Nema više naivnih pitanja

13.12.08

Ukrštaju se politički, nacionalni, komercijalni i drugi interesi, upakovani u neku patvorenu socijalnu retoriku uz etnonanose sada već turbo-kosovskog mita. Dobro je što se deo problema najzad prenosi na teren prava. Društvena euforija ne poznaje solidarnost, ona stradanje „leči” ordenjem i deseteračkim zahvalnicama, što je nalik na one iscelitelje koji leukemiju leče čajevima
Nežnost ne može da spase svet, dovoljno je da nekako spase sama sebe: Vida Ognjenović (Foto Latif Adrović)

Komedija Vide Ognjenović „Je li bilo kneževe večere“ odnedavno se igra na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, u režiji ove spisateljice. Kosovska drama, oko koje se vrti radnja, mnogo je veća tema naše javne i političke scene. O tome pričamo sa autorkom ove predstave i niza komada sa temama iz naše prošlosti i sadašnjice, intimističkih romana i priča, i britkih eseja, ambasadorkom i potpredsednicom Demokratske stranke.

U Vašoj predstavi „Je li bilo kneževe večere“ reč je o kontinuitetu mitova i zabluda: srpska vojvođanska elita s kraja 19. veka htela bi da prekroji „patriotsku istoriju” i obeleži pet vekova od Kosovskog boja kroz igrokaz „Kneževe večere”. Da li je danas, posle poraza 1999, odnos naše elite prema ovoj temi realniji? Šta je uopšte realno kad je reč o tom našem odnosu?

Malo toga, sasvim malo. Sve je tu isprepletano i zbrkano, ponekad strateški, s predumišljajem, ponekad iz neznanja i sitnih interesa. Ukrštaju se politički, nacionalni, komercijalni i drugi interesi, upakovani u neku patvorenu socijalnu retoriku uz etnonanose sada već turbo-kosovskog mita. Državotvorne aspiracije i planovi raspiruju patriotski kič, taj lako zapaljivi naboj, koji se guši u retoričkom prizivanju mitskih dokaza u razmatranju stvarnosti. I danas se hiperbolizovane mitske figure upotrebljavaju umesto istorijskih činjenica, što tvori zapravo parodiranu sliku nasleđa. Sve to samo učvršćuje zablude i unosi opasnu pometnju u rasuđivanje o savremenoj situaciji. Najgore je što se u tom klupku interesa, kalkulacija, rešenja, uloga i kamata, sve teže razaznaju stvarne ljudske patnje i nevolje, a od njih bi trebalo da počinje svako razmatranje ovakvih pozicija. Uliva nadu činjenica da je došlo do ovog pomaka kojim se globalni deo problema najzad prenosi na teren prava, jer društvena euforija ne poznaje solidarnost, ona stradanje „leči” ordenjem i deseteračkim zahvalnicama, što je nalik na one iscelitelje koji leukemiju leče čajevima.

Pošto u igrokazu niko neće da glumi Vuka Brankovića, učesnici bi umesto njega da ponesu krpenu lutku. U vašoj drami „Kako zasmejati gospodara“, Joakim Vujić i drugi zabavljači kneza Miloša, u odsustvu ovog basterkitonovskog gledaoca, nose lutku s njegovim likom. U protestima 1996-1997. građani su u šetnjama kroz Beograd nosili lutke Slobodana Miloševića, „heroja” sa Gazimestana... Kakva je uloga lutaka u političkom pozorištu?

Da, često se u raznim prilikama tog, kako kažete, „političkog pozorišta” javno nose velike fotografije, ili lutke, ali ovo drugo u modernim vremena najčešće ima parodijsku i satiričnu poruku. Lutka kao impersonacija čoveka deo je pramitskog nasleđa i kod nas, kao i u ostalim delovima sveta, a ima različita, često religijska ili mistična, paranaučna značenja. U ovim slučajevima o kojima govorimo, lutka je kod nas uglavnom rekvizit političke rugalice.

Replika jednog od likova iz Vaše predstave zvuči kao prenos iz današnjeg srpskog parlamenta: „Od jedne jake stranke,dve slabašne, jedna protiv druge...Liberali, generali bez vojske, radikali, vojska bez generala... U Srbiji... narodnjaci se na ološ oslanjaju”, sve ste ovo napisali još pre dvadeset godina, pred početak višestranačja u Srbiji. Zašto je ovakva njena politička sadašnjost toliko nepromenljiva u odnosu na prošlost?

Ne, to ne treba da nas čudi, a naravno, još manje da nas veseli. Politički život, kao i diskurs o njemu, ima svoje šablone i oni su stalni. Menjaju se imena, donekle retorika, tehnološki okvir i dekor, ostalo je, kao što vidite, manje-više isti kalup.Kad danas čitamo, ili slušamo, recimo, dijalog između Antigone i kralja Kreonta, malo nam šta u njemu zvuči kao da je napisan pre dva i po milenijuma. Čini nam se da je to o našem vremenu. Izgleda da čovek jeste savladao, odgonetnuo i promenio dosta toga u prirodi, odnosno u svom okolišu, i sebe je menjao naporedo sa tim izumima i otkrićima, to jest promenio je dlaku, ali ćud, ono tvrdo jezgro svoje ćudi, a naročito svoje fundamentalne mane, sasvim neznatno.

Među istorijskim ličnostima, uz Miletića, Ruvarca, Dunđerskog, pojavljuje se Jaša Tomić, tip trapavog nacionaliste, „ubice iz afekta”, feministe i miljenika „Srpkinja Novosatkinja”. Da li je Jaša Tomić spomenik na pogrešnom mestu, ili spomenik pogrešnoj tradiciji?

Mislim da je pogrešan način na koji se njegovi stavovi danas tumače. Nema smisla da u njih učitavamo iskustva koja su se dogodila pola veka posle njegove smrti. Prgavi socijalista, u dosta konzervativnoj sredini toga doba, sledeći dogmu socijalne jednakosti, upirao je prstom u bogataše bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Ovo drugo mu naknadno upisujemo u spisak grešaka, a tome smo inače, veoma skloni. To mi zvuči kao izbacivanje Marka Tvena iz školske lektire u današnjoj Americi, jer u knjizi Tom Sojer i Haklberi Fin ne prikazuje Afroamerikance u današnjem ključu političke korektnosti. Jaša Tomić je politički pripadao naprednoj struji svoga doba u odnosu na vladajući K&K politički tok.

Kulturnu istoriju i tradiciju evocirate u dramama, iako pišete i romane, eseje. Da li je istorija već žanrovski predodređena za dramu, ili se umetnost, ukoliko je angažovana, direktnije i komunikativnije prenosi publici putem scene?

Da, može se i tako reći da je istorija široko polje dramskih motiva. Kad ovo kažem, ne mislim na onu sarkastičnu primedbu da je Šekspirovo delo u stvari zbirka opisa bezobzirnih dinastičkih ubistava i pogubljenja, nego na to da su istorijski događaji zapravo vezani za markantne ličnosti, čije sudbine svojom izrazitošću zaista privlače pažnju dramskog pisca. Bilo da su njihove ideje, stavovi i poduhvati imali veliki uticaj koji se preneo na nasledna pokolenja, bilo, pak, da su bili osporeni i nasilno skrajnuti, da bi se u neka druga vremena pokazalo da je i jedno i drugo bilo nepravedno. Pisac, dakle, ima pred sobom građu, koja je pretrpela ne samo vremensku, iskustvenu proveru, već materijal koji je prošao kroz različita tumačenja. Pisca više ne zanima sama priča, odnosno kako se stvarno nešto dogodilo, to je utvrdio istoričar, on pokušava da ispita zašto se to uopšte zbilo i zbiva i tada i danas. On, dakle, preispituje i proučava činjenice da bi ih smelo uveo u svoj izmaštani dramski i misaoni prostor, pri čemu nije ni u kakvom polemičkom stavu sa istoričarem, jer on ne prekraja istoriju, već stvara novu priču, služeći se istorijskim podacima, kao što se u drugim slučajevima služi životnim.

S jedne strane, svoj identitet vezujete za „grad iscelitelj” Beograd, s druge, likovi vaših romana žive u „skučenosti malovaroške orbite” Vašeg detinjstva i mladosti. Koji je od ta dva identiteta „istinitiji” u Vama? Jesu li te intimističke pripovesti prizori vaših mogućih, neostvarenih sudbina?

Mali gradovi u kojima sam odrasla za mene su sada već predeli sećanja, zato u njih rado smeštam svoje junake, jer mi se taj prostor nameće pomalo kao mitski, a Beograd je za mene istinit, stvaran, grad koji osećam kao mesto koje aktivno provocira sve moje energije. U njemu žive moji najbolji prijatelji, u njemu imam najviše poznanika, njegova me atmosfera, galama, gužva, nervoza, duhovitost i elan regenerišu. Čudan grad, metropola koju oplakuju takozvani autentični Beograđani što je ubeglice i doseljenici poseljačuju i kvare joj gradski duh, a Beograd se toj izafektiranoj odbrani ruga. Beograd nas, baš kao i Njujork, ili Pariz, poziva da se što brže pomirimo s tim da su razlike između provincije i neprovincije sve manje. Prvo su ih načele medijske komunikacije, film, televizija, zatim popularna zabavna muzika, a dokusurili su ih Internet i mobilni telefoni. Provincija je dakle više nego ikad stvar karaktera pojedinca.

Proza koju pišem je samo prividno ispovedna koliko i svaki autorski rukopis. Nije autobiografska, ni kad je pisana u prvom licu, izuzev nekih eseja i knjige Putovanje u putopis. To se, međutim, ne odnosi na eseje i knjigu Putovanje u putopis.

U jednom od eseja iz Vaše poslednje knjige „Nasuprot proročanstvu” istočnjačke slike na svili uporedili ste sa „misterijom nežnosti”, što može biti i prikladna metafora za umetnost. Ima li u modernoj umetnosti uopšte mesta za „misterije” i „nežnosti”?

Ima, ima. Treba čitati pažljivo. Ja bih čak rekla da je sad na redu upravo misterija nežnosti. Baš zato što je uspela da preživi toliko toga, da se nekako mistično provuče kroz sve seksualne i društvene revolucije, da izdrži nadrndana cinična poricanja, pomodne poze, teorijske demistifikacije. Ako je ta krhkost opstala na sopstvenoj bespomoćnosti, kao opozicija tolikim silama, treba imati poverenja u njenu misteriju. Ne, ne mislim da nežnost može da spase svet, dovoljno je da nekako spase samu sebe.

Vesna Roganović