Kiša i hartija

21.05.07

Pozicija književnika koji živi u okviru drugog jezika i kulture je specifična, ali ne predstavlja nepremostivu prepreku. Pisac u svojoj kulturi učestvuje kroz knjige, a to je moguće i kada je fizički daleko
Vladimir Tasić poseduje biografiju neobičnu za jednog pisca. Naime, reč je o vrhunskom stručnjaku iz oblasti matematike koja, koliko je znano, nije proslavila nijednog književnika. Tasića zacelo jeste, i to najpre na Univerzitetu Manitoba u Kanadi, gde je doktorirao, a zatim i na Oksfordu, gde je više godina radio kao naučni istraživač i konačno na sadašnjoj poziciji redovnog profesora na Univerzitetu NJu Bransvik u Kanadi, gde poslednjih godina radi, živi i stvara. Podsećanja radi, Tasića su pre dve godine za roman"Kiša i hartija" ovenčale dve prestižne nagrade, Ninova i Vitalova, a našeg književnika uveliko prevode u svetu. NJegova monografija "Matematika i koreni postmodernog mišljenja" prevedena je do sada na engleski, španski i kineski. Vladimir Tasić poznat je francuskoj čitalačkoj publici, gde je prevedeno više njegovih knjiga..

Koliko je emigracija kao tema neminovnost kod pisaca koji se odluče na život u dijaspori?
- Odlazak velikog broja ljudi u poslednjoj deceniji postao je društveni fenomen koji, po mom mišljenju, legitimno ulazi u književnost. Često se desi da mi ljudi priđu i kažu da su njihova deca u Kanadi, u Americi, na Novom Zelandu. Ima u tome neke sete, za mene potresne. To ne znači da smatram da samo o tome treba pisati, niti je "Kiša i hartija" prevashodno roman o iskustvu emigracije. No tema je prisutna, postoji izvesno zanimanje za nju, a literatura je, verujem, domen slobode u kojem se i ova pomalo bolna tačka naše stvarnosti može nekako uzeti u obzir.

Vi ste profesor matematike koji piše, ili pisac koji predaje matematiku?
- Jedan moj prijatelj, matematičar, napisao mi je da mu smeta što se od mene stalno zahteva da biram šta sam: matematičar koji piše, ili pisac koji predaje matematiku. Zašto, upitao me je, već jednom ne kažeš da si obe stvari odjednom, pisac i matematičar podjednako. Lično, osećam se više kao pisac, pisac koji igrom slučaja predaje matematiku, no mislim da je moj prijatelj donekle u pravu da je taj izbor s kojim sam stalno suočen neka vrsta lažne alternative. Mnogi pisci žive od nekih drugih poslova, novinarskih, uredničkih, profesorskih, neki pisci su poštari, drugi rade u kancelariji, i tako dalje. Zašto je onda matematika poseban slučaj?

Kako doživljavate poziciju pisca koji živi i stvara izvan svog jezika?
- Nije to više tako neobično. Mnogi su pisci stvarali na taj način. U Kanadi mnogi pisci pišu na svojim maternjim jezicima. Na primer, Škvorecki piše na češkom. Sa našim piscima je situacija još interesantnija. Škvorecki prevashodno objavljuje u Kanadi, na engleskom, a među našim autorima koji ovde žive ima sve više onih koji objavljuju na srpskom, u Srbiji i Crnog Gori. Recimo, Nenad Jovanović, Ivančica Ivana Đerić i, naravno, David Albahari. Spisak je vrlo daleko od potpunog. Očito je pozicija pisca koji živi u okviru drugog jezika i druge kulture na neki način specifična, ali to, kao što vidite, ne predstavlja nepremostivu prepreku. Pisac u svojoj kulturi učestvuje i postoji pre svega kroz knjige, kroz tekst, a to je moguće i kada je od nje fizički daleko.

Prevođeni ste u Francuskoj. Kako vidite sebe na internacionalnoj književnoj mapi i kakva je pozicija naše literature danas u svetu?
Pogledao sam internacionalnu književnu mapu i moram priznati da na njoj sebe nisam video. Za sada je na francuski preveden moj prvi roman. Dobio je lepe prikaze u pariskoj štampi, ali to je, ipak, samo kapljica u moru prikaza koji se svakodnevno objavljuju u Francuskoj. Naravno, drago mi je što je knjiga dobro prošla, a posebno mi je drago što za našu književnost postoji zanimanje u Francuskoj, čak i kada se radi o prvom romanu nepoznatog autora. Pozicija naše literature je još uvek nedovoljno definisana, posebno ako pitanje postavimo tako široko, naime o njenom mestu "u svetu". Na engleskom govornom području, dakle, prevashodno u Severnoj Americi, naša literatura je nažalost gotovo nevidljiva.

SAVREMENI PISCI NA INOSTRANOM TRŽIŠTU

Postoje prevodi naših pisaca, naravno, ali nije lako izboriti se za mesto na policama hipermarketa knjiga. To možda nije sasvim realna predstava jer velike knjižare, kao robne kuće, opskrbljene su onim što se najbolje prodaje, a sve ostalo treba tražiti na Internetu ili u malobrojnim nezavisnim knjižarama. Ali to ipak nešto govori o poziciji u kojoj se nalazimo. Na francuskom govornom području situacija je bolja, objavljuju se savremeni autori, neki kod najprestižnijih izdavača, a ima i dobrih prikaza. Vrata sigurno nisu zaključana i to treba imati na umu, no daleko smo od toga da o našoj književnosti postoji jasno izgrađena slika u popularnoj kulturi.

M. Milosavljević

06.06.06

Vladimir Tasić, pisac čiji je roman „Kiša i hartija“ prošle godine ovenčan „Vitalovom“ i NIN-ovom nagradom a ove proglašen za najčitaniju knjigu u bibliotekama, nedavno je održao zanimljivo i insprativno svojevrsno književno veče u Narodnoj biblioteci Srbije u okviru ciklusa „Šta čini dobru knjigu“.

Subjektivistički pristup se ne može ignorisati jer „svi imamo neku ideju šta je dobra knjiga“, napominje ovaj pisac, inače profesor matematike na Univerzitetu „Nju Bransvik“ u Kanadi. Govoreći za „Blic“ Tasić kaže: „Odrednica ‘dobra knjiga’ nužno zavisi i od kulturološkog konteksta u kojem delo nastaje i u kojem se percepira.“

Kakvu ulogu igra činjenica da li je delo nastalo iz duboke unutrašnje potrebe (stvaraoca) ili pak iz nekog drugog motiva?
- Razumno je pretpostaviti da je potreba za stvaranjem primarna motivacija pisaca, bar onih čije knjige smatram dobrim. Uveren sam da gotovo nikada nije u pitanju samo jedan motiv koji možemo da pročitamo kao što gatara čita sudbinu sa dlana. Pisac je po definiciji posmatrač, najčešće vrlo osetljiv, i reaguje na sve. Pitanje je kako se osmatranje prevodi u tekst. Entoni Bardžiz je negde napisao da je Orvelov roman „1984“ književna reakcija na londonsku svakodnevicu 1948. godine. Kada čitate Orvelov roman, naprosto nije važno da li je Bardžiz u pravu. Orvel je stvorio nešto veće od toga.

Snaga, moć, značaj medijskog pristupa i advertajzinga u umetnosti, čini se imaju sve bitniju ulogu u odnosu na sam kvalitet dela?
- Ekonomska mašina, medijska i marketinška mašina, teži da se proširi i da kooptira sve što joj izmiče. Ako ste buntovnik, neko će vam prodati buntovničke gaće. Ako ste osoba koju zanima umetnost, prodaće vam Dena Brauna ili nešto u tom fazonu. Ne mislim da je to razlog da tugujemo. Neka i to postoji, zašto da ne. Ne možete očekivati da „Uliks“ bude bestseler, niti da svi čitaju Zebalda i padaju u trans. Stvar ukusa. Međutim, logično je da postoji minimalna intervencija na tržištu umetnosti, jer umetnost ipak nije roba kao deterdžent i pivo. U Kanadi, recimo, postoji Savet za umetnost. Ovaj državni fond podržava projekte koji u apsolutno otvorenoj tržišnoj utakmici ne bi opstali. I to se radi u skladu sa principima „tržišta“, jer umetnici (kao i izdavači, festivali, galerije) konkurišu i takmiče se za prestižne stipendije, ali kriterijumi su suštinski drugačiji: procenjuje se kvalitet predloženih radova, a zarada nije osnovno merilo. Slično bi trebalo da postoji i kod nas.

Šta je to što se vas kao stvaraoca i kao čoveka najviše tiče u savremenim svetskim (društvenim i kulturnim) procesima?
- Spremnost da se poveruje u bajke, uprkos činjenicama.

A kada je reč o Srbiji?
- Pisao sam o simpatičnoj knjizi Harija Frankfurta „O baljezganju“. Frankfurt taj fenomen definiše kao govor koji se potpuno odriče istinitosne vrednosti. Sve može da bude ovako, može i onako, a istina je zatrpana raznolikim tumačenjima. Očigledno, to nije samo srpski problem, Frankfurt je, uostalom, američki filozof, ali mi smo u opasnosti da baljezganje prihvatimo kao normu javnog razgovora.

Kad naiđete iz „belog sveta“, kako procenjujete ovdašnje procese, situaciju?
- Čini mi se da smo na putu da postanemo kulturalna provincija i da se time na neki perverzan način ponosimo. Dvadeset puta dnevno čujem reč „svetski“. Ražnjići su nam svetski, maline su nam galaktičke, a pevaljke su ekstrakosmičke. Kad ljudi tako govore, to mi izgleda kao simptom. Naravno, ne želim da kažem da je sve loše i možda sam za ovih nekoliko dana stekao pogrešan utisak. Udaljenost ne garantuje da je moj pogled objektivniji.

Koliko književnost, ili pisac, može da učini u preusmeravanju, preoblikovanju stvari (procesa)?
- Jedno je pisac, a drugo su knjige i književnost. Ne verujem u priču o piscu kao povlašćenoj osobi koja zna i kako decu povijati i kako cure udavati. To je mistifikovana društvena uloga u kojoj neki ljudi nalaze užitak. Ipak, književnost nije baš tako nemoćna kao što se čini. Ne mislim na pojedinačnu knjigu, to bi doista morala da bude magična knjiga, već na udeo koji književnost ima u formiranju ideja o zajednici kojoj se obraća. Literatura je spora u poređenju sa drugim medijima, ali upravo ta relativna sporost ostavlja mesto za empatiju, za razvijanje odnosa prema drugom.

Tatjana Nježić

06.02.05

Nakon što je proglašen ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade počela je potera za piscem koji je tek trebalo da doleti odnekud sa istočne obale Kanade. Jedan takav njegov dolazak kada je proveo duže vreme u svom gradu postakao ga je da piše roman za koji je dobio NIN-ovu nagradu "Kiša i hartija".

Vladimir Tasić: Neke stvari su potpuno očigledne, vrsta kulturnog šoka koja je očigledna za mene je ono što se promoviše kao nešto interesantno i vredno pažnje meni je ovde u velikom broju slučajeva izgledalo malo preterano, ne znam kako bih to rekao, estradno. Čovek se odvikne od nekih potpuno običnih situacija, na primer vožnja jedna kompletna dezorganizacija u saobraćaju i što ima nekog efekta na svakodnevni život. To sada govorim o nekim potpuno minimalnim stvarima koje su ipak deo percepcije.

Kulturni šok je delom to, drugim delom naravno onda tu postoji neka politička komponenta. Znači sve je to bio deo nekog šoka. A s druge strane, ove stvari koje sam rekao su znači neke negativne i onda opet postoji neki pozitivni deo kulturnog šoka koji se sastojao uglavnom od tog nekog uživanja u nekoj vitalnosti života, tu ipak postoji jedna scena koja se ne vidi, ona je malo potisnuta ali ona postoji.

Čovek kada malo zagrebe vidi da se razne stvari dešavaju, ljudi rade neke stvari, rade ih dobro, poznaju, mnogo toga zanimljivog sam čuo od ljudi za to vreme dok sam bio u Novom Sadu naučio sam o stvarima o kojima bih ja pošto živim na Zapadu trebalo da znam više. Međutim, ljudi prate muziku, prate događaje, filmove, čak neke vrlo marginalne stvari u stripu i onda mi pričaju o tome, dobro onda prosto kao naučio sam nešto. To je bilo sjajno.

U tom nekom premošćavanju tih polariteta dođe do malog šoka. To je meni bilo zanimljivo. Još jedna stvar je zanimljiva, kao socijalni fenomen, uopšte taj odlazak, ideja povratka, zašto se ljudi ne vraćaju. To je fenomen i ljudi su tužni i osećaju potrebu da nekoga upoznaju. Zaista kad vam priđe čovek koji vas uopšte ne poznaje i oseti potrebu da podeli taj podatak sa vama to je dosta potresno u stvari bilo za mene. Sve je to deo te priče koja je na neki način ušla u "Kišu i hartiju".

Moj se mozak odlio nešto ranije pre onog velikog talasa 90-ih. Ja sam u stvari otišao "88. i zapravo apsolutno nisam imao nikakvu nameru da ostajem u Kanadi ili na bilo kom drugom mestu, otišao sam na postdiplomske studije i sve do poslednjeg trenutka sam verovao da se vraćam u Novi Sad i da ću tu raditi na fakultetu. Tu zaista nije bilo apsolutno nikakve namere.

