SAN FRANCISKO, KALIFORNIJA
REPUBLIKA AMERIKA
***
POPULACIJA: 24.646.320
DAN
Od svih mojih ranijih prerušavanja, ovo mi je možda i najviše leglo.
Tamnocrvena kosa, primetno drugačija od moje uobičajene svetloplave, odsečena tačno do ispod ramena i skupljena pozadi u rep. Zelena sočiva koja izgledaju prirodno na mojim plavim očima. Zgužvana, napola uvučena majica s kragnom, čiji sitni srebrni dugmići sijaju u mraku, tanka vojna jakna, crne pantalone, čizme s metalnim vrhom, i debeo sivi šal obmotan oko vrata, brade i usta. Tamnu vojničku kapu natukao sam na čelo, a crvena tetovaža pokriva mi čitavu levu polovinu lica, pretvarajući me u nekog nepoznatog. Pored ovoga, nosim i mikrofon i slušalicu, i nikad ih ne skidam. Republika insistira na tome.
U većini drugih gradova verovatno bi zurili u mene i više nego inače zbog te ogromne vražije tetovaže – moram da priznam da i nije baš diskretna. Ali ovde u San Francisku utopio sam se među ostale. Prva stvar koju sam primetio kad smo se Iden i ja pre osam meseci preselili u Frisko bio je lokalni trend da mladi ljudi iscrtavaju crne ili crvene šare po licu, neke vrlo sitne i prefinjene, na primer grbove Republike na slepoočnicama, druge ogromne i da pokrivaju veće delove kože, kao što su džinovske konture Republike. Ja večeras biram prilično običnu tetovažu, jer nisam toliko lojalan Republici da bih tu lojalnost razlepio posred lica. Ostaviću to Džun. Umesto toga, stavljam stilizovane plamenove. To je dovoljno.
Nesanica me noćas baš ne pušta, umesto da spavam, šetam sâm sektorom koji se zove Marina i koji je, koliko mogu da vidim, brdovitiji Friskov ekvivalent LA Lejk sektoru. Noć je sveža i prilično tiha, a iz pravca gradskog zaliva sipi sitna kišica. Ulice su uske, mokro sjajne i prošarane rupama, a zgrade koje se uzdižu s obe strane – a većina ih je dovoljno visoka da ove večeri nestaje u niskim oblacima – eklektične su, obojene u zagasitocrveno i zlatno i crno, i ojačane sa strana ogromnim čeličnim gredama da bi odolele zemljotresima, koji ih uzdrmaju svakih nekoliko meseci. Megabordi visoki pet ili šest spratova nalaze se u svakom drugom bloku, i s njih trešte uobičajene salve vesti iz Republike. Vazduh se oseća na nešto slankasto i gorko, kao da su se dim i industrijski otpad pomešali s morskom vodom, a s njima ponegde i jedva primetan miris pržene ribe. Ponekad, kad zađem za ugao, iznenada se nađem toliko blizu vode da mi se čizme skvase. Ovde se tlo spušta pravo u zaliv, i stotine zgrada viri dopola uronjenu prema horizontu. Kad god imam pogled na zaliv, mogu da vidim i ruine Golden Gejta, izobličene ostatke nekog starog mosta nagomilane na drugoj obali. Svako malo pored mene se progura šačica ljudi, ali grad je većinom usnuo. Raštrkane logorske vatre osvetljavaju uličice, okupljališta za beskućnike iz sektora. Nije mnogo drugačije od Lejka.
Pa dobro – pretpostavljam da ipak ima nekih razlika. Za početak, San Francisko stadion za Ispite u daljini prazan je i neosvetljen. Manje je policije na ulicama u siromašnim sektorima. Gradski grafiti. Uvek možeš da stekneš sliku o tome kako se ljudi osećaju gledajući najnovije grafite. Mnoge poruke koje viđam u poslednje vreme u stvari podržavaju novog Elektora Republike. On je naša nada, kaže jedna naškrabana na zidu zgrade. Na drugoj, ispisanoj bojom po asfaltu, piše: Elektor će nas izvesti iz mraka. Malo previše optimistično, ako mene pitate, ali rekao bih da su to dobri znaci. Mora da Anden nešto radi dobro. A opet. Tu i tamo vidim i poruke koje kažu: Elektor je prevara, ili Isprani mozgovi, ili Dan kakvog smo poznavali je mrtav.
