Posmatrač ptica

05.01.12

Lepota dece je lepota o kojoj pričate, neprepoznata, a na dohvat ruke. Na televiziji prikazuju porodice sa sedmoro ili osmoro dece, gde se mališani jedno drugom do uveta, ističu kao trofejni poeni, bez obzira što svi spavaju u dva kreveta i žive u krajnjoj oskudici. Na sve strane trubimo o pospešavanju nataliteta i naričemo nad izumiranjem Srba, a rubrike o kriminalu vrve od fotografija mentalno nepodobnih roditelja koji zlostavljaju svoj porod. Sirotišta puna napuštene dece, tužno gledaju u kameru kad ih snimaju i ne smeše se, bez obzira što ih na to potsećaju paziteljice.

Gde su ti parovi kojima se nije dalo da budu roditelji, što ne provode vikende sa tom decom, što ih ne vode na izlete, u pozorište, na kolače? Što im ne čitaju bajke i ne crtaju vesele crteže? Ko voli samo dete koje je sam rodio, taj je pogrešan roditelj. I ti darodavci koji daju dve stare košuljice iz kojih su njihova deca izrasla, pa pričaju o tom svom gestu više nego Indijci o dobročinstvima majke Tereze. I lepotu darivanja mi ne prepoznajemo kao lepotu, nego to manifestujemo kao otužnu samilost, govori za “Dnevnik” književnica i rediteljka Vida Ognjenović, koja je uoči novog priznanja „Kočićevo pero” režirala „Seobe”, predstavu jubileja 150 godina Srpskog narodnog pozorišta. Pitali smo je, koliko joj je ta simbolika bitna?

- Simbolika možda ne bi bila toliko bitna, u stvari bila bi samo stvar moguće scenske atrakcije da nije reč o inscenaciji jednog od stožernih romana našeg jezika u kojem je istinito i izmaštano prepleteno tako da se simboli i stvarni podaci međusobno prirodno dopunjuju i podržavaju. Crnjanski naslojava prozne i poetske opise i iskaze slobodno sledeći sopstveni spisateljski impuls i tako osvaja poziciju da istorijsko prikazuje kao igru simbola. Eto ta simbolika jeste važna za ovu predstavu.

Koji nauk srpsko društvo može izvući iz mukotrpnog otrežnjenja Pavla Isakovića?
- I kad bi gledalište bilo samo jedan gledalac, ni tada ne bi moglo da se tačno predvidi koji će nauk on iz nje za sebe pročitati. Kad bi otrežnjenje društva bilo tako jednostavna stvar, ko bi žalio pozorišnog truda. Uostalom, tada bi pozorište i lepa književnost vladali svetom, ili bi bili skupocena spasilačka ekipa. Ni reklamne poruke, ma kako dobro izvedene ne postižu ciljano središte kruga, često baš sasvim suprotno, ali oni računaju da se otpor slama ponavljanjem, po sistemu kineske kapi. Školsko pozorište je nekad bilo očigledna nastava, zapravo dramatizovan poučni primer, ali bojim se da se tim skečevima pozorišni ukus kod dece razvijao upravo u pogrešnom pravcu. Pozorišne predstave naime nemaju tu frontalnu pedagošku moć koju im nekad politika, a nekad civilni i školski programi pripisuju.

Vaš stav je da se političari boje mašte stvaralaca?
- To je nasleđe iz ideološke države. Ideologija, zasnovana na kontrolisanom doziranju pažljivo trimovanih i podobno prednapregnutih ideja, metaforu doživljava kao subverzivni izraz zbog njene moguće višeznačnosti. Baš kao i čovek isključivih shvatanja, ili uskog intelektualnog opsega. Oni na pozorište gledaju kao na potencijalno minsko polje. Oni od pozorišta traže zabavu, a ne otrežnjenje. Naprotiv otrežnjen glasač, nije siguran glas.