Prošlo je četiri godine postdiplomskih studija, to je već bila "92. Onda su stvari ovde bile mnogo drugačije, to svi znaju, ljudi koji su ovde bili mnogo bolje od mene a meni su se ukazale neke druge prilike oko izbora hoćeš li da ideš na postdoktorske studije u Okrsford ili ćeš da ideš na neki front... to je meni onako potpuno bezveze pitanje tako da sam ostao. Zašto sam šesnaest godina proveo tamo to je interesantnije pitanje na koje ja u stvari ne znam odgovor. Čovek nekako, vreme ga nosi, donosi neke odluke i na kraju se navikne.

Uvek postoji ta neka ideja povratka. Naravno to se vidi i u knjigama, posebno u "Kiši i hartiji". O tome ja razmišljam, ali s druge strane svestan sam i u mom slučaju i u slučaju mnogih drugih ljudi koji su tamo duže vremena da svi pričamo o tome ali nekako se ne ostvaruje ili bar ne...

Ali niko se ne upušta u to.

Vladimir Tasić: Da, da, to je zanimljiv fenomen a ja nažalost ne mogu tačno da opišem zašto. Ja jednostavno u svom slučaju mogu da kažem eto navikao sam se na neke stvari.

Kako kod nas vladaju predrasude o svemu tako je i čudno da matematičar piše knjige.

Vladimir Tasić: Najjednostavnije ja sam uvek pokušavao, e sad kako sam se opredelio da objavim, dosta slučajno, ja sam već imao dosta godina kada je došlo do toga da sam napisao neke priče kada sam bio u Engleskoj i neki ljudi su mi reklil - bilo bi zgodno da probaš to da objaviš ali pošto imaš 30 godina sad ti je poslednja šansa u ediciji prva knjiga Matice srpske pošto oni objavljuju samo neobjavljene autore do 30 godina tako da sam ja uhvatio poslednji voz.

Ljudi su me toliko puta pitali kako to da ti kao matematičar pišeš knjige, to je nemoguće. Ja sam zapravo tehnički gledano što vi kažete običan matematičar, dakle bavim se... moj doktorat je iz algebre, znači potpuno jedna onako suvoparna stvar za radio. Činjenica je da kod nas postoji neki stereotip idealnog pisca koji je boemčina.

Uvek je mrtav pijan u kafani ali stvara genijalna dela.

Vladimir Tasić: Otprilike, to i jeste neki romantički mit, nije to samo kod nas, ali kada pogledate šta je jedan Sabato koji je bio ja mislim fizičar ako se ne varam Vasili Grosman hemičar ako se ne varam. Imate mnogo ljudi koji su došli sa te racionalne strane i pisali sjajne knjige.

Davno, 80-ih godina Tasić je bio deo gradske scene u Novom Sadu.

Vladimir Tasić: Naravno učestvovao sam u nekim stvarima, u to vreme svirao sam u grupi Grad koja je nastupala zajedno sa još nekim bendovima koji su kasnije nastavili da rade i mnogo bolje stvari uradili nego što je Grad uradio. Obojeni program, Luna na primer, to je bilo jedno sjajno društvo ljudi koji su zaista verovali da vredi raditi neke takve stvari.

Postojala je neka takva ideja, neki senzibilitet da je to nekako bitno za ono što smo mi zamišljali kao Grad. U mojoj prozi se to ne vidi možda u početku zato što sam ja to naprosto smatrao očiglednim. Ovako što više vreme prolazi sad mi se čini da to više nije tako očigledno i da to treba pisati, da to treba da uđe nekako u tekst.

Te kulture je zapravo neko poštovanje prema onom marginalnom što je meni bilo uvek važno dok sam bio deo te priče, da se zapravo poštuje i ono što nije mejn strim. Ono što je meni, kada bi trebalo da sažmem u jednu rečenicu šta je tu meni najvažnije bilo i ostalo, to je ta neka otvorenost prema svetu. To ujedno i objašnjava zašto je to potisnuto. Ovde se mnoge druge stvari nameću prosto svojim sveprisustvom.

Na univerzitetu u Nju Bransviku studenti ne mogu da gube nastavu pa se Tasić uskoro vraća u Kanadu. Osim nagrađene knjige "Kiša i hartija" objavio je i roman "Oproštajni dar", dve knjige priča "Pseudologija fantastike" i "Radost brodolomnika" i knjigu "Matematika i koren postmoderne misli".

Jelena Kikić

21.01.05

Intervju sa novim dobitnikom NIN-ove nagrade vođen je elektronskom poštom dan pre zasedanja NIN-ovog žirija i dok je vladala potpuna neizvesnost oko toga ko će biti ovogodišnji laureat.

Kao i u vašem prethodnom romanu, i u “Kiši i hartiji” junaci su emigranti, i to najčešće iz kruga intelektualne emigracije. Znači li to, budući da i sami na neki način pripadate tom krugu, da književnost doživljavate kao područje neminovnog pojavljivanja autobiografskih otisaka?

- Kao i svaki pisac, pišem o onom što osećam i znam, ili bar zamišljam da znam. To je neminovno i može se smatrati autobiografskim otiskom u širem tumačenju ovog pojma. Međutim, moji razlozi za izbor određenih tema i situacija nisu samo lični, jer se knjiga uvek obraća drugima. Tema emigracije, na primer, ima izuzetno važan sociološki aspekt. Odlazak velikog broja mladih i obrazovanih ljudi, pa i ljudi mojih godina koji više nisu mladi, postao je društveni fenomen koji sasvim legitimno ulazi u književnost. Kada je objavljen Oproštajni dar, dešavalo se da mi neko priđe i kaže nekoliko reči o knjizi, a odmah potom doda, za nijansu tiše i u nešto nižem glasovnom registru: moj sin je u Kanadi, moja ćerka je na Novom Zelandu. Za mene je to bilo potresno. Zamislite kakva je to seta, zamislite kakva potreba postoji da se makar kroz roman stekne predstava o dalekom mestu na kom sada žive njihova deca.

Ipak, između Oksforda u pričama i Kanade kao okvira tog iskustva ima upravo mnogo ličnih razlika.

- Moja percepcija mnogih stvari menjala se s godinama. Delom usled promene sredine i okolnosti, delom jednostavno stoga što se čovek vremenom menja, bez obzira gde je. Kada sam došao u Oksford, bio sam razumljivo fasciniran tim visokomitologizovanim prostorom. Ne radi se samo o koledžima i njihovim čudnim ritualima. Ako svratite u pab “Orao i dete”, niko vam neće pominjati Zevsa i Ganimeda ali će vam neko pre ili kasnije objasniti da je u taj pab dolazio Tolkin. Može vam se desiti da stanete u red za sendvič i ispred sebe ugledate Mekjuena, ili da vas u autobusu očepi Teri Iglton. Očigledno, uzbuđenje što sam se našao na takvom mestu ostavilo je traga u pričama. Dve godine kasnije, dobio sam posao u Nju Bransviku i bio sam prinuđen da napustim mnoge romantične ideje o akademskom životu. Na prijemu za nove profesore, rektor je gordo izjavio da je univerzitet korporacija, da je obrazovanje roba i da su studenti potrošači. Bio sam šokiran. Kakav Tolkin, kakav Snou? Ja sam prodavac diploma. Naravno, to je bilo preterivanje i najobičniji snobizam. No svejedno, u prvo vreme bio sam razočaran realnošću univerzitetskog posla, i tu negde treba tražiti razloge za melanholični ton priča iz Radosti brodolomnika. Kasnije sam shvatio da je problem u meni.

Kako biste onda odredili promenu pozicije junaka i pripovedačevog glasa, pola, položaja između dva romana?

- Govorili smo o biografskom faktoru, ali on sigurno nije jedini i sveodlučujući. Jedan od razloga za to što sam uveo ženski lik dramatizovanog pripovedača upravo je potreba da se formalno ograniči mogućnost biografskih tumačenja. Drugi razlog je mnogo važniji: želeo sam da stvorim snažan ženski lik koji sasvim slobodno luta navodno muškim prostorom najrazličitijih znanja, istorija i mitologija, jer se samo u tom lutanju oseća kao kod kuće. Usled nekih stereotipa koje tek treba da prevaziđemo, takav lik je u recepciji automatski marginalizovan i to je, naravno, deo Tanjine drame, deo tereta koji oseća. Tragovi razmišljanja o ovoj temi mogu se naći u jednom tekstu koji sam pre nekoliko godina objavio u “Zlatnoj gredi”. Druga razmišljanja koja su uticala na razliku između dva romana nadovezuju se na prethodni odgovor. Setio sam se svih onih oksfordskih legendi - u kom je pabu Tolkin pio ejl, i slično - i pomislio sam da grad ne postoji samo kao kolekcija bulevara, višespratnica i parkova, već i na jedan možda važniji način: kroz legende koje stvara o sebi. Šta je zapravo grad? Bilo mi je zanimljivo to pitanje, i zato sam počeo da čitam Anrija Lefevra, njegove knjige o urbanizmu, o ritmu urbanog prostora. Tako je počela da se formira slika grada iz Kiše i hartije, kao i tema muzike i ritma, koja prožima čitav roman. Kasnije sam uz malu pomoć prijatelja saznao da je Lefevr dolazio u Beograd, i sve je počelo da se slaže u ideju o zaboravljenoj ili potisnutoj mitologiji naših gradova. Vremenom su se uklopili i drugi delovi mozaika.

Emocionalni intenzitet vašeg pripovedanja u romanima je takođe drugačiji nego u pričama, čak i kada se ukrštaju motivi. Oni koji vas bolje poznaju upućuju na tajnu reč Maja?

- Reč Maja nije nikakva tajna. Možete je naći u svim mojim knjigama, pre početka teksta, na stranici sa posvetom.

Svaki pisac bira svoje savremenike, a ne samo prethodnike, kako kaže ona čuvena misao. Vi o tome govorite u esejima i intervjuima. Kako pisac voli druge pisce, i zašto?

- Sve što pročitam ima neki efekat. Čak i knjige koje mi se ne dopadnu, upravo tom činjenicom imaju određeno dejstvo. Neke pisce cenim zato što su majstori zanata, druge volim jer me njihove priče naprosto ponesu. Ne znam zašto bih od toga pravio misteriju. Čini mi se pomalo smešnom ideja o potpunoj originalnosti autora, kao i logika po kojoj umetnik sve mora sam izmisliti u apsolutnom vakuumu, a u suprotnom je šmokljan i hohštapler. Gete je negde napisao da samo budalast umetnik može tvrditi da je njegovo delo samo njegovo. Zato se ne snebivam da u tekst posejem određene signale. Nezgoda je što onda neko može pomisliti da je knjigu, ili pisca, moguće razložiti na proste činioce. Srećom, poznato je da je problem razlaganja težak čak i kada se radi o celim brojevima, a kada je reč o književnosti, to je jednostavno nemoguće: uvek postoji nemerljivi i nesvodivi subjektivni doprinos koji izmiče analizi. Knjiga je uvek na neki način umrežena, i menja se dok je upoznajemo. Kao grad.

Jasno je već i posle prvog čitanja “Kiše i hartije” da vaš novi roman svedoči o posebnom odnosu prema prozi Danila Kiša, što se moglo reći i za vaše priče. Otkrijte nam smesu poetičkih i ličnih razloga za to.

- Svaki Kišov tekst odiše brigom za književnost, za pitanja forme i značenja, umetnosti, filozofije; brigom za mesto (naše) literature u buci sveta koji ima svoje probleme i svoja očekivanja. Čitati Kiša onako kao što zamišljam da je on čitao druge, s poštovanjem ali bez epigonstva, to je za mene škola ozbiljnosti u literaturi. Na drugim mestima pokušao sam detaljnije da obrazložim zašto tako mislim, a ovde mogu samo ukratko reći: primer i merila koja je Kiš ostavio u nasleđe književnosti na srpskom jeziku možemo zaobići samo ako smo krajnje površni. To ne znači da svi treba da ga imitiramo, niti da moramo biti paralisani njegovom pojavom. Naprotiv, Kiš bi trebalo da nas podstakne da o literaturi mislimo svojom glavom, strasnije, slobodnije, ambicioznije. A ima se o čemu razmišljati. Ako je naša književnost deo evropske kulture, a ja verujem da jeste, onda nas pitanja koja su Kiša opsedala strpljivo čekaju, sviđalo se to nekom ili ne.

Vaše knjige imaju i internacionalni uspeh, a odjeci promocija “Oproštajnog dara” na francuskom govornom području stigli su i do nas. Kako vidite svoje delo u drugim literaturama? Dakle svet u našoj prozi, naš pisac u svetu?

- Bojim se da preterujete. Oproštajni dar je prošle godine dobio fine prikaze u pariskoj štampi, a kažu mi da je jedan televizijski program romanu posvetio nekoliko sekundi. Naravno da me to raduje, ali ne treba od toga praviti veću vest nego što jeste. Budimo realni. Ti su prikazi samo kap u nepreglednom moru prikaza i bilo bi komično da se zanosim nekakvim pričama o internacionalnom uspehu. Ono što je tu važno, ono što treba imati na umu, jeste da postoji zanimanje za našu književnost, spremnost da se ona prevodi i komentariše, čak i kada se radi o prvom romanu nepoznatog autora. Možda je francusko govorno područje u tom pogledu izuzetak, ali vrata očito nisu zaključana.

Vi, kako sam čuo, među stranim piscima imate i prijatelje sa kojima traje živa književna razmena.

- Pretpostavljam da mislite na argentinskog pisca Gižerma Martineza, koga sam upoznao u Engleskoj. Pukim slučajem, delili smo kancelariju na Matematičkom institutu. Njegov roman je tada objavljen na engleskom i pričali smo prvo o prevodu njegove knjige, zatim o antologiji Izabrane argentinske pripovetke koju je otprilike u to vreme objavila Srpska književna zadruga, potom o književnosti uopšte. Nakon odlaska iz Engleske, ostali smo u kontaktu. Nažalost, razmena se u poslednje vreme proredila, iz razloga koje život ume da nametne. Tek nedavno, nakon duže pauze, ponovo smo razmenili poruke. Martinezov novi roman dobio je jednu od najznačajnijih književnih nagrada u Argentini, biće objavljen na dvadeset jezika, priča se o mogućnosti ekranizacije. Naš jezik bio je među prvima na koje je preveden njegov izvanredan prvi roman, Povest o Rodereru. Objavljen je u izdanju novosadskih “Svetova”, pa smo se i tu na neki način sreli.