Ne znam. Ponekad se čini da ovo novo poverenje između Andena i naroda visi o niti… a ta nit sam ja. Osim toga, možda su ovi srećni grafiti lažni, možda su ih nacrtali oficiri propagande. Zašto da ne?
S Republikom se nikad ne zna.
Iden i ja, naravno, imamo apartman u bogatom sektoru Friska koji se zove Pacifika, i u njemu smo s našom negovateljicom Lusi. Republika mora da brine o svom najtraženijem sedamnaestogodišnjem kriminalcu koji se preobratio u narodnog heroja, zar ne? Sećam se koliko sam bio nepoverljiv prema Lusi – strogoj, stamenoj pedesetdvogodišnjoj gospođi obučenoj u klasične boje Republike – kad se prvi put pojavila na našim vratima u Denveru. „Republika mi je dodelila zadatak da vam pomažem, dečaci“, rekla mi je ulazeći žurno u naš stan. Oči su joj se smesta zaustavile na Idenu. „Posebno malom.“
Da. To mi nije baš leglo. Najpre, trebalo mi je dva meseca samo da se nateram da skinem oka s Idena. Jeli smo jedan uz drugog; spavali smo jedan uz drugog; nikad nije bio sam. Išao sam dotle da sam čak stajao pred vratima kupatila dok je unutra, kao da će vojnici Republike nekako da ga usisaju kroz ventilaciju, vrate ga u laboratoriju i prikače na gomilu aparata.
„Idenu niste potrebni“, brecnuo sam se na Lusi. „On ima mene. Ja brinem o njemu.“
Ali zdravlje je počelo da mi popušta nakon tih prvih nekoliko meseci. Nekim danima sam se osećao dobro; drugima sam bio zakucan za krevet s neizdrživom glavoboljom. Tim lošim danima Lusi bi preuzela sve – i posle nekoliko prepirki s urlanjem nevoljno smo uspostavili rutinu. Ipak ona pravi prilično dobre pite s mesom. I kad smo se preselili ovde u Frisko, pošla je s nama. Ona se stara o Idenu. Brine o mojim lekovima.
Kad se najzad umorim od hodanja, primetim da sam odlutao iz Marine u bogatiji susedni distrikt. Zaustavljam se ispred kluba s natpisom Salon Opsidijan utisnutim u metalnu tablu iznad vrata. Skliznem niza zid u sedeći položaj, s rukama na kolenima, i osetim vibracije od muzike. Moja metalna noga je ledeno hladna ispod tkanine pantalona. Na zidu preko puta, grafiti nažvrljani crvenom bojom kažu: Dan = izdajnik. Uzdahnem, izvadim srebrnu tabakeru iz džepa i izvučem dugačku cigaretu. Prstom pređem preko teksta CENTRALNA BOLNICA SAN FRANCISKA utisnutog duž nje. Cigarete na recept. Preporuka doktora, ha? Drhtavim prstima stavim je u usta i zapalim. Zatvorim oči. Uvučem dim. Polako se izgubim u oblaku plavog dima, čekajući da me preplavi sladak, halucinogeni efekat.
Večeras mu ne treba dugo. Ubrzo stalna, potmula glavobolja nestaje i svet oko mene poprima zamagljeni sjaj za koji znam da ne potiče samo od kiše. Devojka sedi pored mene. To je Tes.
Uputi mi osmeh, tako mi poznat još s ulica Lejka. „Ima li nekih vesti s Megabordâ?“, pita me, pokazujući ka ekranu preko puta.
Izdahnem plavi dim i lenjo odmahnem glavom. „Jok. Mislim, video sam nekoliko naslova na temu Patriota, ali vi ljudi kao da ste nestali s lica zemlje. Gde ste? Kuda idete?“
„Da li ti nedostajem?“, pita me Tes umesto odgovora.
Zurim u njenu svetlucavu prikazu. Izgleda isto kao što sam je zapamtio na ulici – njena crvenkastosmeđa kosa vezana u neurednu kiku, oči krupne i blistave, mile i nežne. Mala beba Tes. Koje sam joj ono poslednje reči uputio... tamo kada smo Patriotama zabrljali atentat na Andena? Molim te, Tes – ne mogu da te ostavim ovde. Ali upravo to sam uradio.
Okrenem se, povlačeći još jedan dim. Da li mi nedostaje? „Svakog dana“, odgovorim.
