Adresa

21.06.20 Bookwar

Otvarajući novu knjigu Dragana Velikića, na prvoj se stranici ispod potamnjenog naslova, zaustavih na odrednici „beogradski roman“. Znajući šta je sve pisao, prateći njegovu kulminaciju, žilavu radinost, ispitivanje tema, ali i teritoriju njegovih junaka, Pulu, primorje, Mediteran, nađoh se u neprilici gde ovaj roman da svrstam (šta on znači za njega: da li je to vrsna promena orijentacije, novo gledište, odustajanje od već ispisane i istražene topike?), pa digoh ruke od ionako sumnjivih književno-istorijskih klasifikacija. Umesto toga, ponovo uzeh knjigu u ruke, iznova vrteći prvu stranicu i odrednicu, i tek tako, kao proviđenje, kao slamka spasa za melanholične brodolomnike, kao neispisano sazvežđe u putokazu jednog svetionika, iskrsne mi jedna smernica koja je morala od početka biti tu: Velikić se u mojoj svesti preobrati u gospodina u geroku, sa brkovima koje često mešam sa cvijićevskom figurom, i ozbiljnog pogleda koji strelja, prekrštenih ruku, objavi novu valeru u svojoj književnoj slici. Obznani mi se jedan novi Simo Matavulj, barem u pogledu tretmana literarnih svetova. Monografisanje Beograda pravdao sam zasićenjem rivskih i južno-sunčanih intervala, ali i dugogodišnjim bivanjem u prestonici, kada otkuca čas da se ono, na neki, način preseli i u književnost.

Posle ovog nadasve besmislenog ali meni, lično, potrebnog uvoda, ulazim u narativ, u likove, u scene i prizore. Fokus je na Vladanu Todoroviću, još jednog u moru zbunjenih i zamišljenih ljudi iz Velikićevog sveta. Gde ih naš pisac, tolike, napaćene i nesrećne, nalazi? Slučaj Bremen ima ih na izvoz, Bonavia isto, u Dosijeu Domaševski se verovatno krije neki lunatik. Matrica je stara, dobropoznata, na to jelo smo iz Draganove kuhinje navikli: junak, pedesetogodišnjak, odlučuje da menja život, pati zbog neostvarenih šansi i mogućnosti, ispituje poreklo svojih roditelja, i uviđa da niti je imao dobre startne šanse, niti je i ono majušno, kvalitetno, koristio na pravilan način. Vuče se po braku koji pati od razvoja navike. Beži u nekakve, samo sebi jasne nastranosti, alibi nađe i u govorenju sa samim sobom. Onda dođe kući, prelije se ta čaša gorkog suživota, jalove strasti, hladnih i suvišnih objašnjenja, i sledeća stvar koju on radi jeste da se razvodi od svoje žene, i ne misli ništa drugo do da što pre pobegne iz začaranog kruga svojih slabosti i opravdanja koja se više ne mogu smišljati. Nabasa na jednu zgradu, pa ne ide, naiđe na drugi stan pa ga opauči buka gradskog prevoza, larme iz kafića, dreke, vike, jauka, gugutanja, surdukanja, i kako to već biva kad pisac mnogo svog junaka muči, on se skrasi, konačno, onako definitivno, na jednoj adresi (definiciju u slobodnoj varijanti neka čitalac pronađe na 29. strani izdanja Lagune), u višespratnici ispod Tašmajdana, a kad vreme zaleči rane, i krv se u vene, krvotoke vrati, upadne jedna dama, isto tako razvedena gospođa, i krug se ponovo vrti, ringišpil ponovo zove svoje putnike. Nada se rascvetava nalik na pupoljke nošene vetrovima i lahorima prolećnog otvaranja. Život se odledio, probivši šaku kroz datu mu pukotinu. Šanse se ovog puta brižljivije koriste.

Vladan Todorović, dokumentarista u Muzeju Pošte, lik koji nikad ne želi da se nameće, u večnoj pozi nevidljivosti, odjednom stiče ambiciju da uradi nešto što će svi moći da primete: da napiše knjigu o Beogradu. Time, Adresa dobija sasvim novi štimung i spremna je da u svakom trenutku preskoči na kolosek onih ostvarenja koja su za centralnu radnju imala istoriju ovog našeg najvećeg grada. Svrstava se Velikić, tako, među radove Svetlane Velmar Janković, Borislava Pekića, Slobodana Selenića, Ive Andrića, Dejana Medakovića, i još jednog pisca čije veze sa Velikićem ostavljam za naredni pasus.