Do mene je dopro i jedan utisak da je u recepciji vaše proze jedan deo Novog Sada ostao najmanje uzbuđen i radostan?

- Možda je to samo utisak. Ako nije, šta da se radi. Čovek mora prihvatiti da nije svima simpatičan. Nemam razloga da o tome dramim po novinama.

Šta volite, ili čega se rado sećate u staroj domovini?

- Pored nekoliko prijatelja i porodice, najviše mi nedostaje onaj vrlo specifični elan, pokreti životne energije koje osetim kada ugledam karnevalsku kohortu na šetalištima i u baštama kafića, kao i neka manje očigledna, skrajnuta mesta na kojima se okupljaju zanimljivi i pametni ljudi.

Kad zaveje sneg i Nju Braunsvik okuje belina, šta radite? Jeste li se saživeli sa tom klimom i sredinom?

- Kanadsku zimu nikada neću zavoleti. Naučio sam da je podnosim; verujem da je to najviše što se može očekivati. Kada belinu gledam kroz prozor, dok sedim u blizini kamina, uz čaj ili kafu, nema nikakvih problema, sve to izgleda vrlo lepo.

Nije li to previše, profesor matematike u Kanadi, postdoktorske studije u Oksfordu, nagrade u domovini, prevodi knjiga. Koliko mnogo je to sve, a koliko je dovoljno?

- Osoba koju opisujete vodi vrlo uzbudljiv život. To je, čini se, prvoklasan frajer koji ne živi u primorskoj provinciji, pogotovo ne u selu od šeststo stanovnika gde je glavna atrakcija nova benzinska pumpa, ne vozi se na posao sat vremena po mećavi, ne ide na dosadne sastanke, ne ocenjuje ispite, ne odgovara u ponoć na poruke studenata da bi im rešio domaći iz algebre, ne kosi travu, ne prebacuje sneg s gomile na gomilu, nikad se ne oseća izolovano i daleko od svega, i ne gubi vreme na svakojake sumnje u sebe. Ukratko, ne znam tačno ko je taj čovek, ali znam da to nisam ja. Živim vrlo jednostavno i to smatram privilegijom. Što se tiče pažnje koju povremeno dobiju moje knjige, naravno da me ona obraduje. Ako na romanu radite tri godine, daleko od jezika na kom pišete i kulture kojoj se u knjigama obraćate, mislim da je prirodno da vam znači kada ljudi lepo reaguju. Međutim, pišem zato što volim to da radim, a to bih radio i bez priznanja.

Šta je sa matematičkim iskustvom dok književnik piše? Kako se ostavlja po strani ona pamet koja pokreće matematičko mišljenje i mašta odnosi prevagu?

- Često mislim da bi o tome trebalo napisati knjigu. Po meni je matematika delo ljudske mašte, kao i literatura. Nisu to iste stvari, ali nisu ni sasvim različite. Međutim, već neko vreme zanosim se idejom da sam pisac koji je igrom slučaja zaposlen kao profesor matematike. Stoga, kada pomislim da bi trebalo nešto ozbiljnije napisati o odnosu matematike i fikcije, odmah sebi kažem da je bolje to vreme iskoristiti za novu prozu, i projekat se odlaže.

Zahvaljujući prisustvu brojnih paraistorijskih i parakulturnih činjenica, stiče se utisak da je vaš roman neka vrsta apologije intelektualne alternative. Ako je tako, postavlja se pitanje kakve su posledice ove tipične postmodernističke skepse prema tzv. velikim projektima i konstrukcijama.

- Logički gledano, apologija intelektualne alternative ne mora nužno biti vezana za postmodernizam. Možemo se, na primer, buniti protiv ove ili one velike naracije u ime neke treće. Ne moramo sve odjednom negirati. To je neko vreme bilo u modi, ali posledice tako radikalne negacije nisu za mene prihvatljive. Ne vidim, naime, kako bi se u sitnim apoenima moglo govoriti o zločinu, siromaštvu i nepravdi. Uostalom, teze o smrti velikih naracija, kraju istorije i tome slično, i same su velike naracije - po definiciji veće od svih. Prema njima sam odgovarajuće skeptičan.

Hoće li književnost budućnosti biti samoograničena na opoziciju oficijelnom znanju i ponavljanje ideje o krizi i smrti tzv. velikih naracija, ili se može očekivati i neka vrsta obnove njene značajnosti i “konkurentnosti” u odnosu na druge oblike civilizacijskog delovanja?

- Koliko ja vidim, velike naracije umrle su samo u glavama pojedinih teoretičara. Ako nešto osećam kao moguću poziciju literature, a to je naravno lični utisak i ne pretenduje na univerzalnost, onda je to mogućnost njenog povratka takozvanim velikim temama. Ne kažem da je to obaveza, ne zanima me manifest još jednog utopijskog projekta spasenja kroz umetnost, no ako se svi budemo držali isključivo malih priča, književnost će biti u opasnosti da postane samo ogranak industrije zabave. Ako se to desi, čitaćemo beskrajne serijale o bračnom životu Džesike Simpson, zatim o njenoj mlađoj sestri, ili pak o nekom sličnom čovekolikom proizvodu. Nadam se, ipak, da neće biti tako.

Junaci “Kiše i hartije” pate od neke vrste pinčonovskog sindroma “paranoidne” opsesije traženjem svepovezanosti stvari u svetu i u njihovim životima. Književna hiperbola ili vaša vizija duhovnog stanja savremenog čoveka?

- Hiperbola, ali donekle i ilustracija duhovnog stanja. Teorije zavere kod nas su igrale poznatu javnu ulogu, a i drugde su ušle u sistem. Dovoljno je samo pogledati listu bestselera, sve te Da Vinčijeve kodove, holivudske verzije apokaliptičkih narativa Solovjova, histerične televizijske propovedi, razne fantazije o “inteligentnom dizajnu” (kako to nazivaju kreacionisti sa doktoratima iz genetike i teorije informacija). Otkačene teorije u Kiši i hartiji funkcionišu kao iskušenje za glavnu junakinju; iskušenje bekstva u zonu paranoje, u svet njenog oca.

Kritičari govore o sličnosti vaših knjiga s delima Davida Albaharija, još jednog kanadsko-srpskog pisca. Evo prilike da sami kažete nešto o toj literarno-poetičkoj relaciji.

- Sličnost je po samoj logici pojma mešavina identiteta i razlike. Ta igra razlike i identiteta, doduše u drugom kontekstu, sjajno je opisana u Albaharijevoj zbirci eseja, Teret. Na 29. strani ove otmene knjige nalaze se sledeće reči: “Postoji (...) trenutak kada moraš da budeš neko drugi da bi mogao da budeš ono što doista jesi. To je sve.” Poređenje sa piscem navedenih rečenica shvatam kao kompliment.

18.01.05

Prvi dani ove godine doneli su književniku Vladimiru Tasiću jedno od naših najvećih književnih priznanja, Vitalovu nagradu „Zlatni suncokret” za roman „Kiša i hartija” u izdanju „Svetova” iz Novog Sada. Ovo delo Vladimira Tasića, koje je žiri nagradio jednoglasno, govori o mladim srpskim intelektualcima, rasejanim po svetu i umornim od traganja za sopstvenim životima koji kao da su već na samom početku završeni, i koje obeležava nemoć. I pojedinca, i sveta u kojem se mora živeti.

Roman „Kiša i hartija” žiri je ocenio kao novi senzibilitet u srpskoj savremenoj prozi, i kao kombinaciju eseja, putopisa, istorije i dokumenata. Ono što, međutim, pored obilja znanja provejava iz Tasićevog dela jeste izrazito negovani stil, diskretna urođena finoća tako daleka od dnevnoprostačkog mentaliteta koji se polako uvlači u našu svakodnevicu, trujući i kulturu pa i umetnost. „Kiša i hartija” Vladimira Tasića, roman koji se našao i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, uz „Orkestar na pedale” Radovana Belog Markovića i „Srce zemlje” Svetislava Basare, na momente nas je podsetila na najlepše obrasce kojima se literatura odvajkada branila od takvog nasilja.

Poglavlja Vaše knjige nalik su odbrojavanju: od Deset do Jedan, iza kojeg su tri tačke... Da li odbrojavate Vreme, Sudbinu, Život? Kakav nas kraj čeka?

– Možda se radi o onoj vrsti odbrojavanja kakvo vidimo u filmovima, kada junak treba da izađe iz stanja duboke hipnoze, samo što u ovom slučaju nema nikog ko bi mojoj junakinji rekao: gotovo je, suočila si se sa svojim morama i sećanjima, budna si i izlečena. Ostaju tri tačke. Možemo o tim brojevima misliti i na drugi način, kao da se očekuje lansiranje rakete čiji putnici zamišljaju postojanje drukčijeg i boljeg sveta. Šta ih čeka? Kakav je to svet? Da li je u njemu raspored planeta isti? Da li će Ija, najveća od svih lutalica, naći svoj dom uz Metidu, Ganimeda, Kalistu i Evropy? Ne znamo. Vidimo samo da je raketa lansirana, u dimu i buci, vidimo srušenu lansirnu skelu. Ostaje nam da je tumačimo kako znamo i umemo, oprezno se nadajući da u zbrci informacija i dezinformacija uprkos svemu opstaje neka istina. Ona je u roman upisana upravo tako: okružena metežom. Ali to nije nikakvo proročanstvo. Time se ne bavim.

Umesto dijaloga, opredelili ste se za nešto što bi se moglo nazvati Knjigom znanja, ali ste se ipak ograničili na neke oblasti. Muzika Vam je dosta važna?

– U neku ruku, svaka knjiga je deo Knjige znanja. Razlikuju se samo znanja koja autor uvede u tekst. Što se tiče muzike, ona se pojavljuje kao neka vrsta metafore. Uostalom, to je stara priča: svet je zvuk. Nakon vekova u kojima je svetlost iz određenih razloga imala primat, zvuk je doživeo izvestan preporod u nauci. Nedavno sam, recimo, dobio poruku od jednog fizičara iz Vinče, a uz nju i vrlo zanimljiv tekst u kojem se razmatra istorija te ideje. Jedan američki fizičar prošle godine je od frekvencija zračenja iz najudaljenijih tačaka kosmosa, zračenja najdalje prošlosti, stvorio zvučnu partituru. Kažu da zvuči strašno, kao neki krik. Ne znam koliko je to interesantno za nauku, ali to mi i nije važno. Za pisca su, međutim, takve stvari dragocene. Naposletku, postoje i neki sasvim konkretni razlozi za to što sam u roman uveo priče iz istorije elektronske muzike. Ima nečeg tužnog u tome što uprkos svojoj nadaleko poznatoj opsesiji istorijom zanemarujemo podatak da je jedan mali deo istorije savremene muzike pisan u Studiju za elektronsku muziku Radio Beograda.

Politiku dotičete ovlaš, reklo bi se. Ali, ona se oseća kao gorka pozadina naših života. Nema razlike, čini se, ni pre ni posle komunističkog sistema. Da li to poručujete da su nepravde i osvete beskonačne?

– Ne verujem da sam nešto poručivao, a ako jesam, onda sigurno ne to. Iskreno se nadam da će se to užasno kolo prekinuti. Kako? Kada? Ne znam. Ali znam da ne smemo zaboraviti da su žrtve nasilja i nepravde, pre svega, žrtve. Pred tom elementarnom činjenicom ideologija sudija i xelata, bez obzira kojim se simbolima i diskursima služili, uvek je nemoćna. Zato je pamćenje, između ostalog, političko pitanje. Gorčina koja se u romanu oseća posledica je, delom, užasavanja nad istorijom koja nas melje i koju je Sioran jednom opisao kao nepristojnu mešavinu banalnosti i apokalipse. Gorko je i to što glavna junakinja oseća da joj ostaje samo da objavi svoje postojanje, da krikne: ne, ne prihvatam zelotske formule, moj svet je nešto drugo. Ako je to utopija, Tanja je nikome ne nameće već je samo objavljuje, poziva na razmišljanje i ne nudi konačne odgovore.

Kiša i hartija: i jedna i druga mogu nam biti uteha, ali je kiša, slično (samo)zaboravu jača. Verujete li u pisanu reč?

– Verujem, naravno. Otprilike u meri u kojoj je to neophodno da bi se uopšte pisalo. Ne zanosim se da književnost, a posebno ne pojedinačna knjiga, može doneti velike promene. Ali to nikako ne znači da je knjiga u potpunosti nemoćna i besmislena. Ima u njoj neke magije. Crne i bele, kako se nekad kaže. Smatram veoma važnim ono što literatura nudi, ono što je za nju specifično. A to je, između ostalog, jedan intimni susret sa mogućim svetom, jedna suspenzija vremena koja omogućava da se razvije odnos prema onom što je predstavljeno, da se tuđa muka usvoji u formi empatije. Knjiga na trenutak spaja dva ljudska bića i bar u toj minimalnoj meri, bar u mašti, ukazuje na mogućnost hermeneutičkog razgovora. To nije mnogo, ali je više od nule. Mogli bismo to i ovako reći: biblioteka prokišnjava, ali strašno bi bilo da od nje dignemo ruke.

Iz Vaše knjige nepogrešivo se širi vizija praznine. Šta nas može spasiti od nje?

