiva da pesniku, mitotvorcu ne bi ni zapala za oko...

Niti bi bila toliko privlačna za pozorišno prikazivanje.

Ne, jer izgleda da bi bila suviše prizemna čak i za španske serije.

Rođeni ste u Crnoj Gori, ali ste tamo proživeli samo prvih nekoliko godina. Ipak, ona je česta tema vašeg dramskog stvaralaštva. Kako biste objasnili tu inspiraciju?
Ne bih rekla da sam pisala drame o Crnoj Gori, već sam koristila neke mitske priče i junake iz tamošnjih krajeva. Ne umem da baš objasnim zašto, znate, teško je do kraja definisati puteve književne inspiracije. To u stvari govori da ona i ne postoji u onom romantičnom obliku o kojem se uči u školi. Reč je možda o nekoj vrsti privlačnosti motiva. Ideje su zapravo lutajuće, baš kao i motivi, neobični sižei i pripovesti o zanimljivim junacima. Kad i kako se opredeljujemo za njih može biti stvar različitih okolnosti. Nije redak slučaj da nas neka priča, ili motiv o nekoj ličnosti prosto progone i stalno se zalećemo da pišemo o njima, obećavamo to i sebi i drugima, al’ nikad se to ne dogodi. Ko zna zašto...

Kako bi u ovom vremenu živeli vaši dramski likovi Mitar i Kanjoš Macedonović?
Čemu taj pogodbeni način. Oni obojica žive i sada, kao deo duge povorke od milionske grupe iseljenika, ili radnika u inostranstvu. Mitar danas prvo više meseci provede u redu i čekanju za vizu, a zatim putuje avionom, najčešće sa porodicom, i to ne samo u Ameriku već u Australiju, na Novi Zeland, ili u Južnu Afriku, u predele za koje njegov predak nije ni znao. Možda je malo bolje obavešten o tome kuda ide, jer je o tim zemljama ponešto naučio gledajući TV. Video je neke predele i gradove, ima fotografije koje mu je slao rođak, zajedno sa pozivnim pismom. Kod njega će se smestiti za početak. Pa ipak nije ništa manje preplašen, zabrinut i izgubljen. Često ga vidimo u avionu kako široko gestikulira pokušavajući da cvokotanjem objasni stjuardesi da mu odnekle duva pravo u lice, pa mu dete već kašlje. Kold, kold, pomaže mu žena, prisećajući se školskog znanja engleskog. Današnji Mitar ima bolje uslove za iseljavanje, ali isti su strahovi, iste zebnje i muke.

Kanjoš upravo završava obuku za UN vojnika. Srešćemo ga kasnije u Avganistanu, ili Iraku, ili već gde bude bilo potrebno. Ja sam u svom komadu o njemu izmenila mitsku priču. Kanjoš ne ubija Furlana, nego se s njim sprijatelji. Furlan se slučajno utopi kao neplivač, dok Kanjoš na sve načine pokušava da ga spase, a zatim gorko oplakuje svoga prijatelja. Današnji Kanjoš će, međutim, kao dobro istreniran vojnik, vršiti svoju dužnost i za to dobijati odlikovanja.

Drama Don Krsto, za koju ste ovog avgusta dobili nagradu Budva Grad teatra za dramsko stvaralašto, najavljivana je kao drama o veselim gubitnicima. Da li bismo mogli i sebe da svrstamo u tu grupu?
Ne znam ko je izrekao tu oksimoronsku formulaciju da je Don Krsto drama o veselim gubitnicima. Pisac, kao što znate, nije odgovoran za tumačenje onoga što je napisao. Šta da kažem na vaše pitanje o tome da li bismo mogli da se vidimo kao veseli gubitnici. Pa ponekad mi naša stvarnost zaista deluje kao permanentni sabor trubača, gde mi pokušavamo da nadtrubimo svoje gubitništvo, umesto da se dogovaramo o načinu kako da se iz njega iskobeljamo.

Predstavu Don Krsto će početkom oktobra videti i Beograđani, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje je koproducent ove festivalske predstave. Da li je to najava zvaničnog obnavljanja saradnje Budve i Beograda, nakon nekoliko godina izvesnog zahlađenja odnosa?
Jeste, ovaj zajednički posao je producentski odlično vođen, što dokazuje da beogradska pozorišta i budvanski festival treba da nastave da rade festivalske predstave koje će se igrati tokom godine na zatvorenim scenama. Koji festival danas sebi može da dozvoli luksuz da radi predstavu sa brojnim ansamblom, saradnicima i energijom i da se igra samo nekoliko puta u kratkoj festivalskoj sezoni. Smatram, recimo, da je odlična budvanska izvedba Šekspirove Bure, u režiji Slobodana Unkovskog, surovo proćerdan vrhunski rezultat. Mogla je još da bude na repertoaru nekog beogradskog pozorišta da je bilo pravog saradničkog dogovora.

Nakon premijere Mileve Ajnštajn u beogradskom Narodnom pozorištu komentarisano je da ste predstavom definisali vaš stav o odnosu ljubavi i dužnosti. Kako biste ga definisali rečima?
Rekla bih da je dužnost bez ljubavi opresivna prisila, ljubav bez dužnosti prijatna, ali površna i prolazna slučajnost.

Zbog Mileve Ajnštajn ušli ste u Narodno pozorište koje ste osam godina ranije morali da napustite. Tada je na vašem primeru svima pokazano i predočeno kako može da deluje vladajuće političko mišljenje. Sada je demokratija, ali se rečenica "to drži ta-i-ta stranka" nije izgubila. Da li je na izbor najnovijeg ministra kulture uticala partijska pripadnost kandidata?
Koliko znam, sadašnji ministar kulture, prvak našeg glumišta, Voja Brajović jeste demokrata po političkom ubeđenju, ali nije član nijedne stranke. Inače, stranačka pripadnost je kod nas još važan činilac u postavljanju ljudi na rukovodeća mesta, jer su i razlike u političkim pogledima na ključne strateške odluke velike. Nadam se da će se to vremenom izgubiti.

Da li u romanu Preljubnici ima autobiografskih elemenata?
Nema. Osim interesovanja za dela dveju književnica: Virdžinije Vulf i Anice Savić-Rebac, i nekih svetonazora o srodstvu, nemam mnogo zajedničkog sa junakinjom svog romana.

Kaže se da kultura najlakše spaja ljude. Kakva su bila vaša iskustva dok ste bili naš ambasador u Norveškoj?
Veoma dobra. Komunikacija je po definiciji sinonim kulture. Kulturne vrednosti su, inače, najbolja spona među narodima i ta je veza trajnija od drugih, jer se te vrednosti stalno obnavljaju. Ako se to zanemari, kao što je kod nas, zbog siromaštva i nebrige, često slučaj, zaostajemo u svemu. Neko će reći da trgovina najbolje povezuje svet. Ne slažem se. Ne zaboravimo, trgovina sa kulturno zaostalom zemljom je zapravo kolonijalna eksploatacija.

Počinje Bitef, redak trejdmark naše kulture prepoznatljiv i uvažavan i u svetu. Ove godine se zbog njegovog naslova "I to je pozorište" očekuje nešto – radikalno. Da li i vi mislite da pozorište može da bude, pa i da jeste – sve?
Da, sve može da se pretvori u pozorište pod uslovom da postoje dva neophodna učesnika: glumac i gledalac.

Na nedavnom kongresu Međunarodnog PEN centra u Senegalu pokrenuli ste ideju o stvaranju balkanskog PEN centra. Koliki je autoritet naše književnosti na Balkanu?
Veći nego što je javnost o tome obaveštena. Naši pisci su prevođeni na sve balkanske jezike i objavljivani u visokim tiražima. Tome najviše doprinose prevodioci kao što su Gančo Savov u Bugarskoj, ili Gaga Rosić u Grčkoj. Zahvaljujući prevoditeljki Rosić koja je tamošnjoj kulturi predstavila veliki broj naših pisaca i knjiga, naša književnost je u Grčkoj prisutna bezmalo u rangu zastupljenosti autora sa velikih svetskih jezika. Što je još važnije, naše knjige imaju čitalaca u zemljama Balkana, a to je razumljivo, budući da su nam mitovi, nasleđe i tradicija izmešani.

Na internet encikopediji Vikipediji, između ostalog, piše i da ste "free thinker". Učenje naroda slobodi mišljenja je, moguće, vaša najteža misija.
Ne znam šta da vam kažem. Slobodno mišljenje je kod nas još opasna sintagma. Jeste da nema više ideološke opresije, ali se zato sloboda govora shvata kao prilika za proizvoljno trućanje o svemu, svačemu i svakome, bez uzmaka, skrupula, ukusa i moralnih obzira. Naš javni forum je zbog toga, sa časnim izuzecima, zatrpan kičem, zacenutim isključivostima i škrgutanjem očnjacima. Slobodno mišljenje i govor se od toga načina, po mom mišljenju, razlikuju. Najpre po tome što je rasuđivanje oslobođeno od obaveze da bude jedno i neporecivo. Slobodno mišljenje je otvoreno i odgovorno istraživanje istine, ali sa svešću da se do nje teško dolazi. Nasuprot je svakoj diktaturi, pa i diktaturi vrline. Ko god misli da je istina samo ono što on kaže, ogrešio se o sam proces, jer mišljenje je zapravo stalna provera onoga što mislimo da je samo po sebi jasno.

Sonja Ćirić

17.08.07

“Teskobu male sredine i druge dileme koje je imao don Krsto živimo i mi danas“, rekla je u razgovoru za „Blic“ Vida Ognjenović, čija se predstava „Don Krsto“ (po njenoj drami i u njenoj režiji) premijerno izvodi večeras na festivalu „Budva grad teatar“ a u kojoj naslovnu ulogu tumači Vojin Ćetković.
Predstavom „Don Krsto“ se u izvesnom smislu zaokružuje vaš budvanski ciklus koji sadrži četiri predstave. Možemo li govoriti o nekoj vašoj, da tako kažemo, budvanskoj niti?
- Možemo. Pre svega, sve ih povezuje budvanski mit. Budvu i ovaj region doživljavam kao ružu mitova u kojoj se seku i ukrštaju pravci i uticaji različitih pripovesti, legendi, pesama, opevanih stvarnih i izmišljenih događaja. U tom zlatnom majdanu našla sam tolike ličnosti čije su me sudbine i dela inspirisale da se njima bavim, njihovom istorijom i delima, a neke od njih učinim i junacima svojih drama.
Iako „Don Krsto“ nije biografska drama, vama je kao inspiracija poslužio Krsto Ivanović, pesnik i crkveni čovek iz XVII veka, koji je na tim prostorima (i ne samo tim) živeo i radio.
Šta vam je u onome što se o njemu zna bilo najprovokativnije, najinspirativnije?
- O njemu sam prvi put čitala i saznavala iz dela istoričara Miroslava Luketića, koji je naučno istraživao kulturno i istorijsko nasleđe ovog podneblja. Čim sam pročitala prve tekstove, zainteresovala sam se za ličnost. To interesovanje pretvorilo se u izvesnu opsesiju kada su mi došli pod ruku njegovi soneti u izvrsnom prevodu Radoslava Rotkvića, jer Krsto Ivanović je pisao na italijanskom. Shvatila sam da je to osoba koja u sebi zatvara, objedinjuje dvojstvo sveštenik - pesnik ljubavne poezije, istoričar - operski libretista, školovani pravnik - crkveni kanonik. Ta mistična pojava dva oprečna interesa u jednoj ličnosti me, prosto, strahovito zanimala. I, od toga sam i pošla kad sam ga učinila dramskim junakom pošto se o njemu malo zna, odnosno, poznato je samo njegovo delo, a o njegovom životu gotovo ništa. Dakle, trebalo je za to delo izmisliti ličnost koja bi ga mogla napisati. I ne samo ličnost, nego i dileme, sukobe, stavove...
Nije li „Don Krsto“ i priča o „zagušljivosti“ malih sredina, potrazi za sopstvenim identitetom, kao i o čovekovom usudu da luta i traga da bi to nešto na kraju ipak našao ponajviše u sebi?
- Jeste, ali da bi ga našao mora da prođe put lutanja. I to je jedan od tih sukoba unutar ličnosti don Krsta. Sredina u kojoj mu je identitet zadan (da bude uspešan Budvanin, sveštenik, učitelj, plemić) njemu je bila uska i tesna. On odlazi u Italiju, tačnije u Veneciju, u potrazi za izazovom, širinom, slobodom, upravo tražeći podneblje nasuprot svog rodnog kraja. I, njegova čežnja za zavičajem je, zapravo, poetska inspiracija. On se nije fizički vratio u Budvu, nego je Budvu izgradio u svom biću i od toga napravio svoju pesničku inspiraciju.
U kom smislu „Don Krsto“ korespondira sa nama danas i ovde?
-Ne mogu da kažem da o tome kao pisac posebno vodim računa. Ono što se događa danas i ovde mene ne obavezuje ni u kom pogledu. Krsto Ivanović je moj sagovornik, bez obzira na različita vremena kojima pripadamo. Verujem da će biti gledalaca koji će se prema tome odnositi na isti način. S druge strane, mi smo naslednici korpusa ideja Krsta Ivanovića, pa i teskobe malih sredina. Njegove dileme, pitanja, muke, teskobe doživljavamo i danas.
Gde smo mi to uopšte i šta nam je činiti?
- Lično sam u stalnoj izvesnoj vrsti bekstva iz ovog vremena. Pokušavam da ga shvatim na osnovu primera iz prošlosti i/ili pretpostavki za budućnost i da ga čitam u tom ključu. Danas i ovde se nameće kao odnos prema stalnoj promeni. Dobro je što je tako, dobro je što promene ima.
Koliko je poznato, ozbiljan ste konkurent za laureata ovogodišnje nagrade „Budva grad teatra“...
- Niti želim, niti je umesno, niti ima potrebe unapred govoriti o nagradama. Ono što jeste važno je značaj ovog festivala koji ove godine beleži 20 godina postojanja. Šta je sve postigao, kakve sve umetnike i programe ugostio, kakve produkcije iznedrio... Koliko je samo dao u domenu saradnje srpske i crnogorske kulture, a reč je o tako prirodnoj i važnoj saradnji.
Smatram da je ovogodišnji festival bio uspešan. Sudim to s jedne strane na osnovu interesovanja publike, a sa druge koliko je doprineo saradnji ne samo srpske i crnogorske kulture nego i drugih kultura u regionu. Albanska „Medeja“, koja je igrala polovinom avgusta, izazvala je ogromno interesovanje i imala izvrstan prijem kod publike, nešto pre nje predstava iz Bugarske, a da ne govorim o slovenačkoj predstavi „Tesla“ Tomaža Pandura, koja je ovde ocenjena kao kulturni događaj prvog reda i sezone.

