Život i pustolovine Džeka Engla

01.01.19 Polja

Nije lako s pronađenim rukopisima-njihovo umetanje u različite pripadajuće kanone ponekada izgleda kao misija čije su posledice nesagledivih razmera. Elementarno, potreb no je pronađeni tekst uključiti u ono što je do momenta pronalaženja važilo za zvanični opus jednog autora. Ukoliko je moguće datirati ga i opredeliti povode njegovog nastanka, kao i uzroke nestalosti, ostaje da se vidi šta bi novoiznađeni tekst trebalo da predstavlja u domenu date bibliografije. Da progovorimo i o nekima od mogućnosti, uslova koji su od redili sudbinu teksta: mogla bi to da bude samo stilska vežba autora koji je na nju ubrzo zaboravio, ili je stvar rađena po narudžbini i pisac na nju kao takvu nije mnogo ponosan, ili je u pitanju neki od oblika cenzure, ili nesposobnost izdavača, autorska šala, nevoljno otaljavanje na brzinu preuzetog posla, pa čak i sticaj okolnosti koje bismo mogli da sma tramo za neverovatne.

Ključno pitanje, ipak, odnosi se na opcije vrednovanja, tumačenja, kao i na smeštanje teksta u poetičke okvire. Dakle, ukoliko su sva ostala pitanja rešena, najpre ona koja se tiču validnosti autorstva i eliminisanja eventualnih falsifikata iz svakog razmatranja, nužno smo pred zadatkom smeštanja teksta u vrednosnu i hermeneutičku shemu opusa, a zatim i znatno šira polja-polje nacionalne literature, polje stilskih formacija, a od pronalaženja svakako počinje da se razmatra i prisustvo interteksta, uz priznanje pomerenosti uslova u kojima se tekst javlja.

Eto, šta da se radi s kratkim romanom Volta Vitmana, Život i pustolovine Džeka Engla, napisanim 1852, a pronađenim 2015. i nanovo objavljenim 2016? Poći ćemo od očiglednog: Volt Vitman jeste jedan od onih autora jedne knjige, kakav je bio Lotreamon (sticajem sud binskih razloga), ili Vladan Desnica (klasičan slučaj, reći ćemo, autor čija jedna knjiga veli činom nadrasta sve ostalo što je njen tvorac učinio), ili Keruak (jedna od knjiga stiče tzv. „kultni status“, ovde je to roman Na putu). Upliv bilo kog i bilo kakvog novopronađenog teksta ovakvih pisaca protiv sebe ima narečenu jednu knjigu, koja baštini od vlastitog au tora tačno onoliko koliko on baštini od nje. Integracija autora i teksta u ovim koordinatama jeste najnedvosmislenija, neupitna, te ponekad doseže i razmere identifikacije u totalitetu: na autora se gleda kao na upravo tu, jednu knjigu, i obrnuto.

Vitman, kao nesumnjivi autor jedne knjige, znamenite pesničke zbirke Vlati trave, u onoj budućnosti koja stiže nakon njegove smrti postaje i guru, revolucionar, šaman, neko ko preispituje poeziju u temeljima i zauzima poziciju na čelu različitih pesničkih škola čija je namera radikalno preispitivanje, ali neretko i delovanje u prostoru ambivalentnih političkih praksi. Status, koji u većem broju istorijskih situacija poprima razmere kulta, Vitman dugu

je i nezadrživoj posvećenosti upravo ovom od svih svojih tekstova. Ne dešava se često, ali priča o Vitmanu pokazuje kako može da se dogodi da autor za života prepozna koje će od njegovih dela preživeti i postati neka vrsta legitimacije u daljim književnoistorijskim toko vima. Od svega što je napisao, a danas vidimo da toga nije bilo malo, Vitman kao da je istinski stao isključivo iza poezije skupljene u Vlatima trave-tom se poezijom do kraja ži vota bavio, tekst upravo ove knjige je prepravljao do poslednjeg dana (otud i veliki broj različitih verzija teksta), dok se prema svemu ostalom odnosio s krajnjim nemarom, pa i izvesnom netrpeljivošću.

U čemu se, zapravo, ogleda doprinos Zakarija Terpina (Univerzitet u Hjustonu), struč njaka koji se u toj meri posvetio Vitmanovom delu da mu je čak dva puta pošlo za rukom da pronađe njegove izgubljene tekstove? Očevidno, govorimo o novonastalom uvidu, bitnim izmenama u telu Vitmanovog opusa koje nakon potvrde autorstva postaju trajne i neotklonjive. Pred nama su dve teze. Prva nas upućuje na razmišljanje o novoj celovitosti koja se pronalaženjem konkretizovala. Druga je znatno suptilnija i pokazuje da ono što je do juče (2015) bio Vitmanov opus više nije isto; ubeleženo otkriće po prirodi stvari mora da učini makar minimalnu transformaciju bibliografske građe, bez obzira na to šta ono čini poetičkoj matrici opusa u vrednosnom smislu.