Znači li to da su iskrena uverenja u ovom društvu i vremenu apsolutno prevaziđena?
- Pa, ne bi se baš reklo da su u nekom trendu. Na njih se sad kod nas gleda kao na neki nostalgični recidiv u sećanju na vreme jednakosti, bratstva i jedinstva. A koliko su ta uverenja kod nas i tada bila iskrena, najbolje se vidi po tome što smo na prvoj krivini nasrnuli na svoje najbliže susede i braću u jednakosti i zajedništvu.

Univerzalna poruka „Seoba„ogleda se u...?
- Nije nerazumno ni nerealno tražiti nemoguće. Čak je to donekle i smisao života. Kad bismo želeli i tražili samo ono što je moguće, život bi bio “kamena uspavanka”, što bi rekao pesnik.

Smisao „Plavog kruga i u njemu zvezde„ je zapravo putovanje do njih?
- Jeste. Oni postoje. To je neograničeno poprište naših želja od kojih se mnoge mogu ispuniti samo pesmom, ili u pesmi.

Nedostižni su?
- Dostižni su uglavnom kao pesnička istina. Sudar svetova nastaje kad mi shvatimo da onaj beskrajni krug neće da se ograniči i svede na splet naših ambicija, a ni ona zvezda iz njegovog središta odbija da nam se spusti na rame i postane naša trofejna epoleta. Tada mi počnemo da zapomažemo: izdaja, izdaja...

Zašto se identitet u Srbiji tumači tako ekstremno, od navodne lakoće gubljenja eventualnim ulaskom u EU do njegove neuništivosti kroz gubitničku politiku?
- Identitet, taj tako pomodni termin koji je toliko politizovan, da čim ga izgovorite, svi naćule uši, očekujući ili neku baražnu odbrambenu vatru, ili pak neku rugalicu tipa: kakav ti je to krš od mobilnog, kvari ti identitet. Ta naša priča o identitetu se ustvari deli na više grupa. Imate iseljeničku priču, zasnovanu na školskoj lektiri i narodnim izrekama o našoj patrijarhalnoj gostoljubivosti, požrtvovanom priticanju u pomoć starom i slabijem, moralnoj čistoti, ili pak onu domaću predizbornu o tome kako je naš identitet naša snaga, a to je da smo radni, vredni, lako učimo, a teško zaboravljamo. A ima i ona malo ruralnija: kadri stići i uteći i na strašnu mjestu postajati. Malo je naroda, ili grupa, ili kolektiva koji se ne bi prepoznali u ovim identitetskim osobinama. Šta ćemo to mi onda izgubiti kad se pridružimo Evropskoj uniji? Mislim da bi taj pojam identiteta trebalo malo bolje razjasniti. Zasad je to kod nas uglavnom narodna pesma, ili lapidarna građanska kritika pri čemu se i jedna i druga strana služi hiperbolizacijama.

Otkud tolika potreba da slavimo poraze: svi znaju kada je bila Kosovska bitka, a praktično niko kada je Srbija oslobođena od Turaka, da i ne govorimo što se gotovo stidimo velike uloge koju smo imali u antifašističkom pokretu?
- Da, ta neprestana komemoracija Kosovske bitke je neka vrsta žalopojke nad gubitničkom sudbinom. Više čudi što se nikad tim jubilarnim povodima ne pišu govori da smo tu bitku između ostalog izgubili i zato što se tu svaki velikaš borio za svoj račun i mali posed, ne hajući za, u to vreme već prilično raščivijanu, Kneževinu. Da su se okupili i razvili neku zajedničku odbrambenu liniju, nešto bi možda i postigli. No, taj nauk, kao što vidite nismo naučili ni iz tadašnjeg poraza, ni iz tolikih posle njega. A što se tiče našeg antifašističkog pokreta, jedne zaista svetle tačke u našoj istoriji, ne mogu da shvatim ovo “distanciranje” i “pranje ruku”. Čovek ne može da poveruje svojim očima kad gleda i sluša ozbiljne ljude kako s mnoštvom eufemizama mudruju o kvislinškoj Vladi jednog Nedića, a antifašistički otpor smatraju donekle energijom zablude. Liberalnoj Evropi takvim istupima delujemo prilično nerazumljivo.

