Oči i uši Beograda
Svaki vladar voli dosluh, pa i sam gospod Bog. To se može i zaključiti iz trinaeste glave Biblije, u kojoj piše da: ?...Gospod reče Mojsiju - pošalji svoje ljude da ispitaju zemlju Hanan, koju dajem deci Izraela... I Mojsije ih posla da potajno ispitaju zemlju Hanan...?
Najstariji pisani trag o špijunaži nađen je na glinenoj pločici ispisanoj pre 4.000 godina, kada je obaveštajac Banum, iz države Mavi na reci Eufrat, javio svom vladaru da je primetio sumnjive svetlosne signale u susednom neprijateljskom selu. Prvo najznačajnije pisano delo o obaveštajnoj službi, međutim, ostavio je Sun Cu Vu, u Kini pet stotina godina pre nove ere. U svojoj ?Veštini ratovanja? ovaj vojskovođa je zapisao da je špijunaža ?...božansko povlačenje niti...? i ?...najdragocenija osobina vladara...? Ko želi da vlada, mora da ima sposobnost da vidi i predvidi događaje u vlastitoj državi i okolini.
U vreme apsolutnih monarhija, žbirske igre odvijale su se po dvorovima i među plemstvom, da bi stvaranjem prvih gradova-država u Italiji, špijunaža postala i opasna društvena zabava. Vladari su red i mir čuvali uz pomoć bučne i teško naoružane javne milicije, a svoju vlast uz pomoć tajne policije. Zbog verskih i građanskih, ratova obaveštajni poslovi su se već u sedamnaestom veku delili na ?unutrašnje? i ?spoljne?. Tačnije, zadaci agenata, već tada su bili prikupljanje informacija o domaćim zaverama i o komšijskim vojnim planovima. Godine 1647. engleski parlament je ustoličio prvi državni organ sa obaveštajnom funkcijom. Osnivač i prvi ministar te moderne tajne policije u Engleskoj, bio je Frensis Volšingem. U Francuskoj osamnaestog veka, bio je to ministar Jozef Fuše, a u Pruskoj, polovinom devetnaestog veka, načelnik unutrašnje i spoljne bezbednosti bio je Vilhelm Štiber. Tek dvadeseti vek je pokazao punu snagu i moć obaveštajnih službi, i to u oba svetska rata. To je bilo vreme totalne špijunaže, kada je zaraćenim i posvađanim državama najvažnije bilo da prepadnu protivnika i to na njegovom terenu. Tajne službe su se tada najviše bavile prikupljanjem vojnih podataka druge strane; pronalaženjem informacija o novim tehničkim i naučnim dostignućima; aktiviranjem pokreta otpora u okupiranim zemljama i akcijama dezinformisanja i varanja neprijatelja. Pariz, London, Kazablanka, Istanbul, Kairo, Berlin, Rim bili su, u to ratno vreme najveći centri međusobnog špijuniranja zaraćenih strana.
U državi Srba pod Nemanjićima, policijskim poslovima su se bavili vlastelini, župani i sami knezovi i vojvode. I u vreme Karađorđa i Obrenovića knezovi i vojvode su čuvali vlast, dok su Turci stolovali u Beogradu, čak i kad je posle I srpskog ustanka formiran Praviteljstvujušći sovjet. Kako je 1811. formiran novi Praviteljstvujušći sovjet, među šest popečitelja, našao se i prvi srpski ministar policije Jakov Nenadović. Tajna služba je, međutim, bila u rukama samog Vožda. On je, u svojoj malenoj državi, imao i zakonik o špijunima. Istoričari se danas ne spore, da je Vujica Vuličević bio najpoznatiji ustanički špijun, ali su još u dilemi da li je on radio za Karađorđa ili za Miloša ili za obojicu i sebe istovremeno. Temelje srpske službe bezbednosti postavio je još knjaz Miloš Obrenović u okviru Popečiteljstva vnutrenih dela i Popečiteljstva vojenih dela, koja su vodili Dimitrije Davidović i Mileta Radojković. Oni su predstavljali ?vrhovne čuvare javnog bezbjedija i poretka...? Njihov zadatak je bio da paze ?...da se ko s neprijateljem Srbije ne dogovara, protivu Praviteljstva rđave reči ne raznosi i da se tajna družestva u Srbiji ne pletu...?
Dr Andreja Savić je, u svom udžbeniku za srpske policajce 1994. godine, dao jednu preciznu, doduše, profesorsku definiciju tajnih službi, koja odslikava suštinu njihovog postojanja i delovanja. Obaveštajna služba je društveno - istorijski i klasno uslovljena, specijalizovana organizacija, koja u okviru svog delokruga rada, sprovodi tajne obaveštajne, kontraobaveštajne i subverzivne akcije prema vitalnim interesima protivnika, koristeći pri tom, takođe, specifične metode i sredstva, sa ciljem ostvarivanja određenih političkih interesa i zaštite unutrašnje i spoljne bezbednosti zemlje. U svim državama sveta, ta služba je formacijski smeštena u resor državne bezbednosti pri civilnim, a negde i pri vojnim ministarstvima. Zbog toga što obaveštajne službe deluju i unutar jedne zemlje, ali i u svim regionima sveta, može se reći da one nisu orijentisane usko nacionalno, već internacionalno, pa im je teško i odrediti širi okvir njihovog policijskog i prostornog delovanja.
Zavisno od same organizacije tajne policije, njene nadležnosti i predmeta rada, obaveštajne službe se, u teoriji i praksi, dele, na strateške i taktičke, na vojne i civilne, odbrambene i agresivne, na unutrašnju i spoljnu, odnosno na obaveštajne i kontraobaveštajne. Obaveštajna aktivnost vezana je za prikupljanje, obradu i prezentaciju podataka o delatnosti protivničke strane, dok se kontraobaveštajna bavi zaštitom vlastitih sistema, ali i otkrivanjem i onemogućavanjem stranih službi, kao i njihovim dezinformisanjem. Shodno tim vrstama poslova i pripadnici tajne službe dele se na obaveštajce i kontraobaveštajce. Najbitnije je, međutim, da je taj resor državne bezbednosti, kao deo državnog aparata, bio neosporno i institucija koja bitno utiče na stvaranje političkih odluka garniture na vlasti. Taj uticaj tajna služba, a posebno politička policija zasniva, tvrdi dr Andreja Savić, pre svega na svojim specijalnim ovlašćenjima i metodima rada, na monopolu nad najdelikatnijim informacijama, na usmeravanju same službe prema državničkim i političkim potrebama vlasti, kao i na neposrednom kreiranju državne politike. Odnos između državne politike i tajne policije se u osnovi svodi na određivanje poslova i zadataka za obaveštajnu službu od strane političkog vrha, sa jedne strane i od povratnog uticaja političke policije, svojim informacijama i analizama na organe vlasti, na drugoj strani. Iskusni obaveštajci, međutim, skloni su da kažu kako je tajna policija uvek bila samo servis političkog vrha za borbu protiv unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja, odnosno za očuvanje postojećeg režima.
Srpski špijun
Takva tajna služba bila je i u Srbiji u suštini politička policija, jer se bavila otkrivanjem namera i sprečavanjem delovanja prvo protivnika vladara među samim Srbima, a zatim neprijateljske turske strane. Sam srpski knjaz Miloš imao je uhode koje su pratile i usmrtile srpskog vožda Đorđa Petrovića, ali i svoje špijune, koji su mu javljali šta spremaju turske age i dahije. Za vreme vlasti Obrenovića, najpoznatiji srpski obaveštajac i profesionalni policajac bio je Sima Nešić, prevodilac kod Turaka. On je bio sin uglednog beogradskog trgovca i kmeta Pavla Nešića. Studirao je u Beču trgovinu i bankarstvo. Nikola Hristić, ministar unutrašnjih dela, dok je radio na formiranju prve srpske političke policije zapazio je svetske manire Sime Nešića i postavio ga za prvog obaveštajca Srbije. Nešić je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, da preko njih dođe do podataka o turskoj upravi i vojsci. Glavni saradnik mu je bio trgovac Moša Mevorah. Posebno važne podatke Nešić je dobijao od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se što više približio Turcima, obaveštajac Sima Nešić se lično ubacio u njihovu upravu kao terdžuman, odnosno tumač. Tako je mogao da direktno prisluškuje i sultanovog izaslanika Afir pašu. O tome je Nešić obaveštavao lično ministra policije Nikolu Hristića, a često i samog knjaza Mihaila Obrenovića. Prvi srpski obaveštajac Sima Nešić, poginuo je na Čukur česmi 1862. godine od zalutalog metka, dok je razdvajao zavađene Turke i Srbe. Jedna beogradska ulica i danas nosi njegovo ime. Najugledniji srpski policajci, dok su Srbijom vladali Obrenovići i Karađorđevići do I svetskog rata, bili su ljudi od ugleda i autoriteta: Ilija Garašanin, Nikola Hristić, Radivoje Milojković, Milutin Garašanin, Stojan Novaković, Svetozar Milosavljević, Svetomir Nikolajević, Nikola Stevanović, Stojan M. Protić.
U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, unifikacijom policijske organizacije, temelji bezbednosnog sistema postavljeni su tek 1922. godine, dok je policijsko zakonodavstvo usvajano sve do 1929. Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine SHS formirano je 7. decembra 1918. U njemu su postojala četiri sektora: Odeljenje za državnu zaštitu, Odeljenje javne bezbednosti, Pravno odeljenje i Odeljenje za samoupravu. To prvo odeljenje bilo je nadležno za rad državne bezbednosti. Odeljenje za državnu zaštitu Kraljevine SHS imalo je u svom sastavu Odsek za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande i akcije, Obaveštajnu službu, Odsek za suzbijanje spoljašne antidržavne i razorne propagande i akcije, Odeljak za policijski nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem, Administrativni odeljak i Odeljak za štampu. Samo u gradu Beogradu, sa sto hiljada stanovnika, u to vreme radilo je hiljadu žandara i stotinak inspektora Odeljenja za državnu zaštitu. Američki časopis ?Policijske vesti? zabeležio je, na primer, da je u Kraljevini SHS 1921. godine otvorena Policijska škola, koju je pohađalo dvadeset i osam agenata. Već naredne godine, škola je imala pedeset polaznika. Ovakva organizaciona struktura srpske službe bezbednosti, odgovarala je klasičnoj postavci u obliku lepeze svih tajnih policija sveta. Na njihovom vrhu se, obično, nalazi centrala, ispod nje je centar za određeni region, zatim podcentri za okruge i srezove, i zatim obaveštajni punktovi u svakom mestu i važnijim institucijama i ustanovama. Svaka od ovih direkcija imala bi istovremeno i svoju mrežu obaveštajaca, koji su bili podređeni i odgovorni samo svojim naredbodavcima lično. Na taj način je ispoštovan princip tajnosti veza i podataka, tako da drugi obaveštajci i načelnici tajne policije nisu mogli znati šta njihove kolege rade i sa kojim podacima raspolažu.
Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije, udareni su i novi temelji jugoslovenskog obaveštajno - bezbednosnog sistema, koji su sačinjavali: Vojna obaveštajna služba, Kontraobaveštajna služba i Šifarsko odeljenje u Ministarstvu vojske i mornarice, zatim Kontraobaveštajna služba i Politička policija u Ministarstvu unutrašnjih dela. @andarmerija je predstavljala okosnicu unutrašnje i javne bezbednosti. Kako su poslovi unutrašnje bezbednosti bili skoncentrisani u ministarstvu policije, to je ono bilo podeljeno na dva sektora - Direkciju javne bezbednosti i Direkciju nacionalne bezbednosti. Druga direkcija je zadatke državne bezbednosti izvršavala kroz tri odelenja: političko, specijalno-obaveštajno i specijalne bezbednosti. Političko odeljenje je, zapravo, bilo centar tajne policije Kraljevine Jugoslavije, iz koga se rukovodilo kontrolom i suzbijanjem aktivnosti stranaka i njihovih pristalica. Ono je vodilo, kako tvrdi dr Obren Đorđević, istrage protiv uhapšenih lica i predavalo ih državnom tužiocu. U svom sastavu Političko odeljenje je imalo politički odsek za obaveštajnu službu, odsek za udruženja i odsek za kontrolu štampe i štampariju. Ovo odeljenje je bilo srž političke policije i zato je bilo najjače u Kraljevini Jugoslaviji, jer je pokrivalo teritoriju čitave zemlje. Specijalno - obaveštajno odeljenje rukovodilo je kontraobaveštajnim poslovima jugoslovenske tajne policije, koji su bili podeljeni u pet referata: bugarsko - albanski, mađarski, italijanski, nemački i za ?ostale? države. Odeljenje specijalne bezbednosti staralo se o evidentiranju svih osoba čija je aktivnost bila bitna za sam režim, kao i o vršenju analitičkih poslova u tajnoj službi. U odsecima na terenu formirani su i posebni dosijei za praćena lica, čije su kopije obavezno morale da se šalju za Beograd, gde je osnovana Centralna kartoteka jugoslovenske političke policije.
Najpoznatiji policajac Beograda bio je u to vreme Dragoljub Dragi Jovanović, šef Srpske državne bezbednosti, a kasnije i specijalni savetnik Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije. Rođen je 1902. u Požarevcu. Gimnaziju je završio u Velikoj Gradiški, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski činovnik Uprave grada. Tridesetak godina kasnije, kada je pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, otkrio ustašku zaveru, unapređen je u načelnika Opšte policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim političkim odeljenjem. Iza njegovog napredovanja u policiji, stajali su i Anton Korošec, i Milan Aćimović, ministri policije, kao i premijeri Milan Stojadinović i Dragiša Cvetković. Kralj Aleksandar je na dvoru imao dve svoje obaveštajne sužbe, koje je vodio Petar @ivković. Ovaj iskusni obaveštajac, ugradio je kraljevu ličnu tajnu službu u sve jugoslovenske stranke i na vezi držao kao agente, špijune ili saradnike mnoge ugledne ličnosti: dr Dragutina Kojića, dr Milana Srškića, Momčila Ninčića, Voju Marinkovića, dr Ninka Perića, dr Nikolu Preka, dr Nikolu Nikića, Ivana Radića, Jovana Đonovića. Vladar je imao i svoje obaveštajne centre u svim većim gradovima, a u Beogradu je formirao i špijunsku mrežu za štampu, koju su vodili Toni Šlogl i Milan Divjak. Beogradska tajna služba tog doba, imala je pet odseka - administrativni, politički, defanzivno - obaveštajni protiv inostranaca, antimarksistički i za kontrolu štampe. Kartoteka je bila zasebno odeljenje. Njihovi šefovi su bili Radomir Jovanović, Večeslav Montanja, Kosta Tasić, Kazimir Magašić, Slobodan Vujković, Konstantin Zaho. Pod Jovanovićevom komandom u tajnoj policiji bilo je dvadeset pet činovnika i stotinu agenata. Za rad protiv radikala, na primer, bio je zadužen agent Steva Savković, novinar. Njegov kolega Josip Barišić, pratio je hrvatske stranke i političare, a Boško Radovanović je kontrolisao demokrate i Zemljoradničku partiju.
Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi i Zakon o Državnom sudu za zaštitu države, dali su političkoj policiji Kraljevine Jugoslavije izuzetna ovlašćenja u progonu kritičara režima dinastije Karađorđević. Glavna meta progona, postala je ilegalna Komunistička partija, pa su zato komunisti bili najveći problem kraljevske tajne policije. I posle okupacije Jugoslavije, dinastička služba je nastavila da deluje, ali u sastavu kraljevske vlade u izbeglištvu i kvislinškog aparata u zemlji. U samoj Srbiji, na primer, delovali su Obaveštajno odeljenje Komande srpske državne straže, pa Obaveštajni odsek u štabu Srpskog dobrovoljačkog korpusa, Poglavarstvo policije, a naročito je bilo aktivno Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda i njegov četvrti Antikomunistički odsek, koji je vrlo tesno sarađivao sa Gestapoom. Gradska policija je tokom okupacije imala trista agenata, a Antikomunistički odsek devedeset. Šef specijalne policije bio je 1941. prvo Mija Petrović, a posle Ilija Paranos. Prvi odsek je u to vreme vodio Bora Mitrović, drugi Josip Vučinić, treći Nikola Gubarev, četvrti Božidar - Boško Bećarević i peti Milan Jelovac. Većina njih su istovremeno bili i nemački špijuni, dok je sam načelnik Dragi Jovanović sa Nemcima i Dražom Mihailovićem održavao direktne veze. Od toga je Jovanović imao velike koristi, jer mu je, na primer, samo Gestapo u fond za progon komunista dao 1,4 miliona ondašnjih dinara. Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istražitelji bili su Bećarević, Grujičić, Šterić, Golubjev, Pavlović, Pantelić, Jeremić, Kosmajac, Miloradović i Zlatar, a njihovi doušnici među komunistima, po sećanju samog Jovanovića, bili su Jovanović, Buha, @uti, Klonfer i Mali. Za četiri godine borbe sa komunistima, tajna služba Dragog Jovanovića uhapsila je i saslušala 1.500, a zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunističke partije u Beogradu i Srbiji, a okupatori su uspeli da u Jugoslaviji instaliraju 669 nemačkih centara, 102 centra italijanske i na desetine mađarskih i bugarskih centara tajne službe.
Kako Kominterna kaže
KPJ nije imala posebnu organizaciju koja se bavila obaveštajnom aktivnošću za svoje potrebe, niti specijalno odabrane i izdvojene kadrove koji bi se bavili tim poslovima. Tajnost, konspiracija, budnost, zaštita svog i tuđeg imena, posebno rukovodilaca, šifrovana prepiska, bili su utkani principi delovanja jugoslovenskih komunista. Samo godinu dana nakon što je 1919. godine osnovana, partija komunista je zabranjena u Beogradu, ali nije sklonjena sa jugoslovenske političke scene.
Potreba borbe za političku vlast, u takvim uslovima, nalagala je KPJ da razvija svojevrsnu obaveštajnu aktivnost, pa su sve vrste saznanja do kojih su dolazili aktivisti i simpatizeri partije, dostavljane direktno, čak do Centralnog komiteta. Na drugoj strani, posebnim merama bezbednosti, komunisti su se suprotstavljali delovanju organa vlasti Kraljevine Jugoslavije. Članstvo je redovno, preko lista ?Proleter?, upozoravano na opasnost od tajne službe i informisano o otkrivenim agentima i provokatorima. Decembra 1932. zagrebačke organizacije su upozorene da se paze lažnog ilegalca Jose Starčevića i poznatog provokatora Josipa Cara, a u Beogradu da se čuvaju agenta Radoslava Markovića. Doušnik Branko Teodosić sa ženom, koja se potpisivala kao Cina Jota, je, na primer, političkoj policiji dostavio spisak od pedeset simpatizera KPJ. Zato su policijske provale i metodi mučenja komunista u partijskim ćelijama posebno analizirani, a sve partijske ćelije su u slučajevima izdaje tajnoj službi blokirane i izolovane od ostalih. Povlačenjem u duboku ilegalnost, KPJ se spasavala od progona političke policije Kraljevine Jugoslavije. Prve osnovne mere bezbednosne zaštite KPJ je objavila u knjizi ?Pravila konspiracije?, tek pred sam rat 1940. godine. Ko je ta pravila kršio, potpisivao je sebi smrtnu presudu. Da bi zaštitila sebe, KPJ je bila surova prema kolebljivcima iz vlastitih redova.
Biti komunista u Jugoslaviji između dva rata značilo je često i biti politički kadar, ali i obaveštajac partije, tj. Kominterne ili sovjetske države, odnosno GPU. Bila je to Državna politička uprava SSSR-a sa pretežno kontraobaveštajnim zadacima, koja je 1936. prerasla u NKVD (Narodni komitet unutrašnjih dela). Partijsko školovanje u Moskvi komunističkih internacionalaca bilo je uvek tesno povezano i sa agenturnim obrazovanjem. Istoričari se i danas trude da razaznaju i razdvoje političku, partijsku i obaveštajnu aktivnost jednog Petka Miletića, Mustafe Golubića - Mujke, dr Sime Markovića, Milana Gorkića, Borisa Kidriča, Andrije Hebranga, Ivana Krajačića, Josipa Kopiniča, pa i Josipa Broza. Jedan od mlađih Titovih pratilaca, Marko Strunje, smelo je jednom prilikom izjavio da je Broz od 1922. do 1924. godine, u Moskvi završio visoku Akademiju NKVD, i da je dobio sovjetsko državljanstvo i čin generala-lajtnanta. Koliko je Josip Broz zatim, tridesetih godina bio jak kao vojni obaveštajac i politički komesar, svedoči Strunje, videlo se i po činjenici da je on Staljinu doveo i namestio Beriju za šefa sovjetske tajne policije. U svojim memoarima, na primer, Jakov Blažević tvrdi da je Andrija Hebrang hteo zajedno sa Vladimirom Bakarićem 1941. da uz pristanak ustaša, formira KP NDH i da je Hebrang, zapravo, bio i sovjetski, i nemački, i ustaški špijun.
Pavle Pavlović - Crni se seća, da su tokom tridesetih godina u vojnoj tajnoj službi SSSR-a radili Bosanac Ivan Kralj i Srbijanac Andrija Biklović. Prvi je bio čak i šef GPU i tvorac jednog od najvećih srpskih špijuna Branka Vukelića, saradnika legendarnog Zorgea u Tokiju, a drugi je bio član sekcije IV uprave GPU za likvidacije političkih ličnosti po Evropi, u kojoj je neko vreme radio i Mustafa Golubić. Naime, pored obaveštajnog rada, Moskva se aktivno bavila kontraobaveštajnim, ali i specijalnim akcijama, odnosno i subverzivnom delatnošću, koja je često podrazumevala i uklanjanje nepodobnih kadrova. Jedna od tajnih organizacija Moskve sa specijalnom namenom, nosila je ime ?Crveni kamerni orkestar?. Zvanično ova organizacija je pripadala tehničkom aparatu Kominterne. Njene temelje u Beogradu postavio je baš Mustafa Golubić, koji je, inače, bio koordinator ruskih tajnih službi na tlu Jugoslavije. Mujka je bio član centrale Komunističke partije SSSR-a, zadužen u Beču za Odeljenje Jugoslavija, a zatim rukovodilac Balkanske komunističke federacije. U Jugoslaviji se pojavio prvi put 1932. godine, a u Beogradu početkom četrdesetih. Tada je ovaj Mostarac već imao pedeset godina i status večitog studenta.
