Bonavia

07.07.12

Pisac Dragan Velikić o novom romanu „Bonavia“ i da li deca ponavljaju sudbinu svojih roditelja... Kontakt može da se ostvari i u tišini, pogledom, dodirom, ali i da se izgubi u rečima.

PORODIČNIM usudima koji rezultiraju krajnje opipljivim, a ponekad i katastrofalnim posledicama, od Grka naovamo su se bavili pisci kao opsesivnom temom svetske literature. Po pravilu bez razrešenja, pa ga nemam ni ja. Određene matrice se evidentno ponavljaju, i svako ko je navršio bar četvrtu deceniju života ne može da ih ne opaža. Svaka generacija veruje da će ih razrešiti na svoj način. Pojedinačno neko uspe manje, neko više, niko do kraja. U krajnjoj liniji, nije ni bitno da li se do kraja i kako rešavaju porodični zapleti, bitan je napor koji se u to ulaže.

Ovo u razgovoru za „Novosti“ kaže Dragan Velikić (59), povodom novog romana „Bonavia“ (izdavač „Stubovi kulture“), kroz koji se provlači priča o tome kako deca ponavljaju neveselu sudbinu svojih roditelja. Prisutan na književnoj sceni dve i po decenije, Velikić je objavio niz čitanih, nagrađivanih i prevođenih dela. Do sada je najveći uspeh imao sa romanom „Ruski prozor“, koji je ovenčan sa dva prestižna priznanja, Ninovom i Mešinom nagradom, i imao 15 izdanja.

* Na dirljiv način pišete, između ostalog, o odnosu očeva i sinova. Između njih je najčešće - ćutanje?

- Komunikacija može da se ostvari i u tišini, osmehom, pogledom i dodirom, jednako kao što se može izgubiti u rečima. Ćutanje je i kad se gomilom izgovorenih reči sakrije suština. Mislim da se ljudi ili razumeju, pa onda i ne treba posebno tražiti reči, ili nema šanse da se sporazumeju, koliko god da pričaju, svejedno jesu li tek poznanici, ili su roditelji i deca.

* Gotovo svi vaši junaci se trude da svoje živote na neki način udome, da se skrase najpre u sebi. Godine im međutim olako izmiču?

- Godine nam svima, možda ne olako, ali prebrzo izmiču. Dok smo mladi grabimo napred da osvojimo prostore ljubavi, roditeljstva, profesije. Kad steknemo nekakve pozicije u svemu tome, dok se osvrnemo oko sebe, već smo u poziciji da svodimo račune. Ali zamislite kako bi bilo da je drugačije, da sve sredimo, da nam je sve potaman, i šta onda? Šta treba, da se zubima uhvatimo za život i ne puštamo?

* U romanu ima i oštrih zapažanja o devedesetim godinama na našim prostorima. Izgleda da ćemo još dugo snositi posledice tog vremena?

ČITALAČKA NAVIKA

* „BONAVIA“ se pojavljuje i u elektronskoj formi. Kako gledate na taj novi izazov klasičnoj knjizi?

- Nemam ništa protiv elektronske forme, ali moram priznati da sam prilično ravnodušan prema tom tehnološkom izazovu. Za mene je puni doživljaj čitanja kada držim u rukama knjigu od papira, kada olovkom podvlačim i na marignama pravim kratke beleške. Moje čitalačke navike formirane su u jednom vremenu koje se suštinski razlikuje od ovog vremena danas.

- Nisu devedesete došle iz nekog nepoznatog čudnog prostora, devedesete smo svi mi zajedno oformili. Neki su ih aktivno gradili, drugi pasivno dozvolili da se dogode, treći se uplašili pa nisu ni hteli da vide o čemu je reč, četvrti zažmurili čekajući da prođe. Nemamo, nažalost, svemoguću političku elitu, pa da očekujemo da nas ona izvuče iz ovog blata u kome se davimo; ta u blatu smo se i našli dobrim delom zahvaljujući njihovom kormilarenju. Sve je očiglednije da naši političari ne bi mogli uspešno da vode ni porodičnu manufakturu, a kamoli državu. S druge strane, svi mi ostali smo u većini digli ruke od svega. Narod ne veruje da išta može da uradi. To je put u propast, na kojem nas niko neće zakočiti. Država se gradi u sopstvenom domu, u sopstvenoj porodici, počevši od toga što ćemo decu vaspitavati da budu socijalno odgovorni, a ne da im uvaljujemo mobilne koje ne možemo da platimo, i da kukamo jer ne možemo da im kupimo patike koje nam traže. Alibi za tu početnu, i najgoru neodgovornost, nalazimo u frazi „svi tako rade“. Međutim, baš tu je prvi korak, odatle se počinje, pa preko socijalno odgovornog ponašanja na radnom mestu, pa u uskom krugu prijatelja i poznanika - to je prostor našeg delovanja, to je okvir unutar koga treba da ojačamo svest o vlastitoj odgovornosti. I onda nećemo pričati o devedesetima kao pošasti koja nam se, eto tako, mimo naše volje dogodila.

* Jedan od najlepših likova romana je Raša Borozan,u kome se može prepoznati pesnik Raša Livada. Na kraju knjige i napominjete da je on bio vaš najvažniji učitelj...

- Raša Livada je bio moj prijatelj i najvažniji učitelj. Veliki pesnik. Dobri duh Zemuna, čovek nesvakidašnje harizme koji je energijom, znanjem i šarmom kreirao deo književne scene Beograda osamdesetih i devedesetih godina. Kada sam počeo da pišem roman „Bonavia“, namera mi je bila da kroz njegov lik evociram duh Zemuna kojeg više nema. Sve vreme sam Rašinim glasom ispisivao rečenice koje sam pamtio iz druženja sa njim, u sluhu sam čuo dobro poznatu intonaciju i smeh. Ali, i sve ono što sam izmislio jeste njegovo. To su mi potvrdili oni koji su ga poznavali mnogo bolje od mene.

* „Bonavia“ je i ljubavna priča. Odnos između odlučne Marije i Marka, „pisca u nastajanju“ i velikog lutalice,prolazi kroz različite faze. Njihova eventualna zajednička sudbina ostala je otvorena?