„Pokušavao si da me nađeš“, govori Tes, prilazeći bliže. Kunem se da gotovo mogu da osetim njeno rame uz svoje. „Videla sam te, kako pregledaš Megaborde i frekvencije u potrazi za vestima, kako prisluškuješ na ulici. Ali Patriote se sada kriju.“
Naravno da se kriju. Zašto bi i napadali sad kad je Anden na vlasti a primirje između Republike i Kolonija gotova stvar? Šta bi sad uopšte mogao biti razlog za to? Nemam pojma. Možda ga i nemaju. Možda i ne postoje više. „Voleo bih da se vratiš“, promrmljam Tes. „Bilo bi lepo da te opet vidim.“
„Šta je sa Džun?“
Dok me to pita, njenog lika nestaje. Zamenjuje je Džun, sa svojim dugim konjskim repom i tamnim očima u kojima se nazire i zlatni odsjaj, tako ozbiljnim i ispitivačkim, uvek ispitivačkim. Naslonim glavu na koleno i zatvorim oči. Čak je i iluzija Džun dovoljna za probadajući bol u grudima. Pakao. Toliko mi nedostaje.
Sećam se kako sam joj rekao „doviđenja“ tamo u Denveru, pre nego što smo se Iden i ja preselili u Frisko. „Siguran sam da ćemo se vratiti“, rekao sam joj preko mikrofona, pokušavajući da ispunim neprijatnu tišinu između nas. „Kad se završi Idenovo lečenje.“ To je bila laž, naravno. U Frisko idemo zbog mog lečenja, a ne Idenovog. Ali Džun to nije znala, pa je samo rekla: „Vrati se brzo.“
To je bilo pre gotovo osam meseci. Od tad je nisam čuo. Ne znam da li je to zato što se oboje previše ustručavamo da smetamo jedno drugom, što smo previše uplašeni da ono drugo neće želeti da priča, ili smo možda oboje prokleto previše ponosni da prvi pozovemo, da ne bismo pokazali koliko smo očajni. Možda ona i nije dovoljno zainteresovana. Ali znate kako to ide. Prođe nedelja bez kontakta, a onda mesec, i ubrzo je već prošlo previše vremena, i pozvati je bilo bi nekako nasumično i čudno. Tako da je ne zovem. Pored toga, šta bih pa rekao? Ne brini, doktori se bore da mi spasu život. Ne brini, pokušavaju kamarama lekova da smanje problematični deo mog mozga pre nego što pokušaju s operacijom. Ne brini, Antarktika će mi možda odobriti lečenje u svojim superiornim bolnicama. Ne brini, biću dobro.
U čemu je poenta da održavaš kontakt s devojkom za kojom si lud ako umireš?
Ovo podsećanje pošalje pulsirajući bol kroz zadnji deo moje glave. „Bolje je ovako“, kažem sebi po stoti put. A i jeste. S obzirom na to da je nisam video toliko dugo, uspomena na to kako smo se upoznali sve je bleđa, a i primetio sam da manje mislim na njenu povezanost sa smrću članova moje porodice.
Za razliku od Tes, Džunina prikaza iz nekog razloga nikad ne kaže ni reč. Pokušavam da ignorišem svetlucavu opsenu, ali ona odbija da nestane. Tako je prokleto uporna.
Najzad, ustanem, zgazim opušak na pločniku i zakoračim na vrata Salona Opsidijan. Možda će muzika i svetla malo razmrdati moj sistem.
Na trenutak ne vidim ništa. Klub je u mrklom mraku, a zvuk je zaglušujući. Istog časa zaustavlja me patrola ogromnih vojnika. Jedan spusti čvrstu ruku na moje rame. „Ime ili rod?“, pita.
Nema razloga da otkrivam svoj pravi indentitet. „Narednik Šuster. Avijacija“, odgovaram, istrtljavši nasumično ime i prvi rod koji mi je pao na pamet. Uvek prvo pomislim na avijaciju, uglavnom zbog Kaede. „Stacioniran sam u Pomorskoj bazi dva.“
Stražar klimne. „Klinci iz avijacije su nazad s leve strane, blizu toaleta. I ako te čujem da praviš neku frku po vojnim separeima, letiš napolje, a tvoj komandant će sve čuti ujutru. Kapiraš?“
Klimnem i vojnik me pušta da prođem. Idem niz mračan hodnik i kroz dvoja vrata, a onda se utopim u gomilu i treperava svetla unutra.