– Za mene je to roman o gubitku, roman o sećanju i traganju za nečim što je izgubljeno i zatrpano. Kao kada je neko siguran da je zaboravio nešto važno, ali više ne zna šta je to, i onda počinje da pravi katalog svega što mu padne na pamet, tragajući za nečim što će prepoznati tek kada to ugleda. Što se spasenja tiče, uopšteno govoreći, čuvam se lažnih proroka i gajim najdublju sumnju prema svakom ko deli takve recepte.

Anđelka Cvijić

06.01.05

Vladimir Tasić, doktor matematike i profesor na kanadskom Nju Bransvik univerzitetu, jedan je od najznačajnih domaćih proznih pisaca. Novosadski "Svetovi" nedavno su objavili njegovu najnoviju knjigu "Kiša i hartija", a pre nje, Tasić (Novi Sad, 1965) je objavio veoma popularan roman "Oproštajni dar", kao i dve zbirke priča čiji su naslovi "Pseudologija fantastika" i "Radost brodolomnika".

Danilo Kiš je u jednom intervjuu izneo ideju o pisanju romana-enciklopedije. Da li se vaš roman "Kiša i hartija" rađa iz slične ideje?

Vladimir Tasić: Ukratko, da. Ako postoji "barokna potreba" razuma da povezuje i traži analogije, onda je lutanje kroz razne oblike znanja nešto što i čitalac može da doživi, što možda i doživljava, svakodnevno, osim ako je od onih koji misle da im je uvek sve jasno kao dva plus dva. Danas je to iskustvo, čini mi se, raširenije nego što je bilo 1973. Iz tih razloga, a i iz nekih drugih, okružio sam svoje junake, koji su rođeni otprilike u vreme Kišovog intervjua, lavinom informacija i dezinformacija, osudio sam ih na lutanje smetlištem na kom se smrti, istorije, promašaji i odrednice iz "Malog gurmanskog brevijara" mešaju kao tragovi koje ostavljamo za sobom, zajedno sa knjigama, filmovima, muzikom, plastičnim bocama i radioaktivnim otpadom. U tom neredu odvija se priča kojoj neprestana buka sveta ne dopušta da sebe uobraženo proglasi za centar univerzuma.

Svedoci smo rađanja novog stupnja u književnoj evoluciji: rađanja virtuelne književnosti. Glavno oruđe te literature jeste hipertekst. Da li bismo pogrešili ukoliko bismo hipertekstualnost otkrivali i u vašem najnovijem romanu?

Iskustvo interneta, dostupno velikom broju potencijalnih čitalaca, nameće nekoliko pitanja. Jedno od njih odnosi se na mesto same književnosti u kulturi koja slavi "informacije" i brzinu razmene "informacija". Literatura ovo može uzeti u obzir, možda čak i mora, ali ako pri tome izgubi svoju specifičnost, onu naročitu suspenziju brzine koja je neophodna da bismo razvili odnos prema predstavljenom svetu, onda više neće biti literatura već nešto drugo. Knjiga ipak ima neku celovitost: možete je držati u rukama, ne morate imati posebnu aparaturu da biste je čitali, znate šta je prva a šta poslednja strana; položaj tela dok čitamo knjigu obično je drugačiji, opušteniji, nego kada čitamo sa ekrana. Sve to ima neke veze i zato sam pokušao da pronađem neku međuformu, digresivnu i otvoreniju, ali koja se ipak čita kao knjiga.

Da li mislite da enciklopedijsko pripovedanje, na neki način, može baciti u svoju senku glavnu priču: da može izbledeti glavne karaktere i njihove emocije, gurnuti u stranu roman? Čini se da vi, znajući ovo, namerno birate ovakav žanr baš zbog karaktera priče koju u romanu pripovedate?

Od književnosti se očekuju različite stvari. Meni je, a to je samo lični stav i ništa više, pomalo dosadan imperativ da junaci svoje uzbudljivo-prikazane emocije izlažu anonimnom pogledu kao kadaveri iz ranih anatomskih udžbenika, koji svlače kožu sa sebe da bi egzibicionistički prikazali "tajnu" unutrašnjost svojih tela. Glavna junakinja i pripovedač, Tanja, meni je izuzetno draga baš zato što se opire očekivanjima horske svesti i ulaže svestan napor da digresijama, stalnim narušavanjem toka priče i promenama ritma, rastopi narcisoidnu perspektivu koja u oku čitaoca traži ogledalo sopstvenih osećanja.

Dve reči koje počinju slovom "m" bitne su u slučaju "Kiše i hartije": muzika i mitologija. Kakvu ulogu igra muzika u vašem romanu?

Nedavno sam na radiju slušao intervju sa jednim kanadskim multimedijalnim umetnikom. Na pitanje zašto njegove nastupe prati određena buka, on je odgovorio: zato što se zvuk prostire u svim pravcima. To je, dodao je, lepa metafora. Osim toga, muzika je interesantna jer različite glasove i instrumente doživljavamo simultano, a to je granica koju tekst po svojoj prirodi ne može da pređe jer reči i rečenice čitamo u nizu. Naravno, mi i priču razumevamo kao celinu; tek na kraju, jednim kružnim pokretom, rasvetljavamo njene elemente i njihovu ulogu u celini. Budući da ova priča ima mnogo glasova i elemenata, bilo mi je važno da naglasim tu potrebu za sintezom. Ima još nekih razloga za tematizaciju muzike i ritma, ali o tome sam već govorio na drugim mestima.

Izjavili ste da nismo definisali nove miteme, i u vezi sa tim, "da čitavi svetovi u okviru naše kulture još uvek nisu ušli u književnost". Tu je, da to potkrepi, i primer koji ste naveli: Šepardova priča "Ajaks uvek napada" čiji je pripovedač Velibor Vasović...

Mislim da naša književnost tek treba da se oslobodi mnogih ograničenja, kako tematskih tako i stilskih. Zato jedan od mojih junaka kaže: mi i ne znamo svoje priče.

Jedan kritičar je napisao da roman "Kiša i hartija" predstavlja "prvu ozbiljnu i promišljenu recepciju pinčonovske poetike u srpskoj književnosti". Kako komentarišete ovu rečenicu? Mnogi pisci izbegavaju da navedu pisce koji po njihovim pričama ostavljaju trag.

Ne vidim razlog da izbegavam razgovor o piscima koji su mi važni. Što se tiče Pinčona, na njega je vrlo jasno ukazano u romanu, ne samo zato što volim njegove knjige. Pinčonovi junaci na ludilo sveta ne reaguju samoukidanjem već hipertrofijom priče, to jest paraoničnim teorijama zavere. Ovde nije bitno da li su i u kojoj meri te konkretne teorije odbranjive. Bitno je da je u američkoj prozi, pre nekoliko decenija, to moglo da prođe kao ironijska igra u žanru detektivskog romana ili političkog trilera, jer je u sociolektu predstavljalo oznaku margine i kontrakulture. Kod nas je ta paranoja bila zvanična politika, i tu već imamo vrlo značajnu razliku. Ali to nije sve. Sada čak ni u Americi teorije zavere nisu nedvosmislena oznaka kontrakulturnog bunta. Naprotiv, one su bestseleri. Poznat je roman Dena Brauna "Da Vinčijev kod". Kod nas manje poznat, ali u Americi možda još veći hit, jeste serijal "Vreme kraja". Dvanaest nastavaka ove epopeje prodato je u četrdeset miliona primeraka. A pogledajte o čemu se radi. Tandem fundamentalističkih autora reciklira teološku doktrinu Džona Darbija iz XIX veka i kombinuje je sa holivudskom verzijom apokaliptičkog scenarija iz Solovjovljeva "Tri razgovora". Antihrist vozi "hamera", junaci ganjaju "lend rovere" i pilotiraju džambo-džetovima, ljudi nestaju sa lica zemlje i odleću u redove nebeske vojske, javlja se protofašistička mitologija Završne Borbe u maniru bitke germanskog junaka Hermana sa Rimljanima. Na kraju, Hristova armija naravno pobedi zaverenike Zla, onda Hrist lepo postroji zločeste bavarske Iluminate i zakarpatske Antihriste da bi im, dok u pozadini svet nestaje u poplavi krvi i pečurkastim oblacima, održao kratko predavanje u kom napada teoriju evolucije. Kraj sveta; zavesa. U poređenju sa ovim ludilom, poštarska zavera Pinčonovog "mračnog Tristera" izgleda kao pobuna mrzovoljnih filatelista. Štaviše, takvu gomilu fascinantnih budalaština ne bi mogao zamisliti ni najotkačeniji Pinčonov junak, kao ni činjenicu da ih ljudi uzimaju ozbiljno, i to vrlo moćni ljudi. Regan je, na primer, u sve to verovao; njegov čuveni termin "Imperija Zla" potiče iz sličnih izvora kao i ova bizarna knjiga, a intelektualno okruženje Buša II nije bitno različito. Dakle, teorije zavere više nisu oznaka kontrakulture. Stoga i Pinčona moramo iznova tumačiti, ući u neku vrstu kritičkog dijaloga sa njim. Uzimajući u obzir sve to, kao i odvašnje političke diskurse, nije sasvim slučajno što se u "Kiši i hartiji", uz jedan sporedan lik, lik oca javlja kao model teoretičara zavere.

Glavna junakinja se, ipak, ne brani takvim oružjem...

Tanja odbija taj oblik odbrane. Ona zna da tragedija subjekta nije u tome što je "mrtav", već u tome što je živ sahranjen u gomili reklama, ideologija, tradicija, informacija. Sa svih strana mu govore da je istorija završena, ili će biti završena, evo samo što nije, da mu je preostalo samo lukavstvo tobožnjeg izbora: da se uloži, da se složi. Na primer, da se loži na mitomansku fantaziju spektakularne osvete čitavom svetu, gde se subjekat, u formi nekog povampirenog Hrista, vraća da uništi planetu nuklearnim ratom. Može da se uloži u neoliberalnu bajku o Nevidljivoj Ruci tržišta, ili u neku kombinaciju jednog i drugog, ili u lokalne varijacije na temu. Ako pak, kao Tanja, naslućuje opasnost takvih fantazija, ako odbija da se uloži u duh palanke, ako je obdaren nekom vrstom osetljivosti, ako još uvek može da oseti bol i užasavanje, grižu savesti, ostaje mu taman toliko snage da splavari Aherontom i otud povremeno krikne.

Mića Vujičić

26.11.04

„Kažu da plač može doneti olakšanje. On je kiša koja pročišćava psihu. Možda je tako. Telo, za koje neki veruju da je najbolja slika duše, ponaša se drugačije; bar moje telo“, napisao je Vladimir Tasić (1965) u romanu „Kiša i hartija“ („Svetovi“) koji govori o kulturi, njenim čudesnim evokacijama kao i o emocijama što se raspršuju u prinudnim izborima života. Tasić je doktorirao matematiku u Kanadi, predaje na Univerzitetu Nju Bransvik, a kao pisac privukao je pažnju i publike i kritike svojim prethodnim romanom „Oproštajni dar“ za koji je dobio nekoliko prestižnih nagrada.

Govoreći za „Blic“ o „Kiši i hartiji“, odnosno o tome da li zvezde, planete, bogovi utiču na sudbinu ljudi, Tasić kaže:
„Rasprave o astrologiji i uticaju nebeskih bića imaju pre svega simboličku funkciju. Nepouzdanost kalendara naglašena je da bi se otvorio prostor u kom moji junaci izbegavaju ‘određenje’, istorijsko, astralno i svako drugo.“

Na jednom mestu pišete: „Poznate reči ispisane na jeziku koji se raspao i za sobom ostavio ruševine, grobnice, stid.“ Da li (ne)primetne promene u jeziku odražavaju duboke društvene promene?
- Navedenu rečenicu treba posmatrati kao stilsku figuru. Stvarnost i jezik su nekako povezani. Međutim, za tu vezu nema jednostavnih formula. Mi realnost opisujemo u jeziku, tumačimo je kroz jezik, stvaramo svetove od reči, ali reči ne iscrpljuju naš doživljaj stvarnog; uvek im nešto izmiče. Adam je po predanju imenovao ptice i životinje, a ribe su mu promakle. Ipak, jezičke promene u izvesnoj meri odražavaju društvena kretanja, kao što ih odražavaju promene u modi, muzici ili arhitekturi. Na sistematskom pregledu, lekar obično pogleda i jezik. Ako uoči određene promene, može formirati neke pretpostavke o zdravstvenom stanju.

Muzika ima važnu ulogu u „Kiši i hartiji“. Koliko zapravo ljude određuje muzika? Mislite li da ih više određuje muzika koju slušaju nego pripadnost nekoj naciji?
- Muzika, čini mi se, ne određuje ljude, već se ljudi određuju prema njoj i jedni prema drugima. Ona može funkcionisati kao stereotipni znak (ne)raspoznavanja, ali ne vidim da tu ima jasnih zakonitosti. Isti čovek može slušati „Ramštajn“ i Balaševića; zamislite samo šta je sve slušao Brajan Ino. Muzika ne zahteva lojalnost i zakletve; neslaganja su dopuštena. Otvorenost prema buci sveta je neka vrsta stava i opredeljenja, i zato je zvuk interesantna metafora. U filmu „Kafa i cigarete“ Džima Džarmuša može se čuti da je „Tesla shvatao Zemlju kao provodnik akustičke rezonance“. Ne znam tačno šta to znači, ali lepo zvuči. Mene je u romanu ipak najviše zanimala metafora ritma. Pominju se Anri Lefevr i Milija Belić, a to nije slučajnost.