- A čija je pa to sudbina, bilo zajednička, bilo pojedinačna, racionalno i unapred zatvorena? Zapečaćena? Život je konstantna promena, i teško je očekivati da će dvoje ljudi moći da se uporedo i sinhrono menjaju tokom nekoliko decenija. Ali ako ima ljubavi, ona im neće dozvoliti da se previše udalje.

* Posebno iznenađenje predstavlja završno poglavlje u kome ste na otvoren način progovorili o svojim roditeljima. Šta je bio razlog za tako delikatnu ispovest?

- To je samo jedna od bezbroj sudbina iniciranih slučajnim susretom, a znamo da slučajnost ne postoji, naročito ako rezultira rođenjem deteta. Ja svakako ne mogu znati je li među mojim roditeljima priča tekla baš tako kako sam napisao. Moglo je biti tako, ali i sasvim drugačije, prema tome postupak je potpuno isti prilikom pisanja „biografskih“ i „nebiografskih“ delova - od fragmenata realnosti gradi se jedan svet, kao samo jedan od bezbroj mogućih. Ono što je zapravo emotivni udarac je što sve to, tako krhko i neuhvatljivo, rezultira jednim novim životom, životom već u začetku osuđenim na istu takvu potragu i putovanje.

* Iz tog poglavlja se može videti da niste imali dovoljno blizak odnos sa majkom i ocem. Sada kao otac uspevate li da ne ponovite grešku roditelja?

- Svaki „normalan“ roditelj ispravlja greške svojih roditelja, u isto vreme stvarajući nove greške, koje će to dete jednog dana morati da ispravlja... Mislim da se to zove evolucija.

* Kad se sklope stranice ima se utisak da je roman napisan u jednom dahu. Možda zbog toga što se tako i čita?

- To „u jednom dahu“ je potrajalo pune tri godine. Jeste, bilo je perioda kada nisam pisao po dva, tri meseca, ali sve vreme sam nosio i gradio atmosferu „Bonavie“. Kada jednom postignete onu pravu intonaciju romana, onda vas vodi logika napisanog, i male su šanse da negde pogrešite. Verujem da je važna komponenta dara baš to šesto čulo koje vam ne dozvoljava da zalutate.

Dragan Bogutović

24.06.12

Novossti.com, Broj 653

Mića Vujičić

Roman “Bonavia” upoznaje nas sa životnim pričama nekoliko junaka koji su međusobno povezani prijateljskim, rodbinskim ili ljubavnim vezama. Povezuju ih i jake emocije ljubavi, poštovanja, sećanja na prošlost, ali ih razdvajaju otuđenost, različiti pogledi na život, očekivanja, igre sudbine. Povezuje ih i zajednički prostor na kojem žive, Balkan i Srednja Evropa, gradovi, dnevno-politički događaji, a razdvaja okean preko kojeg se beži u nove živote i nove identitete. Tim su rečima beogradski “Stubovi kulture” najavili najnoviju knjigu Dragana Velikića (Pula, 1953). Velikić je autor devet romana, tri knjige priča i pet zbirki eseja. Od 2005. do 2009. godine bio je ambasador Srbije u Beču.

Vozom u sakou od tvida

U novom izdanju “Mixed medije” (fragment 1.350), Bora Ćosić piše o pesniku Velikiću koji redovno raširi bečke novine “Kurier” kada putuje austrijskim vozom i obuče crveno-zelenu košulju koja posebno deluje na okolinu. Kada ga prijatelji pogledaju s nevericom, on izvadi iz torbe košulju i novine, kao i konopčić kojim moraš da uvežeš bravu tokom noći dok putuješ vozom kroz Jugoslaviju ili Mađarsku. “Taj pisac ima veliko osećanje za konkretne stvari”, zaključuje Bora Ćosić. Fikcija?

Nema fikcije. Stvarnost je često subverzivna u odnosu na literaturu. Osećaj za konkretne stvari je relativna kategorija. Često ga u visokoj meri imaju baš oni koji naizgled hine ravnodušnost prema zemaljskim stvarima. Od svega navedenog samo je konopčić tačna činjenica, međutim, potreban je bio isključivo kroz Mađarsku. Tokom čitave poslednje dekade prošlog veka bila je avantura putovati kroz tu zemlju, posebno noću. Jer, tamo se nalazio sabirni centar socijalnog dna evropske periferije. Sve dok nije ušla u EU, Mađarska je zbog bezviznog režima bila idealno odredište za sve one koji su hteli na Zapad. Živeo sam u Budimpešti skoro dve godine, volim taj grad, tu zemlju i taj narod, mađarsku književnost. U “Ruskom prozoru” posvetio sam Budimpešti stotinak strana. Međutim, stvarnost je nešto drugo od onoga što bi visoke svetske kancelarije htele da bude. Većina ljudi su rasisti, skloni stereotipima, jer inače ne bi svet izgledao ovako kako izgleda i kako je oduvek izgledao. I nisu novine “Kurier”, već “Die Presse”. Friško izbrijan, u sakou od tvida, u kombinacijama zelene i plave boje, sa novinama konzervativne političke orijentacije u rukama, tvrđava ste kojoj granična policija često ne zatraži ni pasoš. Naravno, u mikseru Bore Ćosića su i sastojci za koje samo on zna odakle potiču. Volim Boru. I kao pisca i kao književnog junaka.

Pitam vas to zbog udela autobiografije o kojoj se dosta priča otkada se pojavio vaš novi roman “Bonavia”. Vaš junak Marko, kako pišete, “odmah mora da uspostavi svakodnevnicu”.

Autobiografsko poglavlje sa kojim se okončava “Bonavia” zapravo je priča o poznanstvu mojih roditelja. Ko pročita roman, shvatiće da baš taj insert iz stvarnog života daje dodatnu verodostojnost fikciji u onih prethodnih osam poglavlja. Svet koji u sebi nosimo, i u kojem zapravo sve vreme živimo, jeste totalitet stvoren od naših doživljaja. A naši doživljaji su i sve ono što samo zamišljamo da nam se moglo dogoditi. Pisanje je za mene pokušaj da pretočim u reči taj totalitet koji čini život. Literatura koja bi samo da zabavi, da se poigra, a da istovremeno ne položi kauciju, literatura koja ne nastaje iz egzistencijalnog krika, odavno me ni kao čitaoca, pa samim tim ni kao pisca ne zanima. Dakle, “uspostaviti stvarnost”, onako kako to čini moj junak, znači živeti punim plućima, dubokog gaza ploviti bezmerjem života, hvatati sve one frekvencije bez kojih nema pravog doživljaja.