U beogradskom ansamblu tog ?Crvenog kamernog orkestra?, pod komandom Golubića, radila je Ljubica Đurđević - Popović, radio-telegrafista pod šifrom ?Bauer?. Ona je imala dve mlade saradnice Davorjanku Paunović i Veru Miletić. Pored njih tu su bili i Pavle Popović - Crni, Dida Demajo, Stevan Hristić, Dragutin - Guta Kostić, dr Miša Subotić. U drugom obaveštajnom punktu u Beogradu, članovi su bili Pavle Bastajić, Čeda Popović, Nezir Hadžinazović, Čile Kovačević, Čeda Kruševac, Radivoje - Bata Uvalić, Mata Vidaković, Bora Prodanović. Pored njih, Pavle Popović spominje kao ruskog obaveštajca i pisca Dragišu Vasića. Treći obaveštajni centar ?Pavlodar?, vodio je beogradski novinar Miša Brašić pod konspirativnim imenom ?Džin?, a četvrti Blagoje - Blaško Nešković, španski borac. Istovremeno u Zagrebu je delovao poseban obaveštajni centar koji je vodio Ivan Srebrnjak - Antonov. On je bio Slavonac, obućarski radnik. Nekoliko godina je proveo u SSSR-u, gde je završio vojno-obaveštajnu školu. U Jugoslaviji, odnosno u Zagrebu je bio šef sovjetske obaveštajne službe za Balkan. Koristio se još lažnim prezimenima Stefanović i Ivančić. U Hrvatskoj je postojao i drugi centar, koji je pripadao Josipu i Steli Kopinič. Bio je to zapravo obaveštajni centar Kominterne za osam srednjoevropskih država: Bugarsku, Grčku, Nemačku, Čehoslovačku, Mađarsku, Austriju, Švajcarsku i Jugoslaviju. Zadatak ovog centra, koji je radio od 1939. do 1944. godine, bio je da održava radio-vezu između Kominterne i KPJ. Pseudonimi Josipa Kopiniča, rukovodioca ovog punkta u Zagrebu, bili su najčešće Vazduh i (Ramon) Valdes. Potpisivao se i kao Aleksandar. Staljin ga je zvao Stefan. Za Tita je bio Mali. U Hrvatskoj je bio major Marković, za ustašku policiju i Antun Kadić, a za kraljevsku beogradsku policiju bio je inžinjer Nik Brozović. Kako tvrdi Josip Kopinič, ne samo sovjetski obaveštajac, nego i rezident tog IV odeljenja NKVD-a, a kasnije i KGB-a, bio je lično Ivan - Stevo Krajačić i to od 1942. godine, pa do svoje smrti. Rezident je šef obaveštajaca na terenu, na određenom prostoru, a to je Krajačić bio za Jugoslaviju, a i za države Srednje Evrope.
Poruke koje je direkcija NKVD slala Titu iz stanice u Kujbiševu, bile su potpisane lozinkom ?Centr?, dok su Brozovi telegrami bili pod šifrom ?Za direktora?. Te tajne depeše iz Jugoslavije su slate po sledećem sistemu: pozivna oznaka - KFO, osnovni talasi - 56 m, rezervni talasi - 35 m, moskovsko vreme emitovanja - 01,30 i vreme trajanja emisije - 20 minuta. Prvo sa osnovnog, a zatim sa rezervnog talasa. One poruke koje su bile namenjene centrali Kominterne u Moskvi, Tito, Kopinič i Krajačić su adresovali sa lozinkom: ?Za Djeda?. Sva trojica su prošla istu političku i policijsku školu u Moskvi, mada Broz i Krajačić to nisu želeli da priznaju jugoslovenskoj javnosti, dok je priča o Kopiniču objavljena tek sredinom osamdesetih. Vlado Dapčević se seća jednog incidenta kod Tita, kada je na večeri sa Rankovićem, Tempom i Krajačićem 1948. godine, podnapit i ljut na Staljina rekao: ?Evo kako nas napadaju, a mi smo im dali najbolje kadrove. Čak sam i ja radio za Ministarstvo državne bezbednosti NKVD!? Kada ga je Krajačić gurnuo nogom, da ga opomene da ćuti, Broz mu je odgovorio da nema šta da krije, jer oko njega su njegovi najbolji kadrovi. Josip Broz i Josip Kopinič su se prvi put sreli, upravo u Moskvi, krajem maja 1935. godine. Godinu dana kasnije i Ivan Krajačić je došao u sovjetsku prestonicu. Kada su Tito i Stevo došli u Pariz, posle rata u Španiji, lično ga je Broz preporučio Kominterni kao obaveštajca u Jugoslaviji, jer je taj posao obavljao sjajno za Božidara Maslarića - Andrejeva, sovjetskog špijuna u Madridu. Svoj potpis, Ivan-Stevo Krajačić stavio je na zakletvu NKVD-u u Pragu 1936. godine i postao tajni agent Stefan. Sličnu preporuku, ali dosta kraćeg sadržaja, Broz je dao i za druga Vokšina, kako se tajno tada zvao Kopinič, jer je Moskva, njegovu biografiju sa karakteristikama, već imala. Kopinič je bio šef centra za Srednju Evropu, pa je Krajačić i od njega dobijao obaveštajne zadatke. Za ovu trojicu komunista, obaveštajaca i političara, a posebno za Broza i Krajačića, pokazaće se kasnije, vezuje se direktan nastanak, razvoj, a zatim i propast sistema bezbednosti i tajne policije u Jugoslaviji od 1945. do 1991. godine. A nijedan od njih trojice nije bio Srbin.
Titova tajna veza
Prema istorijskim dokumentima, Josip Broz je postao obaveštajac još 1914. godine i to na austrougarskom frontu prema Srbiji. Titovi biografi su dugo godina prećutkivali istinu da je Broz u I svetskom ratu bio vodnik u bataljonu 25. domobranskog puka i starešina izviđačkog, tj. obaveštajnog odeljenja bečke armije. Njegov zadatak je bio da osmatra srpske pozicije, da upada na srpsku teritoriju, hvata zarobljenike, saslušava ih i iz njih ?vadi? vojne podatke o srpskoj armiji. U Vojnom arhivu JNA svojevremeno su postojale fotografije Josipa Broza, austro-ugarskog podoficira koji stoji pored vešala sa obešenim Srbima, ali su ti snimci spaljeni po naređenju generala Nikole Ljubičića. Ostala je samo slika Josipa Broza na položaju prema Srbiji. Podoficir Josip Broz je bio toliko dobar vojni obaveštajac, da ga je komanda predlagala i za odlikovanje. Tu medalju je Tito i dobio šezdesetak godina kasnije iz ruku Kurta Valdhajma, možda, ponajviše zato što je, kako misli Dobrica ]osić, Josip Broz u čitavoj svojoj političkoj karijeri srpsko nacionalno pitanje rešavao na austrougarski i austromarksistički način. Sa takvim obaveštajnim iskustvom, Titu nije bilo teško da u Rusiji nastavi da bude vojni obaveštajac, ali Kominterne. Ima u Jugoslaviji publicista koji su tvrdili da je Josip Kopinič stvorio Tita, a da ga je Ivan Krajačić uništio.
Za razliku od Josipa Kopiniča, koji je voleo da deluje iz senke, i mrzeo vlast i sve što ona donosi, Ivan Krajačić, poznatiji kao Stevo, voleo je javnost i vladavinu. Samo nije voleo da priznaje da je ikada bio rezident Kominterne i NKVD u Jugoslaviji. Dr Obren Đorđević seća se, da je Krajačiću federalna tajna policija oduzela tajnu radio-stanicu, sa kojom je držao vezu sa Moskvom, tek 1985. godine, gotovo, pred smrt. Tu radio-stanicu uzeo je general Jere Grubešić, načelnik vojne kontraobaveštajne službe, sa namerom da proveri da li je Krajačić zaista i pred smrt radio za KGB. Izgleda da jeste, jer je i u bolničkoj postelji, Stevo Krajačić ležao sa pištoljem ispod jastuka. Toliko se bojao stranih agenata i sopstvenih neprijatelja. A imao ih je puno. Zadatak rezidenta Krajačića je bio, prvo da unutar KPJ, a i u Jugoslaviji stvori agenturnu mrežu za informisanje Kominterne, a zatim i da štiti Josipa Broza od frakcija, trockista, nacionalista unutar same Partije i Komunističke internacionale. Sarađivao je sa Srebrnjakom, koga je nasledio na mestu šefa obaveštajnog punkta u Zagrebu i sa Ivom Lolom Ribarom - Fišerom, koji je, pod Stevinom kontrolom, bio Titov lični obaveštajac. Ako je, kao što tvrdi Anton Duhaček, Tito još 1940. godine, Stevi Krajačiću dodelio u rad Zdenku Kidrič, Ivana Matiju - Mačeka, Lolu Ribara, Jokaša Dalibora, Francka Klinčeva, Vlajka Begovića, onda se može izvući zaključak da su Tito i Stevo u Jugoslaviji imali svoju privatnu tajnu službu. Već tada, Krajačić počinje da stvara tajna dosijea o jugoslovenskim komunističkim kadrovima, koja je čuvao sve do svoje smrti 1986. godine. Ostavio ih je u nasledstvo svojim pulenima, među koje Vladimir Dedijer ubraja Josipa Vrhovca, Fabijana Trga i Budimira Lončara. Dolazak Broza na čelo KPJ, bio je za obojicu ključni momenat u njihovoj kominternovskoj i komunističkoj karijeri. Prvom da osvoji vlast, a drugom da bude u vrhu te vlasti. Kada je Broz došao u Zagreb 1939. godine, ubrzo za njim je stigao i tajni agent Kominterne i NKVD, Stevo Španac. Ivan Krajačić, koga je Broz najradije zvao Štef, je bio ključni čovek u Brozovom obračunu sa konkurentima iz stare komunističke garde, kao što su bili Gorkić, Marković, Golubić. U tim burnim godinama za KPJ, izgrađen je prisan i poverljiv odnos između Josipa Broza i Ivana Krajačića, koji je u uzajamnom razumevanju prevazilazio uspostavljene relacije generalnog sekretara KPJ i obaveštajnog poverenika Kominterne. Kao čovek od isključivog Titovog poverenja, Ivan Krajačić je lično Josipu Brozu preporučio Jovanku Budisavljević za rad u Belom dvoru. Josip Kopinič ne veruje da je Jovanka Budisavljević bila Krajačićev ili Moskvin špijun kod Tita, ali podseća da je Stevo Krajačić bio njen stari svat na Titovoj i njenoj svadbi. Sam Krajačić je, inače, kao i Broz bio oženjen Srpkinjom, Milicom Milidrag iz Bosne i Hercegovine. Milomir Marić je u uvodniku feljtona Đure Zagorca za ?Dugu? o Krajačiću, napisao da je ?Drug Stevo bio najbolji drug našeg Najboljeg druga?, odnosno da se može smatrati da je Ivan Krajačić duhovni blizanac Josipa Broza i jedini čovek koji je u Jugoslaviji mogao da čini, zaista, sve šta mu je volja. Razlikovali su se jedino po tome što je Broz uvek sanjao Jugoslaviju, a Krajačić Hrvatsku.
Čovek koji je spasavao Broza
Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rođen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se među komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beč. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela ?Luks?, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vođstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda ?Kratkog kursa historije SKP/b? okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom građanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa cvećem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove ?Vučje jame?. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič - Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička ?krtica? bio mu je Tibor Vaško, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaška od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaška, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baćeu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovačkog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dođe do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije. Stari, kada je dobio Vazduhovu informaciju, naprosto nije verovao u nju, ali posle objavljivanja Rezolucije IB pokazalo se da je od 18 tačaka Staljinovih optužbi, Josip Kopinič dostavio Titu čak sedamnaest.
Kada se nekoliko godina kasnije sve oko Rezolucije Informbiroa završilo dobro po Tita, predsednik Jugoslavije želeo da se oduži Josipu Kopiniču za vernost, odanost i profesionalnost imenovanjem za admirala Ratne mornarice, ali je Josip Kopinič izabrao da bude direktor brodogradilišta ?Uljanik? u Puli. Ovaj čovek iz Titove senke izašao je tek 1983. godine, kada je Vjenceslav Cenčić u dva toma pokušao da odgonetne enigmu Kopinič. U tome ga je omela hrvatska tajna služba, kojom je dirigovao Josip Vrhovec, pa se zbog mogućih neprijatnosti Kopinič iz Pule, sredinom osamdesetih, preselio u rodnu Sloveniju, odnosno Ljubljanu. ?Ramon Valdes?, ?Vazduh?, ?Mali? i ko zna još kako se sve zvao Josip Kopinič, kao svaki veliki obaveštajac nikada nije nikome ispričao svoju kompletnu priču o radu za ?Djeda?, ?Direktora? i Tita.
O Josipu Brozu je u Jugoslaviji napisano oko devet stotina knjiga. U njima je, međutim, bilo najmanje reči, upravo, o Titovom obaveštajnom radu za Moskvu. I u njegovoj političkoj biografiji ima istorijskih rupa i to baš o periodima kada je Broz od referenta Balkanskog sekretarijata Kominterne uzleteo do generalnog sekretara KPJ u zemlji. Bilo je to vreme Staljinovih čistki, u kojima su stradali mnogi jugoslovenski internacionalci, ali ne i Josip Broz. Govoreći o tom vremenu, sam Tito je najčešće pominjao tri imena: Georgija Dimitrova, generalnog sekretara Kominterne, Vilhelma Pika, člana Izvršnog komiteta, a nešto ređe i Ivana Karaivanova, rezidenta NKVD. Dok je sa prvom dvojicom obavljao političke i partijske zadatke selekcije kadrova za Španiju i Jugoslaviju, sa trećim je Broz kao obaveštajac Valter, vršio proveru tih članova Kominterne. Ivan Karaivanov - Špiner, bugarski internacionalac, bio je neko vreme desna ruka Božidara Maslarića - Andrejeva, koji je bio izaslanik NKVD u Kominterni. Zvanično Maslarić je radio kao zamenik Manuilskog, Staljinovog predstavnika Svesavezne komunističke partije (boljševika), i otuda imao dvostruki uticaj na Broza, i kao politički, i kao obaveštajni kadar. Sam Andrejev imao je velike primedbe na Valterov rad, posebno zbog njegovog raskalašnog privatnog života, a i zbog optužbi Srebrnjaka da se Valter druži sa jugoslovenskom buržoazijom. Broz je zbog toga bio pod partijskom i policijskom istragom, pa su ga Špiner i Andrejev uporno pratili. Josip Kopinič je, međutim, uspeo da dokaže da je Broz čist, a da su drugi jugoslovenski komunisti sumnjivi, i to Gorkić, Miletić, i Srebrnjak. Optužbe Vojne obaveštajne službe tj. Srebrnjaka su povučene, a Špiner i Andrejev su postali veliki Brozovi prijatelji. Još su i bili zadovoljni izveštajima koje im je Broz dostavljao o kadrovima za Španiju, kao i o stanju u KPJ i njenom rukovodstvu. Insistiranjem na svojim kadrovima, koji su odani Kominterni, a ne na staroj gardi, koja je težila ka političkoj samostalnosti, Broz je ubedio i Andrejeva, i Dimitrova, i Staljina da mu povere mandat za stvaranje kominternovskog CK KPJ u zemlji. Neposredno pred postavljenje, Dimitrov mu je u poverenju rekao: - Od jugoslovenskih kadrova ostao si samo ti!
Tito je u Moskvu došao krajem 1934. godine i u njoj bio u raznim razdobljima sve do 1939. Izvršni komitet Kominterne mu je tada dao konspirativno ime Fridrih Valter, koje je Tito koristio sve do kraja II svetskog rata. U tom periodu, Josip Broz se tako i potpisivao ispod svojih izveštaja Staljinu, odnosno Kominterni i NKVD. U Dedijerovoj biografiji Josipa Broza, o obaveštajnim poslovima nema mnogo zapisa, samo se u drugom tomu ?Priloga...? nalazi spisak svih Titovih tajnih imena. Njih ima oko sedamdeset. Ona svedoče o Brozovoj potrebi da iz bezbednosnih razloga prikrije svoj identitet, ali i da pod lažnim imenom deluje kao političar i kao obaveštajac. Ovo su bili poznatiji Brozovi partijski, politički, ratni, literarni, ali i obaveštajni pseudonimi: Metalac, Bradopor, Radnik, Georgijević, Zagorac, Rudi, Vanja, Jireček, Valter, Titus, Pebić, ]aća, Ivica, Oto, Viktor, ing. Brkić, Titerman, Vaster, Spiridom, Vilim, Stari, Vanij, Petar, Isaković, Novak, Tito...
Kao organizacioni sekretar KPJ, Josip Broz je nastojao da učvrsti redove Partije, naročito posle učestalih provala i hapšenja i u Zagrebu i u Beogradu krajem tridesetih godina. Preduzimajući razne mere zaštite kao generalni sekretar, a i mnogo ranije, kao polit - referent Jugoslovenske sekcije u Kominterni, Broz je insistirao na konspiraciji, ilegalnosti, tajnom radu i delovanju jugoslovenskih komunista. Na V zemaljskoj konferenciji u Dubravi 1940. i na savetovanju rukovodećih kadrova CK KPJ maja 1941. godine, Tito je posebno oštro govorio o potrebama konspiracije, bezbednosti i zaštite od tzv. pete kolone. Tada je i naglasio da iz Partije treba ukloniti ?... sve elemente koji su se pokazali kao kolebljivci i nesigurni...?, a da prilikom prijema novih članova treba obratiti pažnju i budnost da se ?... ne bi provokatori i tuđi elementi uvukli...? u KPJ. Očigledno je, zaključuje istoričar Milovan Dželebdžić, da je KPJ, u periodu svog ilegalnog delovanja, imala organizovanu obaveštajnu i bezbednosnu službu. Nju su sačinjavali članovi Partije ubačeni u državni i policijski aparat Kraljevine Jugoslavije, ali i simpatizeri KPJ, koji su se nalazili u vojsci, železnici i ostalim važnijim ustanovama. U KPJ, tada nije postojala posebna tajna služba, politička policija ili organizacija ili telo za vršenje obaveštajnih funkcija, smatra dr Obren Đorđević, jer su one bile inkorporirane u političku aktivnost svih komunista, od partijske ćelije do CK. Zato se i dešavalo da i politički sekretar, kakav je bio Rade Končar, zvani Brka, u Zagrebu, padne u zamku policije. Iz bezbednosnih razloga premešten je prvo u Beograd, a zatim u Split, gde je, opet, zbog nepažnje uhapšen. Umesto njega u Zagreb je otišao Aleksandar Ranković. Andrija Hebrang, potpisan kao Faty, je u svom izveštaju CK KPJ, tim povodom napisao da su ?... nekonspirativnost i aljkavost bile njegova (Brkina) slabost...? U takvoj situaciji KP Hrvatske i KPJ su dočekali i početak oružanog otpora nemačkom okupatoru jula 1941. godine, koji je pripreman preko oblasnih, okružnih i mesnih, tada već ?vojnih? komiteta Partije.
Kako svedoči Josip Kopinič, u svom intervjuu ?Politici?, 23. maja 1941. godine, Josip Broz je, samo dan pre nego što je rođen njegov drugi sin Miša, odlučio da iz Zagreba pređe u Beograd i odatle vodi KPJ, a kasnije i ustanak u Jugoslaviji. Razlozi za to su bili dvojaki. Prvi je, što se dan kasnije zatvarala granica između NDH i okupirane Srbije, pa Broz nije mogao lako da pređe preko nje. A drugi je, što je Tito gledajući Hrvate kako sa veseljem dočekuju naciste, shvatio da se Nemcima samo Srbi mogu odupreti. To je glasno i rekao Kopiniču. Kada je došao u Beograd, Josip Broz je kao iskusni internacionalac, obaveštajac i komandant, gradio oko sebe zid bezbednosti, koji će do njegove smrti činiti isključivo armijski kadrovi. Tek kasnije, kada se Vrhovni štab našao na terenu, kada su formirane partizanske jedinice, Josip Broz je naredio i formiranje bezbednosne službe na frontu i oslobođenim teritorijama. Mnogi istoričari bezbednosti pišu, da je to bilo prema Titovim opštim naređenjima za organizovanje i partizanske (kontra)obaveštajne službe, izdatim prvi put još na Savetovanju u Stolicama 26. i 27. septembra 1941. godine, a zatim iste godine u Crnoj Gori. Pukovnik Mirko Simić, autor poglavlja o istorijskom nasleđu vojne obaveštajne službe, u knjizi o VOS-u, kategorično i dokumentovano tvrdi da u Stolicama nije bilo ni reči o pitanjima obaveštajnog rada. Kako je to savetovanje trajalo samo jedan dan, a ne dva, tvrdi pukovnik Simić, Tito nije ni stigao da govori o tom pitanju, pa se prema tome, svako uplitanje Stolica u istoriju vojne tajne službe, može smatrati izmišljanjem istorije. Činjenica je, međutim, da je te ustaničke godine, Glavni štab NOP Hrvatske još u decembru 1941. objavio Uputu za organizaciju političke obaveštajne službe. Taj termin je preuzet najverovatnije od ruskih instruktora, jer je predratnim kursevima u SSSR-u rukovodila upravo ?Glavna politička uprava? - GPU. Tu hrvatsku ?uputu? potpisali su politički komesar Vlado Katić, odnosno Vladimir Bakarić i komandant Ivo Vladić, tj. Ivan Rukavina.