Umetnička ekipa
Osim Vojina Ćetkovića koji igra glavnu rolu, uloge tumače Igor Đorđević, Ivan Bosiljčić, Mihajlo - Miša Janketić, Đurđija Cvetić, Sloboda Mićalović i drugi. Scenografiju potpisuje Juraj Fabri, kostimografiju Ljiljana Dragović, muziku Zoran Erić, a dramaturg je Božo Koprivica.

Tatjana Nježić

05.08.07

Ne podnosim beskrupuloznost, nemoralnu manipulaciju, zahtevam da ljudi moralni obzir stavljaju na prvo mesto u svakom postupku.
Vida Ognjenović, naša poznata i mnogo nagrađivana dramska i prozna spisateljica, rediteljka, univerzitetska profesorka, prevodilac, nekadašnja ambasadorka SCG u Norveškoj, predsednica Srpskog PEN centra, ovih dana u velikoj je žurbi. U budvanskom Gradu teatru 17. avgusta imaće premijeru komada „Don Krsto”, na jesen je očekuje premijera u Narodnom pozorištu, obrada još jednog velikog klasika. NJen roman „Preljubnici”, u izdanju „Stubova kulture”, među najčitanijim je domaćim knjigama. Vida Ognjenović je sinonim odmerene inteligencije, one koja uvek stremi napred, ne gubeći iz vida ono što smo kao narod ostavili za sobom.
Da mnogo radite u poslednje vreme kaže i podatak o novim premijerama koje se očekuju. Najpre Vaše drame „Don Krsto”, u Budvi, a zatim, u oktobru, Sofoklovog „Cara Edipa” u Narodnom pozorištu. Kako se ovaj mit u Vašoj interpretaciji uklapa u našu savremenost i stvarnost?
Sofokle je svojom dramom o caru Edipu tumačio nužnost tragedije jer je čovek u politeističkom poretku tek puka igračka, zavisna od hirovite svemoći bogova i njihovog međusobnog nadgornjavanja. Edip je jedna od njihovih brojnih žrtava, jer se drznuo da nadmudrivanje Sfinge doživi kao sopstvenu snagu kojom može da nadigra i upozorenja proročanstva. To mu, naravno, nije oprošteno i sledi surova kazna.
Herodot tvrdi da je priča o Laju, Jokasti i Edipu namerno izopačena, a mit o kući Labdaka je izgubljen. Kaže da su sačuvana dva opisa Edipa, Homerov i Apolodorov. U prvom on gine kao ratnik, heroj neke bitke, a u drugom strada u političkom prevratu. Prognao ga je Jokastin brat, Kreont, zbog prestola. U svojoj adaptaciji sam se rukovodila upravo tom verzijom.
Šta je život po Vašem mišljenju – niz predodređenosti ili niz slučajnosti, i na osnovu čega gradimo svoje identitete, na osnovu stihijskih događaja ili onoga što nam je unapred „zadato”?
Najteže pitanje. Nama koji ne znamo odgovor na to ostaje samo da se šalimo tako što ćemo reći da smo i sami slučajno sada i ovde. Naime, mi slučaj poznajemo samo kao svršen čin, a čitav civilizacijski hod vidim kao neprestanu težnju ka dekodiranju slučaja. Od te težnje ne odustajemo, uprkos iskustvu da radimo jalov posao u kojem slučaj može da nas prekine kad god mu se prohte. Svaki naučni dokaz je uperen da se dešifruje slučaj, svaki religijski postulat, svaka poetska metafora, svaki organizovan zvuk, svako zapisano iskustvo. Ali, evo, dok ovo pričamo, ko zna kakvu nam mrežu plete neki slučaj. Nadajmo se da je to barem slučaj komedijant, jer oni ozbiljni, kao što znamo, mogu da budu morbidno tragični.
Kad govorimo o identitetu treba odmah da kažemo da identitet nije konstanta, već preplet ili igra datosti i vremena, a u toj igri najbrži i najmaštovitiji igrač je upravo on, svemoćni slučaj.
Na koji način se Vaš roman „Preljubnici” bavi tim osetljivim pitanjem identiteta?
Junakinja romana je čudnim okolnostima došla u situaciju da razmišlja o sopstvu, o toj, kako bi Marko Aurelije rekao, „kući bića”, o činiocima svog porekla i sazrevanja. Našla se pred licem istine da je u građenju njenog identiteta najvažniju ulogu odigrala njena neposredna okolina i sve što je proizašlo iz tog odnosa. Ono što znamo o sebi su, dakle, prihvaćena, protumačena i odnegovana saznanja, a kakva su ona zavisi od izvora, načina prenošenja i okolnosti pod kojima smo ih savladavali. Skup tih činilaca se čita kao identitet jedne osobe.
Na čemu mi kao narod gradimo svoj identitet, na osnovu mita ili poučeni iskustvom istorije?
Pozivamo se na istoriju koju ne poznajemo dovoljno i na mit koji zloupotrebljavamo. Svesno ili, pak, nesvesno mešamo to dvoje i dobijamo neke nabildovane pseudočinjenice, zgodne za političko zaluđivanje neukih i narcisoidno šepurenje obmanjivača. Neki, dakle, to čine iz neznanja, pa ni krivica nije njihova, a neki, među njima, na žalost, i mnogi obrazovani ljudi, na zadatku su. Mešetare i vršljaju smišljeno u političke svrhe, za potrebe ove ili one opcije, znajući dobro šta rade i zašto se time bave.
Istorija je kod nas relativno mlada nauka. U dvadeseti vek smo ušli, a da još ni u nauci nismo bili načisto šta je istorijski podatak, a šta metafora o njemu. Sve do svoje smrti, u prvoj dekadi veka, istoričar Ilarion Ruvarac je optuživan za jeres i izdajstvo nacije jer se trudio da ubedi svoje savremenike da se istorijska činjenica mora dokazati materijalnim dokazima, a ne pesničkom dosetkom, makar ona bila i „iz glave cijela naroda”. Kako tada, tako i danas.
Zvuči neverovatno, ali nedavno je, na očigled kulturne i naučne javnosti, isto takav sukob sa nadriistoričarima imao profesor Radivoj Radić. Ruvarac je bio u teškom položaju jer je bio usamljen. NJegove stavove je prihvatio sasvim mali broj istomišljenika, a profesor Radić je bio u još težem zbog apsurdnosti situacije. Sto godina posle Ruvarčeve izvojevane bitke protiv falsifikovanja istorijske svesti, i pored tolikog napretka u toj nauci, potpune neznalice gomilom proizvoljnih budalaština u tvrdom povezu nastupaju u javnosti kao validna suprotna strana u razgovoru.
Doktor Radivoj Radić je, dakle, imao nezahvalnu i nedopustivu situaciju. Trebalo je da uči pameti sasvim agresivne falsifikatore čiji rad očigledno neko plaća i da ih stručno ubeđuje u dokazane naučne dokaze, svestan uzaludnosti posla jer je za neznalicu svaka izmišljotina jednaka podatku.
Eto, to Vam je odgovor o nacionalnom identitetu i retrogradnim navikama, negovanju zabluda o njemu.
Pozorišne, prozne i životne drame ne bi postojale bez pobune. Protiv čega se bune Vaši likovi, protiv čega Vi u životu dižete svoj glas?
Ličnosti o kojima pišem su često istorijske. Između ostalih, jedan od mojih junaka je i pomenuti arhimandrit, istoričar, Ruvarac. NJegova pobuna je takođe istorijska. Ja sam njegove stavove u drami snabdela verbalnim dokazima i prikazala ga kao čoveka čiji je život, da opet citiram Marka Aurelija, bio do samog kraja više rvanje nego ples.
Sličan je primer i Mileva Ajnštajn, junakinja moje istoimene drame o njoj. To nisu istorijske drame. Mene su, međutim, njima privukle i inspirisale upravo te njihove autentične pobune zbog toga što su dobro dokumentovane. Stvarno, kad malo izlistam knjige i pozorišne komade koje sam napisala, sve ličnosti kojima sam ih naselila su u nekakvom sukobu, često i sa sobom. To su, uostalom, i najzanimljivije pobune.
A kad me pitate o ličnim pobunama, šta da Vam kažem. Kako da sumiram sopstvena lična neslaganja? Najpre da kažem da, ma šta Vi mislili, ne doživljavam sebe kao konfliktnu ličnost kojoj je potrebno da bude protiv nečega da bi uopšte razmišljala, mada najintenzivnije i najbrže mislim kad mi se neko suprotstavlja. Takođe ne zamišljam da treba da budem živi aktivni korektiv svakojakih devijacija i nedostataka u neposrednoj i široj životnoj okolini. No, ipak, najmanje mi je svojstvena nadmena ravnodušnost. Nije neophodno da se neka, po mojoj oceni, negativna pojava mene neposredno tiče da bih se protiv nje pobunila. Ne podnosim beskrupuloznost, nemoralnu manipulaciju, zahtevam da ljudi moralni obzir stavljaju na prvo mesto u svakom postupku. Bunim se protiv dvoličnosti, osionog terora pojedinačnog iživljavanja, tlačenja slabijeg, ma u kojoj oblasti to bilo. Ne cenim osobe koje se u svemu nameću kao nepogrešivi arbitri, a uglavnom polaze od ličnih interesa. Ne verujem ljudima koji sopstvenim primerom ne mogu da dokažu vrlinu za koju se javno zalažu. Vi sigurno sad zaključujete da sam ja rođeni bundžija. Pa, kad malo bolje razmislim, i jesam.
Nedavno ste u svojstvu predsednice Srpskog PEN centra i kulturnog diplomate boravili u Senegalu, na kongresu Međunarodnog PEN-a. Zbog čega je važno ovo putovanje, zbog čega je važna kulturna diplomatija?
Da, kongres je održan početkom jula i imao je veoma zanimljivu radnu agendu. I za nas je na njemu bilo novosti. Ne znam da li Vam je poznat podatak da je PEN jedina međunarodna organizacija koja nije suspendovala naše učešće za vreme rigoroznih trogodišnjih sankcija kojih se sećamo kao stravične more. Zar to nije veliko priznanje našoj književnosti i zar onda nije važno da održimo taj odnos? Smatram da naše sudelovanje u radu PEN-a, kao svetske organizacije pisaca, treba stalno da proširujemo novim idejama. Prošle godine smo mi, ovde u Beogradu, organizovali regionalnu konferenciju sa književnom temom o uticaju Mediterana na savremeno literarno iskustvo. Sad, na kongresu u Senegalu, hvalili su nas učesnici skupa iz Slovenije, Češke, Španije, Bugarske. Vrlo je dobro ocenjen i već se spremamo za naredni, koji ćemo održati sledeće godine (skup smo zamislili kao bijenalni).
Sad smo na ovom kongresu turski književnik Tarik Gunersel, dramaturg Gradskog pozorišta iz Istanbula, i ja pokrenuli ideju o stvaranju mreže PEN centara Balkana. Jednoglasno su nas podržali prisutni delegati iz balkanskih država. Oni koji nisu bili učesnici kongresa biće naknadno obavešteni i verujemo da ćemo već na jesen početi zajedničke poduhvate. Sudeći prema Gunerselovoj energiji i radnom elanu, čini mi se da smo na putu da napravimo dobru i aktivnu mrežu. Uostalom, videćete.
U nekim od svojih knjiga i tekstova komunicirate sa Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem. Po kom ključu birate te literarne sagovornike?
Po kriterijumu razumevanja i tumačenja sveta. Zanima me njihovo veliko književno iskustvo i ozbiljni dar za prosuđivanje sveta. Čitajući ih iznova stalno proveravam pravce ideja i njihovu moć da se menjaju i dobijaju drugačija značenja u novim okolnostima.
-----------------------------------------------------------
Slučajnosti i simulacije
Sofokle, dakle, po Vašem mišljenju u prvi plan stavlja drevno pitanje o tome koliko čovek može da utiče na svoje životne izbore i koliko je žrtva slučajnosti...
Da, ali osim slučajnosti postoje i simulacije, namerno konstruisane pojave, podešene tako da glume slučajnost. Edip je žrtva najpre zato što je poverovao u to da je njegova izuzetnost široko prihvaćena kao natprosečni dar koji mu daje naročitu moć, a zatim što je nedovoljno analizirao simuliranu prirodnost slučajnih podudarnosti. Žrtva je zavere koja je smišljena besprekorno u svojoj surovosti. Da paradoks bude veći i slučajnost složenija, Edip u svojoj skrupuloznoj pometnji počinje da analizira svoje postupke i da ih dovodi u vezu sa optužbama, pomažući na taj način zaverenicima. U jedan mah se ispostavi da obe suprotstavljene strane rade za istu stvar, za poraz Edipa. I, naravno, zavera uspeva, a tragedija je neminovna. Na žalost, nije mali broj primera za to i u našem vremenu.

