Tito: fenomen 20. veka (latinično)

19.03.11

Biografija kontroverznog maršala, novinara i publiciste Pere Simića, apsolutni bestseler na Balkanu

MOJE tumačenje Titovog lika predstavlja moju najgoru ulogu. Glumcu je izuzetno teško da tumači lik nekog drugog glumca... - rekao je slavni britanski umetnik Ričard Barton, o svojoj ulozi vrhovnog komandanta u poznatom ratnom filmu “Sutjeska”. Ovo je, valjda, najkraća (neki će reći i najpreciznija) procena jedne, po svemu, izuzetne ličnosti: čoveka rođenog u devetnaestom veku, nezaobilaznog u svetskoj istoriji dvadesetog, čiji fenomen ne bledi ni i u ovom stoleću.

Upravo pod nazivom “Tito, fenomen 20. veka”, izašlo je treće, prošireno izdanje knjige novinara i publiciste Pere Simića na srpskom jeziku, a isto delo do sada se pojavilo i na hrvatskom, slovenačkom, makedonskom, uskoro i na poljskom, engleskom, nemačkom i bugarskom.
POUKA ZA POLITIČARE A ŠTA od njega mogu da nauče današnji političari:
- Opštenje sa svetom, pre svega. Ozbiljni ljudi već godinama upozoravaju da dajemo i ono što nam se i ne traži, a to govori o nesigurnosti i nesnalaženju vlasti. Nema ni osećanja da vlast brine o čoveku, makar i prividno. Takvo verovanje nije samo “praznoverje”, ono može da proizvode energiju kakva sada ne postoji na javnoj sceni. .

Autor se ličnošću i delom Josipa Broza kontinuirano bavi u svojih dvanaest knjiga, pažljivo i argumentovano tumačeći dokumente i druge pisane tragove, pronalazeći stare i nove svedoke jednog vremena. Naslov koji je povod ovog razgovora (u prva dva tiraža pojavio se u izdanju našeg lista) dopunjen je u trećem (“Službeni glasnik”) sa oko petsto nepoznatih činjenica, otkrivenih na osnovu dokumenata iz poslednje godine maršalovog života, koje su tek sada postale dostupne - zbog zakonske obaveze da se istorijska građa može istraživati tek trideset godina posle smrti.

- Sišao je sa životne i političke scene deset godina pre raspada Jugoslavije i komunističke partije, ali je nadživeo i jedno i drugo, pa se po svemu može reći da je savremenik i sadašnjeg doba - kaže Pero Simić. - Najbolja ilustracija njegove harizme je to što je kod ogromne većine savremenika, od početka do kraja, uspeo da održi sliku da je oduvek verovao u ono što trenutno radi i govori! Savremeni političari, ne samo naši, ne uspevaju ni godinu dana da održe takvu predstavu među svojim podanicama. I po tome je Tito jedan od najvećih u 20. veku, a to nije vrednosan već biografski podatak... Uostalom, mnoge udaljene zemlje Afrike, Azije i Latinske Amerike - “progledale” su njegovim očima.

Simić ističe da je Broz bio i dete sreće. Jer, trebalo je srećnog sticaja okolnosti da na vreme dođe u Moskvu, da prepozna gde je vlast u sovjetskom sistemu, da se “instalira” tamo, da se na vreme kandiduje za generalnog sekretara KP, da višegodišnju ambiciju ostvari u najtežim uslovima (u vreme kada je Staljinov režim gutao i po hiljadu ljudi u jednom danu, od 1938. do kraja 1939. godine), ali i da se na vreme odvoji od Staljina, na početku Hladnog rata:

- Bilo je to doba kada je Amerika jedva čekala jeretika iz suprotnog tabora, pa je njegov izlazak na svetsku političku scenu pedesetih godina izdašno materijalno nagrađen, što nije doživeo nijedan komunistički lider. Tada mu se rodila i ideja koja korespondira sa njegovom ambicijom - da ne bude samo balans između Istoka i Zapada, već da kao lider nesvrstanih i trećeg bloka sebi podigne bistu jednog od najvećih političara prošlog stoleća. Da je Tito koristio, ali i stvarao okolnosti, najbolje se vidi upravo po projekciji pokreta nesvrstanih. Bio je ambasador Zapada na Istoku i Istoka na Zapadu, mada je najviše radio za sebe. Bio je u stanju da od svojih partnera sa obe strane dobije i ono što nisu želeli da mu daju, za razliku od današnjih političara koji ponekad daju i ono što im niko ne traži.
NOSTALGIJA NESIGURNI u vremenu sadašnjem, deca njegovih “naroda i narodnosti”, sve češće se nostalgično sećaju Titovog vremena i sve manje na vic liči ona opaska da je bravar bio bolji...