Govorite o fenomenu nove mitologije. Šta je zapravo čini i koje su joj odlike?
- Postoji potreba za stvaranjem novih mitema. Čitavi svetovi u okviru naše kulture još uvek nisu ušli u književnost. To je važan problem. Možda će autori savremenije realističke orijentacije uvesti te priče u literaturu. No stvarnost je u književnosti nužno stilizovana, a to znači da će pisci morati da stvore nove mitologije, junake tih potisnutih realnosti. Drugi je problem što postoji neka vrsta autocenzure u odnosu na tematiku. Mislim da tek treba da se oslobodimo palanačkih nesigurnosti. Ako zaista verujemo da smo deo Evrope u kojoj Irac Banvil piše o Kepleru i Koperniku, zašto mi ne bismo pisali o Njutnu? Dilema koju je Kiš opisao pojmovima homo politikusa i homo poetikusa još uvek nas muči. U međuvremenu, pogledajte priču Džima Šeparda „Ajaks uvek napada“. Pisana je u prvom licu, na engleskom. Narator i glavni junak priče je Velibor Vasović. Nikog nije briga da li je to „američka tema“, ni da li je Vasović baš tako suvereno ovladao engleskim. Svi znamo da je to priča.

Kažete: „Kič traži poslušnost. Osetljiv je i uvredljiv. Sve mu smeta. Postaje paranoičan. Zabranjuje. Ubija.“ Priča o kiču stara je koliko i umetnost. Postoji li „aktuelni kič“, šta je njegov sadržaj, kolika mu je moć?
- Kundera je negde napisao da kič definišu dve suze. Prva suza kaže: kako je lepo videti decu koja trčkaraju po livadi. Druga kaže: kako je lepo biti dirnut, zajedno sa čitavim čovečanstvom, gledajući decu koja trčkaraju po livadi. Jasno, deca i livada su sekundarni. Kič nastaje tek sa onom drugom suzom, kada nas dirne to što smo dirnuti nečim što kolektiv smatra dirljivim. Kič je, dakle, oblik emotivnog masturbiranja na ideju pripadanja kolektivu. Njegova moć je srazmerna moći zajednice da nametne svoje kriterijume normalnosti. Ko odstupi od kolektivno dopuštenog užitka, po potrebi se proglašava za „nenormalnog“ i nasilje nad njim se uvek može opravdati pozivanjem na „univerzalnost“ one druge suze. Kič tako postaje sredstvo političke manipulacije, a i svakodnevne gnjavaže. On je uvek aktuelan, a njegov sadržaj je promenljiv.

Junaci „Kiše i hartije“ nastoje da se oslobode unutrašnjih i spoljašnjih izgnanstava. Kuda vodi taj proces oslobađanja?
- To zavisi od posmatrača, to jest od čitalaca.

Tanja Nježić

04.11.04

Nakon dve zbirke priča (Pseudologija fantastika, 1995. i Radost brodolomnika, 1997), te kratkog romana Oproštajni dar (Svetovi, 2001), Vladimir Tasić, rođen 1965. u Novom Sadu, a danas doktor matematike i profesor na kanadskom Nju Bransvik univerzitetu, objavio je u izdanju novosadskih Svetova svoj drugi roman – Kiša i hartija. Ako je, naročito sa Oproštajnim darom, Tasić predstavljao pravo osveženje na ovdašnjoj književnoj sceni, sa Kišom i hartijom se uspostavlja kao jedan od najznačajnijih savremenih srpskih prozaista.

"VREME": Kakav je osećaj kada ti se hiljadama kilometara daleko od mesta u kojem živiš konačno pojavi knjiga?
VLADIMIR TASIĆ: Udaljenost mi nekad izgleda kao teškoća, a nekad kao privilegija. Mislim da mi je pomogla da se opustim, da se oslobodim nekih predrasuda i spisateljskih anksioznosti. Ali daljina može biti i opterećenje, tema koja se nameće i dosađuje, tvrdoglavo postavlja ista pitanja: Da li se ljude "tamo" tiče ono što pišem? Kome se obraćam? Čini mi se da su to pitanja koja sebi može postaviti svaki pisac, bez obzira gde se nalazi. Najintimniji susret autora i čitaoca odvija se u samom činu čitanja. Autor tad obično nije fizički prisutan; zato, teorijski gledano, nije posebno važno da li sam ja u Kanadi ili u Srbiji. Naravno, u praksi nije baš tako. Uvek se oseća razdvojenost koja zahteva premošćavanje. Svakog jutra se budim uz kanadski CBC radio, pravim kafu i onda čitam vesti Radija B92. Ritual završava negde na pola puta, čitanjem "Gardijana". Čudno je bilo znati da je roman objavljen a nemati ga rukama. Hartija ima određenu masu, ima miris, boju, slog utiče na ritam čitanja. Zbog tog fetišizma, svoj tekst doživeo sam kao knjigu tek kad sam dobio prve primerke izdanja.

Koji je bio prvi impuls koji te je naveo da kreneš u pisanje Kiše i hartije?
Roman je prošao kroz toliko faza i promena da mi sigurno ne bi poverovao kad bih ti rekao šta sam zamišljao pre tri godine. Od toga u procesu pisanja nije ostalo skoro ništa; u najboljem slučaju neki detalj. Ono što sam osećao kao prvi impuls bilo je maglovito i imalo je više veze sa formom nego sa sadržajem. Hteo sam da napišem nešto što će biti eksplozija priča, informacija i dezinformacija, referenci popkuluturnih i visokokulturnih, urbanih i klasičnih mitova, nešto što bi izgledalo kao čitanje na internetu a da ipak zadrži formu knjige, ne samo formatom i povezom, već po nekom ličnom osećaju za neuhvatljivi kvalitet koji nazivamo književnim. Mnogo je napisano o hipertekstu kao modelu. Jedan od domaćih poduhvata te vrste je knjiga Momira Nikića Urla (Geopoetika, 2000), čudan i fascinantan roman. Ja ga međutim nisam doživeo kao roman, već kao veb-prezentaciju odštampanu u formi knjige. Poštujem taj eksperiment, ali istovremeno mi kao čitaocu mnogo više leži ono što je radio Zebald, čiji su romani mešavina eseja, putopisa, istorije, sa reprodukcijama slika, kopijama hotelskih računa; ta dela su ekstaze dokumentarnosti i znanja, a uprkos tome uspevaju da očuvaju osećaj da se radi o književnosti, šta god to bilo. Tu negde, u tim razmišljanjima o formi, počela je da se stvara priča. O građi i likovima dugo sam se dvoumio; mislim da je presudno bilo to što sam po prvi put imao priliku da provedem duže vreme u Novom Sadu, nešto više od godinu dana. Preterano bi bilo reći da sam doživeo "kulturni šok", no počeo sam da shvatam da grad koji postoji u mojim sećanjima, postoji nezavisno od realnosti, kao neki mit, fikcija koju nosim sa sobom. Neke stvari koje definišu tu fikcijsku sliku postale su manje vidljive, potisnute su. Učinilo mi se da čitava jedna kultura nestaje, postaje nevidljiva ili je bar zaklonjena; da se neke za mene važne gradske priče naprosto gube u šumi instant-simbola. Pomislio sam da bi bilo interesantno u romanu vratiti neke ljude iz "sveta" i videti kako se u svemu tome snalaze. To naravno nije nova ideja u našoj književnosti, naprotiv, ali okolnosti su drugačije. Reakcija mojih likova je da na mitologizaciju odgovore hipermitologizacijom, na istoriju istorijom, na entropiju entropijom. U tom procesu, kroz razgovore i sećanja, oni štošta imenuju, a ponešto ostavljaju neimenovanim.

Stari vračevi su verovali da je snaga demona u njihovom imenu, i da samim imenovanjem demona oni gube svoju snagu. Da li je i književnost nešto slično – imenovanje demona (istorije, pamćenja, mišljenja) koji nas proganjaju.
Imenovanje, kao što kažeš, može oduzeti moć izvesnim demonima, ali to je igra bez kraja i pravila. Postoji i škola mišljenja po kojoj je broj imenâ direktno srazmeran moći božanstva (kao kod Starih Egipćana). Moji junaci uspevaju samo da kriknu i objave postojanje svog sveta, što nije nevažno i bolje je od ćutanja, ali samo po sebi nije rešenje. Pitanje je šta će biti posle.

Šta će biti posle? Vizura glavne junakinje romana se menja, tu je i nasleđe istorije, grada, porodice, kulture i popularne kulture sa svojim mitemama, koje se vrtoglavo ređaju, ali se "stvarnost" konstantno osipa i nestaje, dok junakinja priželjkuje novi potop. Šta nakon što je odbrojavanje poglavlja njene ispovesti, koje u romanu ide unazad, došlo do "nula"?
To ostaje otvoreno, bar za mene. Postoji izvesna nada, ma kako krhka, da je deo tog teksta napisala sama junakinja, kao dramatizovani pripovedač. S druge strane, mislim da je i njoj jasno da bi to moglo biti samozavaravanje; na kraju, kada navede uslove pod kojima može doći ta priželjkivana "nula", novi početak, ne preostaje joj gotovo ništa osim čekanja u prostoru koji obeležavaju tri tačke iza jedinice nad poslednjim poglavljem. A to iščekivanje moglo bi da potraje, jer, kako pesma kaže, "jedan je najusamljeniji broj".

Forma Kiše i hartije dolazi, čini se, iz sličnih pobuda kao i kod Zebalda kog pominješ – iz problematizovanja pojma vremena, sećanja, istorije. Kao i Prokoš, o kojem si, kao i o Zebaldu, pisao u "Zlatnoj gredi", vodiš svoje junake u poziciju iz koje je "jedini izlaz poslednji, očajnički potez: sećanje na sebe, sećanje na kulturu, zbirku iluzija koje su nekada davale smisao njihovim planovima, željama, akcijama". Dakle, kultura, a ne istorija. Krupni istorijski događaji devedesetih čiji su svedoci junaci tvog romana nekako su upadljivo odsustni iz narativa romana. Zašto si ove "istorijske događaje" ostavio "neimenovanim", i iz romana uklonio eksplicitni "istorijski" kontekst?
Članak o Prokošu i Zebaldu, kao i esej koji sam kasnije pisao o Kišu, delovi su promišljanja nekih problema koji su u drugom obliku upisani u roman. Zebald ipak operiše u domenu velikih zapadnoevropskih jezika, a misli njegovog junaka uglavnom se kreću prostorom visoke kulture. Uzmimo na primer Vertigo. Tu su Kafka, Stendal, Pepis, opera itd. Putnik-pripovedač definitivno ne zalazi na Liman IV, a i zašto bi; niti ga zanima kako izgleda koncert grupe Nešvil Pusi. Meni je bilo zanimljivo da sličnu problematiku dovedem bliže domaćem terenu, geografski i, hajde da kažem, generacijski. U "našem" slučaju, situacija se, kao i obično, višestruko usložnjava. Ako Nemac koji živi u Engleskoj oseća da je izgubljen u Evropi, pokušava da nađe put u lavirintu informacija vezanih za taj pojam a završava uronjen u Pepisov izveštaj o londonskom požaru, onda tek moji likovi ima da se namuče. Posebno kada se u toj fiktivnoj situaciji uklone ograničenja koja Zebald postavlja; kada u priču pokuljaju najrazličitije mitologije i istorije, veseli karneval industrije zabave, računari, elektronska muzika, astrologija, grafiti, plakati, televizija, reklame itd., plus razni lokalni fenomeni pred kojima je kultura koje pokušavaju da se sete, za koju veruju da joj pripadaju, uzmakla. Njihovo sećanje, ili izmišljanje, postaje donkihotski projekat, lutanje i plutanje kojima se ne naziru granice. To u velikoj meri određuje formu romana. Hteo sam svojim likovima da dam mogućnost da bez provincijalnog fol-ustručavanja pristupe svemu što ih mori, bilo to lokalno ili globalno. U erupciji "informacija" koje razmenjuju, stvari o kojima se ne govori, ili na njih ukazuju sekvence koje formalno govore o nečem sasvim drugom, dobijaju na značaju upravo time što su na neki način zaobiđene. Ako pričam o potopu, nema potrebe insistirati da je palo toliko i toliko kiše.

U romanu su date i dve duže "istorijske" priče koje donekle izlaze iz glavnog narativnog toka – to je priča o Termenu i protoistoriji elektronske muzike, istoriji kulture kojoj junakinja pripada, i pismo bake glavne junakinje (Termenove savremenice) sa događajima iz okupiranog Novog Sada koje osvetljava porodičnu istoriju junakinje, a koju je odredila "prava" istorija. Zbog čega si ove dve povesti uveo u knjigu?
Kao i drugi ispadi iz glavnog toka, te priče pripremaju teren za performans koji organizuju glavni junaci. Na drugom nivou, one ukazuju na probleme koje smo malopre pominjali: sećanja, istorija, dokumenti. Priča o Termenu, ruskom pronalazaču za koga se u starijim enciklopedijama muzike može naći podatak da je pogubljen pedesetak godina pre nego što je umro, mada je za to vreme radio u laboratoriji službe bezbednosti i čak dobio Staljinovu nagradu, ukazuje na nemoć dokumenta. Ako "bezbednjački" falsifikati ulaze u enciklopedije, kako onda verovati dokumentima? No ako počnemo u sve da sumnjamo, onda možemo napraviti i obratnu grešku, to jest proglasiti izmišljenim verodostojna svedočanstva. U roman je ubačen jedan potpuno autentičan i potresan dokument kom se moji junaci čude jer pominje da je 1942. godine cela Salajka bila uz trockiste. To je pismo "Tanjine bake". Uzete zajedno, te dve priče ilustruju lekciju koju je Kiš očitao "borhesovskoj" metodi. Lekcija je vrlo jednostavna, i velika je sramota što smo je izgleda savladali samo u literaturi. Ukratko: tehnika montaže i igre dokumentima/sećanjima nije samo bezazlena književna igra, niti je ikad bila, jer to je metodologija svake propagande. Njena krajnja konsekvenca je zbrka u kojoj se svaka istina može dovesti u pitanje, i obratno, filmovi ne sasvim različiti od Vudi Alenovog Zeliga mogu biti servirani kao televizijske vesti. Kako da se snađemo u svim tim istorijama i "istorijama"? Ne znam. Ali nije slučajno što je junakinja romana studirala istoriju i radila u odeljenju za ekonomsku propagandu neke firme. I drugi junaci, "vitezovi smetlarskog reda", zainteresovani su za pitanja montaže i doterivanja. Oni poznaju tu metodologiju; pitanje je da li im to na kraju pomaže, ali trude se da je sabotiraju. Montaže metastaziraju, podaci su prisutni u overdozi, dokumentarnost i istoričnost dovedeni su do paroksizma preterano pedantnim navođenjem godina i datuma, naslova, nadimaka, stvoren je višak poprečnih veza koje ometaju intuitivni osećaj za verovatno. A u svemu tome ipak opstaje istina, reč koju je Kiš ponegde pisao kurzivom ili čak velikim slovima.

Pominješ entropiju, hipermitologizaciju, i tu je odmah Pinčon. U romanu Kiša i hartija jasne su reference na njega. Koliko je Pinčon uticao na tebe?
Sve što pročitam, čujem ili proživim, očito na neki način utiče na mene. Pinčon je u toj gužvi svakako značajan, i to je nagovešteno na više mesta u tekstu. Eksplicitno je pomenuta Objava broja 49 zato što je taj roman preveden na srpski, pojavljuje se i Pinčonov centralni pojam entropije, a pesmu mornara iz "američkog romana o britanskim inžinjerima geodezije" preveo sam iz Mejsona i Diksona. Ovi detalji imaju određenu funkciju u romanu, ali takođe indirektno ukazuju na knjigu koju nisam pominjao a koja je jedna od mojih omiljenih: Vajnlend. Toj se knjizi često vraćam. Jedna od ranih ideja za Kišu i hartiju, mada sam je kasnije iz raznih razloga napustio, vezana je upravo za pitanje da li se o našim devedesetim može pisati kao što je u Vajnlendu pisano o američkim osamdesetim. Doba Regana, nekakve vojne vežbe koje baš i nisu samo vežbe, nekontrolisano divljanje debejca po imenu Med Dog Vond, zavisnost od televizije, prisluškivanje, cinkarenje... zvuči relevantno, zar ne. Naposletku sam odustao od te zamisli. Međutim, nešto je ostalo; uz druge stvari, ostao je izvestan ton, hipertrofiranje priče. To nije samo Pinčonov uticaj. Snažan utisak na mene je ostavio i roman Almanah mrtvih indijanske spisateljice Lesli Silko. U njemu sam se sasvim izgubio: priča stalno skače s teme na temu, likovi nestanu ili se pojave trista strana kasnije, kao u čuvenoj sapunskoj operi gde je frajer otišao da se tušira i vratio se posle desetak godina; nije jasno šta je od svega toga zaista bitno, a ipak me tekst uvlači u svoj svet, dopada mi se i tačka. Naravno, postoje mnoge druge knjige i autori koji su me na neki način opčinili; svi su oni prisutni u romanu, bar između redova. Na primer, knjiga Markusa Grela o istoriji panka.

Oproštajni dar imao je prikrivenu referencu na Selindžera, Kiša i Hartija na Pinčona. Ima onih koji tvrde da se radi o istom piscu. Možda su mu heteronimi i B. Traven i Fulkaneli.
Ko zna, možda su obojica, u stvari, Luis Krendl. Uprkos legendama, izgleda da tu nema velike tajne. Pinčon ne gostuje u emisiji "Dobro jutro, Ameriko", izbegava javne nastupe, ali ne živi kao neki odmetnik. Čovek živi na Menhetnu, danas ruča sa Delilom, sutra ide na poštu i slično. Neizbežni CNN ga je pronašao kada je objavljen roman Mejson i Dikson. Ljubiteljima misterijâ identiteta za utehu ostaje Zapina pesma "Ko je bio Fulkaneli?".

Ako je saundtrek Oproštajnog dara bio, recimo, Erik Sati, ili neka druga klasična tema, ovde bi to mogao da bude Ajnštircende Nojbauten, ili neka elektronska tema. Zbog čega si posegnuo za elektronskom muzikom? Sam si svirao sintisajzer u bendu Grad.
Moram da te ispravim: nisam svirao, nego sam kinjio siroti sintisajzer. Tu se iscrpljuju moja praktična iskustva sa elektronskom muzikom. Znam je amaterski, nesistematično. Dopada mi se to što je pristupačnost softvera i računarske tehnike dovela do otvaranja hermetičnih oblasti, inžinjeringa zvuka, produkcije, kompozicije. Sama tehnika zahteva određen nivo pismenosti, a i mogućnosti razmene su bolje. Nastale su neke hibridne forme, "laptop" muzika meša se sa ozbiljnom i rok muzikom, i to je dalo rezultate koji meni zvuče neuporedivo bolje od Filipa Glasa. U kontekstu romana, zanimala me je tehnika semplovanja kao i drugi oblici montaže i transformacije snimka, iz razloga koje sam već pomenuo. Izleti u istoriju elektronske muzike između ostalog predstavljaju kontrapunkt guslanju koje ovde prolazi kao veličanje srpske kulture; to "veličanje" u stvari otkriva potpunu nezainteresovanost za nju jer je neprestano svodi na dve-tri dosadne formule. Ne tako davno, Studio za elektronsku muziku Radio Beograda bio je mesto na kom su se odigravale značajne stvari, i mislim da je šteta što se tome poklanja manje pažnje nego nadriumovanjima Dimitrija Ljotića. Priča o elektronskoj muzici takođe je bitna kao omaž Subi (Mitar Subotić, alias Rex Illusivii, preminuo u Sao Paolu 1999, prim. aut.), novosadskom kompozitoru i producentu, i ne samo njemu, već mnogim ljudima čiji rad ostaje u senci političkog i estradnog treša. Naposletku, elektronska muzika dopušta da se u nju upišu mnogi međusobno različiti glasovi i ritmovi, neki stvarni ali transformisani, drugi veštački, i da se od svega toga stvori saundtrek jednog sveta koji sam pokušao da opišem.

Junakinji romana kultura daje "strateške zalihe ironije", kako je na jednom mestu rekla, kako bi se istorija nekako preživela i "upokojila". Ali šta kad se na kraju ove "zalihe ironije" potroše, kao što se troše, a "vampir" istorije nikako da se upokoji, pa na kraju dobiješ da se na Balkanu vekovi ne smenjuju jedan za drugim, već egzistiraju naporedo, kako reče Milčo Mančevski u svom sjajnom filmu Prašina.
Roman dotiče tri generacije junakinjine porodice. Među njima jedva ima komunikacije; kada do nje dođe, prekasno je. Ne smatram da je to nužnost ili neizbežna osobina balkanskog habitusa, no u knjizi sam tako postavio stvari jer sam generalno pesimista i namćor. Ipak, postoji nešto što u određenim trenucima otvara mogućnost razumevanja među njima. To nisu prijatni momenti, naprotiv. Radi se o probojima osećanja krivice. Svaki od likova koji pripada tim generacijama nosi u sebi različitu formu krivice, ali ih taj pojam i to osećanje nakratko povezuju. Junakinja, kao najmlađa i najverovatnije jedina živa među njima, proživljava specifične bolove generacija. Taj bol je deo njenog nasleđa, kao i rušenje u kom i sama nekako učestvuje. Tek kada to usvoji, počinje da razumeva oca i baku. U završnom poglavlju ona na neki način preuzima delove njihovih ličnosti, i to je, čini mi se, važno. Ukazao joj se prostor u kom je moguće uspostaviti odnos koji je dotad bio skriven veštačkim dimom tumačenja i ironijske odbrane. Za razliku od ostalih junaka, ona ulazi u taj prostor, nesigurno i u suzama, ali oseća izvesnu obavezu da ne propusti priliku. Kao prvo, ona oseća obavezu pisanja, još jednog poziva, pismene objave koja može (ali ne mora) biti trajnija od krika. Kao drugo, ona želi da očuva jedan zanat, a u ovom kontekstu bitno je što je to zanat njenog dede. Dakle, javlja se mogućnost da deo "neupokojene" istorije bude transformisan. Tanja bi u tom prostoru mogla ostati bespomoćna i sama, biti uništena kao da je nije ni bilo; ili bi mogla dočekati neki novi početak, alternativu kojoj se nada uprkos svemu. To ne zavisi samo od nje. Pitanje je šta smo u stanju da zamislimo kao alternativu gadostima koje se sa svih strana nameću kao jedini mogući oblik života. Ironija nije rešenje. Ona je moguća čim postoji svest o višku različitih tumačenja, a na toj svesti, koja je danas sveprisutna, parazitiraju razni nesimpatični fenomeni. Treba biti zaista svirep da bi se ubijanje ili siromaštvo tumačio na drugi način. Upravo višak tumačenja dopušta da se Svetska banka i MMF okolo prikazuju kao sveci koji naprosto žude da peru noge ubogima; i slično, da se Šešelj i Mira Marković predstave kao da po čitav dan misle samo o Univerzalnoj deklaraciji ljudskih prava. Mislim da to danas shvata velik broj ljudi koji se u mnogo čemu inače ne slažu. Ne znam da li će to nezadovoljstvo uspeti da izbegne zamku zelotskih formula koje nude lokalni i globalni moćnici. U proricanje i utopijska rešenja nisam se upuštao čak ni u svetu romana. Knjiga nešto pita ali ne odgovara; ne vidim sebe ni kao Černiševskog ni kao Mitra Tarabića.

Ovde ipak ne manjka "alternativnih tumačenja" – od Srebrenice do Đinđićevog ubistva.
Ma, danas oni filozofi iz XI Teze o Fojerbahu drže heklere u špajzu da malo podupru svoja tumačenja. Zato su i Buš II i Osama bin Laden "lokalni heroji", u zavisnosti od tačke gledišta. Pošto je sloboda izbora gledišta demokratski garantovana, neko može tvrditi da su u Srebrenici ljudi masovno pomrli od Super-Hikovog zadaha, a da su Đinđića po njegovoj želji ubili Marsovci iz svemira. Svakoj besmislici mora se prići uravnoteženo i tolerantno, istina i laž moraju biti ravnopravno tretirane. Prostor javne rasprave postaje prezasićen tendencioznim glupostima kojima se mora povlađivati jer ih ima mnogo i stoga navodno predstavljaju "narod". Ovu propagandnu tehniku su svi dobro naučili. Paradoksalno je što su je kod nas prihvatili oni koji najviše kukaju na Zapad i na "Brozove đake", a u stvari su uspeli da otkriju i preuzmu najmanji zajednički imenilac svega najgoreg u oba sistema. Zašto to prolazi? Evo šta veli već pomenuti prorok Tarabić (navodim po sećanju, ali to je otprilike to): "Ljudi će raditi mnoge glupe stvari misleći da sve znaju i sve umeju, a neće znati ništa... Misliće da je njihova iluzija istina, a neće u svojim glavama imati nikakvu istinu." I sad neko može reći: "Sve to lepo piše kod Tarabića, samo sam izbacio nebitne detalje koji su državna tajna i vređaju neke moje drugare." Tako, uz minimum montaže, ispada da je Tarabić prorekao stanje domaćeg i belosvetskog političkog varijetea, a čovek je možda govorio o fudbalskoj reprezentaciji. Naravno da postoje granice tumačenja; nisu sva ravnopravna. Uprošćeno rečeno, ko tvrdi da to što smrdi nije govno nego rolat od čokolade, dužan je da demonstrira svoju tezu pre no što sporni objekat proglasi simbolom patriotizma. To je pitanje etike, a ne formalnog prava. Kao takvo, ono je nezavisno od pravnih institucija, bile one u Hagu, Ljigu, Koštunićima, Vašingtonu, ili pak na Mesecu. Ovo se ne odnosi samo na nas, jer na tom testu padaju i mnogi drugi. Svet vrvi od funjara, ali to ne može biti izgovor kad ostanemo sami i ugasimo svetlo.

Nebojša Grujičić

25.01.05 Blic

Junakinja romana se poredi sa mitološkom Elektrom, jer je bezuslovno odana ocu, a (na porođaju) je „ubila“ majku, i sa istoimenom kometom, jer joj lutanje (svetom i u duhu) nije donelo smirenje. Ni povratak u „sirotu, dobru domovinu“ nije bio utešan: unakažena potrošačkim duhom vremena, Srbija je postala krater (do propasti uzavrele) Evrope. Sa (umetničkom) grupom jednako „pogubljenih, raskomadanih, fragmentarnih“ ljudi bez identiteta, ona pokušava da se oslobodi i snađe kroz suprotstavljanje konvencijama društva, kulture i sudbine. Međutim, zajednički „isceljujući“ performans (ritualna potraga za savršenim, rajskim jezikom i suštinom ljudskog bića), koji je počeo potresnim „simultanim uzdahom mirijada duša“, završava se neizdrživom, besmislenom rikom; njihovo sveže, ohrabrujuće prijateljstvo brzo je prekinuto provokativnom ponudom (menadžera–Mefista) da se obogate i proslave od svoje umetnosti; sve što je počelo lepo (plemenito, uzvišeno, poetično), završilo se „kao đubre, kao da je oduvek bilo đubre“. Između tih krajnosti, istina se, (užasavajuće) neodrediva i (utešno) sveobuhvatna, potpuno rasplinula. Usamljena i neisplakana, junakinja postaje oličenje čistog, večitog umetnika koji, sa samurajskim požrtvovanjem i patnjom, svedoči o svom dobu i savremenicima, o „neobjašnjivom krahu savršenog sveta“.

Tasićeva majstorska naracija navodi (očarava) čitaoca da se isključi iz haotičnog, bolesnog, neljudskog ritma epohe i da od (korisnog) kiborga, ponovo postane (ranjiv, usamljen, suvišan) čovek. Negujući filigranski delikatan pripovedački zanat, on brani roman od „industrijalizacije“ i vraća ga lepoj umetnosti.

Vesna Trijić

31.12.04 Danas

Zašto otići, i zašto se vratiti (odavde i ovde, naravno), najopštija su pitanja koja uokviruju šarolike i raznorodne diskurse novog romana Vladimira Tasića "Kiša i hartija" (izdavač: Svetovi, Novi Sad, 2004), knjige koja s razlogom, neposredno po izlasku iz štampe, privlači značajnu pažnju naše književne publike, ali i kritike.
Poigravajući se predstavama klišetiziranih klonova, kako ostataka američkog sna, tako i srpske stvarnosti devedesetih, pisac kroz vizuru junakinje i naratorke romana Tanje, Novosađanke rođene šezdesetih, ovlašno prati nekoliko sudbina iz njenog generacijskog miljea, kao i njenu porodičnu povest.

U stvari, okvirna priča o emigraciji i nostalgiji koje su razrešene provratkom, je samo povod piscu da kroz mnoštvo informacija o sasvim različitim slojevima stvarnosti pokuša ostvariti pripovedni uvid u onu tačku u kojoj se savremenost pretače u lične i kolektivne istorije.
Stalan teret nepripadnosti svetu u kome su - zbog koga su junaci i otišli, ali zbog koga su se i vratili - određuje njihovu percepciju stvarnosti i dalje, nakon svega, u vremenu koje prepoznaju još samo kao tačku u kojoj se sve već desilo.
Dakle, u vreme kada se u životima ovih junaka san o osvajanju sveta pretače u uvide u neuhvatljivost njegovih detalja, oni putanje svojih života stavljaju na uvid tekstu koji je organizovan kao postmodernistički kolaž ironičnih uvida u različite specijalističke vrste znanja.Kulturni i subkulturni fenomeni Novog Sada osamdesetih, paradoksi pokupljeni iz različitih istorija muzike, filma, nauke i pseudonauke, kulinarstva ili pornografije, te mitska predanja koja se funkcionalizuju i kao noseće tačke pripovedne strukture, jesu iskoraci iz osnovne priče u kojima se pokušava ostvariti kalibracija koda vremena.Zjapeće odsustvo jedinstvene slike sveta i jedne istine, daje povoda piscu da predoči svoj niz slika kao sasvim lični izbor priča uz pomoć kojih junaci maskiraju svoju poziciju učešća u užasu svakodnevice.

Sama ideja romana, tako, jeste dosledna realizacija jedne od osnovnih postmodernističkih strategija u nama prepoznatljivom geografskom i istorijskom prostoru.Za razliku od veoma koherentne fabule prethodnog romana "Oproštajni dar", u novoj knjizi Tasić dramsku tenziju povesti stavlja u drugi plan, i u mnogo većoj meri daje maha različitim vrstama diskursa, ubrzanju i zgušnjavanju teksta, pripovedanju o naoko perifernim pojavama i vrstama znanja kojima markira mogući prostor pripovedne stvarnosti.Esejističko dominira nad pripovednim, no, ne uvek na štetu samog pripovedanja. Čak se može reći da, rasut u mnoštvo govora, raznovrsno tematizovan, roman "Kiša i hartija", iako ostvaren u nižem komunikativnom registru, uspeva da dublje i obuhvatnije od prethodne knjige progovori o prisustvu i o odsustvu, o poziciji nepripadnosti, o onome što jesu pitanja našeg vremena.

Naime, uspeva da izrečenim uverljivije govori o neizrečenom, da tekst obuhvatnije naseli odsustvom, vršeći, pri tom, svojevrsnu sociokulturnu obdukciju jednog segmenta ovdašnje savremenosti.
Drugim rečima, na veoma skliskom terenu predvidljivih priča i istrošenih poetičkih matrica, priča ovog romana uspeva uspostaviti simboličnu ravan svoga privida.

Autor je književni kritičar iz Novog Sada, Nenad Šaponja

19.12.04 Politika

Pre nekoliko dana sreo sam prijatelja koji je, istovremeno, pisac i programer u jednoj velikoj firmi. Programiranje i pisanje nisu delatnosti za koje nalazim da su srodne, ali ne samo što odobravam takav dvostruki život svog prijatelja, već mu pomalo i zavidim. Tim pre, ako u sećanje dozovem Brohove misli o prikazivanju totaliteta kao misiji književnosti. Jasnije rečeno: sve dok književnost pišu i oni koji je ne predaju, ima neke nade da ta misija bude ispunjena. Jedan od takvih srećnika je i Vladimir Tasić, pisac koji u književnost dolazi iz matematike. Njegov najnoviji roman to pokazuje još jasnije od svega što je Tasić do sada napisao.

Ko je glavni junak „Kiše i hartije”? Možda devojka koja se vraća iz belog sveta kući, u svoj rodni grad, kako bi se našla kod bolesnog oca. Ili, pak, glavni junaci ovog roman nisu ljudi, već znanje i informacija. „Kiša i hartija” me tako podseća na mešavinu enciklopedije Britanike i kataloga artikala nekog džinovskog megamarketa sa 140 kasa koje neprekidno rade. Čini mi se da novija srpska književnost odavno nije imala posla sa ovakvom širinom upotrebljenog znanja, niti je videla slično oduševljenje u neprekidnom katalogizovanju činjenica iz najrazličitijih sfera civilizacije, počevši od etnologije, preko istorije elektronske muzike, do zagrebačkog i inih melema. Ukrštaj raznovrsnih naučnih činjenica i, u manjoj meri, mas-medijalnih informacija, dovodi u pitanje tipično tumačenje erudicije. Pokazaće se, naime, da erudicija nije sveznanje, već, pre svega, hijerarhija koja želi da znanje razlikuje od informacija. Tasićev roman takvu hijerarhiju dovodi u pitanje: u kolopletu činjenica klasično tumačenje eruducija se raspada, jer visoko znanje ne može biti odvojeno od niskih informacija.

Vrednost Tasićeve knjige je u tome što ona predstavlja prvu ozbiljnu i promišljenu recepciju pinčonovske poetike u srpskoj književnosti. Aktuelnost Tasićeve knjige ne počiva na više ili manje banalnoj tematizaciji aktuelnih političkih dešavanja, već na pokušaju da se jezikom književnosti prikaže duhovna situacija vremena u kome je muzika sfera - elektronska muzika. Ona knjiga otvara mogućnost nekim budućim srpskim piscima da se bar za neko vreme oslobode imperativa istoričnosti, te da pokušaju da osmisle i tematizuju „duh” epohe u nastajanju, uključujući u svoja dela neke nove, aktualnije, naučnije, sfere znanja.

Ali, neki romantični čitalac verovatno će se zapitati šta je bilo sa devojkom koja se vratila u svoj grad. Koja devojka? Ovo se pitanje postavlja kao najlogičnija konsekvenca Tasićevog teksta-sveznanja. Koja devojka? Koji očevi? Koji ljudi? Najzad, koja zemlja? Bilo bi pogrešno reći da su junaci ovog romana papirnati, jer bi se time sugerisalo da je Tasić nedovoljno vešt pisac. Ali nije to stvar veštine, već same logike teksta: tu gde znanje i informacije zamenjuju priču kao lako titranje smisla koje ostaje u slušaočevom uhu još dugo vremena nakon što je poslednja reč priče izgovorena, mora se osetiti nestanak - filozofski rečeno - subjekta, ili drugim rečima, nas, dragi moj čitaoče, naših iskustava, naše „jedinstvenosti”, naše „posebnosti”, naše „nezamenjivosti”. Više nego igde drugde, u ovom romanu oseća se hladnoća liotarovske definicije subjekta u postmodernom stanju, subjekta koji prima i odašilje informacije, bez da i na jednoj ostavi neki vlastiti pečat. Tasićevi junaci, uistinu podsećaju na repetitore čija se „subjektivnost” ne vidi na tv ekranu osim ako ne crknu: konsekvenca toga je tv-sneg. Za sada.

Težeći da ostvari hipersintezu različitih oblika znanja i bujice planktonskih informacija koje tumaraju svetom, Tasićev tekst retko kada postaje sinteza čoveka i ovog informaciono-scijentističkog šuma. Poetički besprekorno osmišljen, stilski veoma korektno sačinjen, Tasićev tekst upravo zbog doslednosti u praćenju zadatog poetičkog algoritma ne uspeva da dosegne vrhove „Oproštajnog dara”. To ne znači da su „Kiša i hartija” loša knjiga, a još manje nebitna knjiga za srpsku književnost. Ona je, zapravo, izazov jedne nove poetičke matrice u kojoj se erudicija suprotstavljana (hiper)realizmu, neće više oslanjati na kataloge intimnih biblioteka, već na jedno bogatije i haotičnije znanje. Taj budući, a ovdašnji, čitalac Pinčona, moraće, sasvim sigurno, u svoju izabranu tradiciju uvrstiti i Vladimira Tasića

Slobodan Vladušić

09.12.04 NIN

Iako nije najsrećnije pronađen, zato što na prvi utisak donosi pre banalne nego literarno efektne i pamtljive asocijacije, naslov Tasićevog romana sasvim je instruktivan, budući da onome ko iščita knjigu u retrospektivnom osvrtanju ipak jasno naznačava željeni smisaoni okvir pripovedanja. Uobličeno, čini se, pod snažnim uticajem kišovske “peščaničke” paradigme, koja je stala u gotovo lajtmotivski slogan “Sve se ruši, sve se topi i nestaje”, ovo esejistički-narativno razvedeno štivo što čitaocu i samo neprestano klizi kroz prste i pažnju, na izvestan način je, naime, omeđeno simboličnim prizivanjem velike, eshatološke kiše koja poput mitskog potopa “pročišćava psihu”, jer “meditacija o kiši... donosi duševni mir”, i isto tako simboličnim pouzdanjem u postojanost pisma i čin pisanja kao “porcelansku”, dakle: prefinjenu i krhku utehu pred saznanjem da “sve završava kao đubre, kao da je oduvek bilo đubre”.

Pripovedati o svetu, tom šejkinsko-kišovskom đubrištu, koji beše savršen “pre nego što će posrnuti i otkotrljati se ka neobjašnjivom krahu”, to nesumnjivo znači jedno ambiciozno i dobrim delom protivrečno smeranje: pokušati još jednom, iz samosvesno postmodernističke perspektive koja pretpostavlja iščezavanje takozvanih velikih naracija, ispričati upravo poslednju epohalno veliku, apokaliptičku priču o propasti i neizvesnoj obnovi. Na izvestan način nadgrađujući i šireći u već znanom eklektičko-pretapajućem maniru postmodernizma albaharijevsko-minimalistički poetički predložak, kojim je u prethodnom romanu “Oproštajni dar” (2001) privukao zavidnu pažnju kritike i publike, Tasić se ovde u ravni psihologije i misaonog delanja junaka opredeljuje i za pinčonovski “paranoidno” prikazivanje crnjanskijevsko-sumatraističkih vizija skrivenih veza među stvarima. Tek ovlašna aktuelizacija pripovedanja kroz temu intelektualne emigracije koja se poslednjih godina prošlog stoleća kreće odavde prema zapadnom svetu i natrag, produbljena je, pri tom, opsesivnom potrebom nekolicine ženskih i muških junaka, međusobno spletenih emotivnim i drugim relacijama, da u makar kakvom nasušno suvislom poretku i sistemu rastumače galimatijas znakova koji svet neprestano emituje, pretvarajući se ubrzano u enigmatične fragmente i “monstruozne dekolaže”.

Autorska i moguća čitalačka nadoknada za bespovratno rastvaranje sveta i, analogno, samog pripovednog teksta u vidu provizorne fabule/sižea i gotovo svekolike, izuzev retorske amorfnosti likova ponuđena je, zato, u području alternativne, paraistorijske imaginacije junaka. “Iščašeni” ali odista postojeći i “arheološki” marljivo “iskopani” projekti i izumi, poput De Valeove megalomanske matrice za razumevanje svih jezika iz DžVII veka, ili bizarnog muzičkog instrumenta terpistona koji je izumeo Rus sovjetske ere Lav Termen, predstavljaju ovde, u stvari, odgovor na epohalnu “nemoć istorijskih dokumenata” i dokaz ambivalentne delotvornosti jedne utopijske (anti)ideologije što se opire svim čudovištima i nakazama pragmatsko-političke svesti. “Kiša i hartija” je, prema tome, apologija intelektualne alternative čiji konceptualni i kontekstualni aspekt ima, reklo bi se, jednaku težinu i značaj kao i onaj tekstualni, pa je otuda čitalac dobrim delom prepušten vlastitoj uobrazilji i mentalnoj kondiciji u savladavanju neizrazito strukturisane narativno-diskurzivne matice kazivanja. Odbrojavanjem unazad u naslovima poglavlja po svoj prilici se, doduše, sugeriše tematsko sužavanje prema već pomenutom simboličkom antiklimaksu, urušavanju i jenjavanju, ali se u isti mah, međutim, stvara i neizbežan perpetuum mobile utisak samohodne verbalne mašine koja bi na taj način mogla da se okreće u nedogled bez uobičajenih vrhunaca i drugih očekivanih rekvizita pripovednog ustrojavanja.

Tasićeva lelujava romaneskna konstrukcija zahteva stoga naročito prijemčivog, dakle: postmodernog čitaoca koji “Kišu i hartiju” neće razumeti samo kao “simfonijski” pretenciozno a teško uhvatljivo razlistavanje tematski i pripovedno čvrstog “kamernog” ustrojstva “Oproštajnog dara”, već i kao komplementarnu paraistorijsku priču koja do poslednjih konsekvenci dovodi prethodno uobličeno verovanje da je “pojam sveta samo trik jezika” a da je ljubav “jedini dar” o kojemu se ipak ne može trezveno, razumljivo i bez ostatka govoriti i pisati. Pripovedajući o svemu onome o čemu govorimo dok ne možemo da govorimo o ljubavi, a ponajviše o tome kako smo svi krivi za to što kič lako prerasta u tiraniju a zbilja u prevare i opsene, Vladimir Tasić sačinio je na ovaj način i, dosledno vlastitom poetičkom izboru, čitalačkoj publici ponudio na prihvatanje ili nerazumevanje knjigu prefinjeno krhke utehe protiv sveopšteg civilizacijskog i intimnog zaborava.

Tihomir Brajović

02.12.04 Republika

Nakon dve zbirke priča (Pseudologija fantastika, 1995. i Radost brodolomnika, 1997) i prvog ali izvrsnog romana Oproštajni dar, 2001), Vladimir Tasić (Novi Sad, 1965) svojim najnovijim romanom Kiša i hartija uspostavlja nov i zanimljiv romaneskni postupak u našoj književnosti nagoveštavajući da sve više postaje autor koji kompletno i suvereno vlada pripovedačkom alhemijom, prestajući tako da bude samo još jedno "prijatno iznenađenje i osveženje".Radnja romana je jednostavna: nekoliko mladih Novosađana (Tanja, koja je i dramatizovani pripovedač, Đura, Nestor, Sonja i Žorž) posle više godina izbivanja iz zemlje (odlazak mladih je, uostalom, bila karakteristika devedesetih godina proteklog veka u Srbiji), vraćaju se u rodni grad. Shvataju da ništa više nije isto; u glavama ljudi ponajpre. Pozicionirani unutar okvira jedne nove, umnogome primitivizovane kulture koju zatiču, oni progovaraju jezikom sećanja na svoj grad, na jednu sasvim drugačiju kulturu u kojoj su odrastali i koja je nepovratno nestala upravo u tragičnom sudaru istorije, mitologije i politike, gubeći se u mračnom bezdanu novostečenih simbola za jednokratnu upotrebu, koje su zajednički promovisali političko-estradno velikodržavlje i kulturni kič koji ga zakonomerno prati.
Iz ratnog haosa nastao je posleratni nered, a iz ovoga, pak, umesto razvitka čvrstih institucija, počela se pomaljati hijerarhija nasilja i bezakonja. Tasićevi junaci svikli na snove o totalnoj umetnosti zvuka-boje-pokreta, o skladnosti i lepoti ritma igre, o pokretu kao nasušnoj potrebi oduhovljene ličnosti, iznebuha se suočavaju sa patrijarhalnim, predmodernim društvom, u kojem pored rigidnosti navika i običaja vladaju prostakluk, otimačina i estradni kič. I kao što je Šiler u svom traktatu o estetičkom edukovanju čoveka smatrao da se u nagonu igre, a to znači u estetičkoj kontemplaciji, pojedinac oslobađa surovih prirodnih nagona i slobodno prelazi u sferu idealne slobode umetnosti, tako i Tasić, literarno elaborirajući odnos između umetnosti i stvarnosti, između estetike i folklorne tradicije, zapravo sukobljavajući ih, vidi u tome zanimljiv materijal za pletenje romaneskne mreže. Tako su sada njegovi junaci gledali kako mafijaši iz kvarta švercuju naftu, cigarete, kokain, kako diluju devize, razmeću se luksuznim džipovima, međusobno ubijaju na gradskim ulicama, osiono mašu legitimacijama državne bezbednosti istovremeno organizujući javne kuće puneći ih mladom ženskom puti iz Moldavije, Ukrajine i Rusije.
Opšte rasulo i kič preplavio je Grad u tolikoj meri da su mladi povratnici jasno mogli da osete kako iz svakog od tih noveaux riches izbija mržnja prema urbanom, civilizovanom i osećajnom. Tradicija i istorija, istorija i tradicija, kako god ih se obrne, postajali su jedini kriterijumi istine, smisao "postanka i opstanka", sve osim toga malo je bilo važno, druga znanja su bila suvišna, čak štetna, kako to uviđa jedan od likova romana: "...ovde svaki debos zna šta je bilo 1371. godine i rašta Turčin skenja Birčanina, a za Ružu lutanja, za našeg Ščeglova, domaćeg majstora derivea, šetnje i plutanja do iznemoglosti, niko ništa nije čuo".
Zaključak je logičan: kič dominira i lako prerasta u tiraniju. Zahteva da mu se pokloni i pokori. Svako ko ne deli užitak postaje sumnjiv. Vera, zastava, tradicija, čak i slobodno tržište. Svejedno. Kič traži poslušnost.
U svetlu takvih okolnosti i takvih osećanja i saznanja Tasićevi junaci uspevaju samo da bolno kriknu, ali ne i da pobede vampira istorije koji na Balkanu nikako da se upokoji, kao na ukletom tlu gde se vekovi, kako izgleda, ne smenjuju jedan za drugim nego egzistiraju naporedo. Stoga povratnici traže izlaz tako što na dominaciju gusala odgovaraju elektronskom muzikom, na veličanje nacionalne istorije i mitoloških ličnosti rafiniranom istorijom popkulture i savremenom urbanom mitologijom koja bi podjednako mogla biti oličena u prizoru nasmejanog Toma Vejtsa koji žvaće žvake za odvikavanje od pušenja, u punom predavanju Zamjatinovim Kristalima i snoviđenjima ili pak u verovanju da svaka žena može biti Virtuelna Valeri, junakinja erotskog softvera na koji se često nailazilo u nestručno izbrisanim fajlovima računarskih sistema.
Tematizujući pitanje mogućnosti istinskog povratka otišlih u novonastale kulturne obrasce, povratka koji bi podrazumevao njihovu stvarnu kulturnu repatrijaciju, Tasić, i sam voljni ili nevoljni izgnanik (živi već dugo u Kanadi) pomoću iskustvene perspektive svojih likova razmatra brojne mogućnosti, ali ne daje nijedan pravi odgovor. Odgovore, uostalom, pisac i ne mora da daje, dovoljno je što postavlja pitanja, što izoštrava problem. Ono, pak, što je vrlo značajno i što shvatamo kao jednu od poruka ovog dela jeste spoznaja da u celoj priči niko ne može biti sasvim nevin, niko ne može pobeći od odgovornosti čak i kada ne učestvuje u zlu, pa tako svaki od njegovih junaka oseća neku specifičnu vrstu bola, neku potmulu i u sopstvenim glavama nedovoljno artikulisanu krivicu koja ih muči, tišti i zbog koje, naposletku, pokušavaju da se makar i pomoću imaginativne vizije uhvate u koštac sa naveliko poseljačenim Gradom, sa psihologijom i atmosferom zatvorenosti i stešnjenosti duha.

Z. M.

04.11.04 Vreme

Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče. Oni momci s kojima sam svirao u Pragu? Na studijama su učili od majstora iz "Art Ansambl of Šikago". I znaš šta su mi rekli? Da ovi iz Ansambla, njuške koje su svirale po celom svetu, ponekad, kad se opuste, posle sešna, kad se malo popije i povuče, ono, kad se oplete priča, govore kako ima neki nenormalan grad gde su bili na festivalu džeza koji se zvao Dani džeza, i da im je tamo cela sportska hala skandirala da ih pozove na bis, kao da su Stounsi. Pazi, to je teška muzika, avangarda; nema hitova. Ali masa udara rukama po metalnoj ogradi, zove artiste na bis. (...) A ko sad zna za to? Ko se seća? Ma niko, rekla je Sonja, ovde svaki debos zna šta je bilo 1371. i rašta Turčin skenja Birčanina, a za Ružu lutanja, za našeg Ščeglova, domaćeg majstora derivea, šetnje i plutanja do iznemoglosti, niko nije ni čuo.

Svaka ruža lutanja pre ili kasnije uvene, pa ruža vetrova lutaoca ili lutateljku dovede nazad kući, ukoliko "kuće" uopšte negde ima, što principijelno i "filozofski", što bogme i posve realno i konkretno. Pošto ni "kuća" nije baš mirovala u (ionako nemogućoj) Svetoj Nepokretnosti, sve čekajući Lutaočev povratak onako okamenjena u nekakvom vanvremenskom limbu, nego se i ona sama menjala, onoliko, možda i do iritantne ili pak otuđujuće neprepoznatljivosti za Povratnika, odjedared vatrozno obuzetog potragom za Tajanstvenom Supstancom jednog vremena, jednog unikatnog i neponovljivog rasporeda stvari, bića i pojava u kojem se kadgod osećao najbolje, to jest vaistinu kod kuće. Pa dobro, zašto je onda ikuda i odlazio?! Eh, kad bi na to pitanje bilo jednostavnog odgovora, teško da bi onaj Darvinov dlakavi drugar ikada i silazio s drveta... A da li bi to možda i "bilo bolje", to ionako nikada nećemo saznati: prekasno je.

U novom, tako raspričanom i de(kon)centriranom, na sve strane rastresenom romanu Kiša i hartija ovih se "povratničkih" problema i nedoumica/nedosanica dohvatio i Vladimir Tasić, kanadski Novosađanin i pisac fenomenalnog Oproštajnog dara, s tim da je "škrtost", sažetost i elegantnu lirsku perfekciju svog prethodnog romana ovde trampio za "baroknu" opširnost i postmodernistički surfing po skrivenim znanjima drevne i savremene (pot)kulturne "utuljene baštine" svih vrsta, uz obilje citata, parafraza, persiflaža i (pre)dugačkih ekskurza gde god već njegovu pripovedačicu hirovita misao odvede. Da li je to bila dobra trgovina? U neku ruku da, u neku ruku ne, što bi rekao onaj narkoman iz vica...

A ta je naratorka, Tanja, Novosađanka koja je proglavinjala svetom koekude da bi se, pritisnuta onim najstrašnijim, najtotalitarnijim, a ipak najneizbežnijim teretom: onim porodičnih obaveza i svakojakih, često i neizrečenih, moralnih ucena Bližnjih, na koncu povrnula toj "kući" koje možda još ima negde pod senkom Tvrđave, ali bi to tek trebalo ispitati i dokazati, u okolnostima izmenjenog Grada i izmenjenog Sveta; i ta je potraga, to jest ono što je Tanja našla u serklu novih, nekako "postapokaliptičkih" prijatelja, zapravo "središnji tok" radnje romana, izobilno filovanog flešbekovima i drugim putovanjima na Stari, Novi i ostale kontinente, ali bogme i u Istoriju, onu "lokalnu" i porodičnu, krvavu koliko to Istorija na ovim košavnim predelima obično jeste, i traumatičnu koliko valjda mora da bude, mada malo-malo pa izraste neka generacija kojoj se pričini da je s tim jednom zavazda gotovo. Kad ono – međutim! Nastane nova tarapana, a celovita se Slika Sveta raspadne u niz hororolikih krhotina, kao što se i duše te generacije premijerno, a zauvek i nepopravljivo, rascopaju na mirijade drhturavih, nesnađenih delića.

Nema kod Tasića, na eksplicitnoj ravni, ničega od "opštih mesta" Povampirene Istorije: ni onog već ubibože dosadnog bombardovanja ni koječega drugog, a ipak je sve uistinu bitno tu, na broju, to jest tu je onaj postkoitalni spleen koji "nas" je zahvatio nakon što nas je Istorija višekratno izsilovala, natenane i meraklijski. Odenuvši Priču u vazda zgodnu odoru (izgubljeno)generacijskog bluza, Tasić ispisuje omaž naraštajima koji su učinili da Grad "baca svetlo daleko" (leitmotiv: Suba alias Rex Ilusivii), štono bi rekao Pevač iz jedne druge, veće i južnotužnije varoši, podsećajući tom, jednom od središnjih pripovedačkih intencija pomalo na "Vrt u Veneciji" Milete Prodanovića, mada se stilsko-motivske srodnosti tu negde manje-više okončavaju.

Sastavljajući parčiće Istorijom razbijenog i sadistički izgaženog stakla iliti ogledala lične, generacijske ili gradske "bolje prošlosti" – koja, znamo, nikada nije jedan-kroz-jedan postojala u "stvarnosti", pa ipak je, tobože paradoksalno, sve samo ne laž! – Tanja beznadežno krpi froncle jedne Celine koja to više nikada neće biti. A šta drugo Povratnik i može da radi, bez obzira da li je neko prethodno vreme proveo u doslovnom, fizičkom (samo)izgnanstvu, ili se tek očajnički-samozaštitno bio izmestio iz duševnog potpalublja besramne epohe? Šteta što je Tasić mestimično preopteretio roman bespotrebno dugim "eruditskim" ševrdajima ovamo i onamo: hajde, nije važno što bi roman bez njih bio komunikativniji – to ne mora svakome da bude cilj: važno je što bi bio bolji. Romaneskniji, ako ćemo pravo. No, i ovako, Kiša i hartija iznimno je delo, kreativni trijumf jednog dragocenog osećanja Sveta i Teksta, posveta krhkim i rastvorljivim kulisama Grada u poganom vremenu, ergo one "kuće" koje možda zapravo i "nema", ali u kojoj nam valja živeti, pisati i čitati, dok nas čuva Duh Mesta, satkan od njegovih najfinijih priča, kakvima se i Tasićeva pridružuje.

Teofil Pančić