Marina Vulićević

15.05.06

Čuvena beogradska spisateljica, pozorišna rediteljka i odnedavno potpredsednica Demokratske stranke Vida Ognjenović govori o svom novom romanu "Preljubnici", o okamenjenom identitetu, nacionalnom i građanskom, o Čehovu i novoj diplomatiji...

Mića Vujičić: Glavna junakinja Vašeg novog romana "Preljubnici" saznaje u svojoj četvrtoj deceniji života da je usvojena i tada počinje njeno preispitivanje. Koji je, zapravo, njen glavni problem?
Vida Ognjenović: - Ima ih mnogo i oni lančano proizilaze jedan iz drugog. Nastojala sam zapravo da pratim i opišem složeni nervni slom koji preživljava jedna žena, nespremna za opasni vrtlog nedoumica i pitanja pred kojima se iznenada našla. Junakinja moga romana u jednom momentu dolazi u čudnu situaciju u kojoj se osipa i ruši njen do tada dobro impostirani identitet. Ona gubi obrise sopstva. Nema snage da se ponovo uspostavi u tom grotlu sukoba sa ukupnim dotadašnjim poretkom svoga bića, a ni hrabrosti da prihvati činjenice iz tog svog otkrića. Zato udara glavom o činjenice i stvarnost kao o zid, ne znajući kako i kuda dalje. Možda je najviše poražava činjenica što toliko toga može da pojmi, a tako malo da reši. Tako bih nekako definisala njen glavni problem.

Čini mi se da u romanu postavljate jedno ozbiljno pitanje: šta je to identitet? Da li je identitet nasledna stvar ili se identitet stiče?
- Žena o kojoj je u knjizi reč, temelj identiteta vidi uglavnom u pozitivnom nasleđu, a dužnost, usađena nam vaspitanjem, zove da ga ne izneverimo, već da to što nam je od predaka, čuvamo, sledimo i da na svom životnom putu svakim postupkom opravdamo njegove postulate. Ona nije u stanju da prihvati ideju o tome da identitet nije nasleđena konstanta, već nešto što izgrađujemo doživotno. Bilo da tu ideju nađe u knjigama (kod Amina Malufa, na primer) ili da je čuje od dragog rođaka (s kojim je vezuju lepe uspomene iz zajedničkog odrastanja), bez obzira što je i sopstvenim primerom potvrđuje, ona je čita kao utešnu aporiju u njenom slučaju. Toliko su jaka ubeđenja koja su joj uklesana vaspitanjem.

Nakon što sam pročitao Vaš roman učinilo mi se da Vi ne govorite samo o tom pojedinačnom slučaju. Neko jednom pomisli da je nasledio određene osobine i da je takav i takav, a na konto te uobrazilje mi i danas vadimo noževe kad zagrmi.
- Naša istorija je prava hrestomatija takvih iskustava. Na nesreću, nismo na osnovu njih stekli imunitet, već je i u ovom našem modernom vremenu napisano više poglavlja na istu temu. U shvatanju identiteta, pogotovo nacionalnog, na ovim prostorima postoji jedan vidljiv paradoks. On se s kulturne strane doživljava kao osetljiva biljka koju sve osim divljenja može da ugrozi, pa ga treba tetošiti i naduvavati zagrcnutim povlađivanjem i himničnim pojanjem. S druge, recimo, društvene strane, smatramo ga nesalomivim čelikom koji se naročito kali u vatri poricanja tuđih identiteta. I, naravno, i u ovo moderno doba taj se okamenjeni identitet potvrđuje i brani sevanjem noževa, ili mnogo jačeg oružja, bez obzira na toliki napredak u mišljenju i delanju.

Da li stalna potreba da preispitujemo i oblikujemo nekakav naš specifični nacionalni identitet može postati bolest, bliska onoj koja zahvata i Vašu junakinju?
- Kako da ne. Koreni te vere u nadmoć nacionalnog nad humanim i građanskim sežu u ranije vekove. Te zapaljive ideje su proklijale u romantičnim rasadnicima devetnaestog veka, kao idealizacija porekla i predačkih zasluga, što je zapravo bio resantiman, odgovor, ili bolje rečeno, žestoka odbrana od tekovina Francuske revolucije i pobede kolektivne industrije nad individualnim zanatstvom. Nacion je postao tvrđava sagrađena od čvrsto sklopljenih identiteta, zaklon od egalitarističkih ideja nekad branjenih na barikadama koje su zapravo oživele u fabrikama. Ni moderno vreme nije promenilo tu tvrđavu. Ni prosti protok vremena, ni krupni koraci civilizacije, ni vrtoglavi tehnološki uspon, ni sumanuto usavršavanje sredstava komunikacije, nijedan od tih činilaca koji su inače toliko toga okrenuli s glave na noge, nisu promenili tu dosta manjkavu definiciju poistovećenja. Donedavno smo smatrali da je Amerika, ta nova zemlja, metafora za svet, jer je teško naći naciju iz koje nema doseljenika na američki kontinent, primer da je identitet, podjednako lični kao i nacionalni, najviše rezultat životne nadgradnje i okolnosti, a ne urođenih, nepromenjljivih biograma. Nažalost, nije više tako. Taj virus identifikacije krvi i tla se lako kontaminira.

Pre nekoliko dana postali ste potpredsednica Demokratske stranke. Dugo želim da nekog upitam sledeću stvar: imate li utisak da je neko, ah, da ne kažem tajna služba!?, ubacio u naš politički život nekakvu "patku" da je sramota da se pisac bavi politikom ili da će ta aktvinost uništiti njegov talenat. Ispalo je da svi mogu da se bave politikom osim književnika!?
- Mislim da tu petparačku parolu šire uglavnom loši političari. Možda time hoće da naglase da je politička delatnost veoma složena, što je tačno i da je to u stvari nauka, s čim takođe mogu da se složim. Samo, nažalost, veoma malo etabliranih političara svojim delom i rezultatima to potvrđuje, to je jedno, a drugo čime bi se moglo braniti stanovište da je političar sveznalica, a književnik profesionalno ograničen. Ma ne, oni se u stvari boje umetnika i njihove mašte. Da vidite čuda, mislim da to i nije bez razloga. Da parafraziram Mandeljštama, to mi čak i imponuje. To je jedna od retkih pozicija u kojoj politika literaturu uzima ozbiljno. Pitam se, međutim, moraju li zaista politička doktrina i pragma biti toliko evnuhoidno nemaštovite, ili je to simulacija misaone dubine.

Kako biste sami sebi pojasnili Vaš sadašnji ulazak u politiku kada biste morali da se preispitate na ovu temu poput vaše glavne junakinje Amalije Kojić?
- Verujte, malo mi je šta u tome nejasno. Kad sam pre skoro deceniju i po prišla nevelikoj grupi intelektualaca koji su se dogovarali o osnivanju Demokratske stranke, učinila sam to bez i najmanje ambicije da pravim političku karijeru. Uostalom, tada se to sve još odvijalo u ilegali. Bilo mi je, međutim, veoma važno da na taj način ozvaničim svoje protivljenje tadašnjoj vlasti i da koliko god mogu doprinesem da se uspostavi opozicija toj unezverenoj politici ratne paranoje, histeričnih ambicija i pljačke. Nisam svoje delovanje u stranci potvrđivala političkim funkcijama, odbila sam poslanička mesta, nije mi to bio cilj. Pre trinaest godina napustila sam stranku, ali ne ni za dlaku svoja opoziciona ubeđenja i stavove. Vratila sam se ovih dana, na poziv svojih prijatelja, da podržim njihove namere da otvore raspravu o kulturi u ovoj zemlji. Uvidevši da su sve ove nevolje kroz koje smo prolazili, politička previranja, promene i potresi, ovde opasno ugrozili samo biće kulture i doveli do vidljive krize u njenom opstanku, današnja Demokratska stranka je donela odluku da se ozbiljno pozabavi tim pitanjem i da tu akciju izdignu do odgovornosti potpredsedničkog mesta. Pozvali su me i zajednički smo došli do zaključka da bi to zaista bio veoma važan poduhvat. Drugim rečima, nisam došla da se kandidujem za poslanicu, da se domognem političke tribine, da vrbujem birače. Došla sam da pomognem da se nešto, ako je to još moguće, uradi za oblast kojoj profesionalno pripadam. Eto, to bi vam bio odgovor na pitanje šta ću ja u tim vodama. Ne precenjujem ni svoju odluku, ni ulogu. Još manje me zanimaju budalaste procene o tome ko može, ili ko treba, a ko ne može, ili ne treba da se bavi politikom. Svojeglava sam i u malim odlukama, a kamoli u velikim.

Sećam se da ste često govorili o niskoj kulturi našeg javnog dijaloga. Vika, cika, ružne reči. Kako se spremate za takav svet s obzirom na Vašu visoku političku funkciju? Mislite li da ih kao dugogodišnji profesor možete naučiti redu?
- Ma kakav dijalog, to su šakalski škrguti očnjacima i logorejične bujice neuračunljivih uvreda izvan svakog moralnog okvira. Nije ni drugde u svetu javna rasprava karakteristična po obzirima, ali mi prednjačimo u puštanju na volju provalama pogrda, atavističkog besa i razjarenih psovki. Ne pomažu ni novčane kazne za uvrede, ni javne prozivke, nema te škole koja bi tu pomogla. Nema te teme na koju se kod nas više može javno razgovarati. Ako izlazite u javnost s namerom da o nečem raspravljate, od vas se očekuje da do kraja zgazite drugu stranu, bez obzira na argumente. Da biste zadovoljili auditorijum (a ponekad i da biste se odbranili), nema uzmaka. Vi morate da sagovorniku sve skrešete u lice, da ga ponizite, ismejete, raskrinkate, da ga napadate verbalnim plotunima dok se ne obeznani, da ga izrešetate podacima iz njegovog intimnog, privatnog života, da ga zadavite optužbama za koje nemate nikakvo pokriće, ali su ubitačne, da ga naterate da izgubi razum. Jednostavno, reči kod nas u dijalogu služe za ubijanje, a ne za sporazumevanje.

Da li biste kao reditelj mogli reći u čemu je zapravo problem te postavke naših užasnih političkih dijaloga?
- Mislim da i sama javnost provocira tu vrstu nakazne komunikacije. Negativni junak je kod nas na herojskom postolju, a ne u magarećoj klupi ili na izdržavanju kazne, gde mu je mesto. Zato se on štedro trudi da zasluži svoj negativni prestiž kod svoje publike. Pred svaki javni susret, naoštri kandže i nabilduje vratne žile, kako bi mogao da urla iz sve snage, dovoljno da i glasom raskomada protivnika i da mu time naznači šta bi mu se desilo da kojim slučajem nisu u maloj TV, ili radijskoj kutiji. Zamišljam našeg građanina koji jedva čeka veče da se raskomoćeno nauživa u žučnom nadpsovavanju svojih predstavnika i da navija za otrovnijeg i žešćeg. Seda pred svoju magičnu kutiju, željno zuri u sliku, dok mu niz grlo klokoće pivo. Zatim stiska pesnice i mrda usnama oponašajući pokrete i psovačke podvige svoga heroja, sit se napolemiše i u zemlju zatuče mlakonju nepsovača, koji se koprca sa druge strane u jalovom, civilnom pokušaju da nekoga u nešto uveri. TV gledalac dijalog na ekranu doživljava kao gladijatorski napad na zveri, kao borbu petlova. Jedan mora da padne mrtav, inače je razgovor neuspeo.

Nedavno ste se vratili iz Norveške gde ste obavljali posao ambasadorke Srbije i Crne Gore u toj zemlji. Veoma mi je bila zanimljiva Vaša definicja našeg shvatanja diplomatije...
- U poslednje vreme sam stalno nešto izjavljivala u vezi sa diplomatijom, pa ne znam na koju od tih izjava mislite. Verujem da se već uveliko ponavljam, ali ću i vama reći da sam se uverila koliko se zapravo taj posao u međuvremenu modernizovao. Njegove oveštale šablone uporno brane još samo pojedini među profesionalcima iz te struke, držeći se za njih kao za stručnu barikadu. U svakom slučaju malo ko danas smatra da je diplomata preparirani, živi prislušni uređaj (mariniran u alkoholu, kako glasi jedna engleska šala). Još manje mu je dužnost da bude normirani prenosilac poruka koje je prikupio tajnim kanalima i služeći se svojom osvedočenom veštinom, previđajući da su te novosti i tajne mahom već na internetu. Trebalo bi da je to osoba koja bi po svojoj naobrazbi, moći prosuđivanja i ličnim sposobnostima bila u stanju da bolje objasni neke činjenice iz istorije i savremenog života u zemlji iz koje je. Usto, trebalo bi da je spremna da predstavi njene kulturne, umetničke i druge vrednosti i da ih tumači kao najvredniji komunikacijski prostor koji zastupa.