Noć u riječkom hotelu

Poslednje poglavlje direktna je igra autobiografijom. Kako je došlo do toga da roman zatvorite pričom o svojim roditeljima?

Nikada unapred nemam jasan koncept, već samo slutnje. Kraj rukopisa saznam pred kraj. Iz iskustva devet objavljenih romana mogu da tvrdim da posle dve trećine ispisanog teksta, ruku pisca vodi logika književno uobličene stvarnosti; ona se uspostavlja prema jasnim zakonima i pravilima, a te zakone i pravila pisac ima u sebi upisane. To i jeste dar. Dakle, od početka sam znao da ću roman pretočiti u neko autobiografsko poglavlje. Dugo je figurirala epizoda iz mladosti moga oca. On je pohađao pomorsku akademiju u Divuljama, bio je oficir Jugoslovenske ratne mornarice, rano se penzionisao i onda neko vreme navigavao na trgovačkim brodovima riječke Jugolinije, a kasnije i kod nemačkih kompanija. Kada je počeo raspad Jugoslavije, on već uveliko penzioner, bio je zbunjen karijerom jednog svog klasića za koga se govorilo da je bez premca najnedarovitiji polaznik koga je ikada imala pomorska akademija u Divuljama. Pominjao je epizodu potapanja broda greškom tog časnika, tada već komandanta broda, davnih pedesetih godina prošlog veka. Tu istu grešku potapanja vlastitog broda – časnik, sada već admiral – uspeo je da ponovi i u Domovinskom ratu. Mene je zanimalo šta se to dogodi da u prelomnim istorijskim situacijama izbiju na vrh nedaroviti, poslušni licemeri. No, brzo sam odustao od te epizode jer sam slutio da bi opteretila roman suvišnom politizacijom. No, nisam odustao od autobiografije, logika romana je vodila tamo. I tako sam stigao do dna, tačnije do trenutka u kojem se pojavila mogućnost mog dolaska na svet – do poznanstva mojih roditelja.

“Bonavia” se dosta razlikuje od vaših prethodnih knjiga. Na neki način, ona je otvorenija i prohodnija za čitaoca...

To i ja mislim. Naravno, sama po sebi prohodnost nije ni dobra ni loša, međutim, ukoliko se ima kroz što prolaziti, onda je prohodnost prednost. Videćemo šta će reći čitaoci.

U romanu će svakako pronaći deo bedekera za putovanje Istočnom Evropom koji piše vaš junak. Kako vama danas izgleda taj svet?

Kao pozornica na kojoj se neprekidno igra jedna bezuspešna generalna proba. Istočna Evropa se menja. Tranzicija, sve ono što taj plutajući pojam podrazumeva, donosi velike promene, međutim, dubinski negde, tragovi socijalističke prošlosti još uvek postoje. Nedavno sam u Beogradu upoznao kanadsku spisateljicu vijetnamskog porekla, Kim Tuj Li. U razgovoru je primetila kako hotel u kojem je odsela, iako besprekorne usluge i kategorije, nosi u sebi atmosferu hotela u Sajgonu iz vremena njenog detinjstva. To je taj dah konspiracije koji lebdi po hodnicima i sobama, a najprisutniji je u pogledima recepcionera, svejedno da li ste u Pragu, Sofiji, Beogradu ili Sajgonu.

Već u naslovu imamo neku vrstu posvete hotelima o kojima ispisujete najlepše redove. Kako je “Bonavia” dobila “glavnu ulogu”?

Sasvim slučajno. Početkom decembra, na poziv SKD-a “Prosvjeta” održao sam književne večeri u Zagrebu i Rijeci. Spavao sam u hotelu “Bonavia”. Na stolu u hotelskoj sobi našao sam monografiju “Bonavije”, autora Željka Žutelije. U dahu sam je pročitao. Prisetio sam se priča svojih roditelja, koji su pre mog rođenja imali epizode u Rijeci. A kako je sve to bilo, napisao sam u romanu.

Moji razlozi za Preokret

Čini se da je “Bonavia”, pored ostalog, i roman o srednjoj klasi koja je u međuvremenu uništena?

Niste pogrešili. To jeste i roman o jednom vremenu kada je postojala srednja klasa. Literatura ima smisla ukoliko na jedinstven i ubedljiv način uspostavlja stvarnost, svejedno da li je izmišlja ili samo rekonstruiše. Zapravo, kako je govorio Italo Zvevo, svaka rekonstrukcija je jedna nova konstrukcija. Danas umesto srednje klase imamo beslovesnu većinu koja život provodi pod hipnozom. Umesto kulture nudi joj se puka zabava. Misleće biće je loš potrošač, ili tačnije, nije samo potrošač.

Jedan od epizodista u romanu bio je ambasador u zemljama Trećeg sveta. Pripovedač je dosta oštar i ne štedi grube reči dok ga smešta u zgradu ministarstva u kome radi. Kakvo je vaše ambasadorsko iskustvo?

To je posao u kojem ste u situaciji da vidite mnogo toga što se dešava iza zavese. Kako u stvarnosti izgledaju ljudi u čijim je rukama naša sudbina. Kako lični kompleksi i sujete utiču na politiku jedne suverene zemlje. I to je strašno, da je tako malo čestitih i razumnih ljudi u našoj visokoj politici.

Nikada niste bili član niti jedne stranke, ali ste na poslednjim izborima u Srbiji podržali Preokret Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića. Kako su vam iz te perspektive izgledali izbori?

Izbori su rendgenski snimak stanja u društvu. Prvi put u životu aktivno sam učestvovao u nekoj izbornoj kampanji. Dobro sam se osećao među ljudima koji su podržali Preokret, jer sve su to ličnosti koje su u životu nešto uradile, koje podržavajući opciju Preokreta žele dobro svojoj zemlji. Ipak, jedan od motiva da priđem Preokretu jeste i neprekidna demonizacija Čedomira Jovanovića (kao nekada Zorana Đinđića) od strane raznih tajnih i javnih službi. Taj čovek svojom politikom nosi u sebi nešto jako opasno za političku, društvenu i kulturnu žabokrečinu u kojoj se Srbija nalazi već četvrt veka. On jeste političar budućnosti Srbije. Što više takvih ljudi u srpskoj politici, to više svetla u našem sutra.