Podijum je prepun ljudi u razvučenim majicama i podvrnutih rukava, odećom uparenom sa zgužvanim uniformama. Nalazim separee avijacije u zadnjem delu prostorije. Dobro je, ima nekoliko praznih. Skliznem u jedan, naslonim se čizmama na jastučasta sedišta, i zavalim glavu. Barem je Džunin lik nestao. Glasna muzika mi raspršuje sve misli.
U separeu sam tek nekoliko minuta kada jedna devojka preseče preko podijuma i dotetura ka meni. Porumenela je, oči su joj sjajne i provokativne; a kada pogledam iza nje, primetim grupicu nasmejanih devojaka koje nas posmatraju. Nateram se da se nasmejem. Obično volim kad me gledaju u klubovima, ali nekad samo želim da zatvorim oči i pustim da me haos odnese.
Naginje se i prislanja usne na moje uho. „Izvini“, viče da nadjača buku. „Moje drugarice žele da znaju da li si ti Dan.“
Već su me prepoznali? Instinktivno se povučem i odmahnem glavom da i ostali vide. „Pogrešila si“, odgovorim s uvrnutim osmehom. „Ali hvala ti na komplimentu.“
Devojčino lice je gotovo potpuno u senci, ali čak i tako mogu da vidim kako se užasno zarumenela. Njene prijateljice pucaju od smeha. Niko od njih izgleda nije poverovao u moje poricanje. „Hoćeš da igraš?“, pita devojka. Pogleda preko ramena ka treperavim plavim i zlatnim svetlima, a onda ponovo ka meni. Mora da su je i na ovo izazvale drugarice.
Dok pokušavam da smislim kako da je pristojno odbijem, snimam kako izgleda. Klub je previše mračan da bih je dobro osmotrio, i sve što vidim jeste odsjaj neonskog svetla na njenoj koži i dugom konjskom repu, njene svetlucave usne izvijene u osmeh, i njeno vitko i glatko telo u kratkoj haljini i vojničkim čizmama. Odbijanje mi zamre na usnama. Nešto na njoj me podseti na Džun. U ovih osam meseci otkad je Džun postala Princeps-Elekt, nije me privuklo mnogo devojaka – ali sad, s ovom njenom senovitom dvojnicom koja me poziva na podijum, dopuštam sebi ponovo malo nade.
„Da, što da ne?“, kažem.
Devojka se ozari. Kad ustanem iz separea i uhvatim je za ruku, sve njene prijateljice ispuste uzdah iznenađenja, a potom i glasno zakliču. Devojka me vodi pored njih, i pre nego što sam i svestan, progurali smo se kroz gomilu i zauzeli malo mesto baš u središtu akcije.
Privijem je uz sebe, ona mi prođe rukom niz potiljak, i puštamo da nas jak ritam ponese. Slatka je, priznajem sebi, zaslepljen ovom mešavinom svetala i ruku. Melodija se promeni, pa još jednom. Nemam predstavu koliko dugo smo ovako izgubljeni, ali kad se nagne napred i usnama dotakne moje, zatvorim oči i puštam je. Čak osetim i jezu kako mi se spušta niz kičmu. Dvaput me poljubi, usnama mekim i vlažnim, jezik joj ima ukus votke i voća. Jednu ruku spustim na dno njenih leđa i privučem je da joj se telo nađe čvrsto uz moje. Poljupci su joj sve nestrpljiviji. Ona je Džun, kažem sebi, odlučujući da se prepustim fantaziji. Zatvorenih očiju i uma još zamagljenog halucinogenima iz cigarete, na trenutak i poverujem – mogu da je zamislim kako me ovde ljubi i uzima mi i poslednji dah iz pluća. Devojka verovatno oseća promenu u mojim pokretima, moju iznenadnu želju i glad, jer se nasmeši dok me ljubi. Ona jeste Džun. To je Džunina tamna kosa što mi dotiče lice, Džunine duge trepavice koje mi dodiruju obraze, Džunina ruka oko mog vrata, Džunino telo koje se uvija s mojim. Tiho zastenjem.
„Hajde“, prošapuće ona. Kroz reči joj se provlači nestašluk. „Ajmo da udahnemo malo vazduha.“
Koliko je prošlo? Ne želim da idem, jer to znači da ću morati da otvorim oči i Džun će nestati, zameniće je ova devojka koju ne znam. Ali ona me povuče za ruku i natera me da pogledam okolo. Naravno, ni traga od Džun. Svetla u klubu trepere i u trenutku me zaslepljuju. Ona me vodi kroz gomilu koja igra, niz onaj mračni hodnik kluba i kroz neobeležena zadnja vrata. Zakoračimo u tihu uličicu. Nekoliko slabašnih svetiljki sija niz put, dajući svemu pomalo jeziv, zelenkasti sjaj.
