Beograd i druge priče

01.08.09

PRIČU bi trebalo ispričati o nečemu što se pričulo, načulo, jedva, loše čulo. Iz zbrke zvukova i šumova, potrebno je izdvojiti nešto što niko ne čuje, niko ne vidi, niko ne oseća, nešto nečuveno, i zatim o tome pričati drugima". Ovako počinje jedna od trinaest priča Dragana Velikića (1953) iz tek izašle knjige "Beograd i druge priče", koju su objavili "Stubovi kulture". Prva i dve poslednje priče ("Traktat o tišini" i "Vozovi") su nove, a ostale su odabrane iz knjiga "Pogrešan pokret" i "Staklena bašta".
Naklonost čitalačke publike i kritike Velikić je stekao romanima : "Via Pula" (1988), za koji je dobio nagradu "Miloš Crnjanski", "Astragan" (1991), "Hamsin 51" (1993), "Severni zid" (1995), za koji je dobio stipendiju Fonda "Borislav Pekić", "Danteov trg" (1997), "Slučaj Bremen" (2001), "Dosije Domaševski" (2003). Poseban odjek imao je "Ruski prozor" (2007)ovenčan duplom krunom najuglednijih književnih priznanja - "Mešom Selimovićem" i Nagradom NIN-a. Nekoliko godina Velikić je radio kao književni urednik, pisao kolumne. Od 2005. godine je naš ambasador u Beču, a diplomatski frak uskoro će odložiti i vratiti se u Beograd, književnom radu.
* Knjigu otvara priča "Beograd". Je li to nostalgija za rodnim gradom?
- Ne, ni govora o nostalgiji. Priča je napisana pre deset godina u Beogradu. Želeo sam da u jednoj priči sažmem dušu grada onako kako je ja vidim i osećam, a da istovremeno pratim nekoliko sudbina tokom jednog jedinog dana.
* U ovoj priči vozača tramvaja "dvojke" grad podseća na "ogromnu ukrštenicu koja neće biti popunjena do kraja". Da li je to i vaš doživljaj Beograda?
- Svaki grad je jedna beskrajna ukrštenica. Mravinjak u kojem se istovremeno dešava stotine hiljada priča. Vozač tramvaja je uzorak, kao i putnici koji su se tog dana u određeno vreme našli u vozilu na kružnoj liniji "dvojke". Priča "Beograd" jeste viđenje sveznajućeg pripovedača, jedan "in medias res", pokušaj da se u podrhtavanju ogromnog mehanizma grada raspoznaju neke sasvim lične priče.
* "Priča se skriva u nečujnom, nevidljivom, i otkriva samo pažljivom čulu", pišete u "Traktatu o tišini". Kako vi "otkrivate" priče?
- Svaki put je drugačije. Kao što vajar u neobrađenom komadu kamena vidi skulpturu, tako i ja naslutim iz jednog jedinog prizora celinu. Uvek je to samo detalj, fragment, koji je zapravo skriveno srce priče ili romana.
* Priča "Vozovi", napisana 1998. daje sumornu sliku vremena u zemlji u kojoj je "svaki kolosek sporedni, ne vodi nikuda, ne obećava ništa". Kako ste se lično odupirali takvom sivilu bez nade?
- Kada nema nade, nema ni odupiranja. To nije moj slučaj. Pisao sam kolumne i tekstove. Nije sve bilo sivo. Zvanična boja jeste bila siva, međutim, ko je hteo da vidi, video je i druge boje. Crno-beli program nikoga nije sprečavao da ne potraži kolor. Pitanje je vlastitog izbora i lične hrabrosti da li pristajete na ponudu ili ne pristajate.
* Priču završavate snom da ćete se jednom "probuditi u zemlji kroz koju prolaze vozovi". U kojoj meri je danas taj san realnost?
- San nikada ne može biti realnost. I kada se ispuni, uvek je realnost nešto drugo. Ipak, to vreme o kojem govori priča "Vozovi" je iza nas. Na nivou metafore nešto se promenilo. Nažalost, izvan te metafore, stanje pruga, signalizacija i vozovi su i dalje u očajnom
stanju. Za utehu je da nam spori vozovi pružaju iluzije velike zemlje.
* Među ostalim pričama, nekoliko je ljubavnih. U njima ima dosta putene strasti, ali se veze, iz raznih razloga, tanje ili kidaju...
- Pa zašto bi u priči bilo drugačije nego u životu?
* U književnost ste ušli kao pripovedač, a zatim ste se okrenuli romanima. Šta je bio razlog?
- U romanu sam kod kuće. Ta mi forma najviše odgovara. Jedan kritičar je davno rekao da su moje priče sinopsisi za romane.
Dakle, nije to bila odluka, već sam sledio prirodan put. Uostalom, i priča "Beograd" je skica za mogući roman.
* Posao koji sada obavljate je veoma zahtevan. Koliko i kada stižete da pišete?
- Roman "Ruski prozor" završio sam pre dve i po godine. I otada ništa nisam napisao. Niti sam to pokušavao. Jer, kada počinjete roman potrebno vam je sve vreme ovog sveta. A ja trenutno nisam u mogućnosti da pišem jer nisam gospodar svog vremena. Za utehu je da ću sa ovako dugom pauzom promeniti registar. A to jeste veoma važno.
* Ovih dana stižu vesti o novim prevodima vaših knjiga. Šta je odlučujuće da se knjige domaćih autora probijaju u svet?
- Ne postoje pravila. Za početak, dobra knjiga i dobar prevod. Zatim, izdavač koji veruje u pisca kojeg objavljuje. Kada su pre skoro dvadeset godina počeli da se pojavljuju prevodi mojih knjiga na nemačkom jeziku, bilo je to isključivo zaslugom izdavača. Bio je to mali austrijski izdavač Njieser. Knjige su dobro prolazile kod kritike. Kasnije sam prešao kod velikih nemačkih izdavača kao što fudbaler pređe u veći klub. Važno je imati prevode na velikom jeziku, jer kasnije, u druge, manje jezike idete zahvaljujući nemačkom, francuskom ili engleskom tržištu. Moj slovački, poljski ili mađarski izdavač došao je do mojih knjiga preko nemačkih prevoda.
Danas Ministarstvo za kulturu Srbije, kao što to rade sve ozbiljne zemlje, delimično finansira prevode srpskih pisaca na druge jezike. Ma koliko ta sredstva bila ponekad i simbolična, to jeste gest koji ima odjeka kod stranih izdavača. Kultura se ne može meriti profitom. Besmisleno je dokazivati značaj kulture jedne zemlje. Da je drugačije ne bi, na primer, budžet za kulturu Austrije bio isti koliko i vojni budžet. Čak je za nijansu i veći.