Može li se govoriti o Milevi Marić kao o svojevrsnoj paradigmi našeg odnosa sa Evropom ili smo i od te žene načinili mit „za domaću upotrebu”?
- Mileva Marić jeste i može biti vrlo rečit primer prodiranja evropskih liberarnih ideja u naše krajeve. Vojvođanski Srbin, austrijski oficir, bori se da njegova kćer završi gimnaziju vanredno, vodi je od grada do grada, jer tada to ženskoj deci nije bilo dozvoljeno. Zatim je šalje na, u to vreme, izrazito muški fakultet, Cirišku Politehniku, gde je prijemni ispit strog. Zar to nije sasvim izuzetan stav i za veće sredine, a kamoli za mala sela Kać i Titel iz kojih je ona krenula u svet? S puno razumevanja je podneo i njenu vanbračnu trudnoću i udaju za Ajnštajna koji nije pokazao neko veliko interesovanje za odgajanje deteta. Mileva Marić je studirala vredno, ali s povremenim gubitkom samopouzdanja. Jednom je čak i napustila taj studij i grad Cirih i prešla da studira biologiju na medicinskoj školi u Hajdelbergu. Ipak, vratila se, po svemu sudeći zbog ljubavi prema kolegi.
Nije nastavila studij, ali je pomagala svom darovitom mužu. Nekim ljudima sklonim mitologizaciji i preuveličavanju, sve je to zvučalo dosta skromno i valjda previše ženstveno, pa je lansirana teza da je sve te teorijske radove ona smislila, a ambicozni Albert prisvojio. U stvari, dobra, zaljubljena i podatna Mileva je dozvolila da se on proslavi, samo da bi ostala uz njega, ma i u dubokoj njegovoj senci. Tim “najboljim namerama” popločan je put raznim izmišljotinama i potpuno nepotrebno je odvelo priču o toj izvanrednoj ženi, na sasvim sporedan kolosek.

Uporedite junakinju iz Vašeg romana „Preljubnici„ sa srpskom elitom danas, sličnosti razlike?
- Nisam dobar tumač sopstvenih tekstova, ali znam da su mi se na ulici, ili u holu pozorišta, ili ponekad u avionu, obraćale nepoznate čitateljke, tvrdeći da su se prepoznale u njenoj ličnosti. Danas je, kao što znate, čitanje knjiga elitna navika, pa njih treba smatrati pripadnicama naše elite. Očigledno ima sličnosti.

Ocenite nivo javnog govora u Srbiji?
- Zagrcnut netrpeljivošću, ostrvljen poricateljskim izlivima jeda i besa, nervozan, predinfarktno napet, psovački, kletveni, a ređe rečit, ubedljiv i osmehnut. Tada pomišljam da ipak ima nade.

Šta goni naš verbalni kanibalizam?
- Samoljubiva volja za moć, lična nesigurnost, zavist, surevnjivost i narcizam, zatim osećanje neispunjenosti, glad za estradnim uspehom, samoljublje, samoljublje...

Zašto su građani toliko neosetljivi na svirepost jezika?
- Kultura govora se već poodavno smatra verbalnom pozom. Ceni se takozvani opušteni govor, uz mnoštvo nespretnih anglicizama i poštapalica, uz snažnu gestikulaciju i spontano podvučeno po kojom psovkom. To se doživljava kao prirodan izraz ličnosti, što znači da prvo kažeš, pa posle dugo i još nemuštije objašnjavaš šta si time mislio. U tu šemu su se ubacili besprizorni neurotični napadači, takozvani profesionalni negatori kojima su psovke najbolji dokazi, a pretnje najefikasnija odbrana. I to sve uživo, javno, bez uzmaka. I šta se desilo, umesto osude, oni su postali narodni heroji koji. NJihovo zagrcnuto psovačko urlanje je mera jačine argumenta.

Da li je to u vezi sa činjenicom da je u Srbiji nacionalni duh jači od građanskog?
- Htela bih na ovo vaše pitanje da odgovorim odrečno, ali ne znam da li mogu.

