Drame III - Vida Ognjenović

31.12.04

Vida Ognjenović, pripovedač, romansijer, esejista, dramski pisac, pozorišni reditelj i pedagog, za koju se s pravom može reći da je renesansni duh ovog podneblja, već tri godine je i naša ambasadorka u Norveškoj. Kako je rečeno u obrazloženju za ovogodišnju nagradu iz Fonda “Todor Manojlović” za moderan umetnički senzibilitet, poslednju u nizu priznanja koje prate njen rad, već samim nabrajanjem stvaralačkih disciplina u kojima se uvek i sa prvorazrednim ostvarenjima okušala Vida Ognjenović svojim kreativnim pregnućem i već višestruko potvrđenim rezultatima svog umetničkog rada čini današnju našu kulturnu scenu dinamičnijom i raznovrsnijom bogateći je za jedan uvek prepoznatljiv i individualizovan stvaralački glas. Uz njen bogati autorski rad sa tri zbirke pripovedaka, romanom “Kuća mrtvih mirisa”, sedam knjiga drama i rediteljskim opusom od blizu stotinu pozorišnih predstava, društveni i politički angažman je neodvojivi deo njene ličnosti.

Opisujući deceniju koju smo mi preživeli i zemlju u koju je stigla ambasadorkom dužnošću ona je u samo jednoj rečenici rekla suštinu o onome što je privremeno napustila i sredine koju tek upoznaje a za čije postulate se i sama zalaže.U nedavno objavljenoj knjizi “Putovanje u putopis” ona kaže -”umorna od energije opreza, sumnjičenja, napada, odbrane i sukoba, radovala sam se prilici da se uverim da postoji građanstvo koje je postepeno, bez ideološke prisile i građanskih lomova ovladalo civilnim vrlinama”. Ta zemlja se iz sasvim specifičnog ugla možete sagledati na stranicama nove knjige naše sagovornice čiji inventivni naslov govori sam za sebe.Koliko su naša kultura i umetnost danas prisutne u Norveškoj i šta Ambasada u tom pogledu preduzima?

- Nedovoljno, odmah da kažem. Uopšte, izlazak naše kulture na svetsku scenu ne spada u naše bolje projekte. Ranije, kad su za to postojali državni fondovi, kultura je slata u svet i po zadatku da afirmiše uspeh ovdašnje politike. Danas, kad je umetničko delo oslobođeno tog tereta, novac više nije na računima kulturnih institucija, a još manje kulturnih pojedinaca. Zato o našoj kulturi i umetnosti ovde zna manjina stručnjaka, po koji ekscentrik koji se bavi Balkanom i, takođe manjina, naših iseljenika. Ranije su nas masovno prepoznavali po sportskim trofejima, sad, nažalost, mahom po krivcima i osumnjičenima kod kuće i u Hagu.
Mi smo u Ambasadi otvorili Kulturni centar, tribinu za naše umetnike, da Norvežanima pokažemo i naše drugo, zanimljivije lice. Za ove tri godine kroz Centar je prošla zamašna kolona naših umetnika i predavača. Imali smo između ostalog i desetak zapaženih izložbi, na kojima su izlagali naši umetnici iz Beograda, Podgorice i Novog Sada, isto toliko pozorišnih predstava koje su igrane na različitim scenama u gradu, veliki broj književnih večeri i predavanja kao i brojne koncerte operskih prvaka i istaknutih pijanista iz naše zemlje. Početkom januara nam stiže Predrag Ejdus koji će u Centru imati veče monologa iz svojih uloga.

Eto, a o teškoćama i nemaštini neću da pričam. Ne verujem da bi ta priča ikoga potresla, a još manje iznenadila. Da siromaštvo produhovljuje kao što siromasi samoutešno veruju, mi bismo bili duhovna Arkadija.

Na čemu ste kao predsednica Srpskog PEN centra trenutno angažovani i šta je danas glavna preokupacija ove svetske organizacije pisaca. Koliko je, po vašem saznanju, naša literatura prisutna u svetu?