Skoro ste se vratili. Kako Vam izgleda Srbija?
- Vratila sam se rado, jer me inače svako osećanje privremenosti zamara. Još me drži ushićenje ponovnog viđenja sa prijateljima, ali i seta zbog onih koje više nisam ovde zatekla, jer su nas zauvek napustili. Još me nosi beogradska vreva, žurba, neverovatna vitalnost ovoga grada. On vam ne dozvoljava ni predah, a kamoli da posustanete. Ovo je grad iscelitelj. Taman pomislite kako vam je odmor neophodan, kako vam je svega dosta, a ono dođe FEST, ili neki koncert, ili premijera u Narodnom, ili već ne znam šta... Beograd je grad s čijim se gradskim otkucajima poklapa moj puls. Nedostajao mi je.

Koliko je Srbija daleko od Norveške?
- U mnogo čemu za tom zemljom kaskamo možda i čitav vek, ali ima nekih stvari u kojima smo u prednosti. Kafanski život, na primer, kod nas je znatno bogatiji i raznovrsniji.

Često kažete kako se za pisanje mora oteti vreme. Politika će Vam, moguće je, oduzeti još vremena. Hoćete li imati koji minut za pozorište i šta ćete režirati, ukoliko nije tajna?
- Da, ali nisam ja u svojim književničkim izjavama tako dosledna. Neki put kažem da nema pravog pisanja bez prave dokolice i skoro u to poverujem. Onda shvatim da često mnogo više pomaže neki napon, stiska, vremenska možda, prinuda prosto, nešto bez pogovora, odnosno ono što ne trpi odlaganje i izgovore. Tako, nedoslednost je možda osnovna karakteristika moga razmišljanja o samom procesu pisanja. A to za pozorište nije nikakva tajna. Ulazim u probnu salu Narodnog već krajem sledeće nedelje. Podela je već objavljena. Režiraću Čehova, "Tri sestre", opasan komad. I on je opasan pisac. Nikad ne znate kad je ozbiljan, a kad se šali sa svojim junacima, kad ih sažaljeva, a kad im se ruga, kad s njima saoseća, a kad ih pak kori. Već sam radila ovaj komad, ali mi to ništa ne pomaže. Imam tremu.

Razgovor vodio: Mića Vujičić

29.04.06

Ovih dana u Narodnom pozorištu u Beogradu očekuje se premijera Čehovljeve „Tri sestre”, u režiji Vide Ognjenović. Novo čitanje klasika, uz najbolju glumačku podelu: Nada Šargin (Maša), Sena Đorović (Olga), Irina (Kalina Kovačević), Igor Đorđević (Prozorov), Tihomir Stanić (Veršinjin), Nenad Stojmenović (Tuzenbah), Mihajlo Janketić (Čebutkin).Tek što se vratila sa dužnosti ambasadora SCG u Norveškoj, Vida Ognjenović je nastavila da radi žestokim tempom. NJen izdavač-„Stubovi kulture”, štampao je dugo očekivani roman “Preljubnici”, koji je već na listama najtraženijih.

Ponovo je izabrana za predsednicu Srpskog PEN centra, kao i za jednog od pet potpredsednika Demokratske stranke(zašto ne reći-sa najvećim brojem glasova). Dok je bila van zemlje, njeno mesto u lepšem delu srpske stvarnosti niko nije zaposeo, sve i da je hteo.

“Preljubnici” su u žiži književne javnosti, pred «sudom» kritike, a i čitalaca, jer ste na promotivnoj turneji širom Srbije. Šta vam znače ti susreti? Sad, nakon vašeg stranstvovanja, čini li vam se da su se čitaoci promenili?
- Da, ovih dana se zanimljivo prepliću moje profesionalne obaveze. Jutrom sam u probnoj sali, na radu sa odličnom ekipom glumaca i saradnika, a izvečeri» se u bibliotekama, ili kulturnim centrima u raznim gradovima susrećem sa svojim čitaocima. Ti susreti mi jesu na svoj način veoma zanimljivi, učestvujem u njima sa posebnom znatiželjom, ali, možda, ne onako raspričano, kako bi se od pisca očekivalo.
Po pravilu pisci nerado govore o svojim knjigama, ne prija im uloga teoretičara sopstvenog dela, čak i kad su u pitanju i oni koji se bave kritikom. Pripadam toj grupi. Zanima me, naravno, kako je knjiga delovala na nepoznatog čitaoca, ali se nekako ustežem da dajem uputstva za čitanje onoga što sam napisala i da pojašnjavam svoje ideje.Uostalom, teško delu koje može da se čita i razume samo na jedan način.

Uticaj Mediterana na savremenu književnost

Ponovo ste izabrani za predsednicu Srpskog PEN centra. Na jesen će naš PEN biti domaćin jednog međunarodnog skupa pisaca. Koji ljudi dolaze, o čemu će se razgovarati?
- Da, naš PEN centar, jedina međunarodna organizacija koja je ostala izvan sankcija i u najtežem periodu, nastoji da u najboljem smislu koristi mogućnosti koje pruža ovo planetarno udruženje književnika. Hoćemo da se naša književnost ne zatvara u nacionalni krug, već da se prevodi, da ulazi u široku konkurenciju, da se oglasi, da pobedi okvir malog jezika. Zato smo pokrenuli izdavačku delatnost i na stranim jezicima, a pre dve godine Kongres PEN-a je usvojio naš predlog za regionalnu konferenciju u Beogradu koja će se održati ove godine, početkom oktobra.
Kao izdavači (urednik Mihajlo Pantić) objavili smo dve antologije ( proze i poezije) na engleskom u izboru Mihajla Pantića, odnosno Gojka Božovića, zatim pesme Jovana Hristića, u prevodu i prepevu Bernarda DŽonsona, u pripremi je dvojezično izdanje Istorije Srpskog PEN centra, koju je napisao Predrag Palavestra, a tu je i nekoliko knjiga na srpskom, među njima eseji Jovana Hristića,( dugogodišnjeg predsednika PEN-a), zatim eseji Miodraga Perišića i pesme Duška Novakovića.
Tema međunarodne, regionalne konferencije je Uticaj Mediterana na savremenu književnost. Još nemamo tačan spisak učesnika, ali smo pozvali istaknute mediteraniste, između ostalih, Malufa, Matvejevića, Magrisa, Marojevića, Šalamuna, Dragojevića, Saramaga, kao i mnoge druge pisce iz ove regije. Nadamo se dolasku značajnih ljudi koji se bave ovom temom.

Čak i izrazito namenski, prigodni i propagandni tekstovi, ako imaju iole književnih pretenzija, opravdavaju ih time što ne ostaju samo na jednokratnom cilju. Srećom urednik, Gojko Božović svojom briljantnom analizom odgovara na književnu radoznalost čitalaca.
Ne, nisu se oni promenili. I da naglasim da pogrešno sudimo o našem čitateljstvu kao takvom. I ovo iskustvo, kao i mnoga ranija, potvrđuju mi da imamo više pravih čitalaca koji prate i procenjuju literaturu, nego što u svom razočarenju u položaj naše kulture, brzopleto i ljutito uopšteno pretpostavljamo.

Srbija? Šta vam danas o njoj govore zapažanja umetnice, a kako je vidite kao političarka?
-Srbija je zagušena nevoljama nasleđenim iz predhodne decenije, iscrpljena siromaštvom i sluđena populističkom drekom pojedinih stranaka u nastojanju da se glad i kulturno nazadovanje zaleče oblogama nacionalnih poskočica i oštrenjem šovinističkih kandži. Izgleda da nas iskustvo nije dovoljno naučilo kuda to vodi. Šta još da kažem, vidite i sami gde smo i kako nam je.

Kada biste odabrali da pišete o našoj zbilji, koji književni žanr bi bio najpogodniji?
- Ja pišem o našoj zbilji, samo ne preslikavam doslovno poredak stvari i događaja, jer to literatura odavno ne čini. Taj način je prepušten žurnalizmu. Međutim, možda učitavam u vaše pitanje, ali mi ono zvuči kao pretpostavka da bi današnjoj našoj situaciji najbolje pristajao žanr tragikomedije, u kojoj bi komički elementi morali biti žestoko gorki, do bola, kako se kaže u žargonu. Nažalost, u ovom slučaju, to ne bi bilo žargonsko preterivanje, već istinski odgovarajući izraz.

Kad se očekuje premijera komada „Tri sestre”. Kako ste Čehova pročitali danas?
- Premijera se opasno približava, zakazana je za 5 maj. Opasno, kažem, jer mi je žao što će doći tako brzo. Nedostajaće mi ovakve probe. Ne radi se Čehov svaki dan, a retko u ovako dobroj podeli. Veliko mi je uživanje da sa ovim odličnim glumcima ulazim u ovaj komad, onako lagano, repliku po repliku, dijalog po dijalog, a on se pred nama otvara, kao što se razlažu savršena jedinjenja. Radim sa izvanrednom grupom glumaca. Mogla bih da nastavim probe do jeseni, sigurna sam da se ne bismo zasitili, ni umorili od različitih tumačenja, od rasprave o pojedinim rešenjima, od promena. Kako sam pročitala Čehova danas? Pažljivo kao i svaki put do sada. Dva puta sam već radila ovu dramu, a i dalje stojim pred njim kao pred palimpsestom tek otkrivenih rukopisa. Pomerila sam vreme radnje u dane posle revolucije. Vojska još dolazi sa fronta, iz izgubljenih bitaka. Moskva je sve dalje, a ideja o njoj sve jača. Izgubljeni u novoj situaciji, akteri ove izbegličke kolonije različito gledaju na svoj položaj. Jedni traže posao, pokušavajući da se pomire sa situacijom u slobodnom vremenu se teše « filozofiranjem» o budućnosti i dalekim vremenima, drugi uporno ponavljaju :u Moskvu, u Moskvu, kao spasonosnu mantru, treći tonu u blagu demenciju...Tako nekako. Muke izbeglištva se nisu mnogo promenile, to su potresi ljudske intime, koje se teško racionalizuju. Na tom planu globalizacija nema mnogo šanse.

Traje li vam dan dovoljno dugo? Kada i kako se odmarate, ako pitanje nije indiskretno?
- Ne, nije pitanje indiskretno, nego nemam baš neki dobar odgovor, znate ono učiteljsko: uz dobru knjigu, u toplom domu, u krugu najbližih i tako to. Nisam ja nikakav radoholik, naprotiv. Umor me ponekad savlada, ali se odupirem svim silama, kao dete kome se strašno spava, ali neće da ode u krevet, nego se umiva, ili peva, da rastera san s očiju. Mene odmara brzi hod. Ako me nekad sretnete kako laufam ulicom kao da me vukovi jure, nemojte da se zabrinete, ništa se strašno nije desilo, ja se to odmaram. Možda pomalo čudan način, ali efikasan. Probajte ga, pa ćete se uveriti i sami. Evo, i sad se, na primer, odmaram dok razgovaram s vama, mada, verujem, vi nemate takav utisak.

Radmila Lotina

27.04.06

FERAL TRIBUNE

I sama javnost provocira određenu vrstu nakazne komunikacije. Negativni junak je kod nas na herojskom postolju, a ne u magarećoj klupi ili na izdržavanju kazne, gde mu je mesto. Zamišljam našeg građanina koji jedva čeka veče da se raskomoćeno nauživa u žučnom nadpsovavanju svojih predstavnika i da navija za otrovnijeg i žešćeg. Seda pred svoju magičnu kutiju, željno zuri u sliku, dok mu niz grlo klokoće pivo. Zatim stiska pesnice i mrda usnama oponašajući pokrete i psovačke podvige svoga heroja. Jedan mora da padne mrtav, inače je razgovor neuspeo

- Glavna junakinja vašeg novog romana "Preljubnici" saznaje u svojoj četvrtoj deceniji života da je usvojena i tada počinje njeno preispitivanje. Koji je, zapravo, njen glavni problem?
- Ima ih mnogo i oni lančano proizilaze jedan iz drugog. Nastojala sam, zapravo, da pratim i opišem složeni nervni slom koji preživljava jedna žena, nespremna za opasni vrtlog nedoumica i pitanja pred kojima se iznenada našla. Junakinja moga romana u jednom momentu dolazi u čudnu situaciju u kojoj se osipa i ruši njen dotada dobro impostirani identitet. Ona gubi obrise sopstva. Nema snage da se ponovo uspostavi u tom grotlu sukoba sa ukupnim dotadašnjim poretkom svoga bića, a ni hrabrosti da prihvati činjenice iz tog svog otkrića. Zato udara glavom o činjenice i stvarnost kao o zid, ne znajući kako i kuda dalje. Možda je najviše poražava činjenica što toliko toga može da pojmi, a tako malo da reši. Tako bih nekako definisala njen glavni problem.

- Čini mi se da u romanu postavljate jedno ozbiljno pitanje: šta je to identitet? Da li je identitet nasljedna stvar ili se identitet stiče?
- Žena o kojoj je u knjizi reč, temelj identiteta vidi uglavnom u pozitivnom nasleđu, a dužnost, usađena nam vaspitanjem, zove da ga ne izneverimo, već da to što nam je od predaka, čuvamo, sledimo i da na svom životnom putu svakim postupkom opravdamo njegove postulate. Ona nije u stanju da prihvati ideju o tome da identitet nije nasleđena konstanta, već nešto što izgrađujemo doživotno. Bilo da tu ideju nađe u knjigama (kod Amina Malufa, na primer) ili da je čuje od dragog rođaka (s kojim je vezuju lepe uspomene iz zajedničkog odrastanja), bez obzira što je i sopstvenim primerom potvrđuje, ona je čita kao utešnu aporiju u njenom slučaju. Toliko su jaka ubeđenja koja su joj uklesana vaspitanjem.