Izuzetna ambicija, kao dominantna Brozova osobina, iskazivala se još od malih nogu. O tome svedoči jedna zanimljiva i veoma indikativna epizoda.

- Posle četvrtog razreda osnovne škole otišao je kod Martina, dede po majci, da čuva stoku. Sekao je najlepše izdanke šume da napravi bič, a na dedino pitanje što ga pravi kad nemaju konje, mali Joža je odgovorio: “Kad imam bič, imaću i konje!” Ipak, velike ambicije imaju i lošu stranu. Zbog njih se nije sačuvala Jugoslavija: 1970. godine rodila se ideja da se formira Predsedništvo SFRJ kao kolektivno telo vlasti za period posle njegove smrti, ne bi li zemlja što bezbolnije preživela Titov odlazak.

- Tito misli o svakom detalju. Ne samo šta će dati domaćinu nego i kako će izgledati. Opsesivno je vodio računa o svom izgledu i presvlačio se i po četiri puta dnevno tokom plovidbe, čak i onda kada nije izlazio iz svog salona i dela palube. Još je bio bravar kada je pre rata ulazio u Dubrovnik u šimi cipelama, besprekornom odelu, s malo naherenim šeširićem. Njegov brat je svedočio kako je još 1912. godine, u Beču, izlazio uvek doteran, što bi značilo da je u pitanju ili neka mlada udovica ili tajni politički sastanak...
IMPRESIJA JEDNO od objašnjenja njegovog fenomena je i činjenica da je sebe svesno projektovao kao čoveka misije koji fascinira svakim svojim gestom. O tome svedoči bizaran detalj - kada je pedesetih godina krenuo u posetu Burmi, “slepom crevu” Azije, tražio je od svog kabineta spisak poklona koje nosi. A onda je na marginama zapisao: “Ne, ovo smo dali prošli put!” Dakle, on neće da se “ponovi” jer ne želi reprizu već novu impresiju!

Možda su zato fotografije i najautentičniji deo građe. One su odraz slike koju želi da pokaže drugima i odgovaraju njegovoj predstavi o sebi samom. Nigde kriva kravata, zavrnuta nogavica. Naprotiv, bleštava uniforma i u dalekim godinama posle rata:

- Glumac Mavid Popović dvadeset godina bavio se fonetikom Titovog govora i došao do zaključka da je najsličniji govoru poljskog Jevrejina. Mislim da nema zagonetke oko njegovog identiteta: izvesno je da potiče iz Zagorja, a sve priče o dvojniku “hrane” se na mašti da je Broz poginuo na ruskom frontu 1915. godine. Istraživanjem sam ustanovio da je istina sledeća - austrougarsko ratno ministarstvo ga je proglasilo nestalim, odnosno svojim ratnim gubitkom jer nije imalo informaciju posle njegovog ranjavanja. A posle devet meseci takve nedoumice, automatski se vojnik proglašava mrtvim. Uostalom, KGB je sigurno znao sve o njegovom identitetu i tu činjenicu bi sigurno Staljin iskoristio 1948. godine.

Na pitanje šta su mane, a šta vrline Titovog vremena i vlasti, autor knjige kaže:

- Ostavio je za sobom kompleksno nasleđe. Ugled koji je uživala Jugoslavija, i on kao njen lider, ne može se porediti sa ugledom nijedne zemlje te veličine. Pred kraj života odmogao je toj istoj zemlji da realnije vidi sebe, podstakao je osećanje megalomanije među narodima, koje se najviše “primilo” među Srbima. Ne mogu se amnestirati ni zločini učinjeni u uspostavljanju komunističke vlasti 1944-1945. godine, kao ni Goli otok i drugi gulazi.

"- Samoupravljanje, jeste bilo poluga prikrivanja stvarnih centara moći u državi, ali se ono ne može svesti samo na sredstvo manipulacije: današnji radnici bi po stepenu svoje zaštite pravili samopravljanje od blata! Jer, čuvalo je čoveka od raznih nepravdi i šikaniranja - tvrdi Simić. - Tito je Jugoslaviji obezbedio nekoliko decenija izuzetnog ekonomskog razvoja, ali i stvorio iluziju da je to proizvod snage i superiornosti našeg sistema a ne namere Zapada da Jugoslaviju nagradi za izlazak iz sovjetskog lagera. Demokratija u Titovo vreme u mnogim segmentima nije bila samo privid: bilo je tu više slobode nego u nekim sadašnjim partijama koje se zovu “demokratske”, čak i kada je reč o slobodi iznošenja mišljenja. "


Vukica STRUGAR