Lepa mlada žena

15.08.18

Edvard je virolog, i to istaknuti, izgradio je ime uz pomoć otkrića u vezi sa AIDS-om tokom osamdesetih, nakon čega je, usled srećnih okolnosti, skliznuo u uspeh na radu sa ptičjim gripom. Sa 42 godine, on ima sve što muškarac poželeti može, osim partnerke. I zato kada zaslepljujuće prelepa plavuša prođe kraj njega na biciklu, učini mu se da je tako slatko neizbežna, baš kao i njegova visoko-leteća karijera u oblasti ptičjeg gripa. Pa ipak, teško mu je da poveruje da se i Rut – petnaest godina mlađa od njega – zaljubi u njega. I premda ga njen otac ne dočeka sa previše srdačnom dobrodošlicom – „Nadao sam se da će se jednog dana starati o meni, ali kako stvari sad stoje, ona će gurati vaša invalidska kolica.“ – njih dvoje ubrzo stupaju u brak.

Pukotine se na bračnom oklopu pojavljuju polako, ali ritmom koji je krcat uništenjem, kao da je Edvard oduvek predosećao da sreća neće potrajati. Na medicinskoj konferenciji u Aspenu, Rut je oduševljena planinskim krajolikom, ali namrgođena zbog GlaxoSmithKline sponzorstva, trubeći ponovo o svom vegetarijanstvu, dok Edvard nemo žali za odrescima s limunom i jagnjećim kotletima koji su, jedan po jedan, „nestali iz njegove kuhinje“. U međuvremenu, kod kuće se nastavljaju rasprave o kapitalizmu i „usko isprepletanim interesima nauke i industrije“. Dok njegova lepa mlada žena kači Bentamove tekstove na zid kupatila i optužuje ga da odbija da zamisli bol koji nanosi svojim feretkama, Edvard uviđa da ga privlači, „kao vodu najniža tačka“, koleginica i sa njom započinje aferu. A onda, kada se čini da je brak dostigao tačku pucanja, on i Rut urade ono što je neizbežno: odluče da naprave bebu.

Uzimajući u obzir dužinu romana (svega 125 strana takve snage da se ne usuđujem da ga nazovem novelom), ne otkriva mi se više od ovoga. Ali ono što sledi je ispitivanje muškog srca koje stari – seciranje koje, svojom suptilnošću i nežnošću, na kraju, uznemirava. Jer, ovo je fantastično uznemirujuće delo koje kao da, pri drugom ili čak trećem čitanju, sve više i više raste, otkriva svoju višeslojnost dok u isto vreme uspeva da ostane misteriozno i tesno zamotano.

Tematika virologije je robusno dobro oslikana, krucijalnim i ubedljivim slikama. Naizgled sporedni likovi vam se prikradaju u misli. Rutin bespomoćni gotovanski brat koji ne vakciniše svog petogodišnjeg sina zato što smatra da „on ima pravo da prođe kroz dečje bolesti“ je komičan portret koji će vam tupim udarcem zalediti kosti, ali koji na kraju narativ održava onakvim kakav treba da bude, zapanjujuć.

U međuvremenu, evociranje seksa, tela, apetita i želja predstavljaju reminiscencu na Apdajka u najboljem izdanju: vožnja kući iz bolnice sa novom bebom tokom kog su se osećali „prestrašeni i nepobedivi, kao neki tinejdžeri u ukradenom automobilu“; ti početni, šokantni dani roditeljstva i „sreća istančana poput filigranske niti.“Viringina nemilosrdna, ponekad i bolna iskrenost je ono što vam na kraju odjekuje u glavi. Mnogo vremena će proći pre no što zaboravim opis Edvarda koji „se trudi da ne stenje“, dok se spušta u čučanj da podigne čep od paste za zube zato što zna da ako se previje u struku i sagne „trbuh i grudi bi mu iscurili iz okvira i visili u bezobličnim prevojima.“ Ako je jedna od svrha fikcije da nam prikaže nas same, onda je Viringino ogledalo uglačano do savršenstva.