Paradoks s identitetom
- Nakon što sam pročitao vaš roman učinilo mi se da vi ne govorite samo o tom pojedinačnom slučaju. Neko jednom pomisli da je naslijedio određene osobine i da je takav i takav, a na konto te uobrazilje mi i danas vadimo noževe kad zagrmi...
- Naša istorija je prava hrestomatija takvih iskustava. Na nesreću, nismo na osnovu njih stekli imunitet, već je i u ovom našem modernom vremenu napisano više poglavlja na istu temu. U shvatanju identiteta, pogotovo nacionalnog, na ovim prostorima postoji jedan vidljiv paradoks. On se s kulturne strane doživljava kao osetljiva biljka koju sve osim divljenja može da ugrozi, pa ga treba tetošiti i naduvavati zagrcnutim povlađivanjem i himničnim pojanjem. S druge, recimo, društvene strane, smatramo ga nesalomivim čelikom koji se naročito kali u vatri poricanja tuđih identiteta. I, naravno, i u ovo moderno doba taj se okamenjeni identitet potvrđuje i brani sevanjem noževa, ili mnogo jačeg oružja, bez obzira na toliki napredak u mišljenju i delanju.

- Da li stalna potreba da preispitujemo i oblikujemo nekakav naš specifični nacionalni identitet može postati bolest, bliska onoj koja zahvaća i vašu junakinju?
- Kako da ne. Koreni te vere u nadmoć nacionalnog nad humanim i građanskim sežu u ranije vekove. Te zapaljive ideje su proklijale u romantičnim rasadnicima devetnaestog veka, kao idealizacija porekla i predačkih zasluga, što je zapravo bio resantiman, odgovor, ili bolje rečeno, žestoka odbrana od tekovina Francuske revolucije i pobede kolektivne industrije nad individualnim zanatstvom. Nacion je postao tvrđava sagrađena od čvrsto sklopljenih identiteta, zaklon od egalitarističkih ideja nekad branjenih na barikadama koje su zapravo oživele u fabrikama. Ni moderno vreme nije promenilo tu tvrđavu. Ni prosti protok vremena, ni krupni koraci civilizacije, ni vrtoglavi tehnološki uspon, ni sumanuto usavršavanje sredstava komunikacije, nijedan od tih činilaca koji su inače toliko toga okrenuli s glave na noge, nisu promenili tu dosta manjkavu definiciju poistovećenja.
Donedavno smo smatrali da je Amerika - ta nova zemlja, metafora za svet, jer je teško naći naciju iz koje nema doseljenika na američki kontinent - primer da je identitet, podjednako lični kao i nacionalni, najviše rezultat životne nadgradnje i okolnosti, a ne urođenih, nepromenjljivih biograma. Nažalost, nije više tako. Taj virus identifikacije krvi i tla se lako kontaminira.

Protivljenje vlasti

- Pre nekoliko dana postali ste potpredsednica Demokratske stranke. Dugo želim da nekog upitam sljedeću stvar: imate li utisak da je neko, ah, da ne kažem tajna služba!?, ubacio u naš politički život nekakvu patku da je sramota da se pisac bavi politikom ili da će ta aktivnost uništiti njegov talent. Ispalo je da svi mogu da se bave politikom osim književnika!?
- Mislim da tu petparačku parolu šire uglavnom loši političari. Možda time hoće da naglase da je politička delatnost veoma složena, što je tačno i da je to u stvari nauka, s čim takođe mogu da se složim. Samo, nažalost, veoma malo etabliranih političara svojim delom i rezultatima to potvrđuje, to je jedno, a drugo čime bi se moglo braniti stanovište da je političar sveznalica, a književnik profesionalno ograničen. Ma ne, oni se u stvari boje umetnika i njihove mašte. Da vidite čuda, mislim da to i nije bez razloga. Da parafraziram Mandeljštama, to mi čak i imponuje. To je jedna od retkih pozicija u kojoj politika literaturu uzima ozbiljno. Pitam se, međutim, moraju li zaista politička doktrina i pragma biti toliko evnuhoidno nemaštovite, ili je to simulacija misaone dubine.

- Kako biste sami sebi pojasnili vaš sadašnji ulazak u politiku kada biste morali da se preispitate na ovu temu poput vaše glavne junakinje Amalije Kojić?
- Verujte, malo mi je šta u tome nejasno. Kad sam pre skoro deceniju i po prišla nevelikoj grupi intelektualaca koji su se dogovarali o osnivanju Demokratske stranke, učinila sam to bez i najmanje ambicije da pravim političku karijeru. Uostalom, tada se to sve još odvijalo u ilegali. Bilo mi je, međutim, veoma važno da na taj način ozvaničim svoje protivljenje tadašnjoj vlasti i da koliko god mogu doprinesem da se uspostavi opozicija toj unezverenoj politici ratne paranoje, histeričnih ambicija i pljačke. Nisam svoje delovanje u stranci potvrđivala političkim funkcijama, odbila sam poslanička mesta, nije mi to bio cilj. Pre trinaest godina napustila sam stranku, ali ne ni za dlaku svoja opoziciona ubeđenja i stavove.

Vratila sam se ovih dana, na poziv svojih prijatelja, da podržim njihove namere da otvore raspravu o kulturi u ovoj zemlji. Uvidevši da su sve ove nevolje kroz koje smo prolazili, politička previranja, promene i potresi, ovde opasno ugrozili samo biće kulture i doveli do vidljive krize u njenom opstanku, današnja Demokratska stranka je donela odluku da se ozbiljno pozabavi tim pitanjem i da tu akciju izdigne do odgovornosti potpredsedničkog mesta. Pozvali su me i zajednički smo došli do zaključka da bi to zaista bio veoma važan poduhvat.

Drugim rečima, nisam došla da se kandidujem za poslanicu, da se domognem političke tribine, da vrbujem birače. Došla sam da pomognem da se nešto, ako je to još moguće, uradi za oblast kojoj profesionalno pripadam. Eto, to bi vam bio odgovor na pitanje šta ću ja u tim vodama. Ne precenjujem ni svoju odluku, ni ulogu. Još manje me zanimaju budalaste procene o tome ko može, ili ko treba, a ko ne može, ili ne treba da se bavi politikom. Svojeglava sam i u malim odlukama, a kamoli u velikim.

- Sećam se da ste često govorili o niskoj kulturi našeg javnog dijaloga. Vika, cika, ružne reči. Kako se spremate za takav svijet s obzirom na vašu visoku političku funkciju? Mislite li da ih kao dugogodišnji profesor možete naučiti redu?

- Ma kakav dijalog, to su šakalski škrguti očnjacima i logorejične bujice neuračunljivih uvreda izvan svakog moralnog okvira. Nije ni drugde u svetu javna rasprava karakteristična po obzirima, ali mi prednjačimo u puštanju na volju provalama pogrda, atavističkog besa i razjarenih psovki. Ne pomažu ni novčane kazne za uvrede, ni javne prozivke, nema te škole koja bi tu pomogla. Nema te teme na koju se kod nas više može javno razgovarati. Ako izlazite u javnost s namerom da o nečem raspravljate, od vas se očekuje da do kraja zgazite drugu stranu, bez obzira na argumente. Da biste zadovoljili auditorijum (a ponekad i da biste se odbranili), nema uzmaka. Vi morate da sagovorniku sve skrešete u lice, da ga ponizite, ismejete, raskrinkate, da ga napadate verbalnim plotunima dok se ne obeznani, da ga izrešetate podacima iz njegovog intimnog privatnog života, da ga zadavite optužbama za koje nemate nikakvo pokriće, ali su ubitačne, da ga naterate da izgubi razum. Jednostavno, reči kod nas u dijalogu služe za ubijanje, a ne za sporazumevanje.

- Da li biste kao reditelj mogli reći u čemu je, zapravo, problem te postavke naših užasnih političkih dijaloga?
- Mislim da i sama javnost provocira tu vrstu nakazne komunikacije. Negativni junak je kod nas na herojskom postolju, a ne u magarećoj klupi ili na izdržavanju kazne, gde mu je mesto. Zato se on štedro trudi da zasluži svoj negativni prestiž kod svoje publike. Pred svaki javni susret, naoštri kandže i nabilduje vratne žile, kako bi mogao da urla iz sve snage, dovoljno da i glasom raskomada protivnika i da mu time naznači šta bi mu se desilo da kojim slučajem nisu u maloj TV, ili radijskoj kutiji.

Zamišljam našeg građanina koji jedva čeka veče da se raskomoćeno nauživa u žučnom nadpsovavanju svojih predstavnika i da navija za otrovnijeg i žešćeg. Seda pred svoju magičnu kutiju, željno zuri u sliku, dok mu niz grlo klokoće pivo. Zatim stiska pesnice i mrda usnama oponašajući pokrete i psovačke podvige svoga heroja, sit se napolemiše i u zemlju zatuče mlakonju nepsovača, koji se koprca sa druge strane u jalovom, civilnom pokušaju da nekoga u nešto uveri. TV gledalac dijalog na ekranu doživljava kao gladijatorski napad na zveri, kao borbu petlova. Jedan mora da padne mrtav, inače je razgovor neuspeo.

Živo prisluškivanje

- Nedavno ste se vratili iz Norveške gde ste obavljali posao ambasadorke Srbije i Crne Gore u toj zemlji. Jako mi je bila zanimljiva vaša definicija našeg shvatanja diplomatije...

- U poslednje vreme sam stalno nešto izjavljivala u vezi sa diplomatijom, pa ne znam na koju od tih izjava mislite. Verujem da se već uveliko ponavljam, ali ću i vama reći da sam se uverila koliko se zapravo taj posao u međuvremenu modernizovao. Njegove oveštale šablone uporno brane još samo pojedini među profesionalcima iz te struke, držeći se za njih kao za stručnu barikadu. U svakom slučaju malo ko danas smatra da je diplomata preparirani, živi prislušni uređaj (mariniran u alkoholu, kako glasi jedna engleska šala). Još manje mu je dužnost da bude normirani prenosilac poruka koje je prikupio tajnim kanalima i služeći se svojom osvedočenom veštinom, previđajući da su te novosti i tajne mahom već na internetu. Trebalo bi da je to osoba koja bi po svojoj naobrazbi, moći prosuđivanja i ličnim sposobnostima bila u stanju da bolje objasni neke činjenice iz istorije i savremenog života u zemlji iz koje je. Usto trebalo bi da je spremna da predstavi njene kulturne, umetničke i druge vrednosti i da ih tumači kao najvredniji komunikacijski prostor koji zastupa.

- Skoro ste se vratili. Kako vam izgleda Srbija?
- Vratila sam se rado, jer me inače svako osećanje privremenosti zamara. Još me drži ushićenje ponovnog viđenja sa prijateljima, ali i seta zbog onih koje više nisam ovde zatekla, jer su nas zauvek napustili. Još me nosi beogradska vreva, žurba, neverovatna vitalnost ovoga grada. On vam ne dozvoljava ni predah, a kamoli da posustanete. Ovo je grad iscelitelj. Taman pomislite kako vam je odmor neophodan, kako vam je svega dosta, a ono dođe FEST, ili neki koncert, ili premijera u Narodnom, ili već ne znam šta... Beograd je grad s čijim se gradskim otkucajima poklapa moj puls. Nedostajao mi je.

- Koliko je Srbija daleko od Norveške?
- U mnogo čemu za tom zemljom kaskamo možda i čitav vek, ali ima nekih stvari u kojima smo u prednosti. Kafanski život, na primer, kod nas je znatno bogatiji i raznovrsniji.

- Često kažete kako se za pisanje mora oteti vreme. Politika će vam, moguće je, oduzeti još vremena. Hoćete li imati koji minut za pozorište i šta ćete režirati, ukoliko nije tajna?
- Da, ali nisam ja u svojim književničkim izjavama tako dosledna. Neki put kažem da nema pravog pisanja bez prave dokolice i skoro u to poverujem. Onda shvatim da često mnogo više pomaže neki napon, stiska, vremenska možda, prinuda prosto, nešto bez pogovora, odnosno ono što ne trpi odlaganje i izgovore. Tako, nedoslednost je možda osnovna karakteristika moga razmišljanja o samom procesu pisanja. A to za pozorište nije nikakva tajna. Ulazim u probnu salu Narodnog već krajem sledeće nedelje. Podela je već objavljena. Režiraću Čehova, "Tri sestre", opasan komad. I on je opasan pisac. Nikad ne znate kad je ozbiljan, a kad se šali sa svojim junacima, kad ih sažaljeva, a kad im se ruga, kad s njima saoseća, a kad ih pak kori. Već sam radila ovaj komad, ali mi to ništa ne pomaže. Imam tremu.

Mića VUJIČIĆ

21.02.06

Bezmalo svaki naš izbor je ograničen i uslovljen raznim okvirima. Drugo je što smo mi na te okvire pristali, što smo sasvim otupeliPisac i reditelj Vida Ognjenović nedavno je predstavila svoj novi roman "Preljubnici". Jedna snažna žena, za koju bi se moglo reći da konce svog života čvrsto drži u rukama, iznenadila nas je pričom o ograničenjima, sputanosti, cenama koje se plaćaju za slobodan izbor i za putovanje van glavnog toka.