Igor Mihaljević

24.10.10

Humanističko promišljanje sveta i moralni temelj čovekova opstanka pretrpeli su, neću reći baš totalni, poraz, ali su udarcima i nevaljalstvom dobro sabijeni u konopce, kaže naša sagovornica
Novi roman Vide Ognjenović „Posmatrač ptica” upravo je objavljen u beogradskom „Arhipelagu”. To je priča o životnom putu jedne složene ličnosti, umetničke prirode, kao i o periodu posle Drugog svetskog rata, i ruskoj emigraciji u tom vremenu u Srbiji. Vida Ognjenović, književnica i rediteljka, ambasador Srbije u Danskoj, autorka je dramskih knjiga: „Melanholične drame”,„Kanjoš Macedonovi攄Devojka modre kose”„Setne komedije”„Mileva Ajnštajn”,„Jegorov put”, „Don Krsto”. Knjiga priča: „Otrovno mleko maslačka”, „Stari sat”, „Najlepše pripovetke”, „Prava adresa”, i proze: „Putovanje uputopis”, kao i romana: „Kuća mrtvih mirisa”, „Preljubnici”. Dobitnica je brojnih književnih priznanja, među kojima su„Andrićeva nagrada”, „Branko Ćopić”, nagrada „Prosvete”, „Laza Kostić”, „Paja Marković Adamov”, „RamondaSerbica”, „Stefan Mitrov Ljubiša”, „Todor Manojlović”. Drame i proza Vide Ognjenović prevođeni su na engleski, nemački, francuski, češki, poljski, makedonski, bugarski i mađarski jezik.
I u vašem prethodnom romanu „Preljubnici”, bavite se pitanjem identiteta, ličnošću koja u pitanje dovodi sve ono što jedan čovek može da bude drugome. Međutim, u Vašoj novoj knjizi perspektiva je izmenjena, nasleđe, i porodica ono je što određuje junaka, ali na drugačiji način. Određuje ga kao dvojnog, i Srbina i Rusa (po očuhu), ukorenjenog i obeskorenjenog...?
U ovoj knjizi je reč o čoveku koji živi po svom uverenju da je lični identitet u najvećoj meri ono što pojedinac protokom svoga života gradi. Vasja Kirov svoj izgrađuje kao dvojni. On donekle bira uporišne tačke za oblikovanje te svoje dvojnosti, jer uviđa da čoveka zapravo mala grupa naslednih datosti suštinski daleko manje određuje, nego ono što sami nadgradimo. Ponekad nasleđe čak doživljavamo kao opresivnu prisilu. Iz nje proizlazi i jedna od naših stajaćih zabluda da smo rođenjem predodređeni za množinu stvari. To je opasna predrasuda. Uostalom kad bi tako bilo, životni put svake jedinke bi sam po sebi bio predvidiv, a sva odstupanja bi se tretirala kao devijacije. I pored toga što se mi trudimo da raznim prečicama u vidu vradžbina i čitanja raznih znakova dođemo do tih predviđanja, to su samo maštarije. Ni poruke nasleđenih gena mnogo ne pomažu. Ako neko nosi gene i prezime oca slikara, ili, recimo, okorelog lopova, znači li to da je preuzeo i identične osobine, odnosno talenat i porok, recite sami...
Kada ste gradili netipični lik intelektualca Vasje Kirova, pesnika, rusofila, usmenog pripovedača, da li ste imali neku konkretnu ličnost na umu, ili ste, po onome da život u stvari podražava književnost, imali nameru da u stvarnost prizovete jednog ovakvog čoveka?
