Svetovi Alena Badjua - matematika, poetika, politika

06.10.11 Vreme

Da je Alen Badju danas jedan od najpopularnijih filozofa na svetu, uz Slavoja Žižeka možda i najpopularniji, puka je konstatacija. Mnogo je zanimljivije pitanje kako je moguće da pisac teških, nekomunikativnih, neprozirnih knjiga poput Biće i događaj (1988), Etika (1994) ili Logika svetova (2006), zadobije bilo kakvu, nekmoli svetsku popularnost? Žižek je, recimo, početkom devedesetih godina prodao nekoliko duhovitih štosova, uveo je pričanje viceva u filozofiju, bio je začetnik danas dominantne ideološke struje (radikalno levičarenje, odnosno razumevanje za problematiku lenjinizma-staljinizma-marksizma), počeo je da piše na engleskom jeziku i uopšte se fino snašao na omraženom Zapadu. Sa Badjuom stvar je drugačija. On je savršeni antipod razigranom, žovijalnom, neurotičnom Žižeku: spor je, promišljen, ozbiljan, ne previše duhovit. Nesumnjivo je da Badju ponešto duguje i svom ideološkom opredeljenju, dakle nepokolebljivom levičarenju koje se, istina, odmaklo od početnog maoizma. (Nerazrešenom, doduše, ostaje vrhunska zagonetka, naime kako je ikada ikome – a ne obrazovanom i pametnom čoveku – uopšte mogla da padne na um, čak i u bunilu, tako bizarna i idiotska ideja da podrži sumanuti Mao Cedungov projekat?!) Ipak, njegovo je levičarenje ostalo nepomirljivo prema istom onom poretku (liberalno-kapitalističkom) koji ga je tako nežno, samog Badjua to jest, prigrlio kao svoje malo podivljalo, ali u osnovi drago dete, pri čemu, da ne bude zabune, ni dete nema ništa protiv slave koju stiče tako što se strašno ozbiljno ljuti na negovatelja. Kako god, u moru dnevnopolitičkog trućanja na temu "Badju", usred obožavanja do imbecilnosti subjekta "Badju", Vladimir Tasić se, privučen ozbiljnošću Badjuovog mišljenja (i ponešto ideološkim simpatijama, ako je dozvoljeno dometnuti), upustio u analizu Badjuove upotrebe matematike. Badju je, između ostalog, obrazovan matematičar, danas jedan od retkih autora koji u svojim filozofskim spisima matematički izraz koristi koliko i filozofski. Rezultat Tasićevog poduhvata je nevelika, usredsređena, razigrano-ozbiljna knjiga Svetovi Alena Badjua u kojoj, kao na maskenbalu, Tasić menja uloge i maske (maska = persona), postajući, po potrebi svoje inspiracije, matematičar, esejist, pisac i, ne na poslednjem mestu, filozof. Taj srećni spoj više telenata, ozbiljnog obrazovanja i samosvojnog čitanja – Tasić, naime, misli na svoj način – doveo je do toga da čak i potpuni ignoranti matematike, poput potpisnika ovih redova, knjigu pročitaju sa neskrivenim zadovoljstvom (i, valjda, ponešto skopčaju).
Od samog početka knjige jasno je da Badju u Tasiću nije dobio pukog sledbenika koji će ga obožavati i ljubiti njegove stope. Naprotiv. Tasić čita bez pardona jer zna o čemu i na koji način Badju govori i uopšte ga ne štedi. U gestu u kojem se mešaju istinsko poštovanje i ironični odmak – posebno kada Badju matematiku, po Tasićevom mišljenju, upotrebljava na mestima gde se može bez nje – visokoformalizovani matematički jezik Tasić "prevodi" na običan govor, ali, istovremeno, i običan govor prebacuje u filozofski kod jer mu je određeni stepen formalizacije ipak potreban. U toj igri dvostrukog (trostrukog?) prevođenja Tasić će, respektabilnom lakoćom, progovoriti o aksiomu separacije u