RAZLIČITI SVETOVI
* ČIME ćete se baviti po povratku iz Beča?
- Pokušaću da napišem roman čiji obris imam u glavi. Verujem da će nešto od svetova koji su toliko različiti od sveta u kojem sam živeo do dolaska u Beč biti transponovano u taj roman.

TALOG ISKUSTVA
* DA li biste u vašim ranim pripovetkama danas nešto menjali?
- Nikada nisam bio u iskušenju da se vraćam starim pričama, da nešto menjam, jer to bi onda pisala neka druga pamet. Mnogi pisci se vraćaju starim pričama i romanima, pišu nove verzije, ali to nije moj slučaj. Ono što sam napisao je istovremeno i zaključano. Trebalo bi da obijam bravu, da provaljujem u prostor koji više ne pripada meni. To je napisao, ipak, neko drugi.
U međuvremenu je talog iskustva stvorio jednu sasvim drugačiju vizuru. Mislim da i kada bih hteo da to učinim ne bih znao kako i šta s tim dalje.

BEOGRAD U ZANIMLJIVOSTIMA
* Poslednji put karavan kamila prošao je kroz Beograd 1854. i doneo duvan za trgovca Anastasa Hristodula.
* Prvi telegram stigao je iz Aleksinca 12. aprila 1855.
* Prve kašike za supu donete su 1827, a iste godine pojavio se i prvi ženski suncobran.
* Dve godine kasnije, 1829, na ulice stigao i prvi kaput.
* Pivo stiže iz Zemuna, 1834. i toči se u Manojlovoj bašti.
* Meteorološka osmatranja počinju da se beleže 1847, a vodi ih Dragutin Karlovanski, vlasnik prvog srpskog plivališta i kupališta.
* Tri godine kasnije otvara bakalnicu gde prodaje prašak za buve, farbe, švajcarski sir.
* Godine 1844. dolazi prvi ženski krojač Pavle Temeljkić, a iste godine pojavljuje se i prvi cirkus.
* Prvi zubni lekar Moric Lefner, koji "šuplje zube nekom masom zapušava" nastanjuje se 1847.
* Prvi klavir štimer bio je 1850. Imro Špenović. Bio je slep, a zanat izučio u Pešti.
* Prvo parno kupatilo otvoreno je 1850.