Ja sam nastojala da Vasja Kirov u mom opisu i tumačenju bude što konkretnija ličnost. A što se tiče stvarnosti, delim njegovo uverenje da je ona zbirka uglavnom promenljivih konvencija čije delovanje treba maštovito destruisati i tako ih oslobađati zadatih šablona. Dužnost intelektualca jeste, i tu se slažem s njim, da bude u stalnom sukobu sa diktaturom stvarnosti, ili pak u bekstvu od nje. I da, koliko god može, obitava i uživa u kreativnoj nadstvarnosti, pa bilo da je sam stvara ili koristi tekovine drugih. I da sam imala gotov model, i da sam nameravala da ga sledim, verujem da bi tu moju nameru Vasja Kirov začas ismejao i isterao tu spodobu iz moje priče...
Vasja je ipak na kraju razočarano pobegao od svega i postao „posmatrač ptica”. Da li je to pobeda „suvišnog” čoveka ili njegov poraz?
To je, s njegove tačke gledišta, ruganje sopstvenim zabludama o čudu ljubavi i moći poezije. Sa stanovišta racionalne provere postupaka, to se može smatrati porazom. No, Vasju to ne zanima, on je pristao na identitet gubitnika. Ptice su, kaže on, sklone improvizacijama. I on pokušava da svoju životnu rutinu, punu neuspelih poduhvata, pretvori u improvizaciju po ugledu na ptice. Da se na neki način približi poetskoj matrici koju celog života ispituje.
Šta je uopšte u našem vremenu pobeda, a šta poraz?
Dobro pitanje. Mislim da je seksualna revolucija izvojevala najviše pobeda, a u tome je žustro prate plutokratska amnestija trgovačke prevare koja se danas zove menadžerstvom i tehnološka diktatura brzine. Humanističko promišljanje sveta i moralni temelj čovekova opstanka pretrpeli su, neću reći baš totalni, poraz, ali su udarcima i nevaljalstvom dobro sabijeni u konopce.
Porodici vašeg junaka „suđeno je da brani ono što je generacijama sticala”, pred prekim sudovima i konfiskacijama posle Drugog svetskog rata. No tu je i priča o čvrstini ljudskih vrednosti u najtežim uslovima logora ratnih zarobljenika. Mirnodopske nepravde često su surovije od ratnih?
Jesu, slažem se. One se i teže podnose. Rat kao pošast donekle izjednačuje ljudske nevolje i proširuje prag trpnje, jer se mir očekuje kao spasenje. Prave muke nastaju kad mir ne donese željeni spas, niti ispuni dobre ideje i očekivanja stradalnika.
Završetak romana ironijski oponira idiličnom početku. Uz karnevalizaciju ispričanog postavljate i ozbiljan „ispit savesti” za koji uvek moramo da budemo budni?
Da, moj junak se nekoliko puta ogrešio o svoje zaveštanje poeziji i vraćao se u stvarnost, očekujući od nje čudo, odnosno punu poetizaciju iz njegove mašte. I, naravno, neminovno na tim spoticanjima nauči lekciju da njemu ne ostaje drugo nego da neguje, kako on kaže, svoje „blesavizme”.
Pored ostalog, Vaša priča govori i o izneverenim idealima. Da li su isti ideali koje ste imali pre deset ili dvadeset godina i oni koje imate danas?
Pojam ideala najčešće se tumači i razume kao besprekorni uzor, čelično uverenje, ili bespogovorna pripadnost nekome, ili nečemu. Sumnja je, dakle, u svim tim tumačenjima isključena. Ja, međutim, ideal smatram metaforom za neko usijanje, koje se stalno priziva, a katkad možda sasvim na kratko i dostigne. I ne doživljavam ideale kao mramorne spomenike svoje doslednosti, verujte.
Marina Vulićević

