TREĆI DEO TRILOGIJE “MLADA ELITA”
Videh je jednom.
Kroz selo nam je prošla, poljima zatrpanim izginulim vojnicima, nakon što njene snage poraziše narod dumorski. Za njom prođoše ostali joj Elitni, pa potom i čitavi redovi Islednika belih plaštova, što vijoriše belo-srebrnim barjacima Beloga Vuka. Gde god da kročiše, nebesa bi se zamračila, zemlja popucala, a oblaci bi se nakupili za vojskom njihovom poput živoga bića, crni, gnevni, uskomešani. Kao da je došla sama boginja Smrti.
Zastala je da pogleda jednog od naših vojnika na samrti. Zadrhtao je ležeći na tlu, ali nije pogleda skidao sa nje. Nešto joj je odbrusio. Samo se netremice zagledala u njega. Ne znam šta joj je video na licu, ali mu se mišići zgrčiše i noge zakoprcaše kao da zaludno htede od nje pobeći. A onda je vrisnuo. Zvuk koji zaboraviti neću dokle god sam živ. Klimnula je glavom svome Daždenome, i on se na to spusti sa ata svoga da umirućeg vojnika proburazi sabljom. Nije ni trepnula. Samo je odjahala dalje.
Nikada je više video nisam. Ali je čak i sada, kao starac, pamtim sasvim jasno kao da stoji tu preda mnom. Bila je kao led ledeni. Nekada se davno tama nad svetom svila, i ta tama imaše svoju kraljicu.
Svedočenje očevica opsade Dumora kraljice Adeline,
iz sela Pon de Ter 28. marcijena,
leta 1402.
ADELINA AMUTERU
Već me mesec dana muči ista noćna mora. Svake noći, bez izuzetka.Spavam u svojim kraljevskim odajama Estenzijskog dvora kad me probudi neka škripa. Pridigavši se u postelji, osvrnem se oko sebe. Kiša pljušti po prozorskim oknima. Violeta spava pokraj mene, pošto mi se ušunjala u odaje pri prvom udaru groma, i sada joj je telo sklupčano do mene pod prekrivačima. Opet čujem škripu. Blago odškrinute dveri moje sobe polako počinju da se otvaraju. A iza njih nešto jezivo, tama puna kandži i iskeženih očnjaka, nešto što nikada zapravo ne vidim, ali uvek znam da je tamo. Uhvati me nepodnošljiva zima pod ovom svilom na meni, kao da sam do guše utonula u ledeno more i nikako ne prestajem da drhtim. Prodrmam Violetu, ali ona ni da se mrdne. Iskočivši iz kreveta, pohitam da zatvorim vrata, ali ne mogu – šta god se nalazilo sa druge strane, prejako je. Okrenem se prema sestri. „Pomagaj!“, viknem joj očajnički. Ona i dalje ne mrda, i ja shvatim da nije zaspala već je mrtva. Prenem se iz sna, u istom krevetu u istoj toj odaji, uz Violetu koja spava pokraj mene. Obična noćna mora, kažem sebi. Ležim tako koji trenutak, drhteći. A onda opet čujem onu škripu i vidim da se vrata ponovo otvaraju. Ja onda opet iskočim iz kreveta i pohitam da ih zatvorim, dovikujući Violetu. I opet shvatim da mi je sestra mrtva. A onda ću se opet tako trgnuti u krevetu i videti da se vrata otvaraju. Budiću se tako stotinu puta, izbezumljena tom suludom morom, dok sunce ne prodre kroz prozore da sažeže i taj prizor. A ja čak ni satima nakon toga nisam sigurna da i dalje ne sanjam. Plašim se da se jedne noći uopšte neću ni probuditi. Biću osuđena da iznova i iznova hitam ka tim vratima, bežeći od noćne more u kojoj sam zanavek izgubljena.