- Počeli smo pripreme za regionalnu Konferenciju koja će se održati kod nas 2006, a sa isključivo književnom temom: Mediteransko nasleđe u literaturi danas. Ideja je da se na tom dvodnevnom skupu preko dana slobodno raspravlja o toj temi, a da u večernjim satima pisci gosti i domaćini čitaju na književnim večerima u Beogradu i drugim gradovima i razgovaraju sa posetiocima.
Radi se i na novim izdanjima PEN-a. Naša je namera da objavljujemo knjige koje teže ulaze u izdavačke planove preduzeća koja žive od knjige, ali i one kojima ćemo predstaviti naše pisce čitaocima na drugim jezicima.
Do sledećeg leta ćemo objaviti dve knjige. “Eseji” Jovana Hristića, urednik knjige je Mihajlo Pantić, izaći će iz štampe već u februaru, a Gojko Božović radi na Antologiji savremene srpske poezije koja će se pojaviti na engleskom jeziku sredinom maja.
Pen kao planetarna organizacija afirmiše profesionalno zajedništvo pisaca u svetu, brani književnu profesiju od nasrtaja politike, štiti ljudska i autorska prava pisaca, podstiče prevođenje književnih dela na sve jezike sveta i nastoji da međunarodna razmena knjiga bude što bolja. Eto to je u glavnim crtama program PEN-a.
Prevode se i dela naših pisaca, ne može se reći da je naša književnost potpuno nepoznata, mada se ne prevodi ni onoliko koliko bi trebalo, niti je izbor uvek pravi. Norveški pisci, recimo, da uzmem njih kao primer autora koji pišu na jednom od manjih evropskih jezika, kojim govori svega četiri i po miliona ljudi, daleko su više zastupljeni na listama prevedenih dela. Samo što oni imaju ustanovu koja se bavi isključivo plasmanom norveške književnosti na strane jezike, a to podrazumeva i plaćanje prevodilaca i učešće u izdavačkim troškovima. Možda je naša varijanta ova koju je pokojni Dereta već bio započeo, a to je da se ovde objavi ceo tiraž na stranom jeziku i da se plasira u strane knjižare.

Ovde se mnogo govori o ulasku naše zemlje u Evropsku uniju. Pri tom se obično navode politički, ekonomski i pravni aspekti našeg usaglašavanja sa tamošnjim standardima. Šta je, po vašem mišljenju, najvažnije da bi ljudi ovde shvatili zašto je važno biti deo Evrope?

- Mislim da bi ulazak u taj širi okvir država koji obuhvata tolike različitosti i nas bar malo oslobodio ovog parohijalnog samozadovoljstva u kome se glad utoljava maštanjem o sopstvenoj izuzetnosti. Prosto, najzad bismo valjda uspeli da iz poređenja sa drugima narodima, pročitamo sopstvene vrednosne linije i mane bez upotrebe ovolikih opojnih metafora i hiperbola. Osim toga to bi, verujem, omogućilo mladim stručnjacima bolje šanse za primenu svojih znanja, i za stvaranje pravih radnih uslova i okolnosti ovde u ovoj zemlji.

Norveška nije članica Evropske unije iako je ta zemlja jedna od najrazvijenijih na ovom kontinentu. Kako Norvežani gledaju na Evropu i na koji način sebe doživljavaju kao njen deo?

- Da, zemlja nije nominalno članica , ali jeste potpisnica Šengenskog sporazuma i članica raznih drugih tela Evropske unije. Tako da se u zemlji ne oseća da su po strani, mada njihovi političari, zagovornici pridruživanja Uniji, tvrde da nije prirodno da zemlja najčešći medijator u međunarodnim sporovima nije zapravo prisutna na mestu gde se donose ili potvrđuju važne odluke. Naredne godine su redovni izbori u Norveškoj, a biće ponovo raspisan i referendum o pristupu. Istraživački centri javljaju da se povećava procenat onih koji bi glasali za ulazak u Uniju.

Ovih dana se u izdanju zrenjaninske biblioteke pojavila i vaša nova knjiga “Putovanje u putopis”. Hoćemo li iz nje saznati koliko vaš boravak u Norveškoj i susret sa kulturom i umetnošću te zemlje utiče na vaše stvaralaštvo?

- Norveška jeste jedna od tema te moje knjige, ali ne mogu da procenim šta će ko iz nje saznati. Možda ćete mi vi to reći ako je pročitate, ili ako čujete od nekoga ko je pročitao. Šta znamo, možda će se i takvih naći.

Nina Popov

01.01.00

Politika
12.06.2002.

TREĆI TOM DRAMA VIDE OGNJENOVIĆ

Radost pričanja
Izdavačka kuća "Stubovi kulture" juče predstavila i treću knjigu drama naše poznate književnice

Izdavačka kuća "Stubovi kulture" i Kulturni centar Beograda, juče su, u galeriji Artget, predstavili treći tom drama Vide Ognjenović "Drame III". U ovom tomu su tri drame: "Mefisto", "Mileva Ajnštajn" i "Viza".

Ovaj izdavač je, kao što je obavestio urednik, književni kritičar, teoretičar i esejista Gojko Božović, za poslednje dve godine, u tri knjige, objavio deset drama naše poznate književnice, dramskog pisca, pripovedača, romansijera. I uvek su knjige Vide Ognjenović, bez obzira na to u kom su žanru napisane, izazivale pažnju kritičara, čitalaštva.

Ponirući u dramski svet Vide Ognjenović, Božović kaže da ona u svakoj drami problematizuje odnos tradicije i modernizacije, uvek na jednom važnom principu: tradicija bez modernizacije nema smisla, odnosno, u tom slučaju, nema dostojnih naslednika. Analizirajući, potom, od drame do drame, njene, veoma različite, pristupe modernizacije, Gojko Božović ističe da kad se pažljivo čitaju drame Vide Ognjenović uočiće se veliki sudar tradicije i modernizacije.

Dijalog sa svetovima

Šta je zajedničko, šta povezuje delo ove autorke? Bez obzira i na bitne razlike, određene već i žanrovski, ali ne i samo time, ovde, kao i u njenim romanima i pripovetkama, zajednička je radost pričanja. Govoreći potom, o dramama u tomu koji je juče predstavljen, različitim po mnogočemu, Gojko Božović kaže da one nude svetove s kojima možemo da vodimo nekoliko dijaloga...

Vida Ognjenović, uzbuđena, obradovana, jer, kaže, kad se delo pojavi, uvek to doživi kao svečanost i jednu vrstu iznenađenja, obraćajući se juče novinarima, svojim prijateljima i poštovaocima, rekla je da bi volela da njene drame čitaoci čitaju: "Ja sam odavno naučila da ne pišem drame za jednokratnu upotrebu, kao predložak za izvođenje... Drama je veoma složen i fini književni rad, veoma star, potiče iz dalekog doba pre nove ere"...

Književnica je posebno naglasila koliko je za nju važno da jezički karakteriše ličnosti koje govore i ne samo ličnosti već i vreme i predmet razgovora. Pisci često zaboravljaju da izražavanje nije uvek i samo izražavanje situacije, nego i izražavanje ličnosti. Pa se dešava, osobito u novije vreme, da potpuno različiti junaci, čak, odrastao čovek i dete, govore istim jezikom. Drugim rečima, Vida Ognjenović okrenuta je traganju za jezikom, poniranju u govorni odnos prema svetu.

Kad pisac režira

Iz njenih reči o radu na ovim dramama, za ovu priliku, zadržimo se, na trenutak, na trećoj, nastaloj na osnovu takozvanog svakodnevnog iskustva, doživljaja vremena, sredine i zbivanja. Drama je nastala po "narudžbi", to jest, nagovorili su je njeni studenti glume završne godine novosadske Akademije umetnosti da napiše dramu za njihovu diplomsku predstavu. A pošto ona, dakle, ne piše drame za "jednokratnu upotrebu"pristupila je pisanju tako da zadovolji i njih i sebe.

Odgovarajući na novinarsko pitanje o radu na drami "Mileva Ajnštajn", Vida Ognjenović, uvodeći u svoju stvaralačku radionicu, kaže da je nije napisala pre nego što je otvoren Ajnštajnov arhiv u Prinstonu...

Pošto je poznato da je naša književnica mnoge svoje drame sama postavila na scenu i za režiju dobijala, takođe, visoke nagrade, pitali smo je kolika je prednost, ili, ograničenje, zamka, sam režirati svoje delo:

- U poslednje vreme, reditelji uglavnom adaptiraju postojeće drame. Pisac, ako je i reditelj, trebalo bi da prilagođava svoje delo rediteljskim idejama. To sa mnom nije slučaj - nisam u stanju da taj posao uradim za stolom. Nije retko da svoju dramu drastično skratim, ili, dopišem... Moje rediteljsko iskustvo mi uvek pomaže, ali ne u pisanju, već u sklapanju drame, u tehničkom delu. Znam kakav je puls scene, šta se na njoj može, šta ne može. Veoma je malo stvari na svetu koje se na sceni ne mogu izvesti, a pisac koji poseduje i rediteljsko iskustvo tu je u prednosti.

Pozorje i promene

Povodom nekih neugodnih događaja na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, Vida Ognjenović, juče na predstavljanju trećeg toma svojih drama, odgovarajući na novinarsko pitanje, rekla je:

- Promene dolaze s vremenom, neophodne su u pozorišnom životu uopšte. Međutim, festivali koji su uspešni, tradicionalni, kakvih je u svetu malo, a toj porodici pripada i Sterijino pozorje, treba da se neguju i čuvaju, pažljivo pristupaju promenama, a ne da se svake godine, svakoj generaciji prilagođavaju iz korena. Svaka promena ne znači i promenu nabolje, s tim treba pažljivo baratati. Najlakše je nešto promeniti da ne bude isto. Najteže je obezbediti za ono novo kvalitet.

R. Saratlić

01.01.00

Blic
13.06.2002.

Vida Ognjenović: Nadam se da mladi neće upadati u iste greške, a to je već svojevrsno nadrastanje. Mislim da je politika najviše uslovljena mentalitetom. Politiku su mistifikovali oni koji su imali strah od nje
Bojim se da su naši ožiljci preduboki
Vi i ne vidite da smo mi danas i ovde na ivici ponora. Ovo je doba u raspadu! Katastrofa je blizu, ja sam je već odavno predvideo, sad je već osećam, tu je! Mislite na mene kad se sve obistini, samo tada će biti kasno, sve će propasti, i moć mišljenja, i sve. Meni je najviše žao mene. Ja koji sam ovo vreme opipao, osetio i odbacio, zaslužio sam neko drugo, bolje, ali niko neće biti pošteđen, ni vi koji ste živeli malo, ali bedno, ni ja koji sam tako precizno procenio stepen našeg propadanja - napisala je Vida Ognjenović, rediteljka, dramski i prozni pisac, u drami "Mefisto", rađenoj po motivima istoimenog romana Klausa Mana, koju je upravo objavila izdavačka kuća "Stubovi kulture" u okviru treće knjige njenih drama. Uz ovu, knjiga sadrži i drame "Mileva Ajnštajn" i "Viza" tematski zapravo povezane promatranjem pozicije (mladih) ljudi u teškim vremenima. Prisetimo se, "Mefisto" je komad nastao 1984. godine, imao je preko sto izvođenja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i ovenčan je brojnim priznanjima i nagradama.

U razgovoru za "Blic", nakon veoma posećene promocije ove knjige, Vida Ognjenović, koja je sada ambasador Jugoslavije u Norveškoj, rekla je da piše novu dramu za scenu Narodnog pozorišta u Beogradu.

"Obećala sam Narodnom pozorištu da ću ove godine napisati za njih novu dramu. Ne mogu da kažem da sam se baš sasvim bacila na taj posao, ali u fazi sam skupljanja građe i rada na nekim skicama. Ali, ostajem čvrsto pri obećanju!"

"Mefisto" tretira problem umetnika i njihovih opredeljenja u vreme rađanja nacizma, "Mileva Ajnštajn" govori o velikim očekivanjima mladih na pragu 20. veka, "Viza" o mladim ljudima u poslednjoj deceniji prošlog veka na ovim prostorima. Mislite li da je ta naša mlada generacija sada došla u poziciju da rešava svoje elementarne probleme?
- Svaka generacija nadraste svoje mladalačke probleme, očekuje se da će tako biti i sa ovima koji su danas mladi. Jedino što je potrebno jeste da ih nadraste sa što manje ožiljaka. E sad, bojim se za ovu generaciju da su ožiljci preduboki. Jer, ljudski je život vrlo ograničen i decenija u njemu ne znači tako malo. Nije nam mnogo od pomoći ako kažemo da deset godina u večnosti ne znači ništa. Međutim, ovo je, imam utisak, vitalna generacija. Drugo, ona je na veoma dobar način osvešćena. Jasni su joj i uzroci i posledice i veličina sopstvenih ožiljaka. Nadam se da neće upadati u iste greške, a to je već svojevrsno nadrastanje.