Agresivni Hrvati i Slovenci
Najagilniji u stvaranju prve političke policije u Hrvatskoj, bio je Štab grupe narodnooslobodilačkih odreda za Liku, koji je u odredu ?Velebit? i svim bataljonima imao svoje obaveštajne političke oficire. Na oslobođenoj teritoriji u Korenici, GŠ Hrvatske je imao svoju oficirsku školu, u kojoj su polaznici sticali i prva znanja o obaveštajnoj službi. Elaborat koji je tom prilikom korišćen kao udžbenik, delio je tajnu službu na ?informativnu?, odnosno obaveštajnu i na ?obaveštajnu? odnosno kontraobaveštajnu. Takva podela je prihvaćena i za oficire ove svojevrsne političke policije, pa su i oni deljeni na ?informativne? tj. obaveštajne i ?obaveštajne?, odnosno kontraobaveštajne. U toj školi oficiri bezbednosti su učili šta su to zadaci Obaveštajne i Informativne službe uopšte, koji su to organi i sredstva Obaveštajne službe, kakve osobine treba da ima tajni agent ili provokator, a koje obaveštajni oficir. I da su njegovi konkretni zadaci: da prima direktive za organizovanje obaveštajne službe od komandanta i komesara, pristupa njihovim izvršenjima, vrši organizaciju službe u jedinicama sa dva-tri poverenika iz redova KP, sačinjava nedeljne obaveštajne izveštaje i planira nove akcije. Krajem marta 1942. godine, u Lici je održana i prva konferencija političkih obaveštajnih oficira, na kojoj su razmatrani izveštaji i novi planovi rada. Na Kordunu su u početku partizanski kuriri vršili obaveštajne poslove, a kasnije je za to određen Grga Milašinčić. Tek krajem te godine, u Hrvatskoj je pridavan veći značaj političkoj obaveštajnoj službi, posebno kad je tada formiran Operativni štab za Baniju. Za obaveštajnog oficira je imenovan Dragan Branković, a za informativnog Stevo Bevandić. U štabu srednje-dalmatinskog odreda, tajni oficir je bio prvo Vjeko Širinić, a zatim Ivan Grubiša. Glavni štab u Zagrebu, radi komandovanja i koordinacije ovom obaveštajnom mrežom, već je sredinom 1942. oformio Političko - obaveštajni odsek. Međutim, Vladimir Bakarić, politički komesar Glavnog štaba Hrvatske 1942. godine, nije bio zadovoljan funkcionisanjem političkih oficira, pa je i javio Centralnom komitetu KPH da je celokupna ta ?... organizacija obavještajne i informativne službe još vrlo traljava...?
Istoričar Milovan Dželebdžić ocenjuje da je razvoj tajne službe i komunističke političke policije u Hrvatskoj bio, kao i u Sloveniji, deo narodnog otpora neprijatelju i okupatoru, ali i odgovor na građanski rat koji je buktao u ovom delu Jugoslavije. Tada je, međutim, jedino CK KP Slovenije, i to u prvim mesecima rata, imao sopstvenu (kontra)obaveštajnu organizaciju: Varnostna in obveščevalna služba (VOS). Ovom tajnom službom, koja je formirana 15. avgusta 1941. rukovodio je specijalni četvoročlani Kolegijum određen od CK KPS. Zato su u njenom radu učestvovali isključivo članovi Partije - izvestio je Edvard Kardelj 29. marta 1942. godine, vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita.
?... Sve bi u našem pokretu bilo nerazumljivo bez tzv. Varnostne in obveščevalne službe Osvobodilne fronte. Čitav aparat VOS-a sastoji se od članova Partije i to naši ne daju nikome iz ruku. Izgrađena je iz dva dela - od obaveštajne službe i egzekutivnog aparata. Rukovodstvo je jedinstveno i sastoji se od sekretara oba dela i rukovodioca čitavog tog rada, koji je direktno vezan za CK. Obaveštajni ured je masovan odozdo i dnevno dolazi na rejonske punktove obaveštajne službe mnogo svakih prijava. Imaju čitavu uređenu kartoteku za ljude koje imaju pod nadzorom, prate ih... Isto tako imaju svoje provokatore u belogardističkim organizacijama. Zahvaljujući tom zaista dobrom aparatu, odlično su u svemu obavešteni i sprečili su čitav niz pokušaja da se ubace provokatori u KP i Osvobodilnu frontu. Taj aparat danas sigurno daleko bolje funkcionira od Overe ili Gestapoa u Ljubljani...?
Tvorci VOS-a bili su Edvard Kardelj, Zdenka Kidrič, Franc Ravbar - Vitez, Franc Leskošek i Ivan Maček - Matija. Bezbednosno - obaveštajna služba slovenačkih komunista delovala je na prostoru Slovenije, ali ponajviše u okupiranoj Ljubljani. Bezbednjaci su bili organizovani u grupama i radili su na sprovođenju oružanih akcija protiv Italijana i Nemaca u Sloveniji. Posebne egzekutivne ekipe VOS-a radile su i na likvidaciji izdajnika, špijuna, petokolonaša, najčešće u Ljubljani i Novom Mestu. Jedan od vođa prve borbene grupe bio je Milan Juričev, sin ruskih izbeglica iz Boke Kotorske, predratni komunista sa konspirativnim imenima Rostov i Jugov. Rukovodioci VOS-a dali su mu drugo tajno ime - Tarzan. Pored njega su u grupi bili i Janez Artič, Lado Hafner, Ive Lončar, Jože Ludvik, Nik Bojić, Marjan Dolinšek, Toni Šubert, Miha Urbašek i Janez Mejič. Sedište ove udarne grupe VOS-a bilo je u pivari ?Union?. O delovanju 2.500 pripadnika VOS-a, a posebno službe bezbednosti, Edvard Kardelj je redovno izveštavao Kominternu, potpisujući se obaveštajnim pseudonimom France Birk. To ime Edvard Kardelj je dobio, dok je od 1934. do 1936. boravio u Moskvi na obuci i školovanju. U prepiskama sa rukovodstvom VOS-a, Edvard Kardelj se potpisivao kao Krištof. Marta 1942. izveštavajući Tita o radu likvidatora VOS-a, tada pod konspirativnim imenom drug Bevc, prvi slovenački komunista Edvard Kardelj je napisao:
?... Egzekucioni aparat sastoji se iz oko 50 momaka, naoružanih revolverima i bombama, koji su se dobro izvežbali. Sada su počeli njihov broj podizati s obzirom na sve žešći italijanski teror i akcije Bele garde. Ti momci rade svake stvari. Nekoliko primera: skoro dnevno padaju denuncijanti, okupatorske snage itd. Nikakova policijska zaštita ne spasava one koje su vosovci, tako ih ovde zovu, uzeli na muhu. Vosovci ulaze u restauracije sa revolverima, zamole prisutne da dignu ruke, da se legitimišu, ako traže nekoga, hapse na ulicama i preslušavaju."
Obaveštajci su delovali u tri sektora: vojnom - prikupljanje podataka o neprijateljskim jedinicama; specijalnom - rad saradnika VOS-a u okupatorskim ustanovama; i obaveštajnom - masovnom prikupljanju informacija na terenu. Za rad ovog trećeg sektora u svakom terenskom odboru Osvobodilne fronte postojalo je odgovorno lice, odnosno poverenik, kome su dostavljani svi poverljivi podaci o neprijatelju koje je narod sakupljao. U Ljubljani je, na primer, krajem 1941. godine, bilo preko 400 terenskih odbora, tvrdi Milovan Dželebdžić, što dovoljno govori o širini delovanja ovog sektora VOS-a. Slovenačka tajna služba uspela je, na primer, da još 1941. godine, kod predsednika Pokrajinske uprave ljubljanske provincije i generala Jugoslovenske kraljevske vojske Leona Rupnika ubaci svog obaveštajca, daktilografkinju Mariju Malahovsku, zvanu Vane. Ona je uspela da postane Rupnikova lična sekretarica i da sve do januara 1945. godine, u njegovom kabinetu prikuplja važne političke informacije i vojne podatke i dostavlja ih VOS-u. Najpouzdaniji saradnik VOS-a bio je svakako jedan od šefova ljubljanske policije dr Vladimir Kante. Ovaj doktor prava bio je pre rata načelnik političkog odeljenja ljubljanske policije, zadužen za progon slovenačkih komunista. Godine 1941. postao je savetnik, a zatim i šef operativne grupe u Ljubljanskoj kvesturi. VOS ga je zavrbovao i vodio kao obaveštajca pod tajnim imenima ?Lia? i ?Filister?. Gestapo ga je otkrio tek januara 1945. godine, kada je pala i Marija Malahovska. Oboje su mučeni i zatim likvidirani kao komunistički špijuni.
Pravi šef slovenačke tajne službe bila je Zdenka Kidrič, iskusni moskovski đak, supruga Borisa Kidriča, koja se potpisivala tajnim imenom Marijeta. Bila je rođena Ljubljančanka, stara dvadeset i jednu godinu, kada je postala član Partije 1930. godine, a ubrzo i poverenik Moskve za Crvenu pomoć. Posle partijskog rada u SSSR-u, Francuskoj i Austriji, dolazi u Ljubljanu, gde postaje sekretar Okružnog komiteta 1939. godine. Na toj funkciji je zatiče i početak rata. Aktivni obaveštajci VOS-a bili su i Ejper Ernest i Muhin Dušan, koji je vodio centar u Trstu. Pored nje, najaktivniji članovi VOS-a, kao likvidatori bili su Dušan Bravničar, France Stedlar - Pepe, Bojan Polak - Stjenka, Štefan tj. Edi Brajnik, Franc Tavčar - Rok i Miha Babnik. Franc Grajzner - Albin je bio komandant bataljona VOS-a i jedan od obaveštajaca, koji je posle pogibije 1944. godine, proglašen za narodnog heroja. Bivši vosovac Albert Svetina - Erno priseća se da su baš ovi ljudi likvidirali dr Lambreta Erliha, bana dr Marka Natlačana, lidera Bele garde i tvorca nacionalističke izreke ?Srbe na vrbe?, komunistu Petra Cefuta - Gada, zbog izdaje i Marjana Sterniša, vođu četnika Draže Mihailovića u Sloveniji. Zbog smrti Natlačana, Italijani su streljali oktobra 1942. godine, u Ljubljani 24 taoca. U izveštajima VOS-a objavljivanim u ?Slovenskom poročevalcu?, još početkom 1941. godine, nalazili su se podaci o likvidacijama nemačkih i italijanskih špijuna u Sloveniji. Između Črnuča i Trzina, na primer, ubijen je konfident gestapovaca Lojze Majhenič. A u Vevčama likvidiran je žandar, italijanski špijun Sušnik, dok je u čitavoj Gorenjskoj ubijeno 12 denuncijanata i 46 gestapovaca, žandara i policajaca. U izveštaju italijanskog 11. armijskog korpusa krajem 1942. godine, mogu se sagledati glavne karakteristike slovenačkog VOS-a. Širenjem ratnih, odnosno vojnih operacija na prostoru čitave Slovenije, delovanje VOS-a je počelo postepeno da se sužava, zbog toga je CK KPS izdao 10. februara 1943. godine, Uputstvo za izgradnju VOS-a na terenu i u vojsci. Ovim dokumentom VOS se pretvara u ?... akciono oružje oslobodilačke borbe za razbijanje neprijatelja na njegovim vlastitim pozicijama, s posebnim metodama, koje su svojevrsne karakteru VOS-a...? Time je slovenačka tajna služba izrasla u vojnu bezbednosno-obaveštajnu organizaciju i organ Glavnog štaba NOV I POJ Slovenije, pri kome je formiran i poseban Obaveštajni centar, koji je vodio Edi Brajnik. On je bio iz Kamnika. Rođen je 1922. godine. Studirao je prava u Ljubljani i kao ilegalac počeo je da se bavi (kontra)obaveštajnim radom. Bio je jedno vreme član Kolegijuma VOS-a za Sloveniju, a tokom rata i šef VOS-a za Ljubljanu i načelnik Odseka unutrašnjih poslova u Osvobodilnoj fronti Slovenije. U Ljubljani je ostao sve do maja 1943. godine, kada prelazi na slobodnu teritoriju. Uputstvo o delovanju VOS-a u vojsci i na terenu, potpisao je Edvard Kardelj, kao prvi čovek KP Slovenije, ali i kao slovenački vojni komandant. Tim novim VOS-om je rukovodila Centralna komisija bezbednosno-obaveštajne službe CK KPS i CK KPJ. Radi zaštite i KP Slovenije, partijskog rukovodstva, pa i samog VOS-a, i Partija i tajna služba su i na terenu, među partizanima i u narodu, bili konspirativni i ilegalni tokom čitavog rata. Tajna služba VOS funkcionisala je u Sloveniji sve do februara 1943. godine, kada je transformisana i utopljena u Odsek za unutrašnje poslove.
Ratni informatori
Prve ozbiljnije korake u organizovanju obaveštajne službe čitavog NOP-a na teritorijalnom principu, Vrhovni štab i vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz načinio je, posle formiranja II odseka VŠ NOV i POJ maja meseca 1942. u Foči i posle usvajanja tajnih dokumenata o obaveštajnoj mreži, upravo na prostorima Slovenije, Hrvatske i Bosne. Tito je ?Uputstvo za obaveštajnu službu? doneo u Bihaću 27. novembra 1942. godine. Obradu tog teksta vršio je, opet ruski kadar, Fjodor Mahin, član Kominterne i pukovnik sovjetske vojske, koji je posle rata postao i general JA. Tito je to naređenje prosledio GŠ Slovenije istog dana, a u GŠ Hrvatske i GŠ Bosne i Hercegovine istom naredbom, poslatom iz Bosanskog Petrovca, od 2. decembra 1942. godine. Ovom naredbom data je potpuna organizaciona struktura obaveštajne teritorijalne službe, koju čine glavni obaveštajni centri pri glavnim štabovima Slovenije u Ljubljani, Hrvatske u Zagrebu i BiH u Bihaću. U GŠ NOV I POJ Hrvatske, odnosno Glavnom obaveštajnom centru, bilo je pedeset rukovodilaca i 200 poverenika tajne službe. Na tim poslovima radili su Vladimir Kurt, Ivan Krajačić, zvani Stevo ili Brko, Pero Dozet, Jure Naglić, Branko Ognjenović, Petar Grubor, obaveštajni oficiri Josip Đerđa, Karlo Mrazović - Ortega, Brzi tj. Pavle Gregorić, Ranko Mitić, pa i ruski rezident Dalibor - Jakša Maljčik, koji je bio posebno aktivan u Dalmaciji. Karlo Mrazović je bio, na primer, tada zadužen da po Slavoniji kontroliše kretanje četnika i nedićevaca. Pokrajinski obaveštajni centar u Slavoniji vodili su Ranko Zec, Đuka Matošić, Ivo Pekar - Posavac i Ivan Mišković - Brk. Sam Krajačić je jednom priznao da je, po nalogu CK KPJ, preuzeo da vodi ilegalnu vojnu obaveštajnu službu u Zagrebu. Njegovi saradnici bili su i mnogi ugledni oficiri NDH. Franjo Pirc je bio načelnik Štaba komande NDH, Matija Petrović zrakoplovni bojnik, Srećko Brana, ustaški satnik, Ivan Cvenček, komandant aerodroma Borongaj, Ljudevit Gerl, domobranski satnik, Ivan Knežević, domobranski bojnik, Nikola Obuljan, pukovnik VZ NDH, Vlado Galić, komandant Pavelićeve tjelesne garde i komandant grada Zagreba, Frane Biočić, bojnik, Nenad Stefanović, zamenik Operativnog odeljenja GŠ NDH, Miha Marki, mornarički oficir, Demetar Varda, potporučnik, profesorka Anita Drobnić, Jože Kropar, Ljudevit Šinko, Franjo Balon, Emilio @eželić, Zvonimir Hećimović, Josip Horvat. Većinu njih Krajačić je kasnije preveo u partizane, a posle rata im dao boračke penzije. Sam Tito nije bio posebno impresioniran radom komunističke agenture u Zagrebu, ali jeste onom u Splitu, o čemu je lično izvestio Moskvu.
Kako je u kom delu Jugoslavije rastao narodni i partizanski otpor, tako su tokom 1943. godine, organizovani pomoćni obaveštajni centri za zone i regione Gorenjsku, Notrenjsku, Dolenjsku, Štajersku, Korušku i samu Ljubljanu, zatim za Primorje i Istru, Gorski Kotar, Liku, Kordun, Baniju, Slavoniju, Gornju Hrvatsku, Dalmaciju i grad Zagreb. Te godine na tlu Hrvatske, maja meseca, stvorene su i prve oružane formacije za borbu protiv ?pete kolone?. Naređenje je izdao GŠ NOV i POJ Hrvatske, odnosno Vladimir Bakarić i Ivo Rukavina. Oni su tu jedinicu i krstili kao ?Četa P. P. K.?. Štab I slavonskog korpusa formirao je po tom naređenju, na primer, sedam grupa od po devet boraca, naoružanih puškama, bombama i puškomitraljezom, za borbu protiv izdajnika, kolebljivih elemenata i dezertera. Slične čete formirane su i pri slovenačkom VOS-u, a zatim i u drugim oslobođenim delovima Jugoslavije. Komandant Pavle Pekić se dobro seća tog vremena:
?... Posle pete ofanzive u Jajcu smo raspravljali u Štabu o reorganizaciji Komisije protiv pete kolone. Šeta Maršal i u jednom trenutku kaže: - Kako to da nazovemo, neka bude Odsek za zaštitu naroda! E, sad njemu treba neka oružana snaga, neka bude četa Narodna odbrana! Drug Marko je uzeo iz partijske škole u Jajcu Trivića, Sinkaru, Boška Baškota, Šehu, a za komandanta čete Duška Simića. Pri Vrhovnom štabu je formiran odsek i četiri opunomoćstva - za teritoriju komandi područja: banjalučko, bihaćko, drvarsko i jajačko. Tu su bili uz štab Mijat Vuletić, Marko Katunić, Slavko Odić, Jefto Šašić, Mićo Medić... Odsek za zaštitu naroda, osnovan pri VŠ NOV i POJ imao je svoja opunomoćstva u Bosni, delu Hrvatske i Sremu...?
Preko dva meseca, u Užičkoj republici 1941. godine, koja je povezivala područja pet okruga, delovali su narodnooslobodilački odbori. Vrhovni štab NOPOJ je tada, na tom prostoru organizovao 1941. godine, službu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao je bio otkrivanje agenata okupatora i petokolonaša, vođenje istrage protiv osumnjičenih špijuna i izdajnika i obavljanje policijskih dužnosti. U samom Užicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je upravo Slobodan Penezić Krcun. Lično je hvatao špijune i saradnike okupatora: ?Drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše!? i sudio im kako kad, nekad metkom, nekad olovkom. Nemački agenti su, za Slobodana Penezića, čak dojavili Gestapou u Beograd, da je rođak Moše Pijade. Njegov pomoćnik Novak @ivković imao je zaduženje da nadgleda četnike u Požegi, dok je Milan - Bajo Janković bio na čelu komisije u Čačku. U to vreme, novembra 1941. partizani su još bili u slozi sa četnicima, pa je i rukovođenje ovom tajnom službom bilo zajedničko. Tada je Krcun prvi put video Tita, koga je instinktivno osetio kao velikog čoveka. Jednom prilikom je zapisao: ?... Ja znam šta je mene nosilo, a znam da su i oni koji su verovali u mene, kroz mene verovali u Tita!? Tu su još bili i Venijamin Marinković, Slobodan Janković, Milivoje Nikitović - Furtula, Peko Tanović, Radomir Dabić, Ljuba Nikolić i Miša Glišić. Čačani su imali i specijalno poterno odeljenje, u kome su bili Milomir Vasilić - Ivo, Gojko Vujović, Dragoslav Pavić, Milivoje Jovanović, Mile Pavlović, Milenko Jovanović - Popaj, Miloš Vasović, @ivorad Davidović. U svojim memoarima o tim užičkim danima Milovan Đilas je zapisao:
?... U jednom trenutku našao sam se sa Mitrom u vojnom sudu, u sobi za saslušavanje, Ranković je imao nekog drugog posla, pa me je zamolio da završim saslušanje jednog zatvorenika. Verujem da se zvao Pavlović, držao je u Parizu partijsku knjižaru Horizonti i bio agent provokator kraljevske tajne policije. Zatvorske poslove je inače vodio Slobodan Penezić pod nadzorom Rankovića. Tako je počela njihova veza i saradnja u tajnoj policiji...?
I kasnije, tokom zime 1941. kada je Vrhovni štab prešao u Foču, po sećanju Vladimira Dedijera, Krcun je obavljao specijalne zadatke u obezbeđenju Titove komande.
Čitava ova obaveštajna mreža glavnih štabova NOV i POJ bila je centralizovana i neposredno potčinjena Obaveštajnom odseku Vrhovnog štaba, koji je rukovodio i upravljao celokupnom obaveštajnom službom. Moto rada ove ofanzivne obaveštajne službe bio je sadržan u kineskoj devizi da ?... kad neprijatelj zna šta neprijatelj radi, neprijatelj će lako pobediti neprijatelja!?. Kuda se kretao Vrhovni štab NOV i POJ sa Titom na čelu, tamo je bilo i sedište drugog Obaveštajnog odseka i njegove Komisije za borbu protiv špijuna i pete kolone, kojim je rukovodio Aleksandar Ranković, član vrhovne komande, poznatiji kao drug Marko. Pre rata je bio profesionalni partijski i sindikalni radnik. Rođen je 1909. godine u Draževcu kod Obrenovca. Završio je abadžijski zanat i dao se u ilegalni komunistički rad. Član SKOJ-a postao je 1927. a KPJ 1928. godine. Više puta je hapšen i osuđivan. Robijao je šest godina u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Bio je zatim biran za sekretara PK KPJ za Srbiju i za člana CK KPJ, odnosno Politbiroa CK KPJ. Jedan je od retkih kadrova Partije koji nije studirao i koji nije bio na političkom i obaveštajnom doškolovavanju u Moskvi. Prvoborac, član Vrhovnog štaba NOV i POJ, general-lajtnant, a od 1942. organizacioni sekretar CK KPJ. Tito mu je poverio rukovođenje obaveštajnim poslovima, jer je u njega imao najviše poverenja, a možda i zato što Ranković, jedini od funkcionera, nije bio kadar i agent Kominterne i što nije imao žicu profesionalnog špijuna, koji su često spremni i da trguju svojim informacijama i svojim životom. Ta Maršalova odluka dugo je držana u tajnosti tokom rata, sve dok drug Marko nije, maja 1944. imenovan za pomoćnika Tita, kao ministar narodne odbrane i šef jugoslovenske političke policije.