03.05.12

Danas važi pravilo fast fud, što više gutaš bezvredne hrane, ili bezvrednih duhovnih sadržaja, to si gladniji, i time si veći konzument, što te čini savršenim potrošačem

„Stubovi kulture” objavili su novi roman Dragana Velikića (1953), pod naslovom „Bonavija”, kako se zove jedan riječki hotel, u kojem se zapliće i raspliće radnja romana. Dragan Velikić autor je romana: „Vija Pula”, „Astragan”, „Hamsin 51”, „Severni zid”, „Danteov trg”, „Slučaj Bremen”, „Dosije Domaševski”, „Ruski prozor”, zbirki priča: „Pogrešan pokret”, „Staklena bašta”, „Beograd i druge priče”, više knjiga eseja, od kojih ističemo poslednju „O piscima i gradovima”. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada, dela su mu prevođena na petnaestak jezika. Roman „Bonavija”, kaže, njegov je najintimniji roman.

U kojoj meri je ovaj roman više autobiografski, u odnosu na neke prethodne?
Svaki roman, više ili manje, autobiografski je, jer uzima građu iz života. Nešto kao cigla, sva je od materijala iz prirode, ali nigde nema cigle u prirodi. Sa godinama se sve više prilazi sebi, postaje svoj, utoliko je jača svest o tome koliko je pisanje autobiografsko.

Raša Borozan (Livada) smatrao je da disciplina ubija dar („korisna je samo onima u kojima nema šta da ubije”). Činovnička pamet, očigledno, ne ide uz umetnost?
Raša Borozan, u stvarnosti pesnik Raša Livada, samo je jedan od glasova koji se čuju u romanu, samo jedan od principa, od kojih nijedan nije tačan do kraja, ni netačan. Tek svi zajedno daju kakvu-takvu istinu o životu.

U književnosti postoje i - službenici: suvi i sivi, sa armijom istih takvih sledbenika. Šta ostaje od jalove literature?
Ne znam šta znači dobiti više nego što se zasluži. Nikada nisam bio u toj koži, mogu samo da slutim da tu mora biti mnogo nesigurnosti, straha da ćeš biti provaljen kad-tad. A od te literature na kraju, kada prođu neke godine, često ne ostane baš ništa. U vreme mog studiranja opšte književnosti, važilo je pravilo da knjige treba čitati tek 50 godina pošto su napisane. To je garantovalo kontakt isključivo sa vrednom literaturom i čuvalo dobar ukus. Danas važi pravilo fast fud, što više gutaš bezvredne hrane, ili bezvrednih duhovnih sadržaja, to si gladniji, i time si veći konzument, što te čini savršenim potrošačem.

Roman govori o ovom vremenu, o devedesetim godinama prošlog veka. Ima devet poglavlja, kao devet krugova pakla. Da li je ta brojka slučajna?
Ne verujem u slučajnosti, verujem u univerzalne zakonitosti. I veoma verujem u brojeve. „Bonavija” je, inače, moj deveti roman.

Jugoslavija se raspala u „invalidskim svađama” i „invalidskim ratovima”. Sada svi živimo u malim invalidskim državama. Da li je to zato što smo živeli u lažnoj državi?
Ne mogu države biti same po sebi lažne, to mogu biti samo pojedinci. Lažni podanici stvaraju lažne države. Novi ljudi će stvoriti nove države, koje će biti onakve kakvi su i oni. Da prevedem - mi pravimo države po sopstvenoj meri, koje su upravo onakve kakvi smo mi.

Sava Mrkić, iz raškog kraja, koji strada u Divoselu, u Lici, simbol je nepotrebne žrtve. Jesmo li izvukli kakvu pouku iz poslednjih ratova?
Neki jesu, neki nisu. Siguran sam da su postojali ljudi koji su i iz Kosovskog boja izvukli neku pouku, kao što vidimo da postoje i oni koji ni 623 godine kasnije - nisu pametniji.

Jedan od junaka kaže: „Ako su šibicari jedini koji varaju, mi onda živimo u raju”. Ko su danas glavni šibicari u Srbiji?
U celom svetu, to je ista vrsta ljudi, a osobina im je da su nevidljivi - nama običnim smrtnicima. Za sada. Najviši nivo koji možemo da sagledamo jeste onaj koji čini spregu visoke politike i kriminala, a iza svega stoji novac, ogroman novac koji mi ne možemo ni da zamislimo. Nikada u istoriji nije bilo ovoliko novca u opticaju koliko ga je danas. Svetska ekonomija će se, ili iz osnova promeniti, što je teško zamislivo, ili će balon eksplodirati, što je verovatnije. A onda će se stvarati neki novi odnosi, sasvim drugačiji od nama poznatih. U svakom slučaju, moć je i dalje osnovni pokretač ljudske vrste, moć se koncentriše u rukama malobrojnih, i suština je u tome da većina nauči da što je moguće pametnije kontroliše moć manjine.

Iz Srbije, mnogi je doživljavaju kao zatvor, i dalje se odlazi. Kako zaustaviti mlade?
Srbija, srećom, nije zatvor, čim se iz nje može otići. Ako želimo da nam mladi ostaju, oni za početak moraju da veruju da će im biti omogućen dostojanstven život, koji će moći da grade i da ga kontrolišu. Možda je ovo poslednje i najvažnije, jer mi, već više od dve decenije, niti smo vlasnici svojih života, niti imamo bilo kakvu kontrolu nad onim što nam se dešava. Što takođe svedoči i o našoj sposobnosti i pameti.

Šta današnjoj generaciji, koja je na internetu, Fejsbuku, blogovima, znači Kosovo i Metohija?
Simbol svih naših poraza. Mat pozicija, koja je alibi za odsustvo hrabrosti i pameti.