Vi se sada bavite diplomatijom. Kakav odnos imate prema tom novom iskustvu u svom životu i karijeri?
- Najpre moram reći da mislim kako je ta vrsta posla mistifikovana, a mistifikovali su je ljudi koji su od samog tog posla imali veliki strah.

Imate li ga vi u nekoj meri?
- Imala sam malih nedoumica, ali ne i strah. Da sam ga imala ne bih otišla u diplomatiju. Retko ko ide tamo gde se plaši. Znala sam i ranije, a sada sam sasvim jasno uvidela, da je to posao visoke komunikacije kojoj je sadržaj operisanje činjenicama. Naravno, u vreme raznih političkih pritisaka i prismotri ljudi su baratali isključivo političkim činjenicama. Da ne govorimo o tome koliko su one bile "frizirane". Danas se diplomatija uglavnom oslobodila tog balasta. Komunikacija je otvorena na najširim planovima. Teško se išta može sakriti. Ostaje samo da neke stvari, koje su u brzini shvaćene možda na pogrešan način ili izlobirane, pojasnite i iznesete činjenice ako možete. Sem toga, mislim da je diplomatija apsolutno u prvom redu kulturna razmena, odnosno razmena kulturnih dobara. I na tom planu činim sve što mogu.

Kako se u svetu gleda na zbivanja u srpskom parlamentu, odnosno krizu, na događanja u Jugoslaviji nakon 5. oktobra, na razočaranja običnih ljudi?
- Najpre parlamentarne i slične krize postoje i u mnogim drugim zemljama. Nismo mi u tome izuzetak. Nama se, naravno, čini da jesmo jer ih vidimo kao veoma specifične. A prirodno je da nas najviše bole naše krize i da nemamo vremena da ih upoređujemo sa svetskim. Drugo, ja sada živim u zemlji koja je društveno visoko uređena, a čak i oni imaju tamo raznih kriza i sukoba. Mislim da su tamo parlamentarizam i demokratske vrednote razvijene do maksimuma, pa ipak ima nekih, da tako kažem, iskakanja iz šina.

Šta pod tim podrazumevate?
- Oni to ne zovu krizom. To mi zovemo krizom svaku svađu između dva političara. Međutim, smatram da je naš parlamentarizam zapravo jedan društveni rast, a svaki društveni rast mora platiti ovu ili onu cenu. Da se vratim na prethodno pitanje, u svetu oni koji su nam naklonjeni, kao na primer Stoltenberg i razni drugi političari, gledaju zabrinuto. Misle da bi bilo dobro da toga nema. Znate, ne moramo se stalno učiti na greškama. Dobro bi bilo da počnemo da se učimo na nekim slobodnim univerzitetima.

A kako vi lično gledate na to? Pogotovo ako uzmemo u obzir da ste stvaralac koji je u nekim svojim delima prejudicirao stvari?
- Ne bih htela da budem neki poseban prorok. Ali, mislim da je politika najviše uslovljena mentalitetom. I poznavanje mentaliteta vas čini donekle prorokom, da možete da predvidite stvari. Sem toga, kao što je poznato, proizvod politike je vlast. Sama politika je u osnovi proces osvajanja vlasti, a vlast, opet, ima svoju filozofiju i svoju psihologiju. Prema tome, u našem slučaju to izgleda ovako: mentalitet plus psihologija vlasti jednako je sukob.

Procenjujete li da će uskoro biti novi izbori?
- Ne mogu precizno da odgovorim na to pitanje sa ove distance na kojoj sada živim. Meni lično izgleda da su izbori vrlo daleko. Sa druge strane, zaista ne mislim da su izbori išta loše. Naprotiv. Ali, ne možemo ih imati ovako malo, pre svega zato što smo mi jedna siromašna zemlja a izbori su skupa forma političkog života. Trebalo bi prvo da rešimo neke elementarne stvari.

Na primer?
- Na primer, da vidimo gde će se zaposliti 30.000 otpuštenih radnika iz kragujevačke fabrike. Pa kada rešimo takve stvari, videćemo koga ćemo birati.

Tatjana Nježić