Titovim uputstvom iz 1942. godine, smatra Milovan Dželebdžić, udaren je temelj stvaranju jedne savremene obaveštajne organizacije, ali samo na jednom delu, tadašnje, ratom okupirane Jugoslavije. Obaveštajci, narodni heroji, koji su poginuli tokom rata, bili su uglavnom sa tog područja. A to su Nedeljko Barnić - sa nadimkom @arki, Muharem Bekteši, Mojca Birta - zvani Zec, Ernest Ejper, Elias Engel, Petar Grubor ?Buzdovan?, Radisav Janićijević, Gojko Kruška, Jovan Marinković - Ivo, Danko Mitrov, Vladimir Perić poznatiji kao Valter, Dušan Vujošević, @arko Vuković zvani Pucar i Slavoljub Vuksanović - Jajko. U Srbiji, na Kosmetu i u Makedoniji, naime, teritorijalna obaveštajna služba nije stvarana, jer Glavni štabovi NOV i PO nisu dobili ovo maršalovo uputstvo. Na ovim prostorima, tvrdi dr Obren Đorđević, delovali su samo obaveštajni oficiri pri štabovima odreda i bataljona, a kasnije i pri komandama mesta i štabovima operativnih zona.
Pred ustanak i u ratu, nicala su po nalogu KPJ, po Srbiji pojedina (kontra)obaveštajna uporišta. Inžinjer Miladin Radulović upućen je sa poručnikom Rodoljubom Neumovićem u Kosovsku Mitrovicu da stvaraju agenturu. U Valjevu je kontraobaveštajno radio Ljubomir Petrović - Mingeja. Njegovi saradnici su bili Milica Nožica, Nada Ilić, Jovica Patak, Miša Veličković, Ljubiša Milošević i Dragan Ristić. Oni su grad podelili u četiri rejona i tako nadgledali šta se u njemu dešava. Obaveštajni centar u Aranđelovcu vodio je Dragomir Petrović - Gema, a u Lazarevcu Dragutin Karakljajić - Muzikant. Ovaj prvi je na vezi držao mnoge gradske činovnike, tako da je faktički kontrolisao čitavu varoš. U Kragujevcu je čak dvadesetak simpatizera KP Srbije radilo na prikupljanju vojnih i političkih informacija. Mnogi komunisti su bili ubačeni i skriveni u suprotnim taborima. Gojko Gošović je bio u četničkom javorskom korpusu, Miloš Popović - Đurin u cerskom, a Rade Jakšić u odredu Draže Mihailovića. Predrag Marković postao je komandant Nedićevog Krajiškog odreda. Ta agenturna aktivnost, međutim, sve do povratka Vrhovnog štaba NOV i POJ 1944. godine u Srbiju, nije bila organizovana kao jedinstvena (kontra)obaveštajna mreža, kakve su već postojale u Sloveniji i Hrvatskoj. Istorijski, dakle, gledano Slovenija 1941. i Hrvatska 1942. godine, bile su kolevka rađanja i razvoja jugoslovenske političke policije i (kontra)obaveštajne službe. To ujedno i znači da sve do 1944. godine, Aleksandar Ranković i nije faktički mogao da bude glavnokomandujući ilegalnim komunističkim, a zatim partizanskim (kontra)obaveštajnim službama na teritoriji Jugoslavije. Glavni obaveštajci i političari bili su tada sam Tito, Kardelj, Bakarić, Krajačić i Kopinič.
=================================
Marko Lopušina Ubij bližnjeg svog
Tajne srpske policije
Sudbonosnu 1966. godinu, tajna služba Srbije završila je sa pet stotina radnika manje u svojim redovima. Toliko je ljudi, naime, bilo otpušteno sa posla, nakon temeljnog čišćenja od rankovićevaca u bivšoj Udbi Srbije. Taj posao obavila je specijalna policijska komisija za reorganizaciju i kadrove u kojoj su bili Vlada Đorđević, Radomir Kedžić i Obren Đorđević. Ovaj poslednji je u leto povučen sa godišnjeg odmora u Bečićima, da bi izvršio prisilno penzionisanje svojih kolega. Kriterijumi za otpuštanje sa posla, po priči samog Đorđevića, bili su - neperspektivno radno mesto, nedovoljna školska sprema, godine staža i rešeno stambeno pitanje. Izvršena je čak i anketa među zaposlenima, da bi se ljudi izjasnili ko želi, a ko ne želi da ostane u tajnoj policiji. Posle tri meseca rada, sačinjen je spisak od pet stotina ljudi, čije je otpuštanje potpisao lično Obren Đorđević. Na taj način i sama Udba, odnosno tada već Služba državne bezbednosti Srbije, svedena je sa hiljadu na samo pet stotina ljudi u radnom odnosu. Moraće da prođe skoro dvadeset godina, pa da SDB Srbije 1985. godine, opet postigne punu uposlenost od hiljadu radnika. Služba državne bezbednosti Srbije, doduše, tada nije imala SDB Vojvodine i SDB Kosova u svom sastavu. Tajna policija Srbije, naime, kompletirana je, kao i država Srbija, tek godinu dana kasnije 1986. Tada je jedinstvena srpska tajna služba imala hiljadu i po ljudi. Danas ih Resor državne bezbednosti Srbije, posle reorganizacije RSUP-a u MUP i kadrovskih promena, ima samo oko tri stotine. Međutim, i tada su političari i mediji u Sloveniji i Hrvatskoj sve tajne policije na prostoru bivše Jugoslavije izjednačavali sa ?srpskom udbaškom mafijom?, kako su nazivali i mnoge ugledne biznismene i intelektualce u svojoj sredini, koji su se zalagali za restauraciju SFRJ. Drugi sindrom koji je još i devedesetih u otcepljenim republikama pripisivan Srbiji, odnosno srpskoj tajnoj policiji, bio je sindrom prisluškivanja. U oba slučaja Slovenija i Hrvatska su ovakvim optužbama maskirale svoju ulogu u razvoju i delovanju političke policije u nekadašnjoj Jugoslaviji, a i danas.
Prvi veliki ispit, nova prepolovljena i reorganizovana Služba državne bezbednosti Srbije imala je u vreme studentskih demonstracija 1968. godine. Bio je to i njen prvi masovniji sudar sa akademcima i inteligencijom, koju tajna policija nikada nije volela. Taj animozitet SDB je nasledila od Tita. Predsednik Partije i države Jugoslavije nije voleo inteligenciju, ne zbog toga što je on bio samo bravar, već zato jer je shvatio da iz njenih redova potiču najozbiljnije kritike upućene političkom i državnom vrhu za vođenje zemlje. Kako se seća Milan L. Rajić, tajna policija je najviše posla imala u Srbiji, odnosno Beogradu. Dok se milicija na ulici obračunavala sa demonstrantima, operativci SDB su noću u tišini hapsili najaktivnije studente i njihove roditelje. Saslušavali su ih, pretili kaznama zatvora i isterivanjem sa posla, odnosno sa fakulteta, ako se akademci ne manu ulice i politike. Tadašnji načelnik srpske tajne policije Rajko Đaković i šef gradske milicije Nikola Bugarčić, svakog časa su obilazili demonstrante. Političko rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, naime, tražilo je od njih u svakom trenutku tačan broj studenata uključenih u proteste, bilo na ulici, bilo po fakultetima, imena njihovih vođa i njihovih profesora. Poseban pritisak na Rajka Đakovića vršili su savezni ministar policije Radovan Stijačić, republički ministar unutrašnjih poslova Slavko Zečević, načelnik KOS-a general Ivan Mišković, koji mu je panično rekao da studenti uzimaju vlast u Beogradu. Za njega su demonstracije bile delo unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja Jugoslavije, ali i stranih obaveštajnih službi. Stijačić je zato čak tražio da se vojska pozove u pomoć. Đaković je njihove predloge hrabro odbio, jer je smatrao da studentski bunt nije politički, već društveni pokret, izazvan velikom socijalnom nesigurnošću u Jugoslaviji. To je bila i službena procena analitičara SDB Srbije. Armija je, doduše, na Titovo naređenje povećala stepen borbene gotovosti, ali nije izlazila iz svojih kasarni. Demonstracije na Kosmetu 1968. godine bile su mnogo dramatičnije, nego one u Beogradu. O njima, međutim, desno krilo političkog vrha zemlje nije mnogo galamilo, jer im je odgovarao početak nereda u Srbiji. Zamenik načelnika kosmetske policije Mehmet Šoši je o zbivanjima u Prištini, Prizrenu i Peći redovno informisao Rajka Đakovića, šefa republičke Službe državne bezbednosti. Tako je SDB Srbije dolazila do podataka o antidržavnoj aktivnosti albanskih nacionalista i o pripremama za studentske i iredentističke demonstracije, što su naknadnim informacijama umnogome ublažavali Dževdžet Hamza, ministar policije Kosmeta i Veli Deva, partijski kadrovik iz Prištine. Za njih je sve to bila nameštaljka stare Udbe. Tek kada su demonstracije izbile, Veli Deva je priznao da ga je tajna policija upozorila da je reč o neprijateljskoj akciji. Novu provokaciju, srpska tajna policija doživela je godinu dana kasnije. Na mig vojne kontraobaveštajne službe, naime, političkom vrhu zemlje doturene su poverljive informacije o navodnim demonstracijama omladine u Šapcu. Time je KOS i general Ivan Mišković nameravao 1969. godine, da opet digne na noge srpsku Službu državne bezbednosti, ali i srpske i jugoslovenske političare.
KOS potura studente
Služba državne bezbednosti Srbije krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, bila je u nezavidnoj kadrovskoj, profesionalnoj i političkoj situaciji. Prepolovljena, obrukana i stešnjena između naredbodavaca sa političkog vrha Jugoslavije i same Srbije, tajna policija je morala da radi ono što joj se naloži. Dok su se ostale republičke službe državne bezbednosti razvijale, i kadrovski, i tehnički, i finansijski, SDB Srbije je stagnirala. U suštini srpska tajna služba bavila se obaveštajnim, kontraobaveštajnim i poslovima političke policije, mada za to kadrovski nije bila sasvim opremljena. Bez obzira što je jugoslovenski trend bio da se tajna policija deprofesionalizuje i pretvori u političko-činovničku instituciju, u Srbiji se takav pristup državnoj bezbednosti primenjivao samo prvih godina iza IV plenuma. U srpskoj tajnoj policiji, posle Brionskog plenuma od 1966. pa do 1995. godine, rukovodioci SDB bili su po pravilu manje političari, a više profesionalni policajci. U tom periodu Srbija i Beograd su imali ukupno četrnaest načelnika tajne policije. Prvi šef SDB Srbije Rajko Đaković, bio je kao partijski funkcioner načelnik srpske tajne službe od 1966. pa do 1971. godine. Njega je nasledio policajac Milorad Bisić, koji je posle isteka mandata 1976. prešao u tužilaštvo Srbije. Za vreme svog mandata i Bisić je imao velikih problema sa SSUP-om i SDB Jugoslavije. Dosta često su ga ministar Franjo Herljević i saradnici zvali na ribanje, jer im nije redovno dostavljao policijske izveštaje koji su u SDB Srbije dolazili iz SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Policijski kontinuitet u Službi državne bezbednosti, kasnije su održavali @ivojin Jovanović - Pop, dotadašnji šef beogradske tajne službe, koji je 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Posle njega, načelnik je kratko bio Srdan Andrejević, stari Beograđanin, kontraobaveštajac po Englezima i analitičar, pa dr Obren Đorđević od 1978. do 1985. i njegov zamenik Dragutin Mitrović. Zoran Janaćković je bio politički funkcioner sa juga Srbije, tačnije sekretar OK SK Leskovac, koji je 1990. godine došao na mesto penzionisanog Dragutina - Dragana Mitrovića, kao čovek od specijalne vrste poverenja tadašnjeg ministra Radmila Bogdanovića. Tadašnji zamenik i Mitroviću i Janaćkoviću, sve do 1992. godine bio je sadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić.
Novi načelnik srpske tajne službe Jovica Stanišić, bio je predstavnik pete generacije kadrova u Udbi, odnosno Službi državne bezbednosti. Srpska tajna policija je, naime, od osnivanja 1944. godine do 1995. imala pet kadrovskih transformacija, koje Dragan Mitrović naziva podmlađivanje. Prva je obavljena 1948. godine, kada su u Udbu pristigli iz vojne Garde kao pojačanje oficiri i podoficiri mlađih godina.
Najveće, drugo podmlađivanje obavljeno je 1959. godine, kada umesto tzv. ratne generacije u Udbu dolaze na doškolovavanje i posao radnici, politički aktivisti i školarci. Posle Brionskog plenuma 1966. godine, izvršeno je treće podmlađivanje SDB Srbije sa studentima, uglavnom Beogradskog univerziteta. Četvrta promena starijih sa mlađim kadrovima, izvršena je 1975. kada je u tajnu policiju pristigla nova grupa diplomaca sa beogradskih fakulteta i Više škole unutrašnjih poslova u Zemunu. U toj grupi bio je i Jovica Stanišić, bivši student FPN u Beogradu. Peto podmlađivanje, obavljeno je 1992. godine, posle penzionisanja radnika SDB SFRJ i preuzimanja mlađih operativaca iz savezne u srpsku tajnu policiju. U srpskoj tajnoj policiji, radi formiranja hijerarhije u poslu, uvedena su zvanja inspektora, višeg inspektora, savetnika i višeg savetnika, što nije bitnije uticalo na međuljudske odnose unutar SDB. Više je uticala netrpeljivost između kadrova iz prestonice i kadrova iz provincije, jer su ovi prvi smatrali da su policijska elita. Drugi veliki problem je bio dovođenje amatera, političkih aktivista i što je bilo još gore, dece visokih oficira, političara i bivših ministara.
Pet generacija
U beogradskoj tajnoj službi, od 1966. godine šefovi su bili Milisav - Pavle Đurić, politički funkcioner, pa zatim policajci @ivojin Jovanović, Obren Đorđević, Momčilo Unković, Duško Stupar, Miodrag -Mića Leković, Radosav Lukić i Zoran Mijatović. Bili su to sve školovani policajci i obaveštajci. @ivojin - @ika Jovanović, poznatiji još i kao Pop, rođeni Vranjanac, imao je završen Pravni fakultet i Višu školu Udbe.
Sa šesnaest godina je otišao u rat, a sa dvadeset postao oficir Knoja. Posle rata je bio partijski rukovodilac u Nišu, odakle je 1948. godine ušao u Udbu. Momčilo Unković je iz Sente. Istog je godišta, dvadeset i osmog kao Jovanović, i u slično vreme 1946. godine, je ušao u Oznu. Završio je Upravnu školu SFRJ u Beogradu, službovao je u glavnom gradu. Prošao je kroz sve sektore rada Udbe i SDB, da bi načelnik tajne policije Beograda postao 1980. Od svih ostalih, više je voleo politiku, pa je dosta i boravio u tim krugovima. Bili su sve ovo ljudi stare Udbine škole u koje je Josip Broz Tito i politički vrh Jugoslavije i Srbije imao poverenje. Kako je Tito dosta putovao po svetu, svaki put kada je negde odlazio, jedna od republičkih tajnih službi je morala u inostranstvu da ?očisti? teren od emigranata i da Maršalu pripremi bezbedan doček. @ika Jovanović je, kao šef Grupe za bezbednost druga Tita, na primer, ispred Srbije pratio Josipa Broza prilikom njegove posete Kubi i Panami. Obren Đorđević je, prvo 1952. godine, a zatim 1978. godine, brinuo o Titu u Turskoj i SAD. Dragan Mitrović ga je dočekao u Velikoj Britaniji.
Posle njih na rukovodeća mesta, pre svega u SDB Beograda, a i SDB Srbije, počeli su da, umesto kadrova iz rata, dolaze stipendisti sa fakulteta. Dušan Stupar je, na primer, rođen 1947. u opštini Sečanj. Gimnaziju je završio u Zrenjaninu, Filozofski fakultet i magistraturu na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. radio je u Odeljenju SDB za grad Beograd, od 1979. u Kabinetu ministra srpske policije, od 1981. je pomoćnik ministra, a sredinom osamdesetih i šef gradske tajne policije. Milorad - Mića Leković je rođen 1948. u Novoj Varoši. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu 1971. godine. Šesnaest godina je radio najodgovornije poslove u opštini Voždovac i odatle je 19. oktobra 1988. imenovan za načelnika SDB grada Beograda, umesto smenjenog Duška Stupara, po volji profesora Radoša Smiljkovića, člana GK SK Beograda. S obzirom da je Leković bio potpuni amater za poslove državne bezbednosti, beogradsku upravu je faktički vodio Ranko Savić.
Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri policija i načelnici tajnih službi. Svaka nova generacija političara, dovodila je svoje nove pouzdane ljude. Resor SDB na Kosovu, vodio je neko vreme Mehmet Šoši, pa Islaim Braka, a zatim Jusuf Karakuši, Rahman Morina, Selim Brošaj, Rajko Čalović, Radosav Lukić, a zatim David Gajić. U Vojvodini prvi ?debejci? bili su Zoran Martinov, Petar Palkovljević - Pinki, Slobodan Tadijin, Ratko Sikimić. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zečević iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Aranđelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik i policajac iz Svetozareva i sadašnji Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan Stambolić i Dragiša- Buca Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je krajem osamdesetih dolazio Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković.
Početkom sedamdesetih godina, Služba državne bezbednosti Srbije imala je oko devet stotina zaposlenih operativaca i rukovodilaca. U beogradskoj direkciji SDB bilo ih je najviše - oko pet stotina. Tajna policija glavnog grada, imala je sredinom sedamdesetih ukupno sedam uprava. Bilo je to u vreme kada je SDB Beograda vodio Obren Đorđević. Njegov pomoćnik za operativne poslove bio je Slobodan Stević, poznat danas kao predsednik Udruženja za očuvanje tradicija oslobodilačkih ratova 1914-1918. godine. Prvu upravu za zemlje Istočne Evrope, vodio je Halil Bučan, drugu upravu za Zapad držao je Dragoslav - Beli Dimitrijević, a neko vreme i Voja Atanacković. Na čelu treće uprave - za unutrašnjeg neprijatelja - bio je Moma Unković, dok je u upravi za ratne pripreme načelnik bio Slavko Đurica. Analitiku je u petoj upravi prvo vodio Luka Mustapić, Hrvat iz Dalmacije, a zatim Dragutin Mitrović. U šestoj upravi za obezbeđenje, šef je bio Špiro Sinovčić i u sedmoj upravi za tehniku Selimir - Pale Tešić. Struktura organizacije SDB Beograda bila je identična onoj u Službi državne bezbednosti Srbije.
Kada je Obren Đorđević 1978. preuzeo srpsku tajnu službu, njegov zamenik je postao Petar Radosavljević. Prvi sektor - Istok - vodio je Milivoje Mirčić, a drugi sektor - Zapad - Vlajko Stošić. Unutrašnji sektor imao je za načelnika Hristoljuba Mitića, a za ratne pripreme bio je zadužen Blažo Lazović. Peti sektor analitike vodio je Spasoje - Paja Bogdanović, a šef tehnike u sedmom sektoru bio je Dragutin Stefanović. Načelnik Obren Đorđević je bio jedan od najiskusnijih (kontra)obaveštajaca u Srbiji. On je jedini na mestu šefa tajne službe Srbije, izdržao skoro dva mandata. Početkom osamdesetih trebalo je, naime, da postane i načelnik SDB Jugoslavije, ali kako to Draži Markoviću nije bilo po volji, umesto Obrena Đorđevića u zgradu SSUP-a otišao je Srdan Andrejević.
Obren Đorđević je danas poznat kao zvanični istoričar srpske tajne policije, pisac udžbenika i enciklopedije o državnoj bezbednosti i profesor. Izdavačima je ponudio i svoju novu knjigu o posledicama građanskog rata u Jugoslaviji 1941-1952. godine. Ljudi iz policijskog okruženja, međutim, smatraju Đorđevića jednim od najvećih srpskih kontraobaveštajaca. Rođen je 1927. godine u selu Vraćevšnici kod Gornjeg Milanovca, gde je završio Gimnaziju. Kao borac u Čačanskom partizanskom odredu 1945. godine, Obren Đorđević je prebačen u jedinice Knoja za borbu protiv ostataka nacionalnih snaga u Jugoslaviji. Odatle je i ušao u Udbu kao analitičar rada nemačkih tajnih službi tokom rata u Beogradu i Srbiji. Studirao je prava, ali i kontraobaveštajni rad na Višoj školi Udbe, koja je 1952. otvorena u Beogradu. Njen prvi direktor bio je David Laušević, a najbolji student Slobodan Stević. Ova škola je stvarala kadrove za jugoslovensku tajnu policiju, sve dok nije ukinuta 1967. godine. Uporedo sa studijama, Obren Đorđević se, prvo u Gornjem Milanovcu, bavio operativnim radom, najviše oko ibeovaca. Kao operativac 1952. godine, bio je u ekipi Udbe Srbije koja je imala zadatak da u Maloj Aziji pripremi Titov dolazak u Tursku. Đorđević je, od 1961. do 1964. godine, u Udbi Kragujevca imao puno posla oko stranih špijuna. Naime, Đorđević je tada bio načelnik Odseka za Zapad, Balkan i ostali svet. Srpska Udba je u to vreme, uglavnom pratila aktivnost agenata velikih zemalja, jer nije imala ljude i sredstva da se bavi malim i dalekim državama. Tako, na primer, Srbija nije uopšte pokazivala interesovanje za Milana Stojadinovića, koji je živeo u Južnoj Americi, dok je federalna Uprava državne bezbednosti stalno potraživala informacije o odbeglom jugoslovenskom premijeru.
