Knjiga o Račiću

tničku scenu napustio je bez mrlje, jer svojom nepokolebljivom borbom nije ostavio prostora da mu se pripišu izdaja i saradnja sa okupatorom. Ni pokušaji da se njegova, nesumnjiva, vojnička strogost prikaže kao plod samovoljnog i „divljeg“ temperamenta, nisu mogli da umanje poštovanje njegovih vojnika i naroda. Poštujući da na „ljutu ranu ide ljuti lek“, Račić je od svojih potčinjenih i vojnika zahtevao disciplinovano izvršavanje naređenja na isti način na koji je svojim primerom svedočio sve ono što je od drugih zahtevao, vodeći ih kao svoju decu, ljubavlju i strogošću.
Sedam decenija posle njegove smrti, možda je Srbija konačno spremna da se pokloni svom junaku? (Iz recenzije pukovnika u penziji MgA Dragana Krsmanovića.)
Svaki Račićev prelazak preko?Drine, iako je tokom sva tri pre­laska osnovni cilj bio borba protiv ustaša i?Nemaca, ko­mu­nisti su smatrali kao opasnost za širenje njihovog pokreta. Zato su napadali Račićeve jedinice s leđa, dok su se one bo­rile protiv ustaša. Tako je od blizu 300 Račićevih vojnika, podoficira i oficira, poginulih tokom tri prelaska preko?Drine, većina stradala od komunističkih napada s leđa. To je jedan od razloga što i danas istoriografija u?Srbiji ne beleži detalje o Račićevim prelascima Drine. Javnost i dalje ne­ma prilike da sazna da se on, pre 1944, u?Bosni borio preko osam me­seci, koliko ljudi su njegove jedinice spasile od ustaša, itd. (Preko Drine su išle i druge četničke jedinice, od Resavskog do?Gučevskog odreda, ali?Račićeve su išle najviše i bile su najbrojnije.)
Drugim rečima, opisivanje Račićevih akcija preko?Drine, razbilo bi jedan od ključnih segmenata komunističke propagande.
Još jedan razlog što se ni danas ne zna istina o Račićevoj borbi, jeste snažna propaganda nedićevaca i ljotićevaca da je zapravo Milan?Nedić spašavao srpski narod od ustaša – na stotine hiljada, pa čak i do milion ljudi.?I to sve bez ijednog gubitka u sopstvenim redovima (što oni, inače, propuštaju da pomenu).
Razume se, nedićevci i ljotićevci nisu nikoga mogli da spasu od ustaša, jer njihove jedinice nisu prelazile Drinu.?Sistematsku akciju spašavanja, još od leta 1941, sprovodio je samo general – tada pukovnik – Draža Mihailović.?Od njegovih komandanata sa desne obale reke Drine, pri tome se najviše istakao Dragoslav?Račić.
Opisivanje Račićevih akcija preko?Drine, a naročito na le­voj obali ove reke, kada su četnici doslovce iz ruku ustaša iz­bavljivali srpsku nejač i prebacivali je na desnu obalu, raz­bilo bi jedan od ključnih segmenata nedićevske i ljotićevske propagande. Zato ni njeni sledbenici, kako u emigraciji, tako i u?Srbiji, ne opisuju Račićeve akcije (kao, recimo, ni akcije vojvode Jevđevića i drugih Mihailovićevih komandanata iz zapadnih krajeva).
A kako je još pre skoro dve decenije, na univerzitetima u?Sr­biji, pored komunističke, uvedena i nedićevska i ljotićevska literatura, to znači da šira javnost još dugo neće sa­z­nati za delo Dragoslava Račića, kao ni, po prirodi stvari, nje­govog komandanta, generala Mihailovića. (Miloslav Samardžić)