Naime, reč je o pioniru filmske kritike Bošku Tokinu, čiji je roman Terazije, jedno posve realističko ostvarenje u džumbusu međuratne avangarde Velikić pokušao da popularizuje kada je pisao predgovor za novo izdanje ove knjige. To je bilo 2015. godine, i tad se verovatno rađa ideja za ovu knjigu, jer kad je autor stigao da prouči sve ovo? A tu nema malo stvari: od rimskih legija koje štrapaciraju današnjim Bulevarom kralja Aleksandra, turbana koje pale mošti Svetoga Save, duvana što se palio na lulu, pa jedna opština iz čistog nemira po toj aktivnosti dobi ime, ?elta koje više ni istoriografija ne pamti, a koji su osnovali ovaj grad, durbina koji zamišljeni stoje na okukama Save i motre na ?alemegdan, meni omiljena Poslednja šansa u kojoj sam provodio i jutra, i podneva, i večeri (a vidim i Vladan je), ciganke-vračare, cincari-čergari, hodočasnici, putnici, pijandure, pa garnitura novih „biznismena“, i onda silesija književnih biografija, u koje se Vladan zbog vlastite nesigurnosti utapa, misleći da će već pređeni put i njegov olakšati, a gde spadaju, između ostalih, možda i kao Velikićeva lektira, neki od proslavljenih srpskih pisaca: Ćipiko, Brzak, Andrić, ?iš.

Ton knjige, zbog koncentrične izmene ritma u pripovedanju, seljenja iz knjige koja se nikad neće napisati do života koji se mora voditi, ima mnogo da zahvali tekstovima i člancima iz publicističke knjige Bratstvo po mrlji, iz koje Velikić seli nepodnošljivost prema trenutnoj političkoj vlasti. Iz svega toga ostaje upamćena država kao provizorijum. ?ao asistenciju borbi protiv korumpirane i pokvarene elite, Velikić uvodi likove Margite (Gite), penzionisane radnice Pošte, i gospodina Čajkanovića, čiji je stric bio nadasve poznati i cenjeni istoričar religija u Srba. Oni imaju svašta da kažu o novoj birokratskoj garnituri, baš kao što ima mnogo toga da poruči i istoričar Srđan Cvetković, od koga Velikić pozajmljuje podatke o likvidacijama „narodnih neprijatelja“ prilikom ulaska partizana u Beograd. To biva poslednji kamen u velikoj zgradi Beograda i time se njegova istorija, barem malčice pristojnija, završava. Vrlo brzo dođu novi ratovi, pa nove pljačke, otimačine, sekiracije. Vladanu nemamo šta zameriti, jer mu ništa drugo ne preostaje do da se utopi u nešto iole poznato i pobegne odavde. ?ao što će, biće prilike, i svi čestitiji i pošteniji ljudi.