U svoj prvi uspeh, Đorđević ubraja hvatanje italijanskog agenta Lučiana Saracenija. On je pod maskom novinara došao u Kragujevac da ?snimi? Fabriku oružja. Zbog špijunaže Saraceni je osuđen na pet godina robije, ali ga je Aleksandar Ranković, pred svoj put u Italiju 1962. godine, pomilovao i pustio na slobodu iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Iz tih kragujevačkih dana i godina Đorđević pamti prijateljstvo koje je sklopio sa majorom Franjom Herljevićem, kasnijim ministrom federalne policije i čovekom koji se odrekao ovog prijateljstva, jer su ga političke vode odnele daleko od Srbije. Kao kontraobaveštajac Obren Đorđević je učestvovao i u akciji otkrivanja Džordža Kurtisa, agenta CIA u Subotici. Punih sedam godina, Obren Đorđević je bio u srpskoj tajnoj službi instruktor, a zatim dve godine, od 1971. opet šef sektora Zapad, ali u Službi državne bezbednosti grada Beograd. Ta kontraobaveštajna uprava imala je četrdesetak operativaca, raspoređenih u pet odseka - za SAD, Englesku, Nemačku, Francusku i ostali svet. Svake godine oni su otkrivali i hvatali po pet-šest stranih špijuna u glavnom gradu Jugoslavije. Đorđević nevoljno priča da mu je jedan od tih agenata svojevremeno doneo iz inostranstva pun sanduk dokumentacije o izgradnji supersoničnog aviona. Posle stručne analize u KOS-u i posle poverljivih razgovora sa generalom Nikolom Ljubičićem, tajna policija Srbije je donosiocu platila pola miliona dolara za ovu uslugu. Tako je Jugoslavija za male pare i uz mali rizik, došla do kompletne konstrukcije mlaznog borbenog aviona. Kada je 1976. godine, Obren Đorđević postao i načelnik beogradske tajne policije, bio je faktički po snazi i ugledu peti čovek u Beogradu. Bilo je tada važnije biti šef SDB Beograda, nego načelnik GSUP-a Beograda.
Jataci međunarodnih bandita
Jugoslavija je sve do 1991. godine i u svetskim razmerama predstavljana kao zemlja mira. Dok je međunarodni terorizam harao po Britaniji, Italiji, Španiji, SAD, Bliskom Istoku i Nemačkoj, u SFRJ se to političko nasilje svodilo na sporadične, čak ekscesne slučajeve. Dobri poznavaoci ekstremista iz SAD i posebno iz Izraela, međutim, često su tvrdili da je stanje u Jugoslaviji opasnije nego što izgleda, jer je SFRJ zapravo bila jatak međunarodnog terorizma. Zbog toga su i njihovi diplomatski odnosi prema Jugoslaviji često bili pod znakom pitanja. Lider nesvrstanih, kolovođa zemalja u razvoju i oslobodilačkih pokreta u svetu, bivša SFRJ je potajno podržavala ilegalnu antikolonijalističku i antiimperijalističku borbu komunističkog i trećeg sveta. Ovu političku odluku, koju su donosili Tito, Partija i država, na vojnom i policijskom planu, sprovodili su u delo Ozna, Udba i Služba državne bezbednosti SSUP-a, a i Kontraobaveštajna služba JNA, tako što su pomagali aktivnost oslobodilačkih pokreta, komunističkih frakcija i ekstremista iz nesvrstanog sveta. Prvu internacionalnu pomoć, preko jugoslovenske tajne službe, dobio je ?grčki Tito?, odnosno vrhovni komandant Demokratske armije Grčke, general Markos. Njegovo pravo ime je bilo Markos Vafijadis, bio je komunista, koji je sa trideset pet hiljada partizana, želeo da se izbori za socijalizam staljinovog tipa u Grčkoj. Početni udar na atinsku vlast izveo je na planini Olimp 28. oktobra 1946. godine, da bi dve godine kasnije, braneći Gramos u leto 1948. izgubio i bitku i rat i prebegao u Albaniju, a zatim u SSSR.
Vezu Beograda sa generalom Markosom odobrio je lično Staljin, iako je sa Čerčilom dogovorio da Grčka bude pod britanskom političkom kapom i održavao je Tito. Od političkih kadrova ilegalno su u Grčkoj boravili Svetozar Vukmanović Tempo, Lazar Koliševski, Dimitrij Aleksijevski, Metodi Čento i Mihailo Apostolski. Zvanične kontakte sa KP Grčke imao je Aleksandar Ranković, a Josip Đerđa se kao diplomata u OUN, zalagao za grčko komunističko pravo na samoopredeljenje. Oskar Davičo i Mihailo Lalić su o narodnoj borbi grčkih komunista pisali reportaže i scenario za film. Bio je to pravi politički marketing za komunističku Grčku u Jugoslaviji. Atina se čak bojala da će Jugoslavija da mobiliše Makedonce i da ih prebaci generalu Markosu u Grčku. Sanitetsku, vojnu i obaveštajnu pomoć generalu Markosu, tajno preko makedonskih planina dostavljali su ljudi iz tajne policije Srbije: dr Velimir - Braca Majstorović, hirurg i načelnik bolnice za grčke ranjenike u Katlanovu, potpukovnik Slobodan Krstić - Uča, kao i Jovo Kapičić, dvadesetčetvorogodišnji major Jovan Popović, instruktor artiljerijskog naoružanja iz Jugoslovenske Armije, specijalni Titov špijun Ivan Karaivanov, agent NKVD i instruktor Kominterne. Saradnici generala Markosa bili su i Đuza Radović, Obrad Trninić, Milo Vrbica, Velimir Docnić, Svetislav Stojanović, Petar Lucić. Oni su grčkim partizanima samo u prvoj godini građanskog rata doturili 3.134 protivpešadijskih mina, 6.550 protivtenkovskih mina, 9.177 kilograma eksploziva, mitraljeze MG-15. Jovo Popović i Petar Lucić su obučili stotinu Grka da rukuju ovim oružjem. Slobodan Krstić - Uča imao je zadatak da generala Markosa ilegalno dovodi u Beograd na konsultacije i vraća natrag u Grčku. Pomoć je slata pod parolom ?Sve za front, sve za pobedu?! General Markos, međutim, nije pobedio. Poražen je od englesko-grčke koalicije i moskovske klike, koja je 1948. zbog Rezolucije IB prestala da mu daje političku podršku. General Markos Vafijadis emigrirao je u SSSR pod imenom Mark Ivanovič, a Tito je dugo godina zbog ovakvog mešanja u unutrašnje stvari Grčke, imao diplomatskih problema, i sa Atinom, ali i sa Londonom.
Ta pomoć Jugoslavije, odnosno tajne službe ?prijateljima? iz belog sveta se ogledala u obuci, naoružavanju, finansiranju i političkom pokroviteljstvu tih organizacija, pa čak i kada su neke od njih (?Crni septembar?, ?Muslimanska braća? i ?Nacionalna arapska omladina?) bile antikomunistički i antijugoslovenski orijentisane. U tim poslovima najaktivniji su bili general Jovo Popović, ispred KOS-a JNA i viši inspektor Jovo Miloš, ispred SDB Jugoslavije. Prvi je bio vojni stručnjak za lako, teško naoružanje i eksplozivna sredstva, koga su cenili Naser, Gadafi, Husein, Arafat, Asad i mnogi drugi nesvrstani lideri. Jovo Popović, za koga se priča da je bio i dvojnik Josipa Broza Tita, sarađivao je sa prijateljima iz Trećeg sveta kao instruktor, koji je obučavao, na primer, Gadafijeve specijalce i Arafatove vojnike. Kada je postao direktor Instituta bezbednosti, osamdesetih godina, general Jovo Popović je postao spretan trgovac jugoslovenskim naoružanjem. Dobar deo i jednog i drugog posla, zbog međunarodne javnosti i stranih špijuna general Popović obavljao je ilegalno. Kada je početkom 1995. godine, svet obišla vest da je Sadam Husein slao svoje ljude u Jugoslaviju, kako bi im beogradski vojni hirurzi podarili plastičnom operacijom njegovo lice, u javnosti se stvorio utisak da je KOS, odnosno general Jovo Popović 1985. godine, organizovao ovu ?proizvodnju? Sadamovih dvojnika.
Jovo Miloš, Srbin iz Hrvatske, otac poznatih plivača i reprezentativaca Nenada i Predraga Miloša, vodio je u SDB-u Jugoslavije, prvo Upravu za emigraciju, a posle i sektor AA prema oslobodilačkim pokretima. Završio je Udbinu školu i kao čovek koji govori nekoliko svetskih jezika dobio da vodi resore o stranim zemljama. U to vreme njegov rođeni brat, radio je kao analitičar u SDB Hrvatske. Jovo Miloš je uz pomoć svojih saradnika i saradnje sa stranim agenturama prikupljao i razmenjivao informacije o svim političkim, ali i terorističkim organizacijama u Trećem svetu. Miloš je u više navrata putovao u Afriku i Aziju, posebno na Bliski istok, i pokušavao da jugoslovensku saradnju sa tamošnjim pokretima što više legalizuje. Pretpostavlja se, da se Jovo Miloš u Siriji sretao i sa čuvenim Karlosom. Nekoliko godina ranije, kada je Karlos prvi put dolazio u SFRJ, načelnik Jovo Miloš je bio taj koji je telefonom od Nemaca primio informaciju da ovaj svetski terorista leti iz Švajcarske za Beograd. Nemački obaveštajci su Milošu telefonom tako opisali Karlosa, da su znali i koje su bile boje njegove pertle na patikama. Jovo Miloš je odmah postavio zasedu Karlosu na aerodromu Surčin, ali kako je vest od Nemaca stigla kasno, naša tajna policija nije uspela da ga identifikuje prilikom dolaska. Karlos nije bio jedini strani terorista i revolucionar koji je dolazio u Beograd. Jugoslavija je za njih bila svratište i sklonište. Kako je javnost rada najbolje pokriće za delovanje obaveštajnih službi, pa i SDB SFRJ, u Beogradu je, na primer, sedamdesetih godina otvoreno Predstavništvo PLO, koje je vodio neko vreme izvesni Muhamed Nabhan. Ova palestinska ambasada služila je zapravo kao obaveštajni i regrutni centar PLO u Evropi i na Balkanu. Preko nje su simpatizeri PLO dolazili u SFRJ na studije, ali i na vojnu, diverzantsku i obaveštajnu obuku, a i jedan broj jugoslovenskih mladića angažovan je u Arafatovu armiju. Neki od tih dobrovoljaca bili su, na primer, Tomislav Marinac iz Zagreba, @eljko Budimirović iz Sarajeva, Ivica Radišić iz Beograda. Mnogima od njih nije bilo povratka iz Palestine, jer su stradali, a ostalima PLO i SDB nisu dozvoljavali da dezertiraju. Prema nekim slobodnim procenama, najmanje hiljadu Jugoslovena borilo se u redovima armije PLO. U federalnoj tajnoj policiji, na poslovima sa nesvrstanim prijateljima, pored Jove Miloša, radili su i Vitomir Fotić, Nebojša Vidić, sin čuvenog političara Dobrivoja Baje Vidića, Predrag Peđa Đorđević. Obaveštajnu saradnju sa službama iz zapadnih država vodio je sam načelnik SDB Zdravko Mustać, koji nije, prema ranijoj praksi, dozvoljavao da se u to mešaju republički funkcioneri SDB. Takva praksa nametnuta je u SSUP-u posle dolaska Staneta Dolanca, koji je zajedno sa Mustaćem držao vezu, posebno sa nemačkom i austrijskom policijom. U Ministarstvu inostranih poslova, odnosno u SID-u, a zatim u SSUP-u aktivan saradnik - obaveštajac za pitanja policijske saradnje bio je i Mitja Krajger, načelnik SDB. Ta vojno-policijska tajna saradnja sa zapadnim zemljama, a posebno sa nesvrstanima, bila je pokrivena visokim političkim odlukama, snom o svetskoj komunističkoj revoluciji, koje su prestale da važe onog trenutka kada je SFRJ počela da se raspada. Dobar deo tih organizacija i njihovih članova, koje je Beograd nesebično pomagao i zbog njih se kompromitovao kao jatak međunarodnih terorista, danas, se bori na muslimanskoj i hrvatskoj strani protiv Srba u Bosni i Hrvatskoj, a ima indicija da podstiču i nemire u Sandžaku, na Kosmetu i Makedoniji.
Čovek koji je umeo da se nosi sa nezvanim gostima iz nesvrstanog sveta i koji je brinuo o njihovom smeštaju u Srbiji, bio je upravo Obren Đorđević. U septembru 1975. godine, naime, u pratnji svog telohranitelja Klajna, iz Alžira za Jugoslaviju, preko Švajcarske, stigao je Ramirez Sančez Ilič, poznatiji kao revolucionarni terorista Karlos. Tada je Karlos bio alžirski profesor arheologije, Džordž Osharan, a Klajn je bio televizijski tehničar. Putovanje je bilo organizovano na najvišem nivou: predsednik Bumedijen je dobio dozvolu i lično se dogovorio sa predsednikom Titom. Jugoslaviju je izabrao kao neopredeljenu zemlju koja je bila odlična polazna tačka za njegovo putovanje po Evropi. On je želeo da regrutuje članove ?2. juna?, RAF-a, Crvenih brigada i Nemačkih revolucionarnih ćelija. Bilo je to u periodu kada je nemačka vlada nudila 50.000 maraka za hvatanje svakog sa spiska na kome se nalazilo četrdeset ekstremista. Među njima su bili Klajn, Gabrijela Tajdeman i Karlos. Međutim, većina terorističkih grupa nije bila zainteresovana za Karlosov predlog. Dok je čitav niz zemalja tražio od Jugoslavije izručenje Karlosa i Klajna, i nemačkih terorista, Jugoslavija je dala pogrešnu informaciju, da su alžirski profesor i njegov prijatelj već odleteli za Bagdad.
Predsednik Tito je poslušao arapski savet: staviti neprijatelja na svoju stranu. Karlos je dobio dozvolu da svoju bazu stvori u Jugoslaviji. Jednu je imao u Beogradu, a drugu u Kruševcu. Cena je bila da ne sme da napada građane i posede Jugoslavije nigde na svetu. Tito je od Karlosa dobijao poverljive informacije, naročito o političkoj situaciji na Srednjem istoku. Čitavu saradničku mrežu Jugoslavije sa međunarodnim teroristima iz Trećeg sveta, formirao je zapravo Vadi Hadad, glavnokomandujući u Komandi za specijalne operacije u inostranstvu Narodnog fronta za oslobođenje Palestine (skraćenice KOSE FPLP). Ova tajna organizacija je osnovana 1968. godine i to, kako tvrde Amerikanci, pod kontrolom sovjetskog KGB-a, za koji je Vadi Hadad svesrdno i radio. Kako je Karlos bio njegov najpoverljiviji i najbolji saradnik, to CIA pretpostavlja da je i on radio za KGB. Da je to bilo moguće, govori i sama biografija Iljiča Ramireza Sančeza. On je ovu biografiju ispričao i dr Obrenu Đorđeviću, koji ga je zajedno sa Draganom Mitrovićem uhapsio i saslušavao u Beogradu:
?... Rođen sam 1949. godine u Karakasu, u porodici bogatog advokata prosovjetske orijentacije, koji je trojici svojih sinova dao revolucionarna imena Vladimir, Iljič, Lenjin. Školovao sam se u Karakasu, Londonu i Parizu, i u Moskvi na Univerzitetu Patris Lumumba. Tu sam se i upoznao sa Palestincima, koji su me vodili na stažiranje u Jordan i Liban, a onda me zavrbovali da radim za KOSE FPLP. Moj glavni mentor za terorizam bio je lično dr Vadi Hadad, šef palestinske internacionalne brigade. Kada je 1973. godine u jednoj akciji u Parizu nastradao Mohamed Budia, vođa evropske mreže KOSE FPLP, doktor Hadad je na to mesto postavio mene. U to vreme predstavljao sam se kao peruanski ekonomista Karlos Martinez Tores... Ja sam revolucionar, moja borba je ideološka, pravedna. Ja sam došao u Jugoslaviju, ali ovde neću ništa da napravim. Ja sam borac protiv imperijalizma, kriminalac nisam...?
Karlosa i njegovog telohranitelja Klajna, uhvatili su Obren Đorđević, Dragan Mitrović i Jovica Stanišić iz Službe državne bezbednosti Srbije, u hotelu ?Metropol?. Dr Đorđević priznaje da je SDB Jugoslavije imao najavu od nemačke službe BND, da će Karlos iz Švajcarske doleteti u Beograd. Nemci su imali sve podatke o Karlosu, čak i broj njegovih cipela. Dr Đorđević, međutim, nije mogao da odgonetne zašto sami Nemci, koji su kontrolisali ciriški aerodrom, nisu uhapsili ovog teroristu. Kada je dr Obrenu Đorđeviću i Draganu Mitroviću, njegovom zameniku postalo jasno da Nemci žele da hapšenje Karlosa u SFRJ, iskoriste za međunarodnu optužbu protiv Beograda za podržavanje terorizma, i kada su to preneli policijskom vrhu zemlje, ministar Franjo Herljević je, uz konsultacije sa Titom, odlučio da se Sančez Ramirez Iljič ne hapsi na policijski, već na prijateljski način. Karlos je legitimisan i priveden u zgradu SSUP-a, u Sarajevskoj ulici, zajedno sa pratiocem Klajnom, koji je bio u hotelu ?Ekscelzior?. Hapšenje su, bez otpora, obavili Obren Đorđević i Dragan Mitrović lično. U zgradi SDB-a u Sarajevskoj ulici, Karlosa su sreli i videli ministar Franjo Herljević, Mitja Krajger, ali ne i Jovo Miloš. Dr Obren Đorđević je puna dva dana po tri sata razgovarao sa Karlosom. Tim razgovorima prisustvovala je jedino jedna žena prevodilac. Pitanja koja je dr Đorđević postavljao odnosila su se na osnovne podatke, ko je Karlos, sa kojim službama sarađuje, zašto je došao u Beograd, sa kim sve sarađuje u Siriji, Francuskoj, Alžiru, i kakvi su mu budući planovi. Sančez Ramirez je jedino prećutao odgovor na pitanje zašto je došao u Beograd. Detaljno je govorio o svojim akcijama, o saradnji sa KGB, Štazi, Sekuritateom, SDB-eom. Pominjao je i imena svojih saradnika, otkrivao je imena saradnika Mosada i prijatelja u ?Crvenim brigadama?. Posebno je govorio o vezama zapadnih političara sa teroristima sa Bliskog Istoka. Njegov sagovornik, načelnik tajne policije Srbije dr Obren Đorđević, danas pretpostavlja da je Karlos došao da bi aktivirao palestinske baze sa oružjem, koje su se nalazile u Srbiji i samom Beogradu. Svi Karlosovi odgovori su bili iscrpni i iskreni i još do danas nisu dostupni javnosti, jer nose oznaku ?državna tajna?. Dragan Mitrović iz beogradske uprave SDB ispratio je Karlosa na avion. Čuveni revolucionar je bio preobučen u radnika ?Energoprojekta?, koji sa kolegama odlazi na rad u Irak, tako da nemački BND nije mogao da otkrije kako je Karlos izašao iz Jugoslavije i kuda je otišao. Kako niko u SDB Jugoslavije i SDB Srbije nije ranije viđao Karlosa, i nije znao kako on zapravo izgleda, tek kada su ga ispratili za Damask, načelnici tajnih službi Srbije i Jugoslavije, a i sam Obren Đorđević i Dragan Mitrović su se upitali da li je to zaista bio pravi Karlos? To pitanje i danas tišti dr Obrena Đorđevića. Međunarodni terorista broj jedan, Iljič Sančez Ramirez, poznatiji kao Karlos, prestao je da bude neuhvatljiv 1994. godine, kada je uhvaćen u Sudanu i prebačen u Francusku, gde je trebalo da mu se sudi.