Prva teza svakako jeste upisana unutar interesne sfere istoričara književnosti, najzagri ženijih poštovalaca jednog autora, ali i onih koji se bave ultraminucioznim analizama nje govog dela. Negde u ovom domenu nalazi se odgovor na pitanje o smislu prevođenja Ži vota i pustolovina Džeka Engla na srpski jezik.1 Ne čini se, a mislim da je izrazito lako doka zivo, da se među današnjim srpskim čitaocima, ko god oni bili i šta god oni čitali, nalazi mnogo onih koji odgovaraju gorenavedenim opisima. Da je Terpinovo otkriće učinjeno u godinama kada Milan Oklopdžić stvara modifikovanu, postmodernizovanu inkarnaciju bit ničke literature na srpskom jeziku, da se tada našao izdavač dovoljno vispren da Vitmano vu knjigu prevede ovoliko brzo koliko je to sada učinjeno u odnosu na pronalaženje, izve sno je da bi broj onih za koje je prevođenje Života i pustolovina Džeka Engla predstavljalo vest sezone bio prilično velik. Među-tim, ovo nisu te godine. Ovo nije ta zemlja. Ovo nije taj svet. Nalazimo se u priličnom ruglu, da se ne lažemo. Otud je urednički potez Geopoetike koliko donkihotovski, toliko i usmeren k vremenima koja dolaze, najverovatnije bez nas ovakvih u njima. Ako trenutno nema previše zainteresovanih za direktnu informaciju o neočekivanom obogaćenju opusa jednog od najvećih američkih i svetskih pesnika, biće ih nekada-ovo bi mogla biti ideja kojom se izdavač Vitmanovog romana vodio. Tako izda vaštvo potvrđuje sebe kao akt poverenja u sudbinu knjige. To je dobro.

Da li će, a to je znatno relevantnije pitanje, otkriće Života i pustolovina Džeka Engla do vesti do radikalnog iskoraka u percepciji Vitmanovog dela? Ne mogu biti nedvosmisleniji od ovoga: neće. Vitman će i nakon svih napora koje Zakari Terpin (i ne samo on) ulaže u afirmaciju teksta koji je pronašao, za sve svoje čitaoce, koliko god posvećeni bili, ostati prevashodno pesnik, autor knjige pesama Vlati trave. Ponavljam, koliko god se Terpin upinjao

da izloži svoje viđenje Vitmanovog proznog dela, istina je sledeća: niko se tim delom ne bi ozbiljno bavio da iza njega ne stoji senka Vitmanove kolosalne poezije i uloge koju je ta poezija odigrala u svakom pažnje vrednom pokušaju uspostavljanja načela arhetipske slo bode u lirici, ali i slobode po sebi. Čemu onda bavljenje ovim tekstom, od svih tekstova ovog sveta, zar nije to uzaludan posao? Ponovo ću rešiti ovo direktno: nije.

Ako je kod ma kog od čitalaca manje upućenih u vrednosne razmere Vitmanovog dela i postojala dilema da li je ovaj autor dominantno uspešniji pesnik ili prozni pisac, čitanjem Života i pustolovina Džeka Engla ta dilema nepovratno nestaje. Ono što Terpin vešto ali uočljivo izbegava da iznese u svom predgovoru Vitmanovom romanu jeste nevolja u kojoj se svaki pisac devetnaestog veka morao naći ukoliko odabere model koji je njegov miljenik odabrao. Vitman, naime, pokušava da piše kao sentimentalisti u dobu koje je ovakav manir odavno prevazišlo. Sredina devetnaestog veka, da se podsetimo, nije samo doba surovog, hard core realizma u izvedbi genija kakvi su bili Balzak ili Tolstoj, već i čas parnasovskog poetičkog izglobljavanja prema ulaznim vratima moderne, sve u prisustvu Flobera i Bodle ra. Konstatacija je neminovna: u ovakvim okolnostima Vitmanov tekst deluje najblaže re čeno anahrono, i pored činjenice da mu se kao Amerikancu, pripadniku jedne od najmlađih nacija u istoriji literature, dosta toga može oprostiti.