Gurne me uza zid i preplavi još jednim poljupcem. Koža joj je vlažna i osećam kako se ježi pod mojim dodirom. Uzvratim joj poljubac, a kad ja nju okrenem i pribijem uza zid, iznenađeno se nasmeje.
Ona je Džun, ponavljam sebi. Usne mi se pohlepno spuštaju niz njen vrat, osećam dim i parfem.
Blag elektricitet prostruji mi kroz uho, zvuk poput kiše i prženja jaja. Pokušavam da ignorišem poziv, čak i kad mi muški glas ispuni uši. Ovaj baš ubija zabavu. „Gospodine Ving“, kaže.
Ne odgovaram. Odlazi. Zauzet sam.
Nekoliko sekundi potom, glas ponovo počinje. „Gospodine Ving, ovde kapetan Dejvid Gazman iz Četrnaeste denverske gradske patrole. Znam da ste tu.“
Oh, taj lik. Taj jadničak je uvek zadužen da pokuša da me nađe.
Uzdahnem i odmaknem se od devojke. „Izvini“, kažem bez daha. Namrštim se izvinjavajući i pokažem ka uhu. „Daš mi minut?“
Ona se osmehne i poravna haljinu. „Biću unutra“, odgovori. „Potraži me.“ A onda zakorači nazad kroz vrata u klub.
Uključim mikrofon i krenem da špartam gore-dole po uličici. „Šta hoćeš?“, prošapućem iznervirano.
Kapetan uzdahne i baci se na poruku. „Gospodine Ving, zahteva se vaše pojavljvanje u Denveru sutra uveče, na Dan nezavisnosti, u balskoj dvorani tornja Kapitol. Kao i obično, slobodni ste da odbijete zahtev – kao što i inače radite“, tiho promrmlja. „Kako god, ovaj banket je izuzetan skup od enormnog značaja. Ako odlučite da prisustvujete, privatni avion će vas čekati ujutru.“
Izuzetan skup od enormnog značaja? Koliko fensi reči u jednoj rečenici. Prevrnem očima. Otprilike svakog meseca dobijem pozivnicu za neki bitan prigodni događaj, na primer bal za ratne generale najvišeg ranga ili proslavu kad je Anden najzad ukinuo Ispite. Ali jedini razlog što me tamo žele jeste da bi mogli da me pokažu i podsete ljude: „Gledajte, u slučaju da ste zaboravili, Dan je na našoj strani!“ Ne iskušavaj svoju sreću, Andene.
„Gospodine Ving“, kaže kapetan kada je ostao bez mog odgovora, kao da priprema poslednji argument, „uzvišeni Elektor zahteva da prisustvujete. Kao i Princeps-Elekt.“
Princeps-Elekt.
Uz krckanje, čizme mi se ukopaju na sredini uličice. Zaboravljam da dišem.
Nemoj previše da se pališ – na kraju krajeva, postoje tri Princeps-Elekta, i može da misli na bilo koga od njih. Prođe nekoliko sekundi dok najzad upitam: „Koji?“
„Onaj koji je vama bitan.“
Obrazi mi se zažare od podsmeha u njegovom glasu. „Džun?“
„Da, gospođica Džun Iparis“, odgovara kapetan. Kao da mu je laknulo što najzad ima moju pažnju. „Želela je da ovog puta uputi svoj lični zahtev. Mnogo bi volela da vas vidi na banketu u tornju Kapitol.“
Glava me zaboli dok se upinjem da smirim disanje. Sve misli o devojci iz kluba su se raspršile. Džun nije lično pitala za mene osam meseci – ovo je prvi put da traži da posetim neki javni događaj. „A o čemu se radi?“, pitam. „To je samo zabava za Dan nezavisnosti? Zašto je toliko bitno?“
Kapetan okleva. „To je pitanje nacionalne bezbednosti.“
„Šta bi to trebalo da znači?“ Moje prvobitno uzbuđenje polako umine – možda on samo blefira. „Vidite, kapetane, imam neki posao da završim. Pokušajte ponovo da me ubedite sutra ujutru.“
Kapetan jedva čujno opsuje. „U redu, gospodine Ving. Neka vam bude.“ Promrmlja nešto što baš i ne mogu da razaberem i prekine vezu. Ozlojeđeno se mrštim dok moje prvobitno uzbuđenje polako prerasta u razočaranje. Možda bi sad trebalo da krenem kući. Ionako je vreme da se vratim i proverim Idena. Kakva sprdnja. Verovatno je i lagao to za Džunin zahtev, jer da ona zaista toliko želi da se vratim, ona bi...