Dražino ćutanje
Tek krajem sedamdesetih, kada je seo u stolicu načelnika SDB Srbije, pedesetogodišnji Obren Đorđević, prvi put je osetio i nemoć tajne policije. Zajedno sa saradnicima, nije mogao da se odbrani od učestalih zahteva i Federacije i Republike da progoni srpske intelektualce, emigrante i studente. Tada je Draža Marković imao običaj da imitirajući Tita pita: - Obrene, šta kaže čaršija? Sve analize SDB Srbije, su, međutim, pokazivale da ove kategorije ljudi, okupljene oko raznih tribina i pokreta, nisu opasne po ustavni poredak. Tako, međutim, nisu razmišljali jugoslovenski i srpski političari, kojima je proizvodnja državnih neprijatelja bila uračunata u posao. Zbog političke simetrije sa Hrvatima, u Srbiji su proganjani Đilas, kao u Zagrebu Tuđman, ]osić kao Gotovac, Vlada Milanović - Revolucija kao Dražen Budiša, Ljuba Tadić kao Rudi Supek. Za četrdeset godina provedenih u državnoj bezbednosti, međutim, Obren Đorđević je punih četrnaest bio svedok i nemoći SDB Srbije da spreči bujanje albanskog nacionalizma i šovinizma na Kosmetu:
?...Još krajem šezdesetih godina, kada smo pokušavali da radimo zajedno sa Službom na Kosmetu, shvatio sam da je to veoma teško. Ja sam u Prištinu mogao da odem samo u protokolarnu posetu, jer nisam smeo da se mešam u rad tamošnje Službe državne bezbednosti. Na čelu te Službe bio je Mehmed Šoši, silan čovek, Jugosloven, ali njegov šef je bio Dževdžet Hamza, koji ga je stalno ometao u radu. Bio sam u Prištini 1968. godine. Na ulici sam, odmah posle demonstracija, pokupio nekoliko letaka i parola i poneo u PSUP da ih prevedemo i pošaljemo za Beograd u SSUP. Sećam se da je jedna glasila ?Trepča radi, Beograd se gradi!?. Sve što smo preveli napisali smo u depeši, ali se tada pojavio Dževdžet Hamza i reče: ?Ta depeša vam ništa ne valja!? Dan pre toga, kada su izbile demonstracije, mi smo doveli milicionare iz Novog Pazara. Njih dvadeset. Kada su iskočili iz landrovera demonstranti su pobegli glavom bez obzira. Nišlije su u Podujevu razbile barikade i naterali nacionaliste u beg. Užičani su brzo zaveli red u Vučitrnu. Kada su trinaest godina kasnije opet u Prištini izbili neredi, nije se ništa ozbiljno uradilo da se oni spreče. Vojvodina i Kosmet su već bile samostalne države. Naša obaveštenja o pripremama demonstracija su u političkom vrhu Srbije i Jugoslavije samo uzimana k znanju. Zauzvrat iz SDB Jugoslavije smo dobijali obaveštenja opšteg tipa, koja smo mi iz SDB Srbije mogli da pročitamo i u novinama. Jednom se čak i dogodilo da nam je Služba iz Prištine poslala zahtev da uhapsimo jednog novinara ?Politike?, jer je navodno loše interpretirao govor Mahmuta Bakalija na konferenciji za štampu. To sam ja odbio, ali mi je kolega sa Kosmeta rekao: ?Bakali ti je naredio!? Odgovorio sam mu da naređenja dobijam samo od RSUP-a i SSUP-a. Kad je pomenuo da je i Nimani tražio hapšenje tog novinara, ja sam im predložio da dođu u Beograd i da se objasne sa čovekom. Tako su i uradili. Mi u SDB Srbije imali smo sve podatke o iseljavanju Srba sa Kosmeta i o novim demonstracijama. Dali smo ih Dobrivoju Vidiću, a on je odmah pozvao Nimanija i zatražio susret sa njim. Ovaj mu je, međutim, odgovorio: ?Ako bude trebalo, doći ćemo mi gore. Ne dolazite vi dole!? Tako je i bilo. Kada su nemiri izbili, Viobran Stanojević, ministar policije je mobilisao rezervni sastav milicije i zajedno sa redovnim sastavom, doveo ga na polazni položaj Raška - Kuršumlijska Banja - Bujanovac. Taj isti Nimani je odbio pomoć rečima: ?Ne može srpska policija da dolazi na Kosovo!?. Mi smo se posle dva dana vratili iz Raške. Kako su se nemiri zaoštrili, opet smo došli na polazni položaj, ali nas je Nimani opet odbio, a zatim i Franjo Herljević tvrdnjama da su to ?... samo nemirna deca...? Tek treći put smo ušli na Kosmet, ali u sastavu jedinica SSUP-a!??
Opšti bojkot prema Srbiji i njenom rešavanju pitanja Kosova, pored albanskih rukvodilaca, pružali su i rukovodioci SFRJ, pa i SSUP-a. Tadašnji načelnik SDB Jugoslavije, inače, srpski kadar Srdan Andrejević je, na primer, izbegavao službene susrete sa Obrenom Đorđevićem, pa čak i zajednička putovanja za Prištinu. Rezultati rada SDB Kosova i Metohije, prema izveštajima Službe državne bezbednosti Jugoslavije, bili su zaista skromni. To se vidi i u Izveštaju SSUP-a za 1982. i 1983. godinu koji sam imao u rukama. U njemu je na 42. strani pisalo:
?Postojeće saradničke i druge pozicije Službe, posebno SDB PSUP SAP Kosovo, po broju, kvalitetu i ugrađenosti, nedovoljne su za pokrivanje izdiferenciranih žarišta neprijateljske delatnosti i lica u obradi SDB, i spori za stvaranje novih pozicija. SDB PSUP SAP Kosovo je, krajem 1982. godine koristila 115 saradnika i 581 operativnu vezu. U 1983. godini angažovano je 37 novih saradnika i stvoreno 127 operativnih veza. U obradi SDB PSUP Kosovo, trenutno se nalazi 286 lica: 135 prosvetnih radnika, 21 doktor nauka, 26 studenata, 16 inžinjera, 46 službenika, 23 radnika, 10 penzionera, 6 sveštenika, i 14 ostalih zanimanja. U SDB PSUP Kosovo, nisu u dovoljnoj meri korišćene akcije političke diferencijacije i kompromitujući materijali do kojih je služba dolazila kroz istrage, za stvaranje saradničkih pozicija u cilju dubljih prodora u žarišta neprijateljske delatnosti. Samo tokom 1982. izvršeno je 450 pretresa, informativnih razgovora 200 i upozorenja za oko 600 ljudi. SDB PSUP Kosovo, pa i SDB SSUP SFRJ još nema potpuniji pregled lica koja su posle događaja na Kosovu prešla u ilegalu ili emigrirala u Albaniju, na Zapad, u Tursku i Bugarsku, kao i u neke druge zemlje koje neprijateljski deluju protiv Jugoslavije. Nije se uspelo potpunije razjasniti bekstvo u emigraciju pojedinih organizatora nemira, među kojima je i jedan pripadnik SDB PSUP-a Kosovo. U akciji ?ALOS - nemiri?, koja je vođena u cilju otkrivanja albanske obaveštajne i političke agenture na Kosovu, obavljeni su samo razgovori sa 150 izdiferenciranih lica i nisu postignuti zadovoljavajući rezultati.?
Kada je oktobra 1983. godine, na Tari održavano specijalno savetovanje policije o zbivanjima na Kosmetu, Jerko Bradvica iz SDB Jugoslavije i Duško Zgonjanin, ministar bosanske policije, neprestano su požurivali glavnog referenta Obrena Đorđevića da završi izlaganje, jer se njima žurilo - u lov na zečeve. Najžalosnije je, međutim, bilo Đorđevićevo saznanje da i srpsko rukovodstvo nema vremena i strpljenja za policijske informacije o stradanju srpskog naroda i napadima albanskih nacionalista na Kosovu i Metohiji. Svi zahtevi da se te informacije objave u srpskoj štampi, nailazili su kod Draže Markovića i Petra Stambolića na odbijanje. Obren Đorđević je zato počeo da organizuje tajna savetovanja sa glavnim urednicima srpskih glasila u Beogradu. Prvo takvo predavanje, održao je u leto 1981. godine zajedno sa Vukojem Bulatovićem u listu ?Politika?. Aktiv OOSK ove novinske kuće bio je prosto zabezeknut, svedoči Đorđević, podacima koje im je saopštio o Kosmetu, načelnik tajne policije. Na sličan, odbojan, način reagovali su Dobrivoje - Baja Vidić, Draža Marković i Petar Stambolić i 1984. godine. Tada je SDB Srbije sačinio specijalni izveštaj o albanskom nacionalizmu i posebno o antisrpskom delovanju Fadilja Hodže. Izveštaj je rađen u jednom primerku. Pisao ga je Radovan Čajić - Čaja sa namerom da bude predložak krivične prijave protiv Fadilja Hodže. Draža Marković, Petar Stambolić i Dobrivoje - Baja Vidić su, posle čitanja ovog materijala samo uzdisali. Njihova reakcija je bila smušena.
Baja Vidić je rekao: - Nosite to od mene!
Draža Marković je pokušao da bude logičan: - Dobro, dobro, ali to je samo vaš policijski ugao posmatranja!
Petar Stambolić je bio kratak i rečit: - Još nije vreme!
Čelnici Srbije su tako odbili da daju saglasnost da se pokrene krivični postupak protiv Fadilja Hodže. Taj unikatni dokument SDB Srbije, je zato bio dugo sakriven u arhivi kao strogo poverljiva i državna tajna. Ja ga prvi objavljujem za javnost, kao dokument u ovoj knjizi. Političari su bili ona stepenica koju su rukovodioci tajne policije najteže prelazili prilikom izvršavanja svojih zadataka. Desilo se tako jedne godine, na primer, da je prema informacijama SDB Srbije, na Kosmetu trebalo uhapsiti poveću grupu albanskih nacionalista i iredentista. Na spisku tajne službe se našlo čak dve stotine ljudi. Hapšenja su krenula, u njima su učestvovali i operativci iz Beograda, jer je među sumnjivim osobama bilo i nekoliko stranih špijuna, ali se Mahmut Bakali tome usprotivio. Uhapšeno je samo sedamdesetak ljudi, ali nijedan nije izveden na sud. Moma Unković i Obren Đorđević su bili strašno ljuti, ne toliko zbog neuspele akcije, već više zbog toga što su sprečeni da rade svoj posao i što su se obrukali. Ništa manje problema sa Kosovom nije imao ni Đorđevićev zamenik, odnosno naslednik, Dragutin - Dragan Mitrović, samo zato što je srpska bezbednosna nadležnost bila sužena na tzv. užu Srbiju. O tome Mitrović kaže:
?Srbija i Služba državne bezbednosti su faktički bile odsečene od Kosova, i u samoj Federaciji, i u samoj Pokrajini. Službeni podaci koje smo dobijali iz SDBJ i SDB Kosmeta bili su nepotpuni, pa je RSUP Srbije često donosio slobodne procene stanja u Pokrajini. Kako Srbija nije imala ovlašćenja da vrši bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu u celoj Republici, došlo je do jake penetracije stranih obaveštajnih službi i terorista. Konkretno, u samoj Službi državne bezbednosti Kosova i Metohije radilo je desetak članova ilegalnih albanskih organizacija i isto toliko stranih špijuna. Mi u SDB Srbije nismo skoro ništa imali o albanskoj tajnoj službi Sigurimi, zato dole na terenu nismo ni mogli da otkrivamo špijune, već samo izvršioce političkih akcija. To i nije moglo da se uradi bez saradnje sa SDB Kosmeta, ali kako, kad su i njeni šefovi, Jusuf Karakuši, na primer, bili agenti Sigurimija. On je još u vreme Mitje Krajgera odlazio u Albaniju, pa ga je načelnik SDB Jugoslavije zbog toga saslušavao dva sata. Desetak godina kasnije, federalna Služba nije pratila Jusufa Karakušija, iako je za to bila nadležna. Čak mu je i pomogla da pobegne sa Kosmeta. Da bi se sprečilo dalje bezbednosno ugrožavanje Srbije, RSUP je predložio ustavni amandman, kojim su utvrđena nova prava i ovlašćenja, ali i obaveze tajne službe u Vojvodini i na Kosmetu. Posle toga je donet i novi Zakon o unutrašnjim poslovima, čime se radikalno promenio odnos između službi državne bezbednosti unutar SR Srbije. Na Kosmet smo uspeli da pošaljemo šezdeset operativaca SDB. Međutim, situacija je i pored toga, krajem osamdesetih godina bila na Kosmetu vrlo složena. U demonstracijama je učestvovalo 60.000 ljudi, u štrajkovima 25.000 lica, a privedeno je 1.089 osoba, a 64 uhapšeno. Imali smo podatke da albanski šovinisti spremaju terorističke akcije. Već se dogodilo osamdesetak požara i trideset sabotaža. Iz Jugoslavije je za ovo vreme proterano pet stotina agenata albanske službe Sigurimi. Tek hapšenjem organizatora demonstracija i štrajkova, među kojima su bili i Azem Vlasi i Ekrem Arifi, članovi PK SK Kosmeta, krenulo se i u sasecanje korena albanskog nacionalizma i secesionizma.?
Taj proces, međutim, nije išao dovoljno brzo, jer je bio ometen, opet, od predstavnika saveznih organa, ali i od pojedinih srpskih rukovodilaca, koji su prihvatali teze iz Hrvatske i Slovenije, da su po SFRJ podjednako opasni i albanski, ali i malobrojni srpski nacionalisti sa Kosmeta. Kakav je odnos Federacije, tačnije i samog Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, bio prema albanskim nacionalistima na Kosmetu i Srbiji, vidi se iz Izveštaja sa sednice 26. decembra 1988. godine, gde se priznaje da SSUP i SDB Jugoslavije ne znaju ko su organizatori demonstracija u Prištini, ali zato znaju zašto su ta ?protestna okupljanja građana? organizovana. Objavljujem zapisnik sa te sednice Saveta, da bi se shvatila taktika federalne policije i samog državnog rukovodstva u kamufliranju kosovske drame. Da bi se ta slika, koja je nametana i javnosti, koliko-toliko promenila, Dragan Mitrović je odlučio da sa poverljivim podacima Službe državne bezbednosti Srbije izađe u javnost. U tu svrhu su korišćene redakcije dnevnih listova ?Borbe?, ?Politike?, ?Politike ekspres?, ?Večernjih novosti?. U novinama su se pojavile priče i feljtoni, o Dževdžetu Hamzi, Fadilju Hodži, Mahmutu Bakaliju, Azemu Vlasiju, Ademu Demaćiju, Prizrenskom procesu, tajnoj službi Sigurimi, rađeni po materijalima iz SDB Srbije. Ti napisi su toliko iznervirali Staneta Dolanca i ostale članove Predsedništva SFRJ, da su na jednoj sednici Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, zahtevali osnivanje komisije za utvrđivanje odgovornosti ljudi koji su te poverljive podatke doturili srpskoj štampi. Kako su ti napisi bili u funkciji nezadovoljstva i pobune Srba sa Kosmeta, vrlo brzo SSUP i Predsedništvo Jugoslavije suočili su se sa srpskim mitinzima u Pokrajini, ali i u glavnom gradu. Saglasno svom otporu prema rešavanju srpskog pitanja, Predsedništvo SFRJ je naredilo ministru savezne policije, a Dobrosav ]ulafić je to preneo na policajce: ?Sprečite Srbe i Crnogorce sa Kosmeta da dođu u Beograd!?
Kada je na pragu devedesetih godina, postalo sasvim izvesno da se Hrvatska i Slovenija isključuju iz jugoslovenskog sistema bezbednosti, a posebno od kada je Srbija povratila državnost i nadležnost na čitavoj svojoj teritoriji, u RSUP-u je došlo do velike teritorijalne reorganizacije policije. To je bilo potrebno da bi se dotadašnji pokrajinski sekretarijati unutrašnjih poslova razbili i uključili u RSUP, kako bi činili jedinstvenu policijsku i bezbednosnu celinu. Umesto nekadašnjih devet regionalnih i sto šesnaest opštinskih sekretarijata policije, u Srbiji je formirano samo osamnaest većih sekretarijata. Prema toj organizacionoj šemi, u tim SUP-ovima su formirani i sektori Službe državne bezbednosti, a u glavnom gradu Beogradu i posebna Uprava SDB. Jedino što još te 1990. godine, nije bilo rešeno, a to je bio problem usklađivanja ovakve teritorijalne reorganizacije i samog Zakona o unutrašnjim poslovima sa novim Ustavom Srbije. @ivot je, naime, tražio brža rešenja od zakona i ustava. Po rečima Predraga Todorovića, tadašnjeg zamenika ministra srpske policije i neko vreme vršioca dužnosti ministra, Služba državne bezbednosti je već tada bila kadrovski i tehnički dobro opremljena da obavlja svoje kontraobaveštajne i obaveštajne funkcije. Poslove političke policije SDB Srbije, nije vršila već deceniju, pa ovom reorganizacijom nije ni imalo svrhe ukidati taj sektor rada. Ono što mi je u intervjuu rekao Predrag Todorović bilo je vrlo nezgrapno, ali začuđujuće:
?Služba državne bezbednosti Srbije je, tvrdim kategorično, poslednja u lancu odgovornosti za tragična zbivanja i egzodus Srba na Kosovu i Metohiji. Mi, kao služba, Kosmet nikada nismo napustili. Tačnije, od svih jugoslovenskih tajnih službi, mi smo dole bili jedini prisutni i mi smo jedini i ostali. Svi ostali su se povukli, i Hrvati, i Slovenci, i Makedonci, i Bosanci. Kako SDB Srbije ne odlučuje i nije zadužena da sprovodi politiku nacionalne ravnopravnosti na terenu, nije odgovorna ni za seobu Srba sa Kosmeta, ali i iz Sandžaka. Za to su krivi kosmetski i sandžački opštinski funkcioneri i republički i pokrajinski političari, koji nisu sprovodili srpsku državnu politiku.?
Unutrašnja stvar
Slabu poziciju, SDB Srbije je sedamdesetih i osamdesetih godina imala i u drugoj srpskoj pokrajini Vojvodini. Tamošnje političko rukovodstvo, vođeno idejama o autonomaštvu, navodilo je SDB Vojvodine da među Jugoslovenima i Srbima pronalazi neprijatelje države. Takav slučaj dogodio se i Romanu Miliću, profesoru, članu PK SK iz Novog Sada 1975. godine:
?Nakon dvadesetogodišnje političke aktivnosti, uhapšen sam 25. avgusta 1975. godine. Nemilosrdno sam tučen, vređan i ponižavan. Sedam meseci sam proveo u samici. Na početku istrage, funkcioneri državne bezbednosti iz Novog Sada su mi saopštili da imaju odrešene ruke: ?Mi ćemo ti biti istražitelji, branitelji i sudije, ako zaslužiš, a ako ne zaslužiš, ne gine ti deset godina robije!? Proglasili su me ibeovcem, dvadeset godina pošto je IB ugašen. Bacili su me u grupu izlapelih staraca. Montirali su mi tridesetpetodnevni tajni sudski proces. Proglašen sam za stranca da bi mi se lakše sudilo. Nakljukali su me narkoticima, da se ne bih žustro branio. Tužilac nije protiv mene podneo nikakav materijalni dokaz, niti je imao svedoke za moju, navodnu, staljinističku aktivnost. Branio sam se logikom nevinog čoveka, bez advokata i dobio deset godina strogog zatvora. Tek kada sam postao robijaš, saznao sam da sam stradao zato jer sam kao politički aktivista OK SK Novog Sada ustao protiv privrednih kriminalaca u preduzeću ?Idol?, ali i protiv njihovih moćnih zaštitnika iz tog istog gradskog komiteta partije!?
Ima ljudi koji smatraju da Radmilo Bogdanović i Predrag Todorović kao čelnici RSUP-a, pa zatim i Bora Tomić kao načelnik javne, i Dragan Mitrović, kao šef tajne bezbednosti, nisu na najbolji način ?odradili? vojvođanski i kosmetski problem. Bili su kao nekadašnji Jugosloveni, isuviše meki, po shvatanju novih političara, za oštar obračun sa autonomašima i secesionistima. Bilo je najava da bi novo srpsko rukovodstvo ponovilo Brionski plenum i na taj način razvlastilo Službu državne bezbednosti Srbije, ali se od takve ideje odustalo, kada se osetilo da su rukovodioci srpske tajne policije spremni na ostavke i penzionisanje. Oni su, sem Radmila Bogdanovića i Predraga Todorovića, naglo i penzionisani 1990. godine, uz obećanja da će biti prebačeni u diplomatiju i u politiku. Draganu Mitroviću je čak nuđeno mesto konzula, prvo u Kanadi, a zatim u Kini. To mu je nudio Zoran Mišković, tadašnji generalni sekretar SIV-a, desna ruka Ante Markovića i sin generala Ivana Miškovića - Brka. Mitrović i Mišković su se znali još iz mladih dana, jer je Zoran svojevremeno radio u Službi državne bezbednosti Srbije, kod načelnika Miodraga Naumovića. Doduše, to koketiranje Miškovića mlađeg sa tajnom službom, ostavilo je velikog traga na njega, jer je kasnije neprestano žudeo da se vrati u policiju. Koristeći veze oca Ivana Miškovića i strica Milana Miškovića, potomci, sin i kćerka generala Brka su već radili u SSUP-u. Njemu, Ivanu Miškoviću je i zet Milan Nikolić bio tajni policajac SDB Jugoslavije. Kontraobaveštajac Dragan Mitrović je u tajnu službu Srbije ušao kao student prava. Mitrović je rođen 1939. godine. Dvadesetak godina kasnije, baš kada je primljen u SKJ, zajedno sa svojim kolegama Miodragom Naumovićem i Ilijom Simićem pozvan je na poverljiv razgovor sa Srbom Savićem, šefom srpske policije. Zvanično angažovanje ovih studenata prava, bilo je pokriveno konkursom za posao u ?Morava filmu?. Razgovor je obavljen u zgradi Udbe, Brankova broj 25, soba broj 25. Posle tog susreta sa Srbom Savićem, i Simić, kasnije sudija, i Naumović, kasnije policajac, i Mitrović kontraobaveštajac, postali su operativci tajne službe Srbije. Dragan Mitrović je tada upamtio Savićeve reči: ?Ko jednom ovde uđe, više ne izlazi!?