Na pitanje zašto smo ubijali suverene, rušili požarna stepeništa, zaziđivali izlaz za slučaj opasnosti - odgovor niste dali. Ima li ga?
Čitava priča i jeste u iracionalnosti. Nikad, kao društvo, nismo savladali veštinu građenja, sistematskog i solidnog stvaranja na dužu stazu. Pet vekova pod Turcima, znatno jačima, učinilo je da imamo užasan problem sa autoritetom, kao i sa sopstvenim identitetom. Ne verujemo u mogućnost konstruktivnog ostvarenja, i onda silnu energiju i snagu koju imamo praznimo kroz destrukciju. Temelj nismo napravili. Zato nam deca odlaze, ne samo danas, nego stalno. Većina te dece se dobro snađe i pokaže svoju vrednost tamo negde, u belom svetu, na nečijim tuđim, solidnim temeljima. A suze, koje ovo društvo za njima lije, nisu ništa drugo nego krokodilske suze. Da smo se potrudili, sačuvali bismo ih ovde. Da smo se potrudili, sačuvali bismo i Kosovo. Ne, mi ćemo radije svoju tugu i nesreću, svoj veltšmerc po splavovima uz trubače da iskaljujemo i iskazujemo, uz „unuče” ispred kioska, ako smo tanji s novcem, uz „duvanje”, koje je već zavladalo i po dvorištima osnovnih škola, uprkos policiji, nego što ćemo se istinski zamisliti da vidimo šta nam je činiti. Gospodo, za početak, uključite sopstvenu glavu.

Zoran Radisavljević

14.04.12

Novi roman Dragana Velikića „Bonavia“, koji će se pojaviti posle uskršnjih praznika, njegova je najličnija knjiga.

Naziv mog romana zapravo znači: srećan put

„Ne, gospodo, ja nisam došla iz epa, iz herojskih mitova. Imam krštenicu, koordinate porekla tri kolena unazad. Sasvim dovoljno. Dublje ne bi valjalo. Opasno je živeti sadašnjost od pre dva, tri veka. Ne, gospodo, ja imam samo svoju ličnu priču. Moji preci su mrtvi. S njima niti doručkujem, niti idem na spavanje“, napisao je Dragan Velikić u svom novim, inače devetom romanu „Bonavia“ („Stubovi kulture“).
Za razliku od njegovog prethodnog dela „Ruski prozor“, gde postoji jedan glavni junak oko kojeg se gradi fabula, u ovoj knjizi pisac prati sudbine pet protagonista. Iako se roman direktno ne bavi ratom i raspadom zemlje, u pozadini se povremeno jasno ocrtavaju vremenske i prostorne koordinate trusnog područja bivše Jugoslavije.
Ali prisutan je i svet srednje Evrope i Amerike. U poslednjem poglavlju Velikić pretapa priču romana na lični, autobiografski plan, pa tako likovi majke i oca postaju arhetipski junaci ovog romana. A priča se okončava u riječkom hotelu „Bonavia“, poznanstvom roditelja pripovedača, što je zapravo stvarni početak.

Šta je bio osnovni motiv, ideja ili, kako se to kaže, inicijalna kapisla za pisanje ovog romana? Naslovili ste ga imenom hotela?
- Kada sam pre četiri godine počeo novi roman, namera mi je bila da na jedan drugačiji način nego što sam to uradio u „Ruskom prozoru“ dam sliku našeg vremena. Sama činjenica da su u ovom romanu prisutna četiri glavna junaka omogućila mi je mnogo širi plan. Naslov „Bonavia“ označava legendarni hotel u Rijeci, gde se na kraju romana prelamaju fikcija i autobiografija. Reč „bonavia“ znači srećan put. A šta je život nego putovanje na kome - sve više verujem u to - u dobroj meri zavisimo od sreće.

U ovom romanu ima najviše autobiografskog. Kad sada čitate napisano, s kojim osećanjem se srećete sa roditeljima, sestrom, ženama koje ste voleli...?
- Čini mi se da što sam stariji, sve manje izmišljam. Od samog početka sam stvarajući jednu fiktivnu priču osećao kako se ta priča pretapa na lični, autobiografski plan. „Bonavia“ jeste moja najličnija knjiga. Naravno, sve to ima smisla samo ukoliko se kao literatura drži, a to će reći čitaoci i kritičari.

Kakvu, koju, koliku ulogu u romanu igra sadašnja društvena stvarnost i vaš odnos prema njoj?
- Moj odnos prema stvarnosti poznat je iz mojih tekstova i eseja. Ne menjam kurs od prvog dana plovidbe, dakle, od početka devedesetih godina prošlog veka kada sam pisao kolumnu u nedeljniku „Vreme“. Četiri junaka u „Bonaviji“ šire perspektivu, pa je tako naša sadašnjost prisutna u različitim registrima. I ne samo ovaj naš prostor, već i Evropa, i Amerika, gde neki moji junaci završe, tačnije, gde započnu nove egzistencije. „Bonavia“ je priča o odlascima. Svako tlo daje dovoljno razloga da se sa njega ode, kao i da se na njega dođe. Smisao života je u putovanju.

Kako vidite moć, nemoć, poziciju književnosti, odnosno umetnosti u datom kontekstu?
- Velika literatura je moćnija od svake dnevne politike jer opstaje i ostaje. Biva prihvaćena od novih generacija. I nosi univerzalni otisak jednog vremena, jednog prostora, tragove ljudi i velikih ideja.

Jezikom književnosti - kog nam je žanra zbilja?
- Moderna umetnost ne priznaje žanrove. Ona se zasniva na kombinaciji svih žanrova. Jer je i život sastavljen od raznih žanrova. Ni stvarnost ne može biti drugačija.

Tatjana Nježić

28.06.12 Vreme

Novi Velikićev roman prevashodno je priča o porodičnim nasleđima obeleženim odviše odsutnim očevima i odviše prisutnim majkama

Rano je shvatio da su najpostojaniji oni svetovi koje u glavi stvorimo. Odolevaju vremenu kao da su od najtvrđeg kamena. Čitavog života gleda u kafani nevoljnike kako se ispovedaju, sluša jadikovke i hvalisanja. Sve te priče vrte se oko žena. Svako od njih tačno zna gde je i kada pogrešio. Učinio sudbonosni korak.
Nikada, baš nikada nije onako kako je navodno bilo. Prošao je život uvek drugačije. Nisi bio tu i ne možeš znati. Koliko njih je volelo one koje si ti voleo! Koje još uvek voliš. Koje ćeš tek voleti. Svako je lokal za izdavanje na određeno vreme.
"Bonavia" znači "srećan put", i taj je pozdrav, s mirisom opraštanja (ali ne nužno i oproštaja...) kanda i pravi lajtmotiv romana u kojem svi najbitniji likovi zapravo stalno nekuda i od nečega/nekoga beže. Osim toga, Bonavia je i ime lepog, decentnog hotela u samom centru Rijeke; odseo sam jednom tamo: sjajno mesto za odmor po meri čoveka koji ama baš nikada nije umoran od gradskih ulica i trotoara i koji kada se "uželi prirode" svrati nakratko u obližnji park (taj sam). No, već lagano dočitavajući novi, deveti roman Dragana Velikića Bonavia (Stubovi kulture, Beograd 2012) pitao sam se kakve, dođavola, veze ima taj naslov s bilo čim u romanu, kad tu nema ni traga od Rijeke, kamoli od Bonavie?! E da, ali tako je samo do poslednjeg poglavlja u kojem se stvari bitno menjaju... Ali, hajdemo ipak nekim redom.
Kristina, Beograđanka, mlada i perspektivna naučnica bez prave perspektive u Srbiji, otisnuće se preko Atlantika, s kartom u jednom pravcu, a sve to nedugo nakon "što je ubijen premijer" Kristinu ćemo, međutim, upoznati tek mnogo kasnije u romanu, koji se otvara ljubavnom pričom njene najbolje prijateljice Marije i Marka. Marija je dopratila Kristinu do Pešte i tu je započela njena "slučajna" romansa s Beograđaninom Markom, ne-baš-jako-afirmisanim-piscem, u (obilno) slobodno vreme svojevrsnim podunavskim Ahasverom kakvi inače prenapučuju Velikićeve romane, čovekom koji živi na relaciji Beograd-Pešta-Beč, ne umejući da se skrasi u sopstvenoj koži, kamoli u jednom gradu, u jednoj vezi, u jednoj profesiji... No, ni Marijina istorija tu suštinski nije drugačija. A šta tek reći za Kristinu koja, slutimo, na koncu i nije toliko utekla od ovdašnjih tradicionalno sumornih "društvenih prilika" koliko od posvemašnje iscrpljenosti modela i smisla svog dotadašnjeg života, suštinski obeleženog propalom vezom sa zemunskim pesnikom i boemom Rašom Borozanom (a čiji je lik piščeva nedvosmislena posveta pok. Raši Livadi). Od toga će pobeći prvo na istočnu obalu SAD, ali ni to neće biti dovoljno, pa će kakav-takav mir od duhova prošlosti pronaći tek na zapadnoj obali, kada cela jedna Amerika (plus jedan Jan; ali, ni Jan nije bez svojih bekstava...) stane između nje i Beograda... No, hoće li i to biti dovoljno, ili fatum ipak radi svoje, lukavo dovabivši Kristinu u zao čas u Beč, na susret sa sudbinom, tu u prvom mitteleuropskom komšiluku njenog Bivšeg Života?
Recimo da su ovo neke od ključnih "početnih pozicija" likova Bonavie; do kraja će se te pozicije mešati u raznim pravcima, no besmisleno bi bilo na ovom se mestu zaplitati u takvo prepričavanje. Bitno je, naime, nešto drugo. Koliko priča o jednoj ljubavnoj vezi i jednom ženskom prijateljstvu/rivalstvu, toliko je, zapravo i više, Bonavia priča o onome što je njene noseće likove formiralo, o porodičnom nasleđu uglavnom obeleženom odviše odsutnim (ili čak odbeglim) očevima i odviše prisutnim majkama. To se odnosi pre svega na Markovu priču: njegov je otac Miljan (još jedna velikićevska paradigma lutalice, kao stjuard Austrijskih železnica, a docnije bečki gostioničar) i sam plod jedne takve "slučajne" veze, zatim je isto učinio kroz neželjeno očinstvo i jedva postojeći odnos sa Markom, da bi i Marko na sličan način odbegao od sopstvenog sina, to jest od one sudbine koja mu je bila namenjena da je proživi s njim i njegovom majkom, a u kojoj sudbini sebe više nije prepoznavao, baš kao ni njegovi preci. Miljanov je život trajno obeležen potmulom grižom savesti zbog smrti Markove majke na porođaju: ta, nije li on zapravo poželeo da se nešto takvo desi, pa da bude slobodan, da se makar i tako izbavi iz jedne naizgled uzgredne veze koja se "izrodila" u nešto što mu uopšte nije trebalo? A iz čega se, gle, izrodio ceo jedan novi život, a taj će život, sve bežeći od očevih obrazaca, učiniti nešto slično, tek da se taj lanac ne prekine.
Dragan Velikić u romanu Bonavia, kao i u neposrednom prethodniku, u "Ruskom prozoru", demonstrira izuzetnu pripovedačku i jezičku kulturu, gotovo savršeno izbrušen stil i fascinantan osećaj za slikovit, upečatljiv detalj. Autor verno prati i "nadograđuje" svoje autorske opsesije, od "malih" opredmećenih simbola svakodnevice, preko vozova i tramvaja, i dakako gradova: Zemuna, Budimpešte i Beča. Utoliko Bonavia ne izgleda kao osobiti novitet u njegovom opusu (mada jeste, kako će se do kraja pokazati), ali svakako jeste izvanredan roman koji potvrđuje da se ovaj autor i dalje razvija unutar koordinata svog književnog sveta, da se nije (što je, je li, turobno česta pojava) začaurio u sve slabijim i slabijim varijacijama na neki jednom davno uspešno isproban obrazac.
I tu bi ovaj prikaz mogao biti zaključen, samo da nema još nečega... Otkud, dakle, baš Bonavia? Odgonetka je u poslednjem poglavlju romana; u tih dvadesetak stranica progovara sam autor, nudeći nam više nego eksplicitno (i zavodljivo) autobiografski ključ za čitanje glavnih toposa ovog romana. Priča o protagonistima Bonavie zamenjena je pričom samog pisca i njegovih roditelja (po svemu sudeći, Velikić je začet jedne noći baš u tom hotelu...), a koja se pak iskazuje kao očinska priča o (uspešnom ili uzaludnom, kako se uzme) bekstvu od trajnih posledica jednog pomalo "nesrećnog ljubavnog slučaja" i majčinskoj fanatično tvrdoj veri u Veliku Priču o Porodici, koja mora opstati svemu uprkos - naročito uprkos činjenicama. Bolno je to i katarzično razračunavanje, ali ne kao nekakva pornografija porodičnog nego kao nešto što čovek duguje sebi i bližnjima, pa se taj dug kad-tad ima i platiti, neko na mostu, neko na ćupriji.
Razume se, treba još nešto imati u vidu: autobiografske reference jesu brojne i nesumnjive, ali ne treba smetnuti s uma da to poglavlje jeste integralni, zaključni deo romanesknog teksta, i da su njegove istine otuda prevashodno literarne, a šta se tačno od svega toga "dogodilo", a šta možda nije, i koliko je jednog ili drugog, na koncu nipošto nije presudno. Dragan Velikić hrabro je i vešto upotrebio Dragana Velikića i određeni procenat (samo on zna koliki!) njegove "stvarnosti" za svoj roman, i to je učinio onako kako to samo vanserijski pisci umeju i smeju.
Ako ste savršen čovek kojeg su na svet doneli savršeni roditelji i koji je rastao u savršenoj harmoniji, a u istoj će i umreti, nemojte čitati Bonaviu (osim možda kao vama teško razumljiv Izveštaj Iz Ljudskog Pakla). Ukoliko pak niste, ne znam šta još čekate?