Piše: Ivan Đurđević

01.08.19 Polja

Na početku romansijerske pustolovine Dragana Velikića beše Pula, stvarno- -imaginarno središte i neka vrsta zaštitnog znaka njegove spisateljske pasije. Od Via Pule (1988) do Bonavie (2012) i Islednika (2015) u ovoj prozi stiže se, međutim, via Singidunum.
Jer ta kapija Azije s koje se jasno naslućuje Evropa, kako stoji u jednom od romana, predstavlja raskršće, lično i kolektivno, kroz koje stalno prolazi i kojemu se neizostavno vraća pripovedačko umeće ovog kosmopolitskog autora, inače rođenog Beograđanina.
Nije stoga nimalo slučajno što Adresa kao bližu, podnaslovnu odrednicu ima sintagmu „Beogradski roman“. Ne, dakle, „Roman o Beogradu“, prigodno naratizovani bedeker za turiste i velegradske početnike, nego pripovest o onome što se razume kao svojstveno Beogradu, nekada i, pogotovo, sada. Ambiciozno preduzeće, nema zbora, koje u sećanje priziva naslove kao što su Petrograd Andreja Beloga, Berlin-Aleksanderplac Alfreda Deblina ili Uliks Džejmsa Džojsa. I mada se izrekom ne pominje, pisac poslednjega nesumnjivo je najbliži autoru Adrese, čijim opusom promiče više puta, katkad u naznakama, evokacijama i persiflažama, a katkad i doslovno, kao u Severnom zidu (1995), primerice, u kojemu ima i te kako zapaženo mesto, zahvaljujući umetničkoj i egzilantskoj sudbini, tako često tematizovanoj u Velikićevoj prozi.
Poput Džojsovog svagdašnjeg Odiseja, poslovnog agenta Leopolda Bluma, koji beskrajno tumara zavičajnim lavirintom dablinskih ulica, i Velikićev profani Uliks, Vladan Todorović, sredovečan je službenik, poštanski dokumentarista što neprestance šparta Beogradom u potrazi za odgovorima na sve što ga muči nakon bračnog kraha i neizbežnog preispitivanja sopstvenog života. Valja kazati da je Adresa zato možda najizazovniji i najrizičniji roman dvostrukog laureata NIN-ove nagrade, još tamo negde od Slučaja Bremen (2001), na čijim stranicama jedan penzionisani vozač tramvaja izrasta u alternativnog junaka svoje vrste. Ali dok u pomenutom ostvarenju postoje i drugi, personalno i profesionalno istaknutiji akteri, baš kao što u Džojsovom remek-delu egzistira i Stiven Dedalus, taj intrigantni, obećavajući umetnik u previranju, u najnovijoj knjizi Dragana Velikića kao da zapravo i nema romanesknih karaktera „od formata“.
Osim Todorovića, „polovnjaka“, „izletnika u vlastitom životu“ i čoveka koji „uporno tapka u spoljašnjem“, a čija se životna filozofija svodi na to „da bude što manje vidljiv“, tu su još njegova bivša supruga Snežana i pozna ljubav Vida, te romaneskne senke Vladanove čežnje, i najupečatljivija od svih, Margita Šoškić, nastojnica zgrade u kojoj junak živi, kadra da na osnovu iskustva nasluti čemu vodi ovaj ili onaj događaj u sumornoj svakodnevici srpske prestonice s kraja druge decenije ovog stoleća.
Adresa se, prema tome, hvata ukoštac sa sveprisutnom, ličnom i kolektivnom (be)značajnošću sada i ovde kao glavnim predmetom, i problemom pripovedanja, 165 ujedno. Trivijalne sudbine, oivičene intimnim neuspesima, ordinarni akteri, sapeti banalnim problemima i nevoljama – može li to da bude dovoljno za roman? Šta je, drugim rečima, to što upravo ovu priču o neizrazitim, životno potrošenim i dobrim delom poraženim akterima u vreme dugotrajnog socijalnog i političkog sunovrata prestonice čini vrednom pripovedanja? Nagovešten podnaslovom, odgovor na ovu zapitanost plasiran je na način koji i jeste i nije svojstven Velikićevom dosadašnjem autorskom rukopisu. Naspram ironijskog humora Beloga, klasne svesti Deblina i Džojsovih mitoloških reminiscencija, tih podesnih instrumenata modernističkog naratizovanja fascinantnog, nikad do kraja obuhvatnog urbaniteta u razrastanju i preobražavanju, „duša“ grada dočarana je ovde kao možda zauvek zatrta, baš kao što su i akteri ove nevesele priče najvećma izgubljeni i promašeni u odnosu na ono o čemu su snatrili u svoje vreme.
„Beograd se neprestano podiže i ruši“, primećuje u tom smislu junak, koji potajno smera da napiše knjigu o prestonici, dodajući, sasvim simptomatično: „Kad god je trebalo da se suočim sa sobom, bežao sam u priču o Beogradu kao u utočište; u mutni obris nečega što ću tek stvoriti.“ Ovo je možda ključno mesto Velikićevog novog romana. Stavljajući u središte pripovedanja neostvarenog, tačnije: neostvarivog pisca, zatočenog u sopstvenu osrednjost te opsednutog pričom o nedovršivom gradu koji, još od svojih početaka, bezuspešno pokušava da se konstituiše kao urbanistički, kulturno, politički celovit, autor Adrese oblikuje u mnogo čemu dvosmislen izazov. Legitimišući se bar jednim delom kao personalno otelovljen parnjak samoga grada, nedovršen čovek i intelektualac, Vladan Todorović takav postaje sa sopstvenih, ali i opštih osujećenja, koja, dakako, prate i sve druge ponikle u istim uslovima. On se zapravo identifikuje kao egzistencijalna žrtva i kao svojevrsni „vinovnik“ aktuelnog literarnog obličja tog grada, ujedno. Ono što se najpre, sa povesnog stanovišta, pojavljuje kao uzrok junakovog mediokritetskog bitisanja, naknadno, u beletrističkom kontekstu postaje, otuda, krunski izraz ličnog i kulturnog usuda.
„Čitav ljudski život smesti se u jedan takav trenutak istorije kojim zavlada stihija“, primećuje ovaj tipski (Beo)građanin našeg vremena povodom jednog od brojnih intervala stradanja, u rasponu od rimskih i turskih do nacističkih i komunističkih pokora, a empatični pripovedač spremno zaključuje: „Čini mu se da je to konstanta Beograda“. Nešto docnije isti će, doduše, primetiti da „ogromna se energija oslobađa u propadanjima i katastrofama“, ali će potom i bezmalo fatalistički poentirati: „Vitalnost je uvek zbir preživljavanja u beznadežnim situacijama“.
Čitana iz ove, imanentno poetičke perspektive, Adresa nam se ukazuje kao turobno dvosmisleni i(li) dvosmisleno turobni roman o (ne)zrelosti, pripovest koja iz prećut(a)nog dijaloga naratorske i akterske instance izrasta kao plod suočavanja s korozivnim dejstvom neumitnog hoda vremena i nepopravljivog okruženja.
Kao drugde u Velikićevim romanima, i ovde središnji lik ima uočljivu rezonersku fizionomiju, on je fikcionalni zastupnik stanovišta koja čitalac raspoznaje iz nefikcionalnog konteksta. „Početkom druge dekade dvadeset prvog veka u Srbiji na vlast dolazi razbojnička družina koja je uspela da vlastitu kriminalnu prošlost ostavi u miraz svom radikalskom krilu“, bez zadrške konstatuje Vladan 166 Todorović, u maniru znanom iz Velikićevog Bratstva po mrlji (2018), recimo, pridružujući tome oštre opaske o rušenju Savamale, kada „za potrebe vladajuće razbojničke družine i formalno je ukinuta država“, odnosno o izgradnji Beograda na vodi, zatvaranju zgrade Glavne železničke stanice na Savskom trgu prestonice, i još koječemu. Ako se ovome dodaju doslovni citati i pozivanja na medijski eksponirane kritičare aktuelne vlasti (D. Bakić, T. Pančić), neće biti netačno ako se kaže da je Adresa roman s uočljivom satirično-kritičkom notom.
Smeštena između uverenja da „Gradovi stoje, a države putuju kroz njih“ i spoznaje da je ono što se ovde i sada događa konačna devastacija, „pretvaranje države u područje, u meteorološki pojam“, ova nota svoj krunski izraz pronalazi u naratorskoj i/ili akterskoj ustobočenosti iz koje nema bekstva. Marko Delić, junak-pisac Astragana (1991), prvog Velikićevog prestoničkog narativa, u čijoj predapokaliptičnoj viziji počinju da se krune „kulise“ privida imenovanog kao „Studio Beograd“, čvrsto veruje u to da autor sam bira svoje junake i zato je njegova pustolovina još uvek romaneskno razuđena između zavičaja i sveta, mladosti i zrelosti, sopstvenosti i Drugog. Tridesetak godina docnije, nesuđeni hroničar i nevoljni junak Adrese, koji život provodi u klaustrofobičnom prostoru između kancelarije i devastiranog azila centralnih gradskih ulica, u stanju je tek da se prepozna u dešperatnim memento-analogijama s predsmrtnim godinama uzor-pisaca (I. Andrić, B. Stanković, R. Ratković, D. Harms, I. Ćipiko, B. Tokin).
Za razliku od bezmalo svih ostalih romana Dragana Velikića, obeleženih disperzivnim hronotopom kao imaginativnom mapom neskrasivog ali preduzimljivog kretanja junaka, najčešće intelektualnih emigranata u potrazi za sopstvenim identitetom u svetu razdešenih ideologija i epohalnih potresa, Adresa je, dakle, oblikovana kao centripetalno svedena pripovest propadanja ljudi i metropole koja nezaustavljivo tone prema nekropolisu. To je njena osobenost i ujedno krajnji izraz pomenute rizičnosti romana. Autorovo priklanjanje ovakvoj pripovednoj konstelaciji može, naravno, da bude shvaćeno kao izbor ili kao neminovnost, kao bežanje u priču o Beogradu, ili pak kao odustajanje od artističkog spektakla, podvrgavanje entropijski neotklonjivom te ostavljanje znakova upozorenja i opomena pokraj ruiniranog puta.
A možda bi, u skladu sa sveukupnom, ambivalentnom dispozicijom, ono naposletku moglo da bude prihvaćeno kao i jedno i drugo u isti mah. Pogotovo ako se ima u vidu dokumentarno-fiktivna, u mnogo čemu zapravo fantazmagorična stvarnost slavnog Singidunuma, od kojega je ovde preostao tek „nebulozni projekat razbojničke družine, koja pljačka i ubija grad na ušću Save u Dunav“, Singidum-dum za razbojnike našeg doba, takoreći. Možda se upravo tako, odbacivanjem poslednjih „kulisa“, u vremenu koje nemilice i svuda gomila samo trošne, providne dekoracije, na neočekivan ali doličan način zatvara decenijski ocrtavan krug Velikićevog bavljenja „Studiom Beograd“.
Pa ako se čitaocu učini da to što čita nije uobičajeno doterano, umiveno i lepo, već nekako sirovo, surovo i mučno, možda baš tako mora i valja da bude. Možda reč i jeste o tome da uz priču o Beogradu danas ne treba da nam bude dobro, jer u datim okolnostima ovako osmišljeno pisanje nema pravo da bude umešnost i prijatnost. Sa svim onim, razume se, što takav doživljaj ima da znači i u konačnom ishodu donese sa sobom.<

02.05.19 Vreme

MADA "ADRESA" NE DOSEŽE RANG NAJBOLJIH VELIKIĆEVIH ROMANA, I U NJOJ RADI RUKA POSVE DOZRELOG KNJIŽEVNOG MAJSTORA
Glavni junak novog Velikićevog romana Vladan Todorović, nesuđeni kunsthistoričar i trajno još-malo-pa-ostvareni pisac, u civilu dokumentarista u Muzeju pošte, provlači se kroz život više po inerciji ili voljom drugih nego pogonjen sopstvenim nagonima, interesovanjima i strastima, i tako to traje sve do trenutka dok mu – bez osobito dramatičnog "spoljnog" razloga, više kumulativnim efektom iritantne ništavnosti takve egzistencije – ne pukne film, pa se odseli od svoje žene i... Zapravo, šta još osim toga? Naizgled ništa osobito, ali je u toj promeni sadržano sve; makar kao mogućnost da se ostatak života, sagledan iz doba u kojem je "iza" mnogo (mnogo, ali čega?), a "ispred" malo, proživi s nekakvom, da prostite, poentom. Čekaj, dokumentarista u muzeju pošte?! Zvuči kao jedno od onih ultimativno dosadnih zanimanja od kojih su Montipajtonovci pravili urnebesnu sprdnju. Ali, Dragan Velikić ume da baš iz takvih "arhivarskih", prašinarskih egzistencija izluči grumen osobite dragocenosti, onaj u kojem je pohranjeno jedno suštinski važno pamćenje, zbir naših intimnih istorija. To naposletku Vladana čini ravnopravnim stanovnikom panteona teško zaboravljivih velikićev(sk)ih likova.

Zatečen i zatočen na pogrešnoj strani pedesetih, na nizbrdnoj osi životne padine, Vladan na svojoj novoj, inokosnoj beogradskoj adresi susreće osobu koja bi, barem posredno, mogla biti ključem i odgonetkom koječega iz njegove vlastite i porodične prošlosti što je ostalo nejasno i nedorečeno, ušuškano u preobilju davno izvetrelih efemernosti; svodi račune sa vlastitim demonima, istražujući uzroke svog (čini mu se) životnog neuspeha, istovremeno ne odustajući od namere, tek sada možda ostvarive, da napiše knjigu o Beogradu koja će biti i nekom vrstom gotovo antropološkog razjašnjenja naših stranputica; stupa u vezu s ženom s kojom će možda po prvi put osetiti nešto nalik na ljubav bez svakovrsnih inhibicija. I ovo nije kraj: čitaocu se čini da je svedokom gotovo pa ponovnog Vladanovog rođenja, tako da su mogućnosti vrlo razgranate.