Posle nekog vremena Ilija Simić prelazi u pravosuđe, a Naumović i Mitrović su otišli u vojsku, u Bileću. Kada su se vratili, posao ih je čekao. Miodrag Naumović je radio kao inspektor za politički kriminal. Njegov zadatak je bio da prati svoje bivše profesore Mihajla Markovića i Mihajla Đurića, što je izazvalo revolt kod njega, pa je odlučio da iz tajne pređe u javnu policiju. Dragan Mitrović je, međutim, ostao u tajnoj službi. Danas se dobro seća svog prvog zadataka u Udbi:
?Rekli su mi samo: ?Ideš u državnu bezbednost @TP.? Ima mnogo problema oko bezbednosti. Na glavnoj železničkoj stanici dobio sam sobu na spratu. Moj posao je bio da, između ostalog, pregledam stanicu, vršim i tehnički pregled pruge od Beograda do Pančeva. Kad su Tito, Leka, Kardelj i drugi funkcioneri išli u lov, ja na prugu. Kad Krcun ide u Užice, ja na prugu. Kad je Tito negde putovao, pregledali smo prugu po tri puta dnevno. Kod tunela Ripanj, vojni KOS je čuvao prugu unutra, a mi iz SDB napolju, na kišu i mraz. Naši političari su se strašno bojali atentata. Pregledi pruge i tunela su nekada bili svakodnevni, i leti, i zimi, nema veze. Znao sam svaki prag i svaki tunel od Batajnice do Mladenovca napamet. Onda je došla 1966. godina i ja sam se spasao. Komisija za deformacije u Udbi me saslušavala i pustila. Naredne godine sam prešao u kontraobaveštajni sektor SDB Beograda. Moj zadatak je bio da pratim Zapad. Amerikance i Engleze, pre svega. Čak sam zbog obuke i učenja engleskog jezika, bio poslat na jednogodišnji kurs u London. Stanovao sam u jednoj engleskoj porodici, a po platu sam išao u našu ambasadu, kod Baje Vidića. U Veliku Britaniju sam ušao kao privredni predstavnik, ali su Englezi vrlo brzo otkrili ko sam ja zapravo.?
Njegov kolega Danilo Danilović, poznatiji kao Daniluška, kontraobaveštajac po nemačkoj službi BND, je išao na usavršavanje nemačkog u Berlin i Beč. Danilović se u slobodnom vremenu bavio estradom. To je rukovodstvu u Službi državne bezbednosti smetalo, pa je Danilovića jednog dana stavilo pred iskušenje: ili služba ili harmonika. Daniluška se opredelio za muziku i nije se pokajao.
U beogradskoj Upravi SDB Dragan Mitrović je radio ?prema CIA? i Zapadu. Kasnije je dogurao do šefa kontraobaveštajnog sektora i zamenika načelnika beogradske tajne službe. Postao je i predavač iz predmeta državne bezbednosti na Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu. Mitrović je tada učestvovao u hapšenju velikog nemačkog špijuna Hansa Pitera Rulmana. Ovog dvostrukog špijuna Nemačke i KGB, pratili su i hapsili i operativci KOS JNA, jer je od podoficira Hilmi Tačija izvlačio podatke o Armiji i SDB Srbije, pošto je imao saradnike i među civilima. Istragu je, takođe vodio KOS, a kontrolori istrage bili su Dragan Mitrović i Milan Tepavčević iz srpske tajne službe. Bilo je to po direktnom Titovom nalogu. Josip Broz je hteo da tako pritisne Vilija Branta, kako bi Nemačka platila Jugoslaviji ratnu odštetu. Titov policijski trik je uspeo.
Mitrović pamti Rankovića, Krcuna, ali mnogo više Srbu Savića, bivšeg krojača iz Zaječara, koji je bio šef srpske policije. Nabusit, prek, imao je običaj da šamara svoje saradnike. Savić je Mitroviću pružio priliku da shvati svu suštinu profesije tajnog policajca. Dogodilo se to početkom 1966. godine, kada su Dragan Mitrović i Dragan Nedeljković, šef Udbe u @TP dobili zadatak da ispitaju slučaj kupovine 125 lokomotiva u inostranstvu. Saslušavajući činovnike Jugoslovenske železnice, pregledom dokumentacije, ova dvojica su zaključili da je Marjan Dermastija, generalni direktor J@, Slovenac, uzeo debelu proviziju od Šveđana, da bi kupio njihove dizelke, iako su francuske bile jeftinije. To su Mitrović i Nedeljković i napisali u svom izveštaju, koji su predali Srbi Saviću. On ih je za to pohvalio i izveštaj odneo u federaciju. Vrlo brzo, međutim, Dermastija je saznao za nalaz Udbe Srbije i preko svojih ljudi iz CK SKJ i Udbe Srbije organizovao političku i partijsku hajku na Mitrovića i Nedeljkovića. Srba Savić je tada ćutao. Kada je održan Brionski plenum, taj slučaj privrednog kriminala i istrage tajne policije Srbije, direktor Marjan Dermastija je prikazao kao deformaciju Udbe Beograda i posebno operativca Dragana Mitrovića. Drugo loše iskustvo o odnosu politike i tajne policije, Mitrović je iskusio kada je 1982. godine, umro Aleksandar Ranković. Moma Unković je tada bio šef SDB Beograda, a Mitrović zamenik, koji je imao zadatak da ?pokriva? sahranu Rankovića. Oko sto operativaca državne bezbednosti glavnog grada, dobilo je zadatak da beleži okupljanje Srba u Beogradu. Podaci SDB Srbije sa terena i iz prestonice su kazivali da će sahrana biti masovno posećena i da će na nju doći ljudi iz čitave Jugoslavije, što povećava mogućnost izbijanja nacionalističkih ekscesa. O tome je Mitrović izvestio Ivana Stambolića i zatražio pojačanje od javne bezbednosti u očuvanju reda i mira i sprečavanju da se sahrana pretvori u velikosrpski miting. Stambolić je ravnodušno prešao preko takve ocene SDB Beograda, sve dok iz CK SKJ, a i iz CK SK Srbije nije, posle političke analize sahrane Aleksandra Rankovića, dobio prekor, da je GK SK Beograda dopustio ?srpskim nacionalistima da mitinguju?.
Kada je Obren Đorđević iz SDB Beograda prešao da vodi Službu državne bezbednosti Srbije, poveo je sa sobom i Dragana Mitrovića. Sredinom osamdesetih, Mitrović je već bio i načelnik SDB Srbije sa hiljadu i tri stotine radnika. Kada je ministar srpske policije Svetislav Lalović, na tzv. koordinaciji sa političkim rukovodstvom, pomenuo ime čoveka koga predlaže za načelnika, Draža Marković je glasno upitao: ?Ko je i odakle je taj Mitrović??. Bilo je to 1985. godine, u vreme kada je hipoteka IV plenuma, koja je dvadeset godina pritiskala srpsku tajnu policiju, počela da se ruši i SDB Srbije da staje na svoje noge. Poučen Brionskim plenumom, novi načelnik Dragan Mitrović je izbegavao da se približi suviše političarima i političkom vrhu republike i federacije, da ne bi u prvoj političkoj čistki izgoreo zajedno sa njima. Njegov rad je bio dobro organizovan. Svako jutro je prvo čitao depeše sa terena i izveštaje operativaca i načelnika odeljenja, zatim je o tome referisao ministru policije. Svakoga dana održavan je Kolegijum RSUP-a, na kome su u širokom sastavu rukovodilaca policije, razmatrana pitanja iz rada i tajne i javne službe bezbednosti. Najdelikatnije probleme iz rada SDB rešavali su u četiri oka samo ministar policije i načelnik tajne službe. Posle toga bi Mitrović držao svoj Kolegijum SDB, informisao načelnike o ministrovim naređenjima i dogovarao sa njima skice operativnih akcija. Jednom mesečno se održavao i sastanak sa načelnicima centara SDB Srbije u unutrašnjosti, i Kolegijum SDB SFRJ, na koji su dolazili načelnici tajnih službi republika i pokrajina. Ti sastanci su, obično održavani u Institutu bezbednosti na Banjici. Na njima su, i kada nisu više radili u policiji, obično pored ministra Dobrosava ]ulafića i načelnika Zdravka Mustaća, prisustvovali i Stane Dolanc, član Predsedništva SFRJ zadužen za pitanja bezbednosti i general Jovo Popović, direktor Instituta bezbednosti. Od političkih skupova, načelnik srpske tajne policije Dragan Mitrović odlazio je jednom mesečno na sednicu republičkog Saveta za zaštitu ustavnog poretka, a sam, po pozivu u GK SK Beograda, CK SK Srbije, Predsedništvo Srbije i kod Slobodana Miloševića. Ivan Stambolić je imao običaj da mu dolazi u kancelariju, u trenerci, popodne, između dva džogiranja.
Mitrovićev zamenik, bio je Milivoje - Milo Savković, a pomoćnici za kontraobaveštajni, spoljni sektor Jovica Stanišić, a za unutrašnji Moma Radosavljević. Kasnije je ovaj odsek političke policije vodio i Ranko Savić, koga je Mitrović planirao za naslednika na mestu načelnika SDB Srbije. Savić je bio vrlo revnosan u radu sa disidentima, pre svega Đilasom i ]osićem, a i u vrbovanju novinara za saradnike SDB Srbije. Savetnik Mitroviću je bio Dragan Vitomirović. Centrala SDB u RSUP-u imala je 1985. godine, dve stotine radnika u šest odeljenja. Analitiku je tada vodio Pavle - Paja Bogdanović, a u njoj prvi sektor Milan Tepavčević, a drugi Boško Orelj. Nasledio ga je Predrag Aleksić. Tehniku je držao Mića Ignjatović. Treće odeljenje unutrašnjeg neprijatelja držao je Miša Vilotić. Peto odeljenje spoljnjeg neprijatelja, kontraobaveštajno vodili su, kasnije u sektoru Istok Milan Tepavčević, i u sektoru Zapad Boško Orelj. U šestom odeljenju za obezbeđivanje srpskih rukovodilaca, šef je bio Radomir - Ciga Čokić. Među zaposlenima nije bilo mnogo žena operativaca. Samo jedna novinarka iz kuće ?Politika?, primala je platu kao kontraobaveštajac. Podela između kontraobaveštajaca i političkih policajaca za tzv. unutrašnje neprijatelje, u SDB Srbije je uvek postojala i bila je dosta stroga. Međutim, nijedan operativac nije mogao da bude dobar kontraobaveštajac, ako nije istovremeno bio i solidan obaveštajac. To su, na primer, bili Ranko Savić, zadužen za kontrolu inteligencije, kulture i medija, a Zoran Srećković iz Gornjeg Milanovca je pokrivao disidente. Posebna pažnja se vodila o dr Vojislavu Šešelju, koga je politički progonilo kompletno Predsedništvo SFRJ. Dr Vojislav Šešelj je u SDB Srbije imao svoj dosije, od onog trenutka kada je iz Sarajeva došao u Beograd. Za njim je stigla i kopija njegove dokumentacije iz SDB BiH i iz KP doma u Zenici. Taj dosije je bio pasivan sve do trenutka, kada je Šešelj 1985. godine, počeo javno i u svojim knjigama da napada Josipa Broza, Branka Mikulića, Staneta Dolanca i generala Nikolu Ljubičića. Oni, međutim, nisu službeno tražili hapšenje dr Šešelja, jer su se bojali da bi time izgradili njegov kult buntovnika i disidenta. Tajno, međutim, Dolanc i Mikulić su preko GSUP-a Beograd, gde je SSUP imao dobre veze, vršili česta hapšenja Šešelja, mimo znanja i odobrenja RSUP-a Srbije. Time je Beograd optuživan za represiju nad piscima, tj. disidentima. Zbog toga su se dvojica policajaca Svetisav Lalović, ministar srpske policije i Nikola ]určić, šef gradske policije oštro raspravljali. Čak je i Slobodan Milošević 1987. godine, morao da interveniše kod Dragana Mitrovića, načelnika SDB Srbije, da se dr Vojislav Šešelj pusti iz zatvora, gde su ga tajno odveli radnici GSUP-a, po naređenju Staneta Dolanca.
To policijsko nejedinstvo između RSUP-a Srbije i GSUP-a Beograda, bio je osnovni razlog što je prvo izvršena zakonska transformacija srpske policije 1989. godine, a zatim su usledila i velika kadrovska pomeranja 1990. godine. Tek donošenjem Zakona o unutrašnjim poslovima RSUP Srbije je preuzeo nadležnost i nad GSUP-om grada Beograda. Zatečeni ?stari? kadrovi su preko noći pomereni. Nikola ]určić, prvi gradski policajac je prebačen u Institut bezbednosti,a na njegovo mesto je sa aerodroma Beograd doveden Rade Marković. Nove kadrove nameštao je novi ministar srpske policije Radmilo Bogdanović, koji je uz pomoć generala Petra Gračanina došao iz Republičkog sekretarijata za ONO i DSZ. Ministar je, doduše, imao jedanaestogodišnje iskustvo policajca u Svetozarevu, gde je radio u Odeljenju za pasoše, ali kadrovi pridošli iz Vranja, Leskovca, Sokobanje, Pirota, Bijeljine i Kragujevca nisu. O tome mi je smenjeni načelnik Miroslav - Mirko Gojković iz GSUP-a lično pričao:
?U RSUP-u, na primer, radi i bivši zaječarski tužilac Radovan Šurjanović kao pomoćnik republičkog sekretara, dok je načelnik Uprave za suzbijanje kriminaliteta izvesni Stojan Mišić. Ovaj čovek je radio u ?Simpu? Vranje, odakle je prebačen u SUP Vranje, a posle u Beograd. Petar Zeković je doveden za načelnika Odeljenja za privredni kriminal iz SUP Sokobanja, a bivši predsednik Opštinskog suda iz Bijeljine, mladi Boško Popović postao je načelnik za opšti kriminal u RSUP-u Srbije. RSUP Srbije je ovakvom kadrovskom politikom pokušao da sroza ugled SUP-a Beograd. Mnogi stručni ljudi i vredni policajci su otišli u penziju, baš zbog takvih amatera, koji su se iz politike uselili u RSUP Srbije i SUP Beograda. To su ljudi koje više interesuje vlast nego policijska služba...?
Spaljivanje dosijea
Niko, pa ni u samoj tajnoj policji Srbije, ne zna koliko je početkom devedesetih u njoj bilo spoljnih saradnika, jer je svaki operativac i svaki centar imao svoju mrežu dojavljivača. Nijedan od njih nije potpisivao nikakvu pristupnicu SDB-u Srbije. Radili su na reč i za male pare, uz dozu velikog patriotizma. Svaki od tih saradnika bio je zaštićen šifrovanim imenom: ?Darko?, ?Volga?, ?Sibir?, ?Ivica?, ?Marica?, ?Hasan?, ?Muhamed?, ?Janko?, ?Crni Đorđe?. Čim je postao prvi čovek Srbije 1988. godine, Slobodan Milošević je, na primer, zahtevao od Dragana Mitrovića, šefa Službe državne bezbednosti da mu dostavi imena njihovih agenata. Vidno se iznenadio kada je dobio odgovor da imena ne može dobiti, jer ih načelnici - ne znaju, a ni sam Mitrović ih ne zna, a i da ih zna, ne sme da ih da, jer je to najveća poslovna tajna službe bezbednosti. Baš takvi ljudi, spoljni saradnici, saznali su da KOS JNA prisluškuje Slobodana Miloševića u njegovom vlastitom stanu i da Armija ima i Miloševićev dosije. Tu akciju prisluškivanja, vojni obaveštajci su obavili i februara 1987. godine, kada su po naređenju generala Ilije ]eranića iz KOS-a i admirala Branka Mamule, zagovornika slabe Srbije i jake Jugoslavije, pratili razgovore novog srpskog partijskog vođe Slobodana Miloševića. Kako je zapisano u izveštaju saradnika SDB Srbije, Slobodan Milošević se žalio prijateljima i saradnicima da je u stanu pronašao bežični prisluškivač na zidu, kod garnišne iznad prozora. Uznemiren zbog toga, predsednik Predsedništva CK SK Srbije je pozvao ministra policije Svetislava Lalovića i upitao ga ko je to učinio. Lalović je odgovorio da ne zna, jer porodica Milošević odavno odbija mere obezbeđenja RSUP-a Srbije. Zatim je Slobodan Milošević pozvao neke svoje prijatelje i oni su taj mikrofon skinuli sa garnišne. To je sve kod Miloševića rodilo sumnju da ga ili neko iz SDB Srbije ili neko iz KOS-a JNA tajno prisluškuje. U tajnoj službi je napravljena rekonstrukcija događaja i zaključeno je, da bi taj posao mogao da izvede Milan Damjanović, potpukovnik sa svojim prijateljima iz GK SK, koji nisu trpeli Miloševića. Ovaj lični ?bezbednjak? tadašnjeg ministra vojnog, držao je uz sebe stalno Dušana Stupara, šefa beogradske tajne službe, koji je Damjanoviću neprestano donosio informacije o radu SDB Srbije, CK SK Srbije, GK SK Beograda i posebno o Draganu Mitroviću, načelniku srpske tajne policije. Sam Mitrović sumnja da ga je KOS, odnosno Damjanović prisluškivao, pratio, a jednom prilikom i pretresao njegov stan u Ulici Kralja Milutina. Potpukovnik Damjanović je bio kadar Staneta Broveta, admirala VOS-a, još iz vremena kada su zajedno službovali u Londonu. Iza Milana Damjanovića bi mogao, pretpostavlja Mitrović, da stoji admiral Branko Mamula, tada savezni sekretar za narodnu odbranu. Pored toga što nije trpeo Slobodana Miloševića kao velikog srpskog nacionalistu, admiral Mamula ga nije podnosio i zato što je ovaj bio miljenik njegovog konkurenta, generala Nikole Ljubičića. KOS UB JNA je u više navrata poturao Slobodanu Miloševiću ?krtice? i u kancelariju na Novom Beogradu, gde su uočeni i tragovi obijanja radnog stola u samom kabinetu. U ?bubice? je sumnjao i Slobodan Jovanović, glavni urednik ?Politike ekspres? 1989. godine. Posle slučaja Stupar u Beogradu je došlo do velikog antagonizma, pa čak i direktnog izbegavanja saradnje između SSUP-a SFRJ, KOS JNA, GSUP-a Beograda i RSUP-a i SDB Srbije. Glavni grad je postao, tvrdi Dragan Mitrović, slobodno lovište za sve (kontra)obaveštajce iz svih jugoslovenskih republika, pokrajina i same federacije, koji su jurili ?svoje? nacionaliste. Najagresivniji su bili Bosanci, jer su u Beogradu proganjali Vuka Draškovića, dr Vojislava Šešelja i mnoge penzionisane generale, čija su dosijea doneli i u tajnu službu Jugoslavije, a neka i u kartoteku SDB Srbije.
SDB Srbije, u drugoj polovini osamdesetih godina, imala je pedeset hiljada imena u svojim arhivama. U tajnoj službi Srbije su postojali tzv. Operativni fond, sa dosijeima aktivno praćenih lica i Arhivski fond sa pasivnim i zastarelim dosijeima, koji su se najčešće ili spaljivali ili slali u Istorijski arhiv Srbije. U toj kartoteci aktivnih ?državnih neprijatelja?, Služba državne bezbednosti Srbije je imala 22.000 imena, ali je ofanzivno radila samo prema tri-četiri hiljade ljudi u zemlji i svetu. Na jednom od tih dosije bilo je ispisano i ime Dušana Mitevića, direktora beogradske Televizije. Njegovu proveru, još u fazi kandidature, tražio je Dušan Čkrebić, pa je u SDB Srbije nastao materijal sa dvadeset i pet stranica teksta o ličnosti i delu Dušana Mitevića. Zbog pritisaka iz SDB Jugoslavije i posebno iz SDB Bosne i Hercegovine, srpska tajna policija je osamdesetih otvorila i dva nova dosijea. Jedan za dr Vojislava Šešelja, a drugi za Vuka Draškovića zbog srpskog nacionalizma. Za SDB Srbiju to su bili pasivni dosijei, jer faktički protiv njih nije ništa preduzimano. Samo je jednom, Ranko Savić, piscu Vuku Draškoviću oduzeo pasoš. To je tražio Stane Dolanc zbog Draškovićevih antijugoslovenskih nastupa u inostranstvu. Dva-tri dana kasnije, međutim, lično Slobodan Milošević, navodno zbog intervencije patrijarha Pavla, tražio je od SDB Srbije da se Vuku Draškoviću vrati pasoš. Zbog toga se kod Dragana Mitrovića javljao telefonom i sam Vuk Drašković. Pokazivao je inspektoru Ranku Saviću poziv australijskih Srba za posetu petom kontinentu, da govori o Svetom Savi i pravoslavlju, pa je tadašnji šef Odeljenja za unutrašnju problematiku, ljut vratio taj pasoš. Vuk Drašković je tom prilikom potpisao zvaničnu izjavu za SDB Srbije, po zahtevu načelnika Dragana Mitrovića, u kojoj je obećao da će se u Australiji ponašati kao lojalni građanin Srbije. Ranko Savić je tu Draškovićevu izjavu sa službenom beleškom položio u Draškovićev dosije, koji je već desetak godina postojao u srpskoj tajnoj policiji. Taj dosije je otvoren posle hajke na Vuka Draškovića u BiH zbog knjige ?Sudija?, i romana ?Nož?, a proširen posle Vukovih istupanja na Slobodnom univerzitetu, u Odboru za odbranu misli i sloboda, na tribinama u Francuskoj 7. Vuk Drašković je bio registrovan kao srpski veliki nacionalista, zajedno sa suprugom Danom koja ga je, uglavnom, kako su tvrdili operativci SDB i gurala u te disidentske krugove i kasnije u emigraciju.
Savet sa zaštitu ustavnog poretka Republike Srbije odlučivao je o tome koji će dosijei i arhive SDB biti uništeni, a koji ne. Dok je Radmilo Bogdanović bio ministar, članovi tog foruma bili su Aleksandar Mitrović, Duško Mihajlović, Slobodan Unković i Dragan Mitrović. Sve odluke o spaljivanju dosijea srpskih disidenata i tzv. nacionalista, donesene su jednoglasno. Jer, kada su Duško Mihajlović i Slobodan Unković čuli da se u arhivama nalaze dosijea profesora Ljube Tadića, Zagorke Golubović, dr Mihaila Markovića i mnogih drugih intelektualaca, rekli su u glas: ?To bi trebalo uništiti!?