Teofil Pančić

09.06.12 Politika

Dragan Velikić je pisac u čijem se delu već duže vreme jasno prepoznaju neke konstante.

To su pre svega građansko obzorje srednjoevropske orijentacije, potom toponimski četvorougao Istra–Beograd–Budimpešta–Beč kao prostor kroz koji se njegovi junaci kreću, naglašena metaforičnost kao i „velikićevska” poređenja i sintagme. Čista naracija kojoj teže ulančane rečenice njegovog proznog dela time dobija „ubode”, svojevrsne injekcije doziranog koncentrata poetskog stila.
Sledeći svoju strast za originalnim stilskim figurama, Dragan Velikić svom novom romanu namenjuje metaforični naslov, Bonavija, „srećan put”. Istovremeno, Bonavija je ime čuvenog riječkog hotela u kome će se odigrati jedno poglavlje romana sa autobiografskim detaljima iz života samog autora.
Čitalac nije pozvan da detektivski otkriva činjenične istine iz realnog piščevog života, te je poslovično lišen spoznaje koliko je književnom liku koji nosi ime autora sam pisac podario sopstvenih autobiografskih činjenica. Zato ovo poglavlje, donekle zagonetno, a možda i nepotrebno, „pluta” neusidreno u moru drugih, sa čitaočeve tačke gledišta, izmaštanih poglavlja o fiktivnim sudbinama.
Veza između romanesknog i stvarnosnog se ionako ostvaruje na druge načine u ovom romanu: sudbine emigranata, ljudi koji su otišavši iz zemlje ne toliko svojom voljom, koliko naterani da je napuste u potrazi za smirenijim i humanijim životom od onoga koji se nudio devedesetih, ovde su ocrtane kratkim ali efektnim potezima. Velikić ovo čvorište na kome se vezuju fikcija i dokumentarno, ne želeći da piše aktuelni roman hroniku s tezom, pomera na sporedni kolosek nudeći kao pandan liku emigrantkinje, omaž pesniku, Raši Livadi, kome je u verovanju da čovek izmeštanjem neće ništa promeniti, Zemun gde je živeo i radio, bio centar sveta.
Između ova dva suprotstavljena stava, pravi odgovori se pronalaze u biografijama ostalih likova, čiji su životi zapravo putovanja i u bukvalnom i u metaforičkom smislu. Oni posredno povlađuju mišljenju po kome se životom plovi, a još češće pluta i stiže tamo kuda sudbina, sticaj okolnosti ili slučaj nanesu, bez prave mogućnosti da se uvek kormilari na jasno zacrtanom pravcu. Stoga i prezime Kapetanović koje Velikić bira svome glavnom junaku, još jednom piscu iz sada već prilično obimnog spiska pisaca-junaka njegovih romana, odgovarajuće naleže na ovaj lik večitog marginalca, pisca u nastajanju koji želi da stvori delo od samih margina, nebitnih i sporednih zapažanja za koje veruje da bolje opisuju od čega se život zapravo sastoji.
I u stilu pisanja i načinu života glavnog junaka prepoznatljiva je Velikićeva poetika, prividni sukob između nebitnog i suštinskog što se na produktivan način spajaju u istom cilju: kroz džojsovsko posmatranje i beleženje konkretnog detalja doći do apstraktnog. U romanu Bonavija ovo nastojanje je upečatljivo: od dela u nastajanju Marka Kapetanovića (kapetana bez jasnog kursa), naslovljenog kao Tranzit (“...jer čitav život je tranzit“), koje objedinjuje putopis, bedeker, dnevnik, savetnik i roman, do praćenja sudbina, do sada najvećeg broja junaka kojih se Velikić u nekom svom romanu ikada poduhvatio.
I taj poduhvat se isplatio jer, koliko god se činilo da je likovima namenjena sudbina „plutanja“ kroz sopstvene biografije mogla naškoditi, Velikić je darujući im „običnost“ egzistencija neutemeljenih ljudi i ukrštajući ih na neobične načine uz pomoć brojnih koincidencija na širokom temporalnom (od ranih pedesetih godina prošlog veka do danas) i toponimskom planu (pomenuti prostor srednje Evrope), uspeo da likove načini životnim i uzbudljivim.
Stavljajući ih u kontekst priče o propasti jedne generacije intelektualaca koja je devedesetih nestala iz zemlje sticajem poznatih okolnosti, Velikić je izbegao i Scilu prenaglašene politizacije, a da se nije lišio aktuelnog konteksta, i Haribdu muzilovski zamišljenih ljudi bez svojstava koje smo već imali prilike da čitamo u njegovim prethodnim delima, a koji kao da iz romana u roman postaju sve punokrvniji i sve bliži nama samima.