okviru aksiomatske teorije skupova, da uputi na filozofsko tumačenje tog aksioma, da se potom začudi nad time kako jedna gotovo tehnička stvar u matematici, koja je matematičarima poslužila da bi se izbegao Raselov paradoks, može da živi drugačijim životom u drugom diskurzivnom režimu, te da čitavu stvar ostavi delotvorno neodlučenom. Sa jednakom lakoćom Tasić nas vodi kroz Kantorovu teoriju skupova, Gedelovu teoremu potpunosti (i sapripadni pojam neodlučivosti), poziva se na Hilberta i Brauera, pravi izlet u teoriju grupe Burbaki, uvodi u igru Hajdegera, Kastorijadisa, Lakana i Fukoa, i sve to da bi pokazao na koji način je i zbog čega Badjuu potrebna matematika da bi se suočio sa stvarnošću, odnosno sa odsustvom stvarnosti. Badjuove formalizacije, do kojih je ovome najviše stalo, ne pretpostavljaju unapred datu stvarnost, odnosno ni matematici ni umetnosti nije potreban pojam podražavanja. Podražava se, naime, uvek nekakva stvarnost, dok matematika i umetnost počivaju na sopstvenom sistemu znakova kojima nije potreban referent. Tu se stvar okreće oko Lakana: "Stvarno je slepa ulica formalizacije". Tu slavnu Lakanovu formulu, međutim, Tasić će sa nemalom energijom i zajedno sa Badjuom pomno da ispita, što ga vodi teoriji modela, možda i najprodornijem poglavlju knjige, gde će ustvrditi da matematički pojam ne pripada režimu predstavljanja.
No, ako se stvar postavi na takav način, šta je sa istinom? Svaka teorije istine, barem do Ničea, pretpostavljala je stvarnost kao koherentnu strukturu u odnosu na koju je uopšte moguće govoriti o istini. Ono, naime, što odgovara stvarnosti, to je istina. Ako utvrdimo šta se zaista dogodilo, utvrdili smo istinu. Istini, dakle, prethodi neko nepromenljivo i čvrsto stanje stvari, prethodi joj nekakva stvarnost. Ali ako je stvarnost dovedena u pitanje, ni pojam istine koji počiva na pretpostavci stvarnosti ne može da ostane netaknut. Pošto briljantno postavi problem u Badjuovim terminima i sa Badjuovim dilemama, Tasić se smelo obrušava na Badjuove pokušaje da očuva nešto od istinosne supstancije, a da, ipak, ne uvede stvarnost kao kriterijum istinitosti. Na scenu izlaze čuvene i potpuno neprozirne Badjuove generičke procedure istine, sa kojima se Tasić obračunava bez pardona, pokazujući nedoslednosti kako u njihovom matematičkom, tako i filozofskom zasnivanju. Ali kad pomislimo da od Badjua nije ostalo ništa – što nam, neretko, sugeriše i otrovna Tasićeva ironija – manirom poštenog autora Tasić na proveru nudi i sopstvene uvide, ostavljajući nas, ne jednom, u znamenitoj gedelovsko-deridijanskoj neodlučivosti u kojoj mogu da važe, čak i da funkcionišu, i naizgled suprotstavljene pozicije. Istovremeno, upravo u toj muci da se očuva nekakva supstancija istine, u tom izrazitom naporu da se misle najprodornija mesta poststrukturalizma, u toj smelosti da ponudi drugačiji jezik u pristupu istini, nalazi se deo odgovora o Badjuovoj popularnosti.
Ova knjiga, nesumnjivo, otvara novi put u Tasićevom opusu. Kakav je Tasić pisac – to znamo. Znamo i kakav je esejista (Udaranje televizora (2009), ipak, značajan je pomak u njegovom esejističkom opusu). No knjiga o Badjuu prvi je Tasićev filozofski tekst i odmah se nameće kao ozbiljno i, usudili bismo se reći, nezaobilazno štivo u sredini koja o Badjuu mnogo priča, a malo piše.

Ivan Milenković