Većina srpskih političara volela je da bude okružena operativcima državne bezbednosti. SDB Srbije je pratila Dražu Markovića svuda po Srbiji, čak i kada je išao u privatne posete. Jedini koji nije trpeo ?debejce?, bio je Ivica Stambolić, ali je voleo da čita njihove izveštaje o magazinima ?Duga? i ?Intervju?. Zato mu se jednom prilikom i dogodilo u beogradskoj Skadarliji da je naleteo na pripitog Srbina, koji ga je neukusno izvređao. Pravi razlog zbog čega je prvi voleo obezbeđenje tajne službe, a drugi ne, ležao je u činjenici da su i Draža Marković i Ivica Stambolić voleli prijatno žensko društvo, ali sa i bez službenih svedoka. Mada drugih kontakata rukovodstvo Službe državne bezbednosti sa političarima nije imalo, jer su oni više voleli da svoja naređenja izdaju ministrima policije, nego li šefovima tajne službe, ipak, je njihova sudbina umnogome zavisila baš od volje i moći tih političara. SDB Srbije, naime, najviše kadrovski, a i operativno pogađala je podeljenost Republike na tzv. užu Srbiju, Vojvodinu i Kosmet, pa i grad Beograd. Svaka od ovih republičkih jedinica imala je svoju državnu bezbednost, nezavisnu u mnogo čemu od centrale u SDB Srbije. Ta njihova samostalnost bila je toliko izražena, da se, na primer, mnogo puta dešavalo da SDB Vojvodine izvršava naloge dobijene iz SSUP-a ili iz RSUP-a Hrvatske, a ne iz RSUP-a Srbije. Najslikovitiji primer za to je bio slučaj novinarke Ranke Čičak.
Kada je izbila tzv. ?svinjska afera?, o čemu je Ranka Čičak kao dopisnik ?Vjesnika? vrlo aktivno pisala, preko noći se našla u zatvoru. Nalog je dao Petar Palkovljević - Pinki, vojvođanski ministar policije na mig funkcionera iz Zagreba i samog Staneta Dolanca iz Beograda. Kako je Ranka Čičak svojevremeno učestvovala u razbijanju hrvatskog špijunskog centra, koji je bio smešten baš u dopisništvu ?Vjesnika?, na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice u Beogradu, Služba državne bezbednosti ju je izvadila iz zatvora i prebacila u Rim. Pinkiju je u Novi Sad poslat inspektor Ratko Sikimić da prikupi dokaze o njegovim zloupotrebama i mućkama Slobodana Tadijina, tadašnjeg šefa u Službi državne bezbednosti Vojvodine. Zato se načelnik pokrajinske policije vrlo brzo, umesto Ranke Čičak, našao iza brave. Kao protivnik autonomaša, novinarka Ranka Čičak je krajem osamdesetih aktivno učestvovala u organizovanju vojvođanskih Srba, preko Milice Grković i Miroslava Šolevića i obaranju Boška Krunića. Bliska vrhovima SDB Srbije, ali i Predsedništvu Srbije, novinarka Ranka Čičak je postala siguran oslonac zamenika načelnika SDB Srbije Jovice Stanišića. Pretpostavlja se, da baš kao dobro obaveštena novinarka, Ranka Čičak, najbolje zna kako je nastala humoreska ?Vojko i Savle?, koja je pisana na osnovu dosijea generala Gojka Nikoliša i akademika Pavla Savića iz KOS-a JNA i SDB Beograda. Po jednoj verziji ljudi iz srpske tajne policije, humoresku su smislili admiral Branko Mamula i Buca Pavlović, a napisao je književnik Vidosav Stefanović. Redigovao je novinar Radmilo Kljajić, koji je i doneo u list ?Politika?. U toj aferi i Služba državne bezbednosti Srbije je videla priliku da se obračuna sa projugoslovenskom strujom u tajnoj službi grada Beograda, pa je zato formirala specijalnu komisiju za utvrđivanje odgovornosti načelnika Dušana Stupara. Ovog ?debejca?, funkcionerima je najviše prozivao Zoran Čičak, sin Ranke Čičak. U komisiji su bili Milo Savković, predsednik, Milan Tepavčević i Miodrag Pavlović, članovi. Oni su utvrdili da je predsednik GK SK Beograda Dragiša - Buca Pavlović još 1986. godine, preko Dušana Stupara, iz SDB Srbije dobio dosijea mnogih akademika, tvoraca Memoranduma SANU. Ministar beogradske policije Branko Kostić je još tada imao svoj Odsek za politički kriminal, odnosno svoju tajnu službu, koja je radila za Ivicu Stambolića. Odobrenje za podizanje dosijea je dao Dragan Mitrović, a obojica, ni Stupar, ni Mitrović te dosijee nisu ni videli. Iz njih je posredstvom Buce Pavlovića januara 1987. nastala kvazihumoreska ?Vojko i Savle?, objavljena u listu ?Politika?. S obzirom da je taj unutrašnji problem SDB Srbije i SDB Beograda bio je neraskidivo vezan za politički duel između Slobodana Miloševića i Ivice Stambolića, odnosno Dragiše - Buce Pavlovića, prvog čoveka GK SK Beograda, sam Slobodan Milošević je bio jako zainteresovan za ishod rada Komisije SDB Srbije. Kada se pokazalo da Dušan Stupar nije prekršio pravila Službe, da nije prisluškivao ljude u GK SK Beograda i da nije odgovoran za humoresku ?Vojko i Savle?, Slobodan Milošević je tadašnjem načelniku Draganu Mitroviću ljubazno rekao: ?Vi sve ovo šefe, zatrpaste kao mačka govno!?
Dušan Stupar je i pored nalaza Komisije SDB Srbije ostao bez posla i bez partijske knjižice. Njegovo mesto zauzeo je Milorad Leković - Mića. Nije se ni on dugo održao u državnoj bezbednosti, jer je naleteo na Jovicu Stanišića, zamenika načelnika SDB Srbije. Praćenjem beogradske štampe, a posebno lista ?Balkan ekspres?, operativci iz Beograda su naime uočili da u ovoj novini, čiji je vlasnik bila Ranka Čičak, ima isuviše poverljivih policijskih podataka. Da bi se, po nalogu novog ministra Zorana Sokolovića, utvrdilo ko iz tajne službe odaje podatke, formirana je na nivou Srbije, posebna komisija za ?Balkan ekspres?. Predsednik je bio Ranko Savić, a članovi Mića Leković i Marko Lazović. Sumnja je pala i na Jovicu Stanišića. To je, međutim, za ove ljude bilo sudbonosno.
Godinu dana kasnije, izvršena je nova promena načelnika tajne službe Beograda. Leković je otišao u činovnike, a Savić i Lazović u prevremenu penziju. Sa Kosmeta je povučen Radosav - Lule Lukić, iskusni inspektor SDB i kadar sve jačeg i moćnijeg Jovice Stanišića i postavljen za novog šefa beogradske tajne policije. Približavanjem Slobodanu Miloševiću, ambiciozni Stanišić je stvarao prostor za jačanje Službe državne bezbednosti, ali i za sopstveno napredovanje. Bilo je to vreme jakog delovanja jugoslovenskog policijskog lobija, koji su sačinjavali admiral Branko Mamula, Stane Dolanc, Zdravko Mustać i Branko Kostić, ministar beogradske policije. Ovaj poslednji je dugo godina bio iskusni obaveštajac, nekada načelnik u SDB SSUP-a, pa šef kabineta mnogim šefovima federalne policije. U vreme Brionskog plenuma bio je zapisničar u komisiji Krste Crvenkovskog. Poznat je kao kadar generala Radovana Stijačića i generala Franje Herljevića, koji ga je posle jedne svađe vratio u GSUP Beograda. Kako se seća ambasador Branko Mikašinović, njegov poznanik Jovica Stanišić imao je tada običaj da se žaleći govori: ?Zdravko Mustać nam drži čitavu službu u svojoj šaci!?
Bila je to posledica direktne koalicije Ivana Stambolića, prvog čoveka srpske partije, a zatim i srpske države, sa jugoslovenskim političkim i vojnim vrhom. Čak je i ministar policije Svetislav Lalović bio veliki Jugosloven, sve do trenutka kada je 1986. godine shvatio da Stane Dolanc, Branko Mikulić, Raif Dizdarević, Milka Planinc, Fadilj Hodža žele da politički potope Srbiju na Kosovu. Dragan Mitorvić je tada uspeo da nagovori Lalovića da u Skupštini Srbije pročita oštar govor, koji je pisan u SDB Srbije, sa puno činjenica o stradanju srpskog naroda na Kosmetu, čime je direktno odgovorio na sve optužbe Predsedništva SFRJ i SSUP-a da su za stanje u ovoj Pokrajini krivi srpski nacionalisti. Bilo je to vreme, kada je i general Nikola Ljubičić napustio projugoslovensku orijentaciju i okrenuo se srpskoj politici. Ivica Stambolić je ostao vezan za Staneta Dolanca, Dobrosava ]ulafića i admirala Branka Mamulu. Po tvrđenju Dragana Mitrovića, upravo Dolanc, odnosno SDB SFRJ i Mamula tj. KOS JNA, pratili su i prisluškivali Stambolića, a i snabdevali ga uznemiravajućim informacijama o delovanju srpskih nacionalista. Posebno o piscu Miodragu Bulatoviću, čije je hapšenje Ivica Stambolić i tražio, zajedno sa Stanetom Dolancom. Stambolić se bojao dolaska Srba sa Kosmeta u Beograd, govoreći za njihove mitinge da je to - ulica. Kada je na Osmoj sednici Slobodan Milošević preuzeo vlast od Ivana Stambolića, ovaj je ostao usamljen, jer ga tada Stane Dolanc i Branko Mamula nisu podržali. Razočaran, priča Mitrović, bivši lider Srbije je svojim poznanicima govorio, a to je u knjizi ?Put u bespuće? i napisao, da su ga SDB Srbije i Slobodan Milošević 1989. godine, držali u kućnom pritvoru, što uopšte nije bilo tačno.
Poslednji veliki posao koji je Dragan Mitrović uradio u SDB Srbije, pre odlaska u penziju, bila je organizacija i obezbeđenje dolaska Slobodana Miloševića na Proslavu šest vekova Kosovske bitke. Manifestacija je održana na Vidovdan 1989. godine. Pored srpskog rukovodstva, Milošević je uspeo da na Kosovo Polje dovede članove Predsedništva SFRJ. Radi obezbeđenja funkcionera i čitavog skupa formirana su tri štaba. Jedan u RSUP-u Srbije, drugi u PSUP-u i treći u SSUP-u. Članovi srpskog štaba su bili Dragan Mitrović, Milivoje Milo Slavković, Jovica Stanišić i Radomir Čokić. Ubedljivo najbolji poznavalac prilika na Kosmetu, od ovih načelnika, bio je Milo Savković, koji je punih dvadeset pet godina proveo u Pokrajini. O svemu je pedantno vodio službene beleške, tako da mu ništa nije promicalo. Kada je Dragan Mitrović sredinom osamdesetih, došao na ideju da Savkovića iz PSUP-a Kosova, sa mesta šefa za informatiku prebaci na funkciju zamenika u SDB Srbije, prištinsko rukovodstvo policije se pobunilo. Razlog bunta je zvanično bila potreba za takvim profesionalcem, koga su Šiptari smenili sa mesta načelnika analitike, a nezvanično, ometanje Srbije da ojača svoju tajnu policiju sa ovakvim ekspertom za Kosmet. Uz to Savković je za funkcionere iz Prištine, ali i u SSUP-u Jugoslavije bio neugodan svedok, jer je znao kako se na Kosmetu štimuju službeni izveštaji za SDB SFRJ i Predsedništvo Jugoslavije. Zbog toga je Mitrović zamolio ministra savezne policije Dobrosava ]ulafića - Tora, koji je bio i rođak Milivoju Savkoviću, da ga preuzme u SDB Jugoslavije.
Posle samo tri meseca od dolaska u Beograd, načelnik Dragan Mitrović je prebacio Savkovića u SDB Srbije i tako izigrao šiptarske kolege sa Kosmeta i iz savezne tajne policije.
Prištinski štab bezbednosti su tada vodili Jusuf Karakuši i Rahman Morina, a savezni Zdravko Mustać iz Službe državne bezbednosti i pukovnik Mihailo Pavičić, zamenik načelnika KOS-a JNA. Specijalne ekipe za kontradiverzantsko dejstvo, sastavljene iz jedinica sve tri službe, pregledale su čitav teren kod spomenika Kosovskoj bici. Javna bezbednost PSUP-a Kosova i Metohije pohapsila je sve albanske nacionaliste i srpske ekstremiste, a njihove lidere sa Kosmeta stavila pod strogu kontrolu. Izolacija je izvršena na prostoru čitave Jugoslavije, na gotovo, rutinski način, jer je bilo ozbiljnih najava atentata na Slobodana Miloševića.
Takve informacije stizale su prvo od stranih obaveštajnih službi. Najpre iz KGB-a SSSR-a, a i od saradnika SDBJ i tajne policije Srbije ubačenih u emigrantske redove u Švajcarskoj i Belgiji. Šiptari su, naime, planirali da napadnu Miloševića i u Beogradu. Kod Prokuplja je čak pronađen i jedan savremeni snajper, kakav se u SFRJ ne koristi, što je za SDB Srbije bio znak više, da se Šiptari za nešto ozbiljno pripremaju. Zbog toga je u SDB Srbije sačinjen plan likvidacije najpoznatijih albanskih emigranata u inostranstvu i šiptarskih ekstremista u Jugoslaviji. Prvi na listi za odstrel bio je Džafer Šatri iz Švajcarske. Za likvidatore su određeni iskusni saradnici srpske tajne policije iz sveta. Među njima, nijedan nije bio čovek podzemlja, jer SDB Srbije sa takvim ljudima nije nikada sarađivala.
Kako je i Miloševićev stan bio pod stalnom prismotrom raznih tajnih službi i emigracije, to je Dragan Mitrović, odnosno Radomir Čokić, šef obezbeđenja SDB Srbije od ministra policije Radmila Bogdanovića, tražio da se prvi čovek Srbije iseli iz stana u bezbedniju kuću na Dedinju. To nije bilo moguće izvesti brzo i efikasno, pa je porodica Milošević za fizičko obezbeđenje dobila samo jednog ?portira? u zgradi. Strepnje o atentatu na Slobodana Miloševića je podgrejavala i istraga pucanja sve četiri gume na Miloševićevom automobilu, koja još nije bila rešila dilemu, da li je to bilo slučajno ili namerno. Bezbednjaci Srbije su se najviše bojali, ne toliko pojedinačnog pokušaja napada na predsednika Republike, koliko eventualnog podmetanja eksploziva ili bacanja bombi u sam narod, posebno kod Miloševićevog nastupa na Kosovu Polju, jer bi, panika izazvana takvim terorističkim aktom, uništila mnoge živote, a i srušila sam kosovski mit o Srbima.
Slobodan Milošević je strepeo od odlaska na Kosovo Polje 1989. godine, ne toliko zbog najava mogućeg atentata već zbog odgovornosti da govori pred više od milion ljudi i zato što je tu, na Kosmetu, trebalo da zada snažan politički udarac pripadnicima ?neprincipijelne koalicije?. Najvažnije od svega je, međutim, bilo da Slobodan Milošević iskoristi proslavu Kosovske bitke, koju su pratile na stotine stranih izveštača, da internacionalizuje srpsko pitanje na Balkanu i u svetu. Osećajući da će Milošević sa Kosova Polja da se vrati kao pobednik, čelnici JNA su na sve načine pokušavali da mu otežaju poziciju i da ga, makar, učine još nervoznijim. Kontraobaveštajna služba Armije izbegavala je da ustupi svoj aerodrom u Prištini za sletanje helikoptera RSUP-u Srbije sa Slobodanom Miloševićem. Armija sa Kosmeta nije ni dovela sve svoje ljude da fizički obezbede miting i nije izvela svoje snajperiste na okolna brda šljake iz TO Obilić, jer joj nisu stigla ?naređenja iz Beograda?. Zbog nepoverenja u rukovodstvo PSUP-a, niko iz pokrajinske policije nije puštan na kilometar od Slobodana Miloševića. Sav posao oko obezbeđenja Miloševića morao je da završi RSUP sa SDB Srbije. Bilo je planirano da Slobodan Milošević na Kosovo Polje dođe automobilom iz Prištine. Kako je noć pre mitinga pala obilna kiša i raskvasila kosmetske njive, to su na stotine automobila i autobusa upali u gusto i crno blato. Dragan Mitrović je zato odlučio da Miloševića doveze helikopterom RSUP-a. Predsednik Srbije je kolima došao iz Beograda do Kruševca, a odatle helikopterom pravo na Kosovo Polje. Tim putem se Slobodan Milošević i vratio kući, odmah posle održanog govora. Članovi Predsedništva SFRJ, vraćali su se malim avionima Federacije i uz pratnju obezbeđenja SSUP-a i JNA.
Čišćenje redova
Posle sređivanja stanja u SDB Beograda, neprimetno iz SDB Srbije uklonjeni su neki ljudi koji su radili za KOS JNA. Njih je otkrio Jovica Stanišić, što je on i iskoristio da probudi sumnju da je načelnik Dragan Mitrović, kao Jugosloven, blizak vojnoj kontraobaveštajnoj službi i armijskom vrhu. Ta sumnja je bila toliko jaka, da je izazvala pozornost Slobodana Miloševića, prema načelniku njegove tajne službe. Stvar je bila u tome što su mnogi unutar Srbije, Beograda i Jugoslavije očekivali kako će se Dragutin - Dragan Mitrović, načelnik Službe državne bezbednosti Srbije izjasniti. Da li za meku ili tvrdu srpsku stranu ili za SFRJ i za JNA. Svaka od tih strana želela je Mitrovića ili da pridobije ili da sruši. Najaktivniji je u tome bio baš KOS JNA, koji je tajno pratio i prisluškivao Dragana Mitrovića, a istovremeno širio glasine da to Mitrović radi Slobodanu Miloševiću. Takva političko-policijska igra oko tadašnjeg načelnika SDB Srbije, dovela je srpsko rukovodstvo, pre svih ministra policije Radmila Bogdanovića i profesora Radoša Smiljkovića, u situaciju da razmišljaju o novom čoveku. Njihovi kandidati za šefa tajne službe bili su profesor Budimir Košutić, dr Dragan Simeunović, Ratko Marković, pa čak i predsednik Privredne komore Vlajko Stoiljković. Kako su svi oni tu ponudu odbili, a kako je dr Borisav Jović podržavao rad Dragana Mitrovića, ovaj načelnik SDB Srbije je i pored ponuđene ostavke Slobodanu Miloševiću, ostao u svojoj kancelariji do daljnjeg. Njegov zamenik Milivoje - Milo Savković, šef operative i ekspert za Kosmet, otišao je u preranu, invalidsku penziju.
Načinjen je pokušaj da Srbija uđe i u SSUP i u tajnu policiju Jugoslavije. Lično je Slobodan Milošević tokom 1989. godine vodio razgovore sa Dobrosavom Torom ]ulafićem, kome je otvoreno rekao da je kao crnogorski kadar, ispustio federalnu policiju iz ruku. U SSUP-u je vladao nepotizam i sistem nezameranja lošim kadrovima. Najviše primedbi na federalnu policiju imao je Slobodan Milošević, zato što SSUP ne podržava Srbiju u borbi za suzbijanje iseljavanja Srba sa Kosmeta i razbijanja šiptarskog secesionizma. Kao kompromisno rešenje ovih problema, Toro ]ulafić je od Miloševića tražio da mu ustupi Dragana Mitrovića za načelnika Službe državne bezbednosti Jugoslavije. Bilo je ideja i da Dragan Mitrović postane načelnik SID-a u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove umesto Branka Tintora, ali se hrvatsko i slovenačko rukovodstvo nije slagalo da jedan Srbijanac uđe u ?njihovu? kuću. Slobodan Milošević, prvi čovek Srbije, međutim, imao je druge planove.
Dragan Mitrović je u pedeset i prvoj godini života penzionisan. Prilikom rastanka, Mitrović je molio Miloševića da ne dozvoli da se SDB Srbije raspadne, kako se to već događalo 1966. godine, jer bi tajnoj službi posle bilo potrebno najmanje dvadeset godina da opet stane na noge. Sličnu molbu Mitrović je prvo uputio generalu Nikoli Ljubičiću, a posle profesoru Radošu Smiljkoviću, generalu Petru Gračaninu. Na tzv. koordinaciji, kojoj su prisustvovali Slobodan Milošević, Borisav Jović, Aleksandar Bakočević i Bogdan Trifunović, načelnik u ostavci Dragan Mitrović je tražio da se SDB Srbije spase od razbijanja. Većina njih je, želeći da politički likvidira Svetislava Lalovića i Dušana Stupara kao ljude Ivice Stambolića, bila za to da i Mitrović sa grupom rukovodilaca SDB Srbije napusti posao. General Nikola Ljubičić je to sprečio, čime je spasao srpsku tajnu službu od novog Četvrtog plenuma. Na mesto Mitrovića je došao 1990. godine, iskusni političar, borac za srpstvo sa juga republike i neiskusni policajac, tek oporavljen od teške bolesti Zoran Janaćković. Bio je to izbor Slobodana Miloševića i Radmila Bogdanovića, kome se žurilo da uzme policiju u svoje ruke.
Posle smene Dragana Mitrovića došlo je i do pomeranja i samog ministra Radmila Bogdanovića, zato jer je bio kadar stare garniture generala Nikole Ljubičića i Petra Gračanina, a i blizak struji dr Borisava Jovića. Milošević je na čelu MUP-a Srbije želeo svog pouzdanog čoveka, pa je prvi čovek srpske policije od 1991. bio ministar Zoran Sokolović, zaječarski kadar, aktivista u vreme Osme sednice. Njegov zamenik i ujedno i načelnik Resora javne bezbednosti, postao je magistar Radovan Stojičić, poznat po nadimku Badža. Sekretar ministarstva je Slobodan Miletić, a šef kabineta i šef nepostojeće Službe informisanja je Slobodan Tepšić. Načelnik Resora državne bezbednosti je Jovica Stanišić. Stojan Mišić je pomoćnik ministