Udaranje televizora

30.10.09

Jedna od odlika vremena u kome živimo je kolaps ideje solidarnosti, što je posledica beskrajnog palamuđenja kojekakvih eksperata iz ko zna kakvih fondacija - rekao je Vladimir Tasić, naš nagrađivani pisac koji je upravo objavio knjigu „Udaranje televizora“ (izd. „Adresa“). U razgovoru za „Blic“ Tasić (živi u Kanadi gde radi kao profesor matematike) govori o odlikama savremene kulture i civilizacije, politici haosa, novoj knjizi...

- Nekad smo udarali televizor da popravimo sliku, a žene, deca i poneki muškarac dobijali su šamarčine „da se dovedu u red“. Sada se slična sujeverja javljaju u obliku ekonomske i poslovne nauke, vojnih strategija i grozomornih metoda torture opisanih u knjizi „Doktrina šoka“ Naomi Klajn: čitava društva se udaraju i šokiraju kako bi se, nakon perioda „tranzicionog“ haosa, sama od sebe dovela u red. U poslednjih dvadesetak godina, ova vrsta mudrosti predaje se na uglednim poslovnim školama i ispunjava udžbenike i bestselere kao npr. „Prosperirati na haosu: priručnik za revoluciju u menadžmentu“ ili „Liderstvo i nova nauka“. Predstavnici dominantne ideologije su zamislili da hrpu politički odvratnih gluposti mogu da opravdaju „naučno“, pozivajući se na teoriju haosa. Mislim da je Naomi Klajn propustila da u svojoj opširnoj studiji prokomentariše neverovatnu popularnost ove teorije u menadžerskoj literaturi, pa sam o tome pisao u jednom od eseja iz knjige „Udaranje televizora“ - kaže Tasić.

Nakon knjige eseja „Njuškači jabuka“ i u „Udaranju televizora“ nastavljate da se bavite odlikama savremene kulture i civilizacije. Dakle, koji su to najmarkantniji amblemi savremenosti?
- Svi brbljaju o ekonomiji, a reč „radnik“ je nestala iz političkog jezika. Kada se najavi otpuštanje hiljada radnika, na internet portalima odmah se pojave komentari da treba ih otpustiti desetostruko više. To je simptom kolapsa ideje solidarnosti, posledica beskrajnog palamuđenja kojekakvih eksperata iz ko zna kakvih fondacija. Ko može okolo pričati, ili čak verovati, da je dobar jedan sistem koji neprestano prebacuje dobit u ruke malog broja vlastelina i u isto vreme globalizuje nezamislivo velike gubitke? Zaslepljenost ideologijom profita koja se oslanja na nadrinauku i filozofske plićake kao Ejn Rend, a svaku univerzalističku ideju gromoglasno proglašava za naopaku utopiju - to je jedan od amblema savremenosti. Ima i drugih naravno. Juče sam video knjigu na čijim koricama piše da je preporučuje „Oriflejm“. Verovatno možemo očekivati i pojavu naslova koje preporučuje neki proizvođač opreme za klistiranje.

U eseju „Filozofija u kenjoaru“ osvrćete se i na Markiza de Sada i njegovu „Filozofiju budoara“ i otvarate pitanje granica tumačenja, kao i eseju „Snežni čovek i paralaksa“. U kakvim kodeksima mi zapravo živimo?
- Živimo u mreži socijalnih kodova koji su teško čitljivi zato što smo stalno izloženi propagandi, bilo ekonomskoj, bilo političkoj. U toj zbrci može nam se lako učiniti da više nema nikakve istine, da nema univerzalnih vrednosti (osim, naravno, vrednosti tzv. slobodnog tržišta), i da nam preostaje samo da menjamo kanale. To odgovara samo oligofrenoj oligarhiji.

U eseju „Politika haosa“ kažete da je poruka haosa jasna: „Biće štete, biće krša, to je neizbežno, ali nema razloga za brigu: oluju ćete prebroditi ako se na vreme uštekate što većem broju guzonja“. Kuda to vodi? I šta nam je činiti?
- Citat o guzonjama je šaljiva reformulacija saveta koji sam našao u jednoj knjizi iz menadžmenta, koju je pisao oksfordski profesor i ujedno direktor nekakvog centra za liderstvo. To je, dakle, savet vrhunskog svetskog stručnjaka. Vrlo je lako pasti u bedak i očajavati nad svetom u kojem takve budalaštine stižu sa elitnih univerziteta i šire se planetom. Mnogi su zbog toga apatični. Evo, pre neki dan je srpski ministar nauke izvalio da „nauka treba da služi državi“, i to je, koliko vidim, prošlo bez žešćih komentara, mada je bilo na televiziji. Šta činiti? Nemam recept, ali mislim da se ne treba prepustiti apatiji i sanjariti o nekom paralelnom svetu. Postoji samo jedan svet. U tom svetu prava se mogu samo osvojiti, ona se ne mogu dobiti na poklon od nekog političara ili menadžera. Knjige ne mogu da učine mnogo, ali nisu uzaludne: one mogu da učine vidljivim ono što sistem ne želi da vidi.


Matematika kao uzor
Šta o stalnom političkom relativizmu kaže matematika sa svojim pravilima i zakonomernostima?
- Matematika je važna zato što se odupire nasrtajima politički zloupotrebljivog relativizma. Ona još uvek čuva ideju univerzalne istine. Zna se da istinu matematike nije moguće dokazati, ali bilo bi komično tvrditi da procedure matematike nemaju nikakve veze sa istinom. Matematika je u tom smislu filozofski i politički značajna. Ne može se od večite fragmentacije i relativizacije napraviti nikakva etika. Politički realizam „usaglašavanja interesa“ uvek favorizuje one koji imaju moć, pa ispada da je istina ono što kaže moć. Zato je matematika važna kao uzor: ona ima svoje procedure istine i ne možete je primorati da kaže nešto što nije tačno.


Tanja Nježić