Jasmina Vrbavac

02.06.12 e-novine.com

Velikićev roman nije uspeo. Njegova erudicija, odlično poznavanje materije o kojoj govori, vrlo bogat jezik i precizan stil, sve to mu nije pomoglo da roman bude književno vredna celina koja jednako i u svojim partikularnim i u svojim opštim značenjima govori nešto što je relevantno za čitaoce. Ako volite lepe priče koji vas neće preterano emotivno involvirati, slobodno uzmite ovu knjigu. Ako, međutim, od umetnosti tražite da vas uzdrma, da vam na trenutak barem pomeri težište, onda zaobiđite Bonaviju
Postoje važni i dragi autori čije knjige čitate uvek u nadi da će vam svaka sledeća promeniti mišljenje, da će biti bolja od prethodne i konačno vas uveriti u ono što svi oko vas govore. Jedan od takvih, barem u mom slučaju, jeste Dragan Velikić. Njegove knjige su stekle impresivan broj priznanja, njegov javni nastup je odgovoran, odmeren i duhovit, ali njegovi romani, ma koliko bili ispisani preciznim jezikom i minuciozno konstruisani, meni prosto ne leže.
Bonavia je njegov poslednji roman i prva velika knjiga koja je izašla 2012. godine (Stubovi kulture). Proleća su obično „suvlji“ deo godine u izdavačkom smislu jer svi tempiraju formu za Sajam knjiga što je potpuno pogrešno. Naime, neke knjige upravo iz tog razloga ne dobiju zasluženu pažnju, no vratimo se Dobrom putu. Radi se o tipičnom Velikićevskom romanu, što znači mitteleuropskom, povezanom s putovanjem koji meša tradicije porodičnog i Bildungsromana. Priča je složena i izukrštana. Pratimo četiri lika i četiri različite perspektive od kojih svaka naizgled na drugačiji i nov način govori o begu od života, od odgovornosti. Otac, sin, sinovljeva devojka i njena najbolja prijateljica koja je emigrirala u Sjedinjene Države protagonisti su ove suštinski autobiografske drame, jer, kako ćemo saznati u poslednjem poglavlju, roman jeste napisan s ciljem da autoru pomogne da proradi, da na neki način shvati ponašanje svojih roditelja.
Već sama ova konstrukcija koja podrazumeva prošireno poređenje, ako hoćete veliku metaforu, čini mi se problematičnom. Ne samo da ne postoje jasni znaci (naravno za prosečnog čitaoca/čitateljku) da je reč o nečemu što suštinski „stoji umesto“, odnosno što treba izjednačiti po principu: ponašanje likova slično je/isto je ponašanju mojih roditelja, nego je ta analogija pokušaj da se romanu nametne tumačenje koje je veoma arbitrarno. Kao da je Velikić završio rukopis sa kojim nije znao ni šta bi ni kud bi pa je na kraju, analizirajući ga, došao do zaključka da ponašanje likova u njemu neopisivo podseća na ponašanje njegovih roditelja, odnosno na varijante tog ponašanja. Na taj način pokušavajući da reši ličnu, porodičnu dramu koja, ako prihvatimo psihoanalizu, leži u osnovi civilizacije i svakom čitaocu je shodno tome veoma bliska, Velikić je roman zatvorio u referentni krug koji većini čitalaca mora da ostane nepoznat, a pored toga i suštinski nebitan, osim ako ga ne shvatimo paradigmatski. A upravo naknadno autoreferiranje ukida paradigmatičnost i ne stvara očekivani efekat završnice koji bi roman osvetlio unazad gledano potpuno drugačijim svetlom. Na stranu to što onaj koji piše autobiografiju, odnosno na nju se poziva mora da zna da je svaki životopis samo još jedan u nizu narativnih konstrukata i da podleže pravilima pripovedanja. Drugim rečima, autobiografija nije povesna datost te samim tim likovi pripovedača, majke, oca, sestre u očima čitalaca nisu osobe od krvi i mesa nego književne tvorevine prema kojima čitalac i ne može da uspostavi drugačiji odnos.
Pored ovog problema sa tumačenjem, Velikićev roman poseduje niz drugih nejasnoća i nelogičnosti koje bi opet trebalo da budu ispeglane i zanemarene upravo autobiografskim samotumačenjem. Na primer, hronologija i biografije likova su pune rupa. U nekim tenucima se čini da su likovi stariji, u nekim da su mlađi, neki događaji se najpre smeštaju u preciznu godinu, a onda se relativizuju i samim tim pomeraju u vremenu. Takva vrsta nelogičnosti smeta, ali ona ima svoje objašnjenje. Naime, iz autobiografskog zapisa saznajemo da je majka krila pravi datum svog rođenja i da je porodična istorija bila prepuna hronoloških premetačina i laži. Dakle, tek na kraju romana postaje nam jasno da pripovedačeve greške u datumima nisu omaške nego referiraju na majčin odnos prema vremenu. Međutim, već na ovom sitnom detalju se vidi da velika metafora puca. Naime, pripovedač nekada pripoveda u perspektivi veoma bliskoj svojim likovima koristeći tehniku unutrašnjeg monologa, dok je nekada prilično udaljen od njih i ponaša se kao sveznajući pripovedač. U oba slučaja se ipak služi istim, namernim, omaškama. Analogija bi bila kudikamo funkcionalnija i logičnija da je samo jednom od likova podario sličan odnos prema istorijskom vremenu. Ovako, deluje kao da je prosto bio aljkav i da nije očistio rukopis od hronoloških nepravilnosti.
Drugi problem koji se čini očiglednim jeste činjenica da likove ne razlikujemo motivacijski i po unutrašnjem sklopu. S obzirom da se poznaju veoma dobro i da se često međusobno u svojim mislima i govoru porede, mi imamo jasnu sliku o njihovim motivacijama, ali kada se perspektiva promeni motivacije se uopšte ne razlikuju. Drugim rečima, zanemarujući fizičku različitost, oni deluju kao jedan lik. Time se opet ruši prošireno poređenje koje je autor nametnuo jer u porodičnoj povesti uvek postoje najmanje dva lika, bez obzira na stvarnu prisutnost.
To cut the long story short, Velikićev roman nije uspeo. Njegova erudicija, odlično poznavanje materije o kojoj govori, vrlo bogat jezik i precizan stil, sve to mu nije pomoglo da roman bude književno vredna celina koja jednako i u svojim partikularnim i u svojim opštim značenjima govori nešto što je relevantno za čitaoce. Ako volite lepe priče koji vas neće preterano emotivno involvirati, slobodno uzmite ovu knjigu. Ako, međutim, od umetnosti tražite da vas uzdrma, da vam na trenutak barem pomeri težište, onda zaobiđite Bonaviju.

Vladimir Arsenić