I DEO DUOLOGIJE RATSKRŠĆE
Ne postoji osoba na ovom svetu koja nije čula za Hidea Tanaku, mladog genija koji je izumeo Ratskršće kad mu je bilo svega trinaest godina. Danas objavljeni rezultati ankete na svetskom nivou pokazali su da zapanjujućih 90 procenata ljudi starosti između 12 i 30 godina redovno igra Ratskršće, ili makar jednom nedeljno. Očekuje se da ovogodišnje zvanično prvenstvo u Ratskršću privuče više od dvesta miliona gledalaca. {...}
Ispravka: U prethodnoj verziji ove vesti Hideo Tanaka je greškom predstavljen kao milioner. Milijarder je. Njujork dajdžest
MENHETN
Njujork, Njujork
Danas je đavolski hladno da bi se išlo u lov.
Stresem se, navučem šal skoro do nosa i obrišem nekoliko pahuljica s trepavica. Potom oštro nagazim električni skejtbord. Daska je stara i islužena, kao i sve ostalo što posedujem, i plava farba se maltene potpuno oljuštila s nje, otkrivajući jeftinu srebrnu plastiku ispod – ipak, još nije crkla, a kad jače stisnem petom konačno odreaguje i cimne me napred, i ja se provučem između dve kolone automobila. Pramenovi kose, ofarbani u jarke dugine boje, šibaju me po licu.
„Hej!“, viče vozač dok manevrišem oko njegovih kola. Osvrnem se i vidim kako mi kroz otvoren prozor preti pesnicom. „Zamalo da me ogrebeš!“
Jednostavno nastavim dalje i namerno ne obraćam pažnju na njega. Obično sam mnogo pristojnija osoba – makar bih mu doviknula izvinjenje. Ovoga jutra, međutim, samo što sam se probudila, pronašla sam žuti papir nalepljen na vrata stana, sa slovima odštampanim najvećim fontom koji se dâ zamisliti.
ROK ZA PLAĆANJE ILI ISELJENJE JE 72 SATA
Prevod: gotovo tri meseca kasnim s kirijom. Dakle, ukoliko se danas ne dočepam 3.450 dolara, do kraja nedelje završiću na ulici kao beskućnica.
Tako nešto bi svakome upropastilo dan.
Obrazi mi trnu od vetra. Nebo iza linije oblakodera je sivo, i sve sivlje, a za nekoliko sati ove pahulje što propadavaju pretvoriće se u pravu vejavicu. Ulica je zakrčena automobilima, neprekidni niz stop-svetala i trubljenje ne prestaju odavde sve do Tajms skvera. S vremena na vreme pištaljka saobraćajca vriskom nadglasa haos. Vazduh je zasićen mirisom izduvnih gasova, a iz obližnjih ventilacionih otvora kulja para. Ljudi se u rojevima kreću pločnicima, u jednom ili drugom smeru. U gužvi je lako spaziti učenike koji se vraćaju iz škole, na sve strane se pomaljaju njihovi rančevi i kabaste slušalice.
Strogo govoreći, trebalo bi da i sâma budem među njima. Upravo ove godine je trebalo da pođem na koledž. Nakon što je tata umro, međutim, počela sam da propuštam časove, i onda sam pre nekoliko godina potpuno napustila školu. (Dobro, u redu – strogo govoreći, izbacili su me. Ali kunem se da bih se svakako ispisala. Više o tome kasnije.)
Ponovo sam pogledala telefon, misli su mi se vratile lovu. Pre dva dana dobila sam ovu poruku:
PAŽNJA! Policijska uprava grada Njujorka izdaje nalog za hapšenje Martina Hamera.
Isplata: 5.000 dolara
Policajci su ovih dana toliko zauzeti borbom protiv sve veće stope kriminala na ulicama da nemaju vremena sami da tragaju za sitnim kriminalcima – prestupnicima poput Martina Hamera, traženog zbog ulaganja opklada na rezultat Ratskršća, krađe novca i navodne prodaje droge zarad finansiranja svojih opklada. I zato policajci jednom nedeljno šalju ovakve poruke, obećanja da će platiti bilo kome ko uhvati dotičnog kriminalca.