S druge strane, Vladan je, rekosmo, pasionirani beogradolog i beogradofil, a Velikić ga smešta u guravu sadašnjost Beograda, ovog koji kao da je talac mračne sile namerene da iz njega isisa i izbriše svaki trag dosadašnjeg identiteta, i da od njega napravi tipsku, konfekcijsku naseobinu ispunjenu uslužnim osobljem novih gospodara, domaćih i uvoznih. I to je, dakle priča o sistem(at)skoj devastaciji Beograda, podjednako važan, gdegde i dominantan narativni tok Adrese.

Ovo, pak, otvara neka pitanja, možda i probleme. Protivno vlastitim dosadašnjim, mnogo puta u esejima i intervjuima naglašavanim poetičkim načelima, Velikić kroz Adresu ispisuje eksplicitno angažovan roman, jednim svojim slojem čak blizak kolumnističko-feljtonističkom pismu. Velikić je isuviše dobar i isuviše iskusan pisac da bi mu se to moglo dogoditi slučajno i bez njegovog znanja: nema druge nego da je u taj rizični poduhvat ušao svesno. Kada kažem da je poduhvat rizičan, mislim to u strogo estetskom smislu: u ovoj je vrsti literature samo jedan polukorak do tezičnosti namesto jezičnosti, i do pretvaranja romanesknih likova, odnosa i situacija u puke ilustracije i manekene-trbuhozborce piščevih misli i namisli. Velikić, dakle, bira da balansira na samom rubu. Da li ga prelazi? Reklo bi se da koketira s tim prelaženjem, pa se brže-bolje vraća na početne, književn(ij)e pozicije. Konačan rezultat je vrlo pristojan, ali čitalac se ne može odupreti iskušenju da poželi da pročita nešto što ne postoji, to jest neku "alternativnu" verziju Adrese, u kojoj bi obračun s avetinjama koje ruiniraju Beograd bio sveden na neophodnu meru, a Vladanu, Vidi i ostalim likovima priče dato više slobodnog prostora da se razmašu i prodišu, da svoje jedinstvene i neponovljive ljudske, makar i književne, egzistencije odžive pred čitaočevim očima u potpunosti. Ovako kako je, čitalac vapije za nastavkom: pa dobro, šta je bilo dalje s njima? Ili nas to pisac možda baš na tu stranu i navlači?

S druge strane, ne bi bilo mudro prevideti da je pisac ovoj knjizi dao podnaslov "beogradski roman" i doveo je u bliske intertekstualne veze s nizom književnih prethodnika, a ponajviše s Terazijama Boška Tokina, jednim od sjajnih primera kako se "banalnosti svakodnevice", gotovo reportažno-feljtonističke, transcendiraju u vanvremenski književni tekst. A sve to na fonu dubinske "beogradologije". Uostalom, nisu li i Terazije podnaslovljene nekako slično, ako se dobro sećam kao "roman iz posleratnog Beograda"?

A svaki je Beograd koji smo ikada znali, dakako – posleratni Beograd. I predratni, naravno. Ovaj kojim putuje Vladan Todorović po tome se od prethodnih ne razlikuje: samo je, eto, naš, sadašnji, kao otvorena, živa rana. U snalaženju s ovom plovidbom i naratoru i Vladanu, među ostalima, svojim tekstovima pomaže i izvesni – Teofil Pančić. Eto izazova za kritičara: nije li pisanje o romanu u kojem se pojavljuje njegovo ime nekovrsni sukob interesa? Kritičar presuđuje ovako: ma, možeš misliti.

Adresa ne doseže rang najboljih Velikićevih romana, a rekao bih da sa takvim namerama i nije pisana. Ipak, i u njoj "radi" ruka posve dozrelog književnog majstora, i to se i te kako oseća tamo gde Velikić pušta svoje likove da više žive, a manje rezonuju. A tamo gde rezonuju, makar dobro rezonuju, što nije tako malo u ovo bezrezonsko i bez­vezonsko vreme.

teofil pančić