Pseća pošta

16.12.05

Kukavičluk jeste najgori od svih poroka, kukavičluk da se nakon prvog koraka učini i drugi i treći... - napisao je Dragan Velikić u knjizi „Pseća pošta“ (izdavač „Dnevnik“). Reč je o zbirci tekstova koji su objavljivani u NIN-u od maja 2003. do februara ove godine, a čija će se promocija održati večeras u Kulturnom centru Novog Sada sa početkom u 19 časova. Po rečima književne kritike, štiva sadržana između korica „Pseće pošte“ uistinu jesu eseji kojima se oštro i duboko, jezikom majstora književnosti, zaseca u društveno tkivo.

Otkud naslov baš po poslednjem, istoimenom, tekstu u zbirci? Da li zato što je, kako kažete, komanda za pse „aport“ imanentna našem književnom životu, a ovaj pak odražava i druge oblike realnosti ili...?
- Naslov mi se učinio zgodnim, jer asocira na lavež, režanje, kevtanje, a sve to jeste deo našeg političkog diskursa. U pomenutom tekstu pokušao sam da dam arhetipsku sliku naše savremene književne scene.

U odeljku „Heraklovi stubovi“ otkrivate lični manir ili naviku da novine čitate s nekoliko dana zakašnjenja, jer tada „vizije, demantiji i egzaltirane izjave naših političara imaju ukus podgrejane pljeskavice“. Negujete li taj manir i sada kada ste u diplomatiji?
- Sada novine ipak čitam na drugačiji način. Pre svega više čitam. Dan počinjem pregledom austrijske štampe, a kako je Austrija jedna uređena zemlja, političari i javne osobe i te kako moraju da paze da u svojim izjavama ne pređu crtu posle koje bi mogli da dođu na sud. U političkom životu Austrije postoji jedan neprikosnoveni konsenzus koji ni opozicija, ni stranke na vlasti ne narušavaju. Drugim rečima, neuporedivo više je odgovornosti. U javnom životu ne poznaju instituciju „đilkoša“.

Tekst „DB“ - u kome govorite o ubistvu Đinđića, našoj poziciji u Evropi - sadrži, između ostalog, konstataciju da „tek što su se vrata odškrinula, treskom se zatvoriše“. Da li i danas, kao ambasador, imate takav pesimističan (realističan) stav?
- Nisam pesimista, međutim, naša pozicija je daleko od podnošljive. Ne mogu da kažem da smo za takvo stanje samo mi krivi, međutim, imali smo decenijski kontinuitet u samourušavanju i sada je veoma teško dospeti u plus fazu. Objektivno, pitanje Kosova jeste naš najveći problem koji će nam u 2006. uzimati jako mnogo energije. Moje mišljenje je da taj vrući krompir Evropa svakako ne želi da drži sama i sa obe ruke, i u tome vidim našu šansu. Ponižena Srbija previše miriše na Vajmar.

Život u Titovoj Jugoslaviji okarakterisali ste kao stanje stalno odloženog orgazma. A danas?
- Izvučena iz konteksta teksta, navedena rečenica je prazna kozerija. U Titovoj Jugoslaviji postojao je nekakav imenitelj nade koji je većinu držao na okupu. Ja nemam razloga da žalim za tim vremenom, naprotiv, socijalno nisam pripadao kasti koja je tada sasvim lepo živela. Danas živimo u vremenu opšte pogubljenosti, i uporno istrajavamo na tom putu. Zdrav razum je na duže vreme izgubio mandat. Ne samo što smo se udaljili od orgazma već nam je i predigra neizvesna.

Da li je i sada „Šolohov sa Morave snabdeven strpljenjem čobanina“ arhetip ličnosti sa ovog prostora?
- Da biste bili čobanin, uslov je da imate stado. U tome ne oskudevamo.

To što ste ambasador svakako vas, hteli ne hteli, odvlači od spisateljskog posla. Kad se može očekivati pojavljivanje vašeg najavljenog romana „Ruski prozor“?
- Na „Ruski prozor“ malo ćemo sačekati, jer biti ambasador u Beču nije sinekura, već posao koji vas dvadeset četiri časa dnevno drži na raspolaganju. Ne bih imao ništa protiv da sam u nekom mirnom zatonu sveta gde bih uglavnom ja uređivao svoj radni dan i gde se može provesti pun mandat a ne saznati šta to znači biti ambasador. U Beču vas stalno cimaju, ne pamtim kada sam imao slobodan vikend. Međutim, u Beču književnik Velikić otvara vrata ambasadoru Velikiću i to jeste prednost, i za ambasadora, i za zemlju koju predstavlja. Jedini problem je taj što su to vrata dragstora.

Tatjana Nježić