Tu ja stupam na scenu. Ja sam lovac na ucene, jedan od mnogih na Menhetnu, i borim se da uhvatim Martina Hamera pre nego što ga se dočepa neki drugi lovac.
Svako koga su bar jednom zadesila teška vremena razumeće skoro neprekidnu bujicu brojeva koji mi protiču kroz glavu. Mesečna kirija za najgori stan u Njujorku: 1.150 dolara. Hrana za mesec dana: 180 dolara. Struja i internet: 150 dolara. Kutije testenine, instant supe s rezancima i mesnog nareska: 4. I sve tako. Povrh svega, dugujem 3.450 dolara za kiriju i imam dug od 6.000 dolara na kreditnoj kartici.
Iznos u dolarima na mom računu u banci: 13.
Nisu to uobičajene stvari o kojima brinu devojke mojih godina. Trebalo bi da se izbezumljujem zbog ispita. Oko rokova za seminarske radove. Oko ustajanja na vreme.
Ipak, ne bi se reklo da sam imala baš normalnu mladost.
Pet hiljada dolara lako bi moglo da bude najveća nagrada koju su raspisali u poslednjih nekoliko meseci. Meni je to isto kao i da su mi ponudili sve pare ovog sveta. I tako, poslednja dva dana ne radim ništa osim što tražim tog tipa. Ovog meseca sam propustila da pokupim već četiri nagrade zaredom. Ukoliko izgubim i ovu, stvarno ću biti u nevolji.
Turisti uvek zakrče ulice, mislim se nakon što me je znak za obilaznicu primorao da skrenem pravo ka Tajms skveru, gde se zaglavim iza gomile taksija naguranih na trotoar. Nagnem se unazad na dasci, zaustavim se, i malo-pomalo krenem unazad. Dok odlazim, ponovo bacim pogled na telefon.
Pre nekoliko meseci uspela sam da hakujem glavni imenik igrača Ratskršća u Njujorku i uskladim ga s mapom grada u mom telefonu. Nije to nimalo teško, naročito kad uzmete u obzir da su svi na svetu na neki način međusobno povezani. Samo oduzima mnogo vremena. Probijete se u nečiji nalog, onda se raširite na naloge njegovih prijatelja, pa onda njihovih prijatelja, i na kraju ste u stanju da pronađete svakog igrača u Njujorku. Napokon sam uspela da otkrijem gde se tačno moja meta nalazi, ali telefon mi je stara, naprsla krntija, s prastarom baterijom koja samo što nije crkla. Stalno pokušava da se uspava ne bi li štedeo bateriju, a ekran je toliko mračan da jedva išta vidim na njemu.
„Probudi se“, mrmljam, škiljeći u piksele.
Mučeni telefon konačno žalosno zazuji i crveni pokazatelj na mojoj mapi vrati se s novim podacima. Iskobeljam se iz gužve taksija i petom pritisnem dasku. Isprva se malo pobuni, ali onda pojuri napred, noseći me poput kapljice u moru pokretnog čovečanstva.
Čim dospem do Tajms skvera nada mnom se nadnesu ekrani, okruže me svetom neona i zvuka. Svakog proleća, početak zvaničnog prvenstva u Ratskršću prati ogromna proslava, a dve ekipe najbolje rangiranih igrača takmiče se u revijalnoj početnoj rundi Ratskršća. Ovogodišnja ceremonija otvaranja održava se večeras u Tokiju – tako da su danas svi ekrani posvećeni Ratskršću i na njima se besomučno smenjuju čuveni igrači, reklame, snimci najbitnijih događaja iz prethodne sezone. Poslednji, i najluđi, videospot Frenki Dene prikazuje se na zidu jedne zgrade. Obučena je kao njen avatar iz Ratskršća – u odeću iz ograničene serije i svetlucavi plašt u obliku mreže – a pleše s gomilom poslovnih ljudi u jarkoružičastim odelima. Ispod ekrana, grupa uzbuđenih turista zastaje da se slika s nekim tipom u lažnoj opremi za Ratskršće. Na drugom ekranu vidi se petoro najvećih zvezda među igračima koji se ove večeri takmiče na otvaranju. Ašer Ving. Kento Park. Džena Maknil. Maks Martin. Pen Vačovski. Izvijem vrat da im se divim. Svi su od glave do pete obučeni po poslednjoj modi ove sezone. Smeše se odozgo na mene, usta su im dovoljno velika da progutaju čitav grad, i dok gledam dalje svi podižu limenke koka-kole i objavljuju kako je upravo taj napitak njihov izbor za vreme igara. Ispod njih ide kajron:
NAJBOLJI IGRAČI RATSKRŠĆA STIGLI U TOKIO,
SPREMNI DA ZAVLADAJU SVETOM.