Na promociji knjige ste rekli da je vaš roman knjiga o otporu i slobodi. Stekla sam utisak da je junakinja prilično neslobodna i slomljena životom...
- Upravo kad je junakinja shvatila koliko je sputana svakojakim ograničenjima i kako je sve u njenom životu uslovljeno njima, počela je da razmišlja o slobodi. Između ostalog i slobodi od datosti koje proizilaze iz onoga što se zove identitet. I njen otpor ostaje bez pravog zamaha upravo zato što nju sve što ona jeste i što zna o sebi formuliše u određenom ključu iz kojeg je teško izaći. Izlazak bi značio i promenu matrice.

I da li uopšte postoji izlaz iz krutih pravila društvene (tradicionalne) igre, koju podjednako agresivno igraju porodica i okolina?
- Ovoj mojoj junakinji takvo rešenje nije dostupno jer je prevazilazi. Njen život je drugačije određen. Trebalo bi ga izmestiti iz mnogih zglobova da bi se postigao neki slobodni prostor koji bi bio zamena za vrstu sigurnosti i životne impostacije koje je bila postigla. Bez obzira na to što se sve to u jednom kratkom roku obrušilo i što ona u svojoj samoanalizi dolazi do vrlo inteligentnih spoznaja o svom položaju gubitnice, ona ne može da nađe snage da započne svoju životnu melodiju iz nekog drugog tonaliteta. Njena će nastojanja po svemu sudeći ipak ići ka tome da što pre obnovi ruševine.

Koja je cena odbacivanja nametnutih uloga?
- U običnom, svakodnevnom životu velika. Moja junakinja u jednom momentu zapada u neki misaoni mrtvi ugao. Čini joj se kao da su nam naše životne priče zadate, toliko je uslovljenih okolnosti koje treba da sledimo. Mi, u stvari, gazimo stazom koja je u mnogome predodređena, a svako odstupanje od nje nam se ukazuje kao opasno kušanje neizvesnosti. Ona o tome govori na kraju pokušavajući da s gorčinom napravi neki sažetak svoga vaspitanja, stečenih ubeđenja i postulata od kojih je gradila životne stavove. Oni je sada sputavaju jer se u njima nastanila kao u kakvoj tvrđavi.

Koji ste nam odgovor dali u romanu "Preljubnici" kada je u pitanju slobodan lični izbor?
- Ne znam da li bih taj stav baš zvala odgovorom, ali ako pogledamo bolje, ne bi trebalo da se zavaravamo. Bezmalo svaki naš izbor je ograničen i uslovljen raznim okvirima. Drugo je što smo mi na te okvire pristali, dotle da smo sasvim otupeli. Ne razlikujemo više mogućnosti od prinude, mada, kao nešto stalno biramo, zaboravljajući da su osnovni uslovi za izbor - obilje, sloboda i tačne informacije. Šta mislite, imamo li ih?

Šta ste o životu, slobodi, ličnom izboru, ženama naučili i videli u Norveškoj?
- U toj zemlji se ta pitanja shvataju ozbiljno, možda čak malo previše doslovno. I postigli su to da čovek uvažava drugog, jer u zajednici svako je za nekog drugi, da izučavaju razlike i da ih shvataju kao datosti, a ne kao metafore. Kažem, za moj ukus možda malo previše bez smisla za humor.

Zašto ste se ponovo aktivno uključili u politički život? Šta vas to drži?
- Jedna stranka u čijem sam osnivanju učestvovala sa prijateljima, pre deceniju i po, odlučila je da posveti pažnju kulturi, smatrajući da je naš kulturni život prilično sluđen političkom utakmicom. Pozvali su me da im u tome pomognem. Odazvala sam se, sa ubeđenjem da moramo nešto učiniti, inače će već sutra biti kasno. Komercijalna estrada i banalni zabavni bofl će nadglasati. I šta ćemo onda?

Koliko vas opstajanje na javnoj pozornici Srbije (kulturne i političke) košta iskrenosti i živaca?
- Čitala sam u časopisu Nenj Yorker neki tekst o Čaplinu. Između ostalog i to kako ga je neka novinarka molila da za njenu radio-emisiju kaže nešto o sebi. Iako se dugo održavate u javnosti, niste nam dosadili, laskala mu je. Hvala javnosti što joj nisam dosadan, odgovorio je on, ja to, nažalost, ne mogu da kažem za nju. I to je bilo sve što je rekao. Šta ja da vam odgovorim. Javna scena me nervira zbog reflektora koji nas biju u oči kao da hoće da nas zaslepe, a ja bih htela da sačuvam čulo vida. I ime mi to diktira.

Samopouzdanja ne fali, ali nas novac zaobilazi

Nedavno je jedna doktorka, vrativši se iz Afrike, rekla da tom kontinentu ne nedostaje novac nego samopouzdanje. Kako vam se čini ova dijagnoza kada je reč o Srbiji?
- Sasvim obrnuto. Nama samopouzdanja ne fali, novac nas, međutim, kao stari izdajnik, zaobilazi. I kad ga neko na brzinu naslaže, ispostavi se da ga je, u stvari, zaradio prodajući isprazno samopouzdanje. Kad bi ta vrsta samopouzdanja i razmetljivosti bili izvozni artikli, zadovoljili bismo ne samo potražnju Afrike već i čitavog svetskog tržišta. Zaradili bismo kamare novca. Možda bi to bio naš prvi ekonomski bum posle samopouzdanog pokušaja sa izvozom Juga na američko tržište, od kojih se dugova, verujem, naša auto-industrija još nije oporavila. Ništa zato, mi i dalje samopouzdano stojimo dosledni svojim zabludama, kano klisurine.

Tatjana Čanak

18.02.06

Povratak Vide Ognjenović iz Norveške, nakon završetka ambasadorskog mandata prikladno je obeležen novim romanom, Preljubnici, upravo objavljenim u Stubovima kulture. Ugledna spisateljica i rediteljka, uistinu, nije ni odsustvovala iz književnih krugova domovine. Proteklih godina njen izdavač ponudio je čitaocima još jedan tom sabranih drama, a potom je objavljeno i Putovanje u putopis (izdanje Gradske biblioteke Zrenjanin) - zbirka utisaka i promišljanja o Norveškoj, u intimnom dijalogu sa velikom prethodnicom, Isidorom Sekulić - koje je odmah i nagrađeno priznanjem "Todor Manojlović". Sa druge strane, dokazujući zbog čega je dobro slati pisce u diplomatsku reprezentaciju zemlje, Vida Ognjenović je osnovala Kulturni centar pri Ambasadi u Oslu, u kom je priređeno na desetine gostovanja različitih umetnika i profesora i pokrenuto niz ideja o kulturnoj saradnji dve zemlje.
Predstavljen čitaocima prošle sedmice, roman Preljubnici donosi izvanredno snažan glas o iskrenosti, vraćajući dostojanstvo takozvanom ženskom pismu. Fiktivna saga o sredovečnoj ženi koja kroz nemilosrdna preispitivanja otkriva praznine u sopstvenoj ličnosti, zapravo je priča o krizi identiteta, nerazumevanju i usamljenosti. Iako pisan u prvom licu, ovaj monološki iskaz žene čita se kao strastan i uzbudljiv dijalog sa sobom, ličnim zabludama i strahovima, i već je naišao na interesovanje za pozorišnu inscenaciju.

Iako se Preljubnici mogu čitati kao kontemplativna, ženska proza, roman svoju dinamiku duguje i muško-ženskim odnosima i "nesporazumima". U čemu, po Vašem mišljenju, leže naznake mogućeg rešenja ovog nerazumevanja?
- Ne verujem da za to ima recepta, ili preporuke. To da se ta dva principa, muški i ženski, međusobno razilaze toliko da predstavljaju dva ukupno različita pogleda i doživljaja sveta, upućuje na to da svaki korak da se oni dovedu u istu intonaciju predstavlja svojevrsno nasilje. Zato treba da razmislimo o tome da nam je priroda možda postavila mističnu večitu zagonetku koju mi doživljavamo kao zadatak i uzalud nastojimo da to izračunamo i materijalizujemo. Od nas se možda traži upravo obrnuto, da tu mistiku razlika smatramo inspirativnom i da je sledimo u svim njenim igrivim ponudama, svesni da je sve u vezi s njom dokučivo samo kao igra, odnosno da je i u najozbiljnijem izdanju pomalo varljivo i nestalno. Ovo, naravno, nije rešenje za koje ste me pitali, već možda intelektualna uteha za saznanje da ga nijedan primer, a ima ih sigurno, ne dokazuje toliko da bi poslužilo kao model.

Prepustili ste junakinju svog romana samoći i sećanjima, ne ostavljajući joj pri tom mnogo, sem nadimka i nekoliko zabrinutih prijatelja. Šta je to što čini identitet a što može odoleti poricanju?
- Identitet je teško ozbiljno zaokružiti nekom definicijom, jer spada u one formule koje se dokazuju izuzecima. Kaže se da je neko, ili nešto, bez identiteta, a pri tom se misli da znamo kako on treba da izgleda, što je zabluda. Neporecivo je u tom smislu samo ono što je naučno dokazano kao jedinstvena organska odlika svakog čoveka, znate već, sastav tkiva, otisak prsta, ali mi ne govorimo o tome, zar ne. Recimo da je identitet, da parafraziram Malufa, ona skupina podataka, ili kombinacija nasleđenih i stečenih osobina što nas čini različitim od svake druge osobe. To bi možda bio samo kao neki osnov za nadgradnju, jer čovek mnoge svoje osobine stekne oponašanjem zadatog, ili izabranog ideala, zatim sklon je eholaliji, prerušavanju, dograđuje i menja svoje osobine. Drugim rečima identitet je daleko od toga da bude okamenjena datost. Samo se neke činjenice iz mnoštva onih koje ga čine ne mogu poreći, ali to ne znači da su one presudne. Identitet je, dakle, metafora za prepoznatljivost, ili tako nekako.

Da li se identiteti - a uz njih i međusobni odnosi - "nasleđuju" u porodici i društvu? Kako se prekida to generacijsko prenošenje zabluda?
- Da, mislim da okruženje najviše formira ono što rado zovemo svojim identitetom, dakle najpre porodica, pa škola, zatim neposredna prijateljska i profesionalna sredina. Ti uticaji nas oblikuju i na dobro i na loše. No, kao što smo ranije rekli, identitet na sreću nije okamenjen okvir naše ličnosti. On se stvara celog života, što znači da je u stalnoj promeni, mada su, naravno, i mogućnosti preoblikovanja relativne u rasponu od dobra do zla. Trebalo bi da se lanac zabluda prekida promenom uzora, a to je u stvari životni proces. O tome je donekle reč i u ovoj mojoj knjizi.

Konačno, jesu li preljubnici pre svega neverni sopstvenom identitetu?
- Moglo bi se reći da u izvesnom smislu jesu. Izvan moralne konotcije pojma, preljubništvo kao pojava pripada skupini dokaza o nesigurnosti doslovnog poimanja identiteta. S druge strane, tu postoji izvestan latentni paradoks. Iako se preljuba smatra odstupanjem od višestruko društveno potvrđene konvencije i reda, društvo nije to koje kulpabilizuje preljubnike, naprotiv, ono sve čini da ih amnestira. Uža sredina ih, međutim, obeležava kao prestupnike.

Zbog čega ste pribegli pisanju u prvom licu? Je li to uteha, podrška junakinji ili preuzimanje njene uloge?
- Iz više razloga sam se opredelila za taj način kazivanja, mada sam razmišljala i o drugim varijantama. Ne znam baš da li sam time htela da preuzmem njenu ulogu, ali mi je bilo veoma potrebno da se što više približim njenom uglu posmatranja. U stvari sama priroda teksta nametala je tu neposrednost. Smatrala sam da junakinja svoju samoanalizu mora da saopšti direktno, u nekom oporom, pomalo mazohističkom monologu, govoreći zapravo sama sa sobom. U tom svom naporu da shvati šta joj se dogodilo, bolno izoštrava svoju optiku i poništava pozu ispovednog tona. Ona se bori da glavu održi nad bujicom nekakvih iznenadnih nedaća, da bar sebi razjasni delić po delić onoga što je zadesilo i da se nekako snađe u svemu tome. Teško bi bilo drugim načinom pratiti taj njen gubitnički vrtlog. Na ovaj način sledimo njenu potrebu da istraži te svoje bolne tačke bez zadrške i neometano, iako joj to ne pada lako.Tako je, mislim, usredsređena pažnja na samu srž činjenica, a razvojni ritam celine i ironično udaljenje dobili smo postavljanjem njenog ispovedanja u izvesni polemični rakurs, čak i sa samom sobom.

Milica Jovanović

14.02.06

Najnoviji roman Vide Ognjenović, pisca, reditelja i doskora ambasadora SCG u Norveškoj, „Preljubnici“ (izdavač „Stubovi kulture“), na prečac je osvojio čitalačku publiku. Maestralna pripovest, pisana u prvom licu, o krizi identiteta i njenim svakovrsnim uzrocima i posledicama postavlja niz uzbudljivih pitanja, i to ne samo pred junakinju već pre svega pred čitaoca. Govoreći, u izvesnom smislu, o provokativnom naslovu, Vida Ognjenović za „Blic“ kaže:

„Naslov je prirodno proizišao iz teme romana. Naravno, ima i metaforično značenje u kojem se preljuba u starinskom smislu te reči čita kao unošenje asimetrije i nereda u idealne pretpostavke koje život potvrđuje samo u izuzecima. Nastojala sam, međutim, da napišem knjigu o sukobu nasleđa, odnosno identiteta kao konačnog određenja i prostora za slobodnu improvizaciju u životnim okolnostima.“

Vaša junakinja kada kao 38-godišnja uspešna žena saznaje neke podatke o sebi, gubi tlo pod nogama. Nisu li zapravo stvari koje uzimamo kao temelje - poput braka, porodičnog stabla, sopstvenih vezanosti - zapravo vrlo krhke i nestabilne?
- Da, junakinju mog romana iznenadno saznanje da je usvojena dovodi u neku čudnu situaciju raspada, u kojoj se osipaju činjenice njenog identiteta. Odjednom sve ono što je do tada znala o sebi postaje fikcija. Ona se nađe u nekom nimbusu između priče o sopstvenoj ličnosti i stvarnih podataka, pri čemu joj se mnogo stvarnijim i prirodnijim ukazuju oni koji nisu utemeljeni na genetskim kodovima, već stečeni pod raznim uticajima na životnom putu. No, istovremeno shvata da je njen problem u otkriću da njena intelektualna moć nije brana za patnje koje prozire kao nedostojne. Bez obzira na to što poima koliko je neodrživo naše uobičajeno tumačenje identiteta kao datosti, u stvari redukcija, nije u stanju da se ponaša kao neko kome je to jasno.

Da li je problem identiteta ovdašnja društvena bolest?
- Kod nas se pojavila potreba da se nasilno redefinišu i preuveličavaju postulati nacionalnog identiteta koji se predstavlja kao petrificiran kalup po kojem treba da oblikujemo sopstvene ličnosti, a svako odstupanje od te propisane mere smatra se nacionalnom nepodobnošću. Takvo uprošćeno poimanja identiteta hrani se poistovećivanjem pojmova razlika i preimućstvo, tako da se nacionalna osobenost izdiže iznad ljudske. Iz te zablude potiču ona besmislena vrednovanja od onih naivnih, tipa muževniji su crnomanjasti nego ljudi svetle puti, ili krupnije žene imaju pitomiju narav, do ubilačkog poricanja svega što ne odgovara našem modelu. Sećam se anegdote koju je rado pričao dramski pisac Aleksandar Popović. Na putu za Šabac, prisluškivao je u autobusu raspravu dvojice putnika o tome zašto su Srbi takav i takav narod. Jedan je tvrdio da su snalažljivi ali lažljivi (verovatno mu se dopadala i ta rima), i zato, osim fudbala (u to doba) i seksa, nemaju baš neke velike rezultate. „Kakvi“, odgovorio je drugi, „nemaš pojma“! Čoveče, mi smo u Evropi ubedljivo najjači u masnoći“.

Čini se da vrednosti na kojima je odgajana vaša junakinja poput morala, obrazovanja, diskrecije, iskrenosti... više nisu poželjni?
- Kada je reč o mojoj junakinji, ne bih rekla da ona u svojoj samoanalizi zaključuje da su te vrednosti prevaziđene, već da su zamišljene i plasirane kao neslobodan odnos. Taj ideal građanske ukorenjenosti, proverenog odnosa i odmerenog, predvidivog nastupa u svemu, ona raskrinkava kao svojevrsnu dogmu iako nema snage da je u potpunosti prevaziđe.

Izvan okvira romana; kakav ste utisak imali kada ste se vratili iz Norveške?
- Iako sam često dolazila, čini mi se da sam odsustvovala mnogo duže od četiri godine. Zatekla sam neku unezverenu, mračnu atmosferu naoštrenih kandži. Svi su u nekom svađalačkom grču, ustremljeni jedni na druge. Umesto dijaloga, dvoboji, umesto dogovora, ruke na okidaču. To je valjda harač vremenu tranzicije, samo se bojim da vreme ipak nije lek za sve, jer zaborav je samo vrsta samoobmane.

Tatjana Nježić

06.10.07 Politika

Jedino slikanje ženskog jeste kakvo-takvo slikanje Drugog: pisanje o ženskoj sudbini način je da se progovori o razlici
Kada su, zabave radi, korisnici Interneta smišljali alternativni naslov Prustovog romana U potrazi za izgubljenim vremenom, njihove dosetke kretale su se od Laku noć, mama do Marsel nije gej. Zajednička im je bila ideja da se potkaže različitost. Budući kao Jevrejin, homoseksualac, umetnik i bolesnik uvek u manjini, Marsel Prust je metafora Drugog.

Srpska književnost “glavnog toka” potiskuje u drugi plan Drugo zato što se ono ne može predvideti ni kontrolisati; u eri makar i nakaradno tumačene političke korektnosti Drugo se, istini za volju, ne može ni otvoreno anatemisati. Homoseksualci i etničke manjine ipak su i dalje stereotipi i karikature, a svi dugovi Drugom pokušavaju se kompenzirati temama ženskog. Pragmatično i pomodno uvođenje ženskog pisma u kanon podseća na primenu političke korektnosti – dozvoljeno je samo ono što je alegorično i bezbolno.
Tako jedino slikanje ženskog jeste kakvo-takvo slikanje Drugog: pisanje o ženskoj sudbini način je da se progovori o marginalizaciji, nesolidarnosti i radikalnoj razlici.
Mirjana Mitrović je još u knjizi priča Sveto stado istoriju čitala iz iskošene perspektive, ali je različitost tog čitanja primećena tek u okvirima fiktivne ženske autobiografije. Junakinja njenog romana Emilija Leta je i istorijska i izmaštana figura čija sudbina nalikuje posuvraćenoj bajci: suprug je napušta kako bi se oženio princezom i tako postao car i bog, uzdigavši se poput Marloovog Tamerlana – od dna do trona.
Izbrisana u ime političke ambicije, marginalizovana i izolovana, izložena poniženjima i opasnostima, Emilija doživljava preporod kroz veru u Hrista koji je u njenom svetu i vremenu još uvek Drugo – progonjeno i nepriznato. Osetiće na svojoj koži neprijateljstvo skorojevića i moćnika, ali i biti nagrađena prijateljstvom obespravljenih – robinja i hetera. Privremeno utočište naći će u viminacijumskoj javnoj kući, u koju “stid ne ulazi”, ali ne ulaze ni predrasude
U Preljubnicima Vide Ognjenović Amalija Kojić umalo da postane tragična žrtva zablude da se identitet otkriva potragom za korenima. Njen svet se raspada, ne kad sazna da je usvojena, već kad se približi biološkim srodnicima čija su moralna i emotivna uporišta daleko i od sveta koji je nju usvojio, i od vrednosti koje je ona usvojila. U pokušaju da pomiri razlike, Amalija će izgubiti supruga. Žena koja je verovala u svoju nespornu stalešku pripadnost eliti, inteligenciji, svetu srećnih i staloženih ljudi doživeće mentalni rascep i emotivni slom, ali se i srećno izboriti za novu ravnotežu. Amalijina nedoumica da li se identitet gradi na temeljima porekla koje nismo birali ili na temeljima odluke o staležu i vrednostima kojima ćemo pripadati može se shvatiti kao individualno, nacionalno i rodno opredeljivanje, ali i kao bitka da se prihvati Drugo.
Ovih dana objavljen i nagrađen izbor priča Vide Ognjenović Prava adresa odvešće čitaoce u prostore manje zaoštrenih različitosti – tamo gde se potvrda ličnih vrednosti traži u projekciji bolje prošlosti ili uspostavljanju idile. U naslovnoj priči spisateljica preuzima Čehovljevu mimiku: glavna junakinja davnu avanturu bezbroj puta pretače u anegdotu kakvu bi Vojislav Despotov šeretski nazvao “uspomenom na dugo sećanje”. Vera Pivarski, varoška “gospođa-drugarica”, parodija dame i zavodnice, stupa u vezu sa nemačkim diplomatom služeći se prevodilačkim uslugama krojačice Roze, uglađene kćeri predratnog bogataša. Rozina komunikacija sa Drugim i umeće ljubavnog govora preoteće Veri njenu avanturu. Ljubav će se nastaniti u jeziku koji Vera ne razume i koji nikad neće naučiti.
Borba da se Drugo prizna i prepozna može se iz literarne sfere premestiti u političku: u kampanji pred parlamentarne izbore Vida Ognjenović je istupala kao visoka partijska funkcionerka, a Mirjana Mitrović nastupila u ulozi obične beogradske žene čiji život remete istorijske, političke i socijalne turbulencije. Mitrovićeva je igrala sebe u televizijskom spotu koji je bio intimna ispovest o nesigurnostima i strahovima, o vremenu rata i ekonomske krize koji su skretali jednu spisateljsku karijeru sa staza afirmacije i slave na strepnju nad nesigurnom budućnošću potomstva, neispravnim liftovima i redovima za hleb. Politička instrumentalizacija identiteta potisnula je alegoriju u drugi plan, ali ne i poruku: urbana srpska Everywoman nikad nije slobodna od istorije koja kuca na prozor ili izlazi iz pokvarenog lifta. Istorija je, na žalost, uvek Ono Prvo.
Vladislava Gordić Petković

28.04.07 Politika

Na osnovu romana „Preljubnici” izvesno je da je preljuba savršena metafora identiteta. Uostalom, identitet je uvek metafora, nikad činjenica. Identitet uspostavlja odnos u koji polažemo svoje uverenje, svoj sud. Kao takav, identitet nam na kraju sudi. Neovlašćeno. Ali stvarno. Metafora nadilazi činjenice

NAJČITANIJE KNJIGE
Identitet romana sa naslovom Preljubnici varljiv je, dvosmislen, višesmislen, privlačan, ali nepouzdan. Tako je to sa identitetom. Vrlo je poučan ovaj roman, za nas, danas, ovde. Poučan, inspirativan, osvešćujući. Vrlo vešto nam podmeće priču o identitetu umesto ove o preljubi, koju smo poželeli i predvideli. Čitalac je uvučen u preljubnički odnos sa pripovedačem, jer se akt, procedura i smisao preljube ogoljava sloj po sloj, na akt, proceduru i smisao identiteta. Obećana nam je priča o preljubi, a dobijamo priču o identitetu. I mi otkrivamo da ni ne može biti drugačije, da je kontorverza preljube upravo i pre svega kontroverza identiteta. Preljuba je konsekvenca i kompenzacija za uskraćenost u identitetu, za uzaludni trud identiteta. Uvek nešto nedostaje. Da bi, na kraju, shvatili da važi i obrnuto: aktovi, procedure i smisao identiteta ogoljeni su na aktove, procedure i smisao preljube: Uvek nešto nedostaje, pa smo prinuđeni da tragamo izvan zadatih okvira, izvan granica koje su nam nametnute, ili su nam urođene, ili smo ih sami sebi zadali.

Vrlo je halapljiv taj raskorak između priče koju, čini nam se da pratimo i one koja nam se događa dok čitamo. Tačno onoliko halapljiv koliko i raskorak između nas i našeg identiteta. Zato je ova knjiga tako zavodljiva i tako poučna. Identitet je uvek raskorak sa samim sobom. Raspon tog raskoraka je relativan i subjektivan, ali neizbežan, stvaran, delotvoran, toliko ljudski.

Identitet budi u nama težnju, neka očekivanja, slike, predviđanja, koja često bivaju izneverena. Identitet stvara iluzije da nam nešto pripada zato što mi nekome ili nečemu, kao, pripadamo. A niti mi ičemu pripadamo, niti ikome od nas išta pripada. Znamo da je identitet razlika – od drugog i drugih, prema drugome i drugima, za drugo i druge. Ali ovaj roman vešto demonstrira da je identitet i razlika od sebe, prema sebi i za sebe.

Identitet je tačka oslonca u preseku snopa pravaca za koje ne možemo utvrditi odakle dolaze niti kuda idu. Ta tačka, da bi bila oslonac, nužno mora biti fiktivna, inače bi se rastrojila u fraktale bez traga i glasa. Samo u našim zamislima, ta tačka je čvrsta i pouzdana. U životu je kao u romanu. A u ovom romanu je kao u životu. Lice i naličje: preljuba i identitet.

To znači da identitet uspostavljaju činovi preljube sa samim sobom. Izgleda da je identitet uvek bolji od nas. Ali to je opsena, osnovna varka identiteta. Upravo je obrnuto. Ja sam uvek bolji i stvarniji od identiteta, bilo da mi je nametnut, bilo da mi se čini da sam ga sam izabrao. Ne gradi identitet nas, nego mi gradimo svoje identitete, mi sami sebe stvaramo, svesno i nesvesno, neprestano. I ne treba nam nikakvo ovlašćenje za to od bilo koje instance, nasleđene ili stečene, zatečene ili nove.

Identitet svodi ljude na oznake, ali označeno je, hvala Bogu, nesvodivo. Identitet je stoga uvek preljuba. Izdaja i nadoknada pre nego potvrda i ostvarenje vlastitosti. Zato je tako uzbudljivo i opasno igrati se identitetom. Otud tako ubedljiv čitalački utisak. Na osnovu romana „Preljubnici” izvesno je da je preljuba savršena metafora identiteta. Uostalom, identitet je uvek metafora, nikad činjenica. Identitet uspostavlja odnos u koji polažemo svoje uverenje, svoj sud. Kao takav, identitet nam na kraju sudi. Neovlašćeno. Ali stvarno. Metafora nadilazi činjenice.

I onda, ako je sve to baš tako, ako je preljuba savršena metafora identiteta, koji je sam po sebi baš to – metafora i preljuba – onda moramo povući ocenu da je naslov ovog romana varljiv i nepouzdan. Jer očigledno je da naslov istinito i verno označava o čemu je reč. A onda je očigledno i da je autor ove knjige majstor. Nije slučajno da je autor upravo ovakve knjige – žena. Njen identitet je nesvodiv. Njeno ime je Vida Ognjenović.

Sreten Ugričić

07.04.06 NIN

Ispovest Amalije Kojić, alijas Slavice Jelić, glavne junakinje drugog po redu romana Vide Ognjenović, moguće je sažeti u ciglo jednu rečenicu o poslovičnoj krizi srednjih godina, na koju se nadovezuje potpuna kriza identiteta, izazvana kasnim saznanjem o usvojenosti, a zatim i bračnim brodolomom, i praćena gotovo potpunim raspadom ličnosti. Ako se još doda i to da se radi o savremenoj priči s nagoveštenom kulturnoistorijskom i staleško-mentalitetskom podlogom poljuljanih odnosa i vrednosti u poslednjih nekoliko decenija, onda su ocrtani obrisi pravog malog obilja različitih pripovednih i žanrovskih mogućnosti.

Autorka Otrovnog mleka maslačka, Melanholičnih drama i niza drugih zapaženih ostvarenja nije se, ipak, iako čitalac na momente može da ima i takav utisak, opredelila za isključivo socijalno intoniranu pripovest, niti za prepoznatljivu detekcijsku naraciju potrage za korenima, odnosno za porodični triler ili pak, naposletku, za melodramu kao možda najverovatniju opciju. Umesto te “neuspele melodrame”, osujećene junakinjinom svekolikom pometenošću i nesposobnošću za jaka i čista osećanja kao osnovni žanrovski preduslov, i umesto drugih pomenutih mogućnosti, Preljubnici zapravo nude unekoliko “pomerenu”, smislotvorno otvorenu i tipološki elastičnu psihološku dramu kamernoga tipa. Bezmalo svi događaji prikazani u ovom narativno svedenom romanu odigravaju se, naime, u zatvorenom krugu junakinjine dve porodice, one biološke i one stečene, i stoga je raspon duševne napetosti uslovljen brojem ograničenim, ali značenjima obećavajućim afektivnim i moralnim ulozima koji iz toga proizlaze.

Vršne tačke romana predstavljaju, svakako, dve majstorski oblikovane scene, one u kojoj junakinja saznaje istinu o svojoj usvojenosti i one u kojoj se, u operetski “diplomatskom” okruženju obe porodice, najzad susreće s biološkom majkom. Napisane s imaginacijom koja podrazumeva dramaturško i rediteljsko zanatsko znanje, ove intimno prelomne situacije ujedno su, međutim, i romaneskno određujuće, budući da namesto očekivano katarzičnih preokreta glavnom karakteru donose antiklimakse i unutrašnje razdešavajuće potrese od kojih se neće oporaviti, i tako čitalačko razumevanje prećutno upućuju mimo inače ustaljenih mogućnosti. Otuda su Preljubnici deziluzionistička ispovest unutrašnjeg rasprskavanja ili psihološke implozije, nakon koje se junakinjin život razotkriva kao ruševina zabluda o sopstvenom identitetu, ali i o identitetu njenog prividno zaštićenog sveta.

Upravo tu otkriva se i verovatno najintrigantnija mogućnost čitanja novog romana Vide Ognjenović. Dalekosežnije, čini se, nego Kuća mrtvih mirisa (1995), koja je bila obeležena unekoliko melanholičnim zanimanjem za “setni dah nekadašnjeg doba” i “tihi prijatni vonj odbolovane prošlosti”, Preljubnici pokazuju i u isti mah posredno problematizuju isto ono interesovanje za dugo zapostavljenu i zanemarivanu građansku osećajnost i građanski svet uopšte, koje čini tematsku osnovicu najpoznatijih romana etabliranih autora poput Borislava Pekića, Slobodana Selenića ili Svetlane Velmar Janković, recimo. Zamišljena kao “polutanska” personalnost, poreklom tzv. prostoga roda, a vaspitanjem i obrazovanjem građanskog senzibiliteta, Ognjenovićkina Amalija/Slavica u svom unutrašnje urušavajućem otrežnjenju pomalja se, naime, kao svojevrsni staleški “uljez” i nevoljni mislilac njegovog nesigurnog ili ambivalentnog identiteta, raspetog između nasleđa i prisvojenih društvenih konvencija ili stereotipa.

Za razliku od uveliko tipizovanih Njegovana i Hadžislavkovića, dekadentnih literarnih potomaka starih građanskih porodica, po pravilu obeleženih melanholičnom tragikom neumitne pripadnosti u nestajanju, ovde, dakle, imamo posla s junakom čije (sa)učestvovanje nije do kraja neizbežno, ali je u svojoj neurotičnoj prilepljenosti uz stečenu staleško-mentalitetsku kob utoliko indikativnije. Kao narativna figura svoje vrste, u čijem se pripadanju bez pripadnosti ogleda ono što čini fatalno nedelotvornu stalešku “etiku mere” i takoreći fenomenološki ogoljen supstrat prosečne građanske persone, “kultivisane, ali neslobodne mašte, s ambicijom, ali bez mnogo hrabrosti za odstupanja od šablona”, defetistička junakinja romana Vide Ognjenović zapravo omogućuje fikcionalni pogled s one strane starog građanstva u novome svetu, pogled u njegovu duševno projektovanu eshatologiju.

Najširi okvir tog uvida pojavljuje se, u ovoj delom odveć retorski preglednoj i trezvenoj ispovesti junakinje, u vidu paradoksalno kritičke pretpostavke o tome da još uvek “mi smo u rodovskom uređenju, bez obzira na tekovine modernih vremena”. U svetlu onog poznatog, u srpskoj književnosti već apsolviranog viđenja građanstva kao žrtvovanog i nikad do kraja afirmisanog nosioca društvene modernizacije, to bi romansijerski svedenim slikama moglo da nagovesti njegovu gorku anahronost, večiti istorijski raskorak i posledičnu osuđenost na odumiranje i pre zakasnele zrelosti. A ako je ovakvo čitanje valjano, onda Preljubnici imaju težinu koja u kulturološko-saznajnom pogledu – sasvim prikladno ovoj liniji savremenog srpskog romana – možda i premašuje samu njegovu zanatsku solidnost ili pak oblikotvornu posebnost. Mali korak za književnost kao takvu, ali ne tako mali i bez posledica za ovdašnju književnost građanske obnove i evokacije, moglo bi se, stoga, kazati za sam kraj.

Tihomir Brajović

28.03.06 Blic

Posle „emocionalnog infarkta“ (muževljeve preljube i brzopletog razvoda), junakinja romana, sredovečna Buba, vodi „pismeni razgovor sa samom sobom“ ne bi li razumela sopstvenu patnju. Ranjena (u dušu) ginekološkim zahvatima protiv steriliteta, uzdrmana saznanjem da je usvojena (neželjena, nevoljena) i dokrajčena upoznavanjem sa „prirodnom“ majkom (čija seljačka uprošćenost obesmišljava njene „egocentrične, intelektualne maštarije“), ova nekada razmažena i arogantna odlikašica pokušava da sakrije poniženje i da, izolovana od sveta, pronađe put (ozdravljenja) iz „katkad neprohodne šikare nedoumica, anksioznosti i tuge“. Kažnjena bračnim brodolomom zbog (tragične) radoznalisti o precima i knjiškog „poverenja u beskrajnu moć osećajnosti“ (afekata), Buba se muči i kali mišlju da je, ispunjavajući sudbinu „samoniklog korova“ upropastila ne samo svoj, već i živote bližnjih.

Bolno otrežnjena podsećanjima na lične padove i niskosti (predbračne preljube i abortus), koja joj pomažu da oprosti ljubavnu izdaju (bivšem i već tuđem) suprugu, junakinja se više ne zanosi idejama da može da bude gordo i beskrupulozno biće iz feminističke bajke, već se miri sa istinom da je stereotipna (bubica koja „udara u staklo dok se ne obeznani“) i da mora da odbaci „nasledne tapije“ kako bi stekla pravo na (dostojanstvenu) budućnost.

Nesumnjivo je da pripovedački poletni „Preljubnici“ donose živog i ubedljivog književnog junaka koji od čitaoca traži (staromodno, plemenito) saosećanje, ali je takođe izvesno da se iz njihovog društvenog konteksta pomalja aktuelni mit o dve Srbije (sa par diskretnih parola), kojim se ponovo ispituje prijemčivost našeg romana za brehtovske pritiske iz dnevne (prolazne) politike.

Vesna Trijić

11.03.06 Danas

Kao osamdeset devetu po redu knjigu u značajnoj ediciji "Peščanik" Stubovi kulture objavljuju novi roman Vide Ognjenović. Preljubnici su izuzetno zanimljivi za čitanje. Gutaju se za noć ill dve, iako imaju sto osamdeset stranica. Pre svega zbog toga što svestrano talentovana Vida Ognjenović (prozni i dramski pisac, esejista, pozorišni i TV reditelj, diplomata, političar) zna sve igre koje se igraju na dramaturškom terenu. Zna da odabere veliku temu, da odmah potom njenu gromoglasnost spusti na jedan tiši nivo, na stupanj pojednica, i da na kraju iskoristi staro dobro aristotelovsko oružje zvano peripetija plus prepoznavanje ne bi li svoju priču učinila napetom i do kraja zanimljivom. Usput njena erudicija ispunjava onaj prostor gde radnja na tren stane, a glavna junakinja ostane u uvek teškom dijalogu sa sobom. Te misaone digresije nadovežu se na sve ono što je gore već pomenuto i eto valjda odgovora na pitanje kako Vidi Ognjenović polazi za rukom da bude popularna, bestseler spisateljica, iako je sasvim daleko od popa i uskih žanrovskih međa. (O popularnoj literaturi i žanru, pri tom, sve najbolje!)Glavna junakinja romana Preljubnici Amalija Kojić, uspešna žena u četvrtoj deceniji života, neposredno nakon što je magistrirala, saznaje da je usvojena i sa tim dramatičnim saznanjem odjednom se tiho, pa sve glasnije, odmotava njena dramatična priča koju će na kraju (sami otkrijte kako) dodatno i jezivo zabiberiti njen muž. Od trenutka tog saznanja počinje njeno preispitivanje i njena psiho-kriza koju će pokušati da reši napuštanjem gradskog izdavačkog preduzeća u kome radi i odlaskom u provinciju, o kojoj će Vida Ognjenović kroz usta Amalije Kojić napisati oštre, grube i sjajne redove. Dobri epizodisti u romanu biće njeni roditelji, tačnije usvojitelji, a upravo će njihove profile, zajedno sa likovima rođaka i naročito "prave" majke za kojom će tragati, spisateljica nacrtati sasvim uverljivo i do kraja precizno.
Preljubnici su napisani u prvom licu. Oni zapravo nastaju na kraju cele priče kada glavna junakinja u domu svojih roditelja-usvojitelja, ne bi li se izvukla iz krize, počinje da zapisuje čitavu storiju. Dakle, Vida Ognjenović imala je pred sobom ogroman pripovedački teret. Morala je da uverljivo prikaže jednu ozbiljnu psihičku krizu, metež u glavi glavne junakinje. Upravo kompozicijom svoje priče, ona je uspela da reši taj problem i to je najveći domet njene knjige. Birajući pripovedanje priče bez hronološkog reda, od kraja ka početku, uz stalno menjanje pravaca na tom putu, Vida Ognjenović je uspela da i na plan "forme" precrta onaj uredni nered u glavi Amalije Kojić koji nam je ponudio sadržaj. Haotično ređajući kratke pasuse gorkih sećanja, ružnih i lepih slika iz detinjstva, doživljaja iz ljubavnog i bračnog života, fotografija iz profesionalne karijere i čega sve još ne, Vida Ognjenović je uspela (još jednom: svojom dobro zamišljenom kompozicijom romana) da dočara situaciju u kojoj se nalazi njena glavna protagonistkinja. Da izruči pred čitaoca sav taj haos koji Amaliji Kojić nije dao mira. Tako je njena priča postala uverljiva i zato se odmakla od banalnosti. Sve vreme je sasvim fino uljuljkivala glavni problem i temu ovog romana, spremala čitaoca za finale, a onda ga odjednom otvorila, uspevajući da ga rasvetli iz svakog ugla.
Moguće je da je jedan od zapleta, vrlo bitan za roman, dobro zamišljen, izvela suviše brzo. To je ona epizoda sa suprugom Amalije Kojić koji će joj na neki blesavo opsesivan način pomagati da pronađe pravu majku, a potom učiniti nešto sasvim bizarno. Čini se da je Vida Ognjenović, ako ćemo već tražiti takve pojedinosti, sasvim dobro osmislila takav zaplet koji udara u čelo, ali je premalo mesta posvetila samoj slici ovog događaja, inače jednom od razloga introspekcije koja će potom uslediti.
Ipak, sasvim je moguće da su Preljubnici do sada najbolje prozno ostvarenje Vide Ognjenović. Najviše zbog misaone pozadine koja se otkriva poput najboljih alegorija iza paravana uzbudljive i dobro skrojene priče. A i misli koje Amalija Kojić izgovara o već pomenutoj provinciji, vaspitanju, obrazovanju i mnogim drugim stvarima su oštre i pametne misli koje bi se mogle podvući tokom čitanja romana.

Mića Vujičić