„Dane?“
Začujem novi glas u uhu. Sledim se.
Da li je to prestalo halucinogeno dejstvo leka? Ili sam samo zamislio njen glas? Iako ga nisam čuo skoro godinu dana, prepoznao bih ga bilo gde, i sâm taj zvuk je dovoljan da mi se pričini kako Džun stoji ispred mene, kao da ću slučajno naleteti na nju u ovoj uličici. Molim te, samo da nije ona. Molim te, samo da jeste ona.
Da li je njen glas uvek ovako delovao na mene?
Nemam pojma koliko dugo sam bio ovako sleđen, ali mora da je potrajalo jer je ona ponovila: „Dane, ja sam. Džun. Jesi li tu?“ Drhtaj mi prođe telom.
Ovo je stvarno. Ovo je stvarno ona.
Zvuči drugačije nego što je pamtim. Uzdržano i formalno, kao da priča sa strancem. Najzad uspevam da se saberem i ponovo uključim mikrofon. „Ovde sam“, odgovorim. I ja zvučim drugačije – isto tako uzdržano, isto tako formalno. Nadam se da ne čuje da sam i nervozan.
Kratka pauza s druge strane pre nego što Džun nastavi. „Ćao.“ A onda nešto duža, praćena sa: „Kako si?“
Odjednom osetim navalu reči kako se podiže u meni, preteći da pokulja napolje. Želim sve da istrtljam: mislio sam na tebe svaki dan otkad smo se rastali, žao mi je što te nisam pozvao, želeo bih da si ti mene. Nedostaješ mi. Nedostaješ mi.
Ne kažem ništa od ovoga. Umesto toga, jedino što uspevam da kažem je: „Fino. Šta ima?“
Ona zastane. „Oh. To je dobro. Izvinjavam se zbog kasnog poziva, sigurno pokušavaš da zaspiš. Ali Senat i Elektor su mi tražili da ti ovaj zahtev uputim lično. Ne bih to uradila da ne osećam da je istinski važno. Denver priređuje bal za Dan nezavisnosti i tokom tog događaja imaćemo hitan sastanak. Trebaš nam tu.“
„Zašto?“ Izgleda da sam se prebacio na odgovore u jednoj reči. Iz nekog razloga, to je sve što mogu da smislim dok čujem Džun na vezi.
Ona izdahne, šaljući mi blag nalet elektriciteta kroz slušalicu, a onda kaže: „Čuo si za nacrt mirovnog sporazuma između Republike i Kolonija, zar ne?“
„Da, naravno.“ Svi u zemlji znaju za to: da je najveća ambicija našeg ljubljenog malog Andena, da okonča rat koji traje već ko zna koliko dugo. I izgleda da zasad stvari idu u dobrom smeru, dovoljno dobro da je na frontu zatišje već četiri meseca. Ko bi rekao da će taj dan doći, kao što nikad nismo očekivali da će po celoj zemlji stadioni za Ispite čamiti nekorišćeni. „Izgleda da je Elektor na putu da postane heroj Republike, a?“
„Ne trči pre rudu.“ Džun se smračila i osećam kao da mogu da je vidim kroz slušalicu. „Juče smo dobili ljutito saopštenje od Kolonija. Kuga se širi njihovim gradovima na frontu, i oni veruju da je uzrokovana nekim biološkim oružjem koje smo mi poslali preko granice. Čak su utvrdili serijske brojeve čaura iz oružja za koje veruju da je započelo kugu.“
Šok u mojim mislima priguši njene reči, magla koja vraća uspomene na Idena i njegove crne oči koje krvare, na onog dečka u vozu koji je korišćen kao oružje. „Da li to znači da mirovni sporazum otpada?“, pitam.
„Da.“ Glas kao da joj je potonuo. „Kolonije kažu da je kuga zvanično ratno dejstvo protiv njih.“
„I kakve to veze ima sa mnom?“
Još jedna duga, zloslutna pauza. Ispunjava me užasom toliko ledenim da osećam kako mi se prsti koče. Kuga. Dešava se. Krug je zatvoren.
„Reći ću ti kad dođeš“, najzad kaže Džun. „Bolje da ne pričamo o tome ovako preko slušalica.“