Potom pređem raskrsnicu i presečem u jednu manju ulicu. Mala crvena tačka koja označava moju metu ponovo promeni mesto. Izgleda kao da je skrenuo u Trideset osmu ulicu.
Provlačim se kroz saobraćajnu gužvu još nekoliko blokova pre nego što konačno stignem na odredište, i zaustavim se uz ivičnjak ispred jednog novinskog kioska. Crvena tačka lebdi iznad zgrade preda mnom, tik iznad vrata kafea. Cimnem šal s lica i ispustim uzdah olakšanja. Dah mi se magli u ledenom vazduhu. „Gotov si“, šapnem, dopustivši sebi da se osmehnem pri pomisli na pet hiljada dolara nagrade. Skočim sa električnog skejta, podignem ga za remenje i prebacim preko ramenâ, tako da mi landara preko ranca. I dalje je vruć od vožnje, toplota mi se probija kroz kapuljaču, pa sa uživanjem izvijem leđa da je upijem.
Prolazeći pored kioska ovlaš pređem pogledom preko naslovnih strana novina. Imam običaj to da radim, da proveravam ima li novosti o meni omiljenoj osobi. Uvek bude nečega. I naravno, upadljivo je prisutan na naslovnici jednog časopisa: visok mladić opušteno sedi u kancelariji, nosi tamne pantalone i uštirkanu košulju rukava ležerno zavrnutih do laktova, a lice mu je u senci. Ispod slike se vidi logo firme Henka Gejms, studija koji je iznedrio Ratskršće. Zastanem da pročitam naslov.
HIDEO TANAKA PUNI 21 GODINU:
POGLED IZNUTRA NA PRIVATNI ŽIVOT TVORCA RATSKRŠĆA
Srce mi kao i obično preskoči otkucaj kad ugledam ime svog idola. Šteta što nemam vremena da zastanem i prelistam časopis. Možda kasnije. Nerado odvratim pogled, malo podignem ranac i dasku, pa navučem kapuljaču na glavu. U izlozima pored kojih prolazim odraz mi se čini izobličenim – lice mi je izduženo, tamne farmerice previše rastegnute, rukavice crne, čizme pohabane, izbledeli crveni šal obavijen oko crnog duksa s kapuljačom. Kosa u svim duginim bojama štrči mi ispod kapuljače. Pokušavam tu devojku iz odraza da zamislim na naslovnoj strani nekog časopisa.
Ne budi glupa. Odbacim tu apsurdnu misao i uputim se ka ulazu u kafe, preusmerivši um na listu oruđa koje imam u rancu.
1. lisice
2. pištolj koji ispaljuje kuku na kablu
3. rukavice sa čeličnim ojačanjima
4. telefon
5. preobuka
6. pištolj za omamljivanje
7. knjiga
Prilikom jednog od prvih odlazaka u lov, meta me je svu ispovraćala nakon što sam na njoj upotrebila pištolj za omamljivanje (#6). Posle toga sam počela da nosim sa sobom rezervnu odeću (#5). Dve mete su uspele da me ujedu, tako da sam, posle par injekcija protiv tetanusa dodala i rukavice (#3). Kabl s kukom služi za dopiranje do teško pristupačnih mesta i hvatanje teško dostupnih ljudi. Telefon (#4) je moj nosivi pomoćnik za hakovanje. Lisice (#1), jelte, razumljiv su izbor.