Dragan Bogutović

12.09.09 Danas

Među poslednjim izdanjima Stubova kulture, nekada najznačajnijeg domaćeg izdavača koji se već neko vreme ne može pohvaliti ujednačenim kvalitetom, dosta pažnje privukla je zbirka Beograd i druge priče Dragana Velikića, objavljena u ponovo pokrenutoj ediciji Izbor.

Katalog manirizama

U pitanju je antologija koja pored odabranih priča iz knjiga Pogrešan pokret i Staklena bašta, objavljenih još sredinom osamdesetih godina, donosi i nekoliko novih proznih zapisa jednog od najpopularnijih domaćih autora, čiji roman Ruski prozor upravo doživljava četrnaesto izdanje.

U Velikićevim ranim pričama naizlazimo na gotovo sve teme i motive kojima će se ovaj pisac baviti i u svojim poznatim romanima: tu su hotelske sobe sa njihovim tajnama i senkama, banjska letovališta i sanatorijumi okruženi četinarskim šumama, sećanja na uzbudljiva prva seksualna iskustva i kasnije teškoće u uspostavljanju bliskosti, kao i nezaobilazni vozovi, otelotvorenje romantizovane ideje putovanja kao otvaranja ka novom i nepoznatom, što kod Velikića gotovo uvek nosi i erotski podtekst.

Protagonisti ovih intimističkih storija uglavnom su melanholici koji iz raznih razloga ne uspevaju da se uklope u svet koji ih okružuje. Njihove putanje iscrtavaju zamišljeni kulturni prostor srednje Evrope, a prepliću se na najneočekivanije načine, na trenutke dodiruju a onda razdvajaju, ostavljajući svakog junaka u svojoj samoći ispunjenoj maštanjima i uspomenama. Mnogi od likova su umetnici ili pisci, što Velikiću daje povoda za tematizovanje procesa nastanka umetničkog dela (Paukov krug, Kuća na kraju puta), ispitivanje odnosa autor-lik (Kolekcionar), a neretko i za direktno iznošenje svojih autopoetičkih komentara.

Iako priče pokazuju solidnu jezičku veštinu i izvesnu dopadljivost, karakterizacija junaka je primetno ostala u drugom planu, a posle nekog vremena počinje da se prepoznaje i izvestan manir koji proizilazi iz čestog variranja sličnih zapleta i likova. Premda se Velikić stalno vraća muško-ženskim odnosima, oni ostaju na nivou prilično jednostavnih skica na granici klišea (šah kao metafora za ljubav u Mehanici lutaka), a u nekim momentima i seksizma (fantazije o ženama kao muzejskim predmetima u (Ženi iz kataloga). Potencijal pokrenutih tema, među kojima su kriza srednjih godina, užas pred starenjem i nesposobnost za ljubav, nije iskorišćen jer im autor pristupa pre sa stanovišta stvaranja efekta nego nekog dubljeg problematizovanja.

Tri nove priče od ostalih razlikuje perspektiva esejističara-hroničara koji se ne bavi pojedinačnim likovima i njihovim sudbinama, već opštijim temama poput skrivenog života grada (Beograd), prirode umetnosti (Traktat o tišini) ili moralnog i kulturnog sunovrata jednog društva (Vozovi). Naslovna priča sledi borhesovsko-kišovsku tradiciju u kojoj se fragmentarnim zapisima, nizanjem slika i zanimljivih detalja nastoji da kreira jedna gotovo mitologizovana slika Beograda. Velikić ipak u tome ostaje na nivou mistifikacije, u kojoj zanimljivost forme ne uspeva da nadomesti nedostatak nekog dubljeg značenja. Autorov najčuveniji lajtmotiv u istoimenoj priči Vozovi postaje metafora slobode kretanja u zemlji koja je, pre jedne decenije, kada je priča nastala, prestala da pripada „intimnom prostoru sveta“. Ako zanemarimo njihov pretenciozni ton, priče Traktat o tišini i Vozovi zanimljive su jer neposredno svedoče o devedesetim godinama u Srbiji, „avetima koje glasno pevaju“ i „junacima uteklim od zločina pod sigurne svodove poeme“, čime se izdvajaju od idealizovanog i pomalo bezvazdušnog prostora Velikićeve proze.

Tijana Spasić