Sentimentalističko osećanje sveta nije moglo da preživi balzakovske dokumentaristič ke predispozicije, niti susret s jednom od najpogubnijih formi u kojima se kapitalizam ikada ovaplotio. Vitmanov sentimentalizam izvorno je dikensovskog tipa, a Život i pustolo vine Džeka Engla u dobroj meri zadržavaju elementarne sižejne postavke kojima se služio engleski klasik. Posveta koju Vitman čini Dikensu znatno je uočljivija od one koju registru jemo kod Dostojevskog, pošto dolazi iz sredine koja je jezički analogna Dikensovoj, te miljea koji je nemerljivo sličniji britanskom nego ruskom. No, nije Dostojevski uspeo da amortizuje svoje neskriveno interesovanje za Dikensov postupak te ga prilagodio kontek stualnim okolnostima drugačije istorijske prirode upravo iz samih tih okolnosti, već je Do stojevski kao prozni pisac nesumnjivi genije. Vitman nije. Zbog toga Vitmanu ne uspeva da ostane samosvojan i da preimenuje i prestrukturiše dikensovsko nasleđe, već ga zatiče mo kao baštinika apsolutno nedestilovanih funkcija kakve pronalazimo u Oliveru Tvistu ili Davidu Koperfildu: siroče, misterija, preokret, uz bitnu dozu blagog humora i sklonost k imenovanju s ključem (Vitmanov Kavert sledi iz Dikensovog Skrudža, recimo, dok ih sa strane posmatraju Razumihin i Raskoljnikov Dostojevskog).

Vitman ipak nije Dikens, i tu je Terpin u pravu. Odstupanja od dikensovskih zadatosti jesu prava mera Vitmanove proze. Za razliku od tvorca Sumorne kuće, Vitman ne poseduje epski zamah tipičan za realističke romansijere. Činjenica kretanja na zgusnutom, kompre sovanom prostoru, na nekim stranicama stvara utisak haotičnog nereda, dok na drugim postaje kvalitet neslućene modernosti. Stoga Terpinova upadica o pinčonovskom svojstvu kod Vitmana nije bezrazložna; brze smene kadrova, efektna, kratka poglavlja, junaci bez prilike da tavore u otegnutom pretrajavanju, neslični svojim savremenicima iz vrhunske devetnaestovekovne proze, otvorenost o pitanjima seksualnosti kakvu viktorijanski roman ne bi mogao da trpi. Da poentiram, tamo gde Vitman nije Dikens, izvrsno što nije.

Čak i izrazito verziran čitalac bi, uveden u eksperiment fenomenološkog tipa, uz ogromne teškoće u Vitmanovoj prozi prepoznao Vitmana poezije. Nategnuta domišljanja i upisivanja

ne mogu da opovrgnu faktičko stanje; Vitman proze se prema Vitmanu poezije odnosi kao mister Hajd, sekundarni identitet koji se osamostalio, oslobodio bazičnog, i sada se ponaša u skladu s vlastitim koncepcijskim zamislima, neretko i sasvim suprotnim od onih koji stižu od strane pesničkog identiteta. Opet, bez Vitmana poezije, prozni Vitman bi ostao tek ku riozitet, još jedno minorno mesto u sklopu istorije gigantske američke književnosti na čijem početku, pored Bunara i klatna, Skerletnog slova i Mobija Dika, zauvek stoje i Vlati trave.

Nije sklonost ka kuriozitetima ono što navodi na objavljivanje teksta ovakve sudbine, već namera da se osvetli sve ono što može da se osvetli u delu autora od kog dubinski za visi naš pogled na svetsku literaturu. Vitman koji piše Život i pustolovine Džeka Engla jeste jedan mogući Vitman, onakav kakav se nikada nije izgradio do kraja, nevažno iz kog razlo ga. Važno je, opet, uvideti opseg talenta čoveka koji je revolucionisao anglosaksonsku poeziju, shvatiti šta su najveće vrline njegovog dela, a šta slaba mesta, ne tek intelektualnog poštenja radi. Važno je, kada govorimo o književnosti, govoriti o celini, o putevima ispita nim, kao i o onima drugim, kojima se nije pošlo, na radost ili žalost. Otud je profesor Terpin učinio ogromnu uslugu čitaocima poezije, ne jedino Vitmanove, mada najpre njima. Ne zato što će Život i pustolovine Džeka Engla unaprediti ili oštetiti sliku Volta Vitmana koju svi imamo, već zbog spoznaje o tome čega sve ima u književnosti i šta ona može, kuda nas odvodi i šta se sve od nje može očekivati. Tačnije, Terpinovo otkriće Vitmanovog rukopisa pokazuje prostu istinu da smo u književnosti uvek na pravom mestu, kog god Vitmana za sebe odabrali.

Srđan Srdić