26.04.11 Nova srpska politička misao

Uveravam te, dragi moj pišče, da ako dosadno pišeš o dosadi, dobijaš čistu tautologiju - veli na jednom mestu glavni junak Posmatrača ptica Vasilije Lukić iliti Vasja Kirov iliti Vasa „Citat“ Tra-la-la. A Posmatrač Vide Ognjenović u najvećem delu nije drugo nego posmatranje Vase i studija ovog lika, koga, s jedne strane, karakterišu logoreična površnost i blaga mitomanija i, s druge, privlačnost izuzetka u maloj sredini, koja (privlačnost) ne ostaje van dohvata lične samodopadljivosti. Taj nastavnik ruskog jezika i ljubitelj ruskih klasika, čiji odnos prema drugima, kao i život u celini, umnogome određuje njegova rusofilija, čitaocu se isprva ukazuje kao lik prema kom je teško ne osetiti simpatiju, ali kako priča, koja na momente postaje sladunjava, odmiče, kako se ponavlja to hvalisanje sopstvenom izuzetnošću, on neretko izaziva odbojnost - otud, verovatno, njegov udes od svih prisluškivanog i od svih obmanutog čoveka ne izaziva u čitaocu onaj stepen potresa u mogućnoj meri osećanja.

Budući da se u Vasinom slučaju pokazuje veoma složenim, jedan od najzanimljivijih problema za pripovedača je problem identiteta: njegovih nekoliko imena, činjenica da je pri tom (n)i Srbin, (n)i Rus, (n)i Čeh, da je čedo jedne majke, oca i očuha, nekoliko parova deka i baka, muž dve žene i ljubavnik - sve to čini da se nužno pri čitanju upitamo ko je, zapravo, Vasa? i, dalje, ko smo, zapravo, mi?, tj. šta određuje naš identitet?, te da budemo dovedeni do zaključka da spoznati sopstvene uzroke nije lako. Iako ima veštine u oblikovanju situacija koje će na problem ukazati (npr. višestruka rokada imenâ prilikom pradedine ženidbe), piščev postupak je, kad se bolje promotri, prilično jednostavan i pomalo nametljiv - nagomilati iz svih mogućnih pravaca pričanja što više mogućnosti različitih identiteta, a posledica takvog nagomilavanja biće to što roman povremeno postaje predvidljiv i monoton.

U pokušaju bližeg određivanja Vasjinog identiteta (ot)išlo se u prošlost, pa je studija njegovog lika povod da se ispričaju i neke pojedinosti iz života njegovih predaka, a tako i opiše društvo u kom su oni živeli, te promene tog društva kroz vreme. Činjenica da je Vasjin djadja Slava poreklom Rus motiviše pripovedača da progovori i o sudbini onih Rusa koji su prognani ili prebegli iz svoje domovine posle revolucije. Dotaći će se i doba neposredno posle Drugog svetskog rata: od ludosti prvih godina komunističke vlasti i razračunavanja s domaćim izdajnicima, preko špijunaže i (užasnih) pomisli da je svaka izgovorena reč negde zapisana, pa sve do žudnje za uspehom u pionirskoj karijeri po cenu obračuna sa sopstvenim dobrotvorom. Iako u udesu ruskih prebeglica i „malih“ srpskih ljudi ima na pretek bola, osećaja poraženosti i poniženja, jednako kao i dostojanstva u njihovom podnošenju, autorka piše o sudbinama ovih ljudi s distance koja u začetku sprečava pojavu svakog traga tragičnog. Ono što je moglo, a verovatno i trebalo, da čitaocu približi usud ovih ljudi, te da podari veću čitalačku snagu doživljaja nije postalo više od neupečatljive scenografije. Tu nema mnogo udubljivanja ni detaljnije psihološke razrade likova, a razgovori o komunističkom teroru naliče salonsko-kafanskim raspravama na dnevnopolitičke teme. Premda ti razgovori ne moraju biti nesadržajni, oni su ovde stereotipno dati i gotovo suvoparni, a to umetničko delo sebi ne sme da dopusti.

Izostaje pri tom, čini nam se, u Posmatraču Vide Ognjenović ona nedoslednost u vidu nenadnih pripovednih zaokreta (premda se naslućuje napor da ih bude), pa odistasve postaje mehaničko ponavljanje nekad isprobanog šablona, a posledice takvog načina pripovedanja predvideo je sam junak romana. U priči nelinearnog toka, u kojoj je autorka uzela za pripovedno načelo glavinjaj malo unaokolo, bez kompasa, nećeš mnogo propustiti, a što je unelo nešto dinamike kao ravnotežu njegovoj teško oprostivoj neopravdanoj dužini, jedna od mogućnih vrednosti je spontana duhovitost - tamo gde se, na primer, prepričava detinjasto-razmaženo zapitkivanje malog Vasje i pokazuje naivnost pogleda na svet radoznalog deteta, kao i kasnije u osobenim postupcima i načinu mišljenja glavnog lika. Međutim, mnoštvo duhovitih opaski i obrta u drugom čitanju gubi dosta od svoje zanimljivosti i ne odaje više utisak pripovedačke dubine uvida. To, opet, ne znači da dubokoumne rečenice ovom romanu nedostaju, to samo znači da su one blede i - Vasja je u svom usmeno-autopoetičkom obraćanju u prvim poglavljima romana već predvideo ovu repliku (kao, uostalom, i mnoge prethodne) - veći deo tih rečenica „već i vrapci na grani cvrkuću“.