A knjiga (#7) mi je potrebna za one prilike kad potraga podrazumeva mnogo čekanja. Uvek je korisno poneti zabavu koja neće da mi jede bateriju.
Ulazim u kafe, upijam toplotu i ponovo proveravam telefon. Mušterije su se naređale duž šanka na kome je izloženo pecivo, čekajući da se oslobodi mesto na nekoj od četiri automatizovane kase. Na zidovima su ukrasne police za knjige. Čavrljanje studenata i turista dopire od stolova. Kad uperim kameru telefona prema njima, vidim da svima iznad glava lebde imena, što znači da niko od njih nije za sebe izabrao privatna podešavanja. Možda moja meta nije na ovom nivou.
Lagano šetam kraj polica za knjige, s pažnjom posmatram svaki sto pojedinačno. Većina ljudi nikada svoje okruženje ne opaža kako treba; pitajte bilo koga šta je nosila osoba koja je sedela u blizini, i velika je šansa da neće umeti da vam kaže. Ali ja umem. Mogu da vam izrecitujem odeću i izgled svake osobe u onom redu za kafu, mogu vam reći koliko tačno ljudi sedi za kojim stolom, da vam precizno opišem način na koji se neko pogurio za nijansu previše, ili ono dvoje što sede jedno do drugog i ne progovaraju ni reč, momka koji pazi da nikoga ne pogleda u oči. Mogu da upijem prizor kao što fotograf uhvati pejzaž – opustim oči, raščlanim čitavu scenu odjednom, potražim tačke koje me zanimaju i u mislima napravim brz snimak na osnovu kojeg ću se svega sećati.
Tražim prekid u obrascu, čavao koji štrči.
Pogled mi se zaustavi na grupi od četiri dečaka koji čitaju na kauču. Neko vreme ih posmatram, čekam nekakav znak razgovora ili nagoveštaj da se poruke razmenuju lično ili preko telefona. Ništa. Pažnju mi privuče stepenište koje vodi na sprat. Nema sumnje da se i drugi lovci na ucene približavaju – moram dospeti do njega pre svih ostalih. Pođem gore i ubrzam korak.
Ovde nema nikoga, ili se bar tako čini. Ali onda ipak uhvatim jedva čujni razgovor za stolom u naspramnom uglu, zavučenom iza nekih polica za knjige, tako da ga je nemoguće videti sa stepeništa. Nečujnim korakom priđem bliže, pa provirim kroz police.
Za stolom sedi žena, nosa nabijenog u knjigu. Iza nje stoji čovek, nervozno se premešta s noge na nogu. Podignem telefon. Naravno, oboma su podešavanja nameštena na privatno.
Pribijem se uza zid da me ne bi videli, pa pažljivo oslušnem.
„Sutra uveče mi je suviše kasno“, govori čovek.
„Žao mi je“, odgovara žena. „Ali ruke su mi vezane. Moj gazda neće da ti prebaci toliki novac bez dodatnih bezbedonosnih mera, ne sada kad je policija izdala nalog za tvoje hapšenje.“
„Obećala si mi.“
„I žao mi je, gospodine.“ Žena zvuči smireno i cinično, kao da je tako nešto morala da izgovori već nebrojeno puta dosad. „Prvenstvo samo što nije počelo. Vlasti su izrazito oprezne.“
„Imam trista hiljada banknota kod vas. Znaš li uopšte za koliko to može da se promeni?“
„Znam. To mi je posao“, odgovori žena najoporijim glasom koji sam ikada čula.
Trista hiljada banknota. To mu dođe otprilike dvesta hiljada dolara, po trenutnom kursu. Ovaj se baš kladi na velike sume. Klađenje na Ratskršće je zabranjeno u Sjedinjenim Državama; u pitanju je jedan od mnogih zakona koje je vlada nedavno donela u očajničkom pokušaju da održi korak s tehnologijom i sajber kriminalom. Ukoliko dobijete opkladu na okršaj u Ratskršću, slede vam virtuelne pare koje se zovu banknote. Međutim, evo u čemu je stvar – te banknote možete da preuzmete ili onlajn ili na nekom stvarnom mestu, gde vas čeka blagajnik poput ove gospođe. Njoj prodajete svoje banknote. Ona vam zauzvrat dâ pravu gotovinu, uzevši određenu proviziju za svog gazdu.
„To je moj novac“, tip sada navaljuje.
„Moramo da se zaštitimo. Za dodatne bezbednosne mere treba vremena. Vrati se sutra uveče i razmenićemo polovinu tvojih banknota.“
„Rekao sam ti, sutra uveče mi je prekasno. Moram da odem iz grada.“
Razgovor ponovo krene iz početka. Slušam i zadržavam dah. Ženi je maltene ostalo samo da potvrdi njegov identitet.
Kapci mi se skupe, usne izviju u mali pohlepni smešak. Upravo ovo sada, to je trenutak za koji živim u toku lova – kad se svi tragovi i delići koje sam otkrila usmere ka jednoj jedinoj tački, kad ugledam kako moja meta, glavom i bradom, stoji preda mnom, zrela za branje. Kad sklopim slaglicu.
Moj si.
Dok se njihov razgovor rasplamsava, dva puta pipnem ekran telefona i pošaljem poruku policiji.
Osumnjičeni je pod mojim nadzorom.
Gotovo istog trenutka stigne mi odgovor.
POLICIJSKA UPRAVA GRADA NJUJORKA JE OBAVEŠTENA.
Izvadim pištolj za omamljivanje iz ranca. Samo na tren dodirne ivicu rajsferšlusa, izazvavši jedva čujni zvuk grebanja.
Razgovor zamukne. I muškarac i žena naglo podignu glave prema meni, pogledaju me kroz police za knjige poput jelena uhvaćenog u svetlosti farova. Muškarac primeti moj izraz lica. Njegovo lice je sasvim obliveno znojem, a kosa mu je slepljena na čelu. Prođe delić sekunde.
Pucam.
Izbegne – promašim ga za dlaku. Dobri refleksi. Žena hitro skoči na noge, takođe, ali za nju ne dajem ni pet para. Jurim za njim. Spušta se niz stepenice, preskače po tri odjednom, zamalo da padne u tolikoj žurbi, izgubivši telefon i svežanj olovaka za sobom. Dok stignem do prizemlja on već velikom brzinom trči ka ulazu. Izletim napolje kroz obrtna staklena vrata.
Izbijemo na ulicu. Ljudi iznenađeno viknu kad ih muškarac koga jurim gurne u prolazu – bacio je jednog turistu s foto-aparatom pravo na leđa. Jednim pokretom postavim električni skejtbord na tlo, skočim na njega i zgazim petom što jače mogu. Začuje se piskavo šištanje – poletim napred, ubrzavajući uz ivičnjak. Muškarac baci pogled preko ramena i vidi da mu se sve brže približavam. Naglo skrene nalevo niz ulicu, trčeći u potpunoj panici.
Skrenem u njegovom pravcu pod tako oštrim uglom da mi se skejt pobuni i udari ivicom u pločnik, ostavivši dug trag crne boje. Uperim pištolj za omamljivanje muškarcu u leđa i opalim.
Krikne i padne. Smesta pokuša ponovo da ustane, ali ga ja pristignem. Zgrabi me za članak. Spotaknem se, šutnem ga. Oči su mu razrogačene, zubi stisnuti, vilica zategnuta. Sevne ošrica noža. U poslednjem trenutku primetim kako se presijava na svetlu. Otrgnem se i otkotrljam dalje taman na vreme da izbegnem da me ubode u nogu. Dohvatim ga za jaknu. Još jednom opalim iz pištolja za omamljivanje, ovoga puta iz neposredne blizine. Čist pogodak. Telo mu se ukoči, pa padne na pločnik i počne da se trese.
Skočim na njega. Jako mu nabijem koleno u leđa, dok on jeca na zemlji. Zvuk policijske sirene stiže iza ćoška. Ljudi su sada već oko nas obrazovali krug, a njihove naočare sve snimaju.
„Nisam ni za šta kriv“, neprekidno kmeči on. Glas mu je izobličen zbog jačine kojom ga pritiskam na tlo. „Ona gospođa unutra... mogu da ti kažem kako se zove...“
„Začepi“, prekinem ga navlačeći mu lisice na zglobove.
Na moje iznenađenje, posluša me. Ne dešava se uvek da me tako poslušaju. Ne popuštam dok se automobil policije ne zaustavi pored nas, dok ne vidim da plava i crvena svetla bleskaju na zidu. Tek tada ustanem i sklonim se od njega, pazeći da ruke držim tako da ih policajci jasno vide. Koža me pecka od uzbuđenja zbog uspešnog lova dok posmatram kako dvoje policajaca cimaju muškarca da se osovi na noge.
Pet hiljada dolara! Kad sam poslednji put imala makar i upola toliko novca odjednom u rukama? Nikada. Neko vreme ću biti u malo manje očajnoj situaciji – isplatiću kiriju koju dugujem, što će smiriti mog stanodavca. Onda će mi ostati 1.550 dolara. To je bogatstvo. Misli mi prelaze preko ostalih računa. Možda večeras pojedem nešto drugo osim rezanaca.
Poželim da pobednički skočim uvis. Biću dobro. Do sledeće potrage.
Prođe nekoliko trenutaka pre nego što shvatim da policajci odlaze i odvode svog novog zarobljenika, i to ne pogledavši u mom pravcu. Osmeh mi zgasne.
„Hej, izvinite!“, doviknem, pa požurim do policajke, bliže meni. „Hoćete da me povezete do stanice da podignem nagradu, ili kako? Treba li prosto tamo da se nađemo?“ Policajka mi uputi pogled koji se nikako nije poklapao s činjenicom da sam im upravo uhvatila kriminalca. Izgleda iscrpljeno, a tamni podočnjaci mi govore da nije mnogo spavala. „Nisi bila prva“, kaže. Iznenađeno zatrepćem. „Molim?“, progovorim. „Drugi lovac na ucene prijavio je osumnjičenog pre tebe.“ Za trenutak mogu samo da zurim u nju.
Onda mi izleti psovka. „Kakva budalaština. Videli ste sve što se desilo. Potvrdili ste moju prijavu!“ Podignem telefon tako da policajka vidi poruku koju sam dobila. Naravno, upravo tada mi crkne baterija.
Mada dokaz svakako ne bi ništa značio. Policajka čak i ne pogleda telefon. „To je prosto automatizovani odgovor. Moje poruke pokazuju da sam prvu prijavu sa ove lokacije dobila od drugog lovca na ucene. Nagrada ide onome ko se prvi javi, bez izuzetka.“ Saosećajno slegne ramenima.
To je najgluplja formalnost koju sam u životu čula. „Đavola ide!“, pobunim se. „Ko je taj drugi lovac na ucene? Sem? Džejmi? Jedino još oni češljaju ovu teritoriju.“ Dignem ruke. „Znate šta – to je laž, nema drugog lovca na ucene. Jednostavno nećete da platite.“ Krenem za njom kad se okrene da pođe. „Spasla sam vas prljavog posla – to je dogovor, zato lovci na ucene uopšte love ljude koje vas previše mrzi da hvatate. Dugujete mi za ovog i vi...“ Njen partner me zgrabi za mišicu i odgurne toliko snažno da umalo padnem. „Odbij“, zareži na mene. „Emika Čen, jel’ tako?“ Druga šaka mu čvrsto steže dršku pištolja u futroli. „Da, sećam te se.“
Nemam nameru da se svađam s napunjenim pištoljem. „U redu, u redu.“ Nateram se da uzmaknem za korak i podignem ruke uvis. „Odlazim, okej? Smesta krećem.“
„Znam da si već bila u zatvoru, mala.“ Strelja me pogledom, oči su mu surove i svetlucave, a onda se pridruži svojoj partnerki. „Nemoj da ti pišem drugi prekršaj.“
Čujem kako ih policijski radio poziva na drugo mesto zločina. Buka oko mene se priguši, a slika onih pet hiljada dolara počne da treperi dok se konačno ne rastopi u nešto sasvim neprepoznatljivo. U roku od trideset sekundi, moja pobeda je tutnuta nekom drugom u džep.