Kad se svedu utisci, ostaje misao da Posmatrač ptica nije loše zamišljen roman, s tehničke strane i pristojno ispripovedan, ali čini se bez posebnog nadahnuća autora u pisanju, te tako ne pruža ni mnogo uzbuđenja u čitanju. Ukoliko je „stvarna“ Vasina priča bila zanimljiva, ovde je, nažalost, tautologija izostala. Nešto što bi moglo da zaliči na odblesak te tautologije bile bi obistinjene Vasjine reči:„Ja sam inuitski pripovedač i moje se delo ubija zapisivanjem.“


Vladimir Vukomanović

02.04.11 Večernje novosti

Posmatrač ptica je svojevrsni životopis Vasje Kirova (Vase Lukića) ali i istorijat njegove neobične porodice, na fonu velikih istorijskih događaja koji su obeležili istoriju Srbije od polovine 19. veka – kada ova porodica de facto nastaje – pa sve do polovine 20. veka, uz poseban osvrt na posledice rezolucije Informbiroa 1948. godine. Ekscentričnost Vasje Kirova, koga dobro opisuje sintagma “umetnički pogon”, ne iznenađuje. Ovaj lik je potvrda istrajnog interesovanja Vide Ognjenović za različite tipove osobenjaka. Ekscentričnost junaka autorka je sugerisala koliko njegovim osobinama (specifičnim načinom ophođenja, beskompromisnošću prema malograđanskim konvencijama, finim muzičkim i književnim ukusom koji prevazilazi stadijum poznavaoca) toliko i neobičnom porodičnom istorijom prelivanja identiteta: iz češkog u srpski, iz srpskog u ruski. Tako komponovan i ispripovedan, najnoviji roman Vide Ognjenović će – paradoksalno! – naići na odobravanje pre svega onih čitalaca koji se ne mogu nazvati ekscentricima, već poklonicima konvencionalnog ukusa u književnosti i van nje. Oni će znati da cene pitko ispripovedanu priču i prisni ton pripovedanja, ne razmišljajući zašto je ovaj roman slabiji od Preljubnika.
Čitaoci koji spadaju u grupu istinski marginalizovanih persona, primetiće, međutim, da ekscentričnost glavnog junaka Posmatrača ptica ima oblik “dozvoljenog” osobenjaštva, koje više privlači lik zajednici, nego što ga od nje odvaja. Primetiće i da je, bez obzira na autorkine pokušaje da odnos likova prema rezoluciji IB-a učini složenijim, istorijska pozadina u ovom romanu data crno – belo, što je karakteristika pogleda na svet iz centra (moći). Ekscentričnost Vasje Kirova je zato benigna, lišena traumatične podloge. Oko nje kruži aura sentimentalnosti, a ne nekakve iracionalne, neobjašnjive tragičnosti. Ovaj lik predstavlja meru razlike koje takozvano “građansko” društvo može da apsorbuje, i on stoga treba da proizvede privid jedne finije umetničke tzv. “individualnosti”, koja prikriva tamniju stranu tzv. “građanske individualnosti”: njen egoizam, njenu gramzivost, njenu neosetljivost za opšte dobro. Zato i ne čudi činjenica da se ovaj roman ne bavi “nedozvoljenim” ekscentricima, poniženim i uvređenim, popljuvanim i ućutkanim, čije priče nije preporučljivo pripovedati iz razloga koji se ne spominju, ali se osećaju. Od takvih ekscentrika, naime, nema nikakve opipljive koristi.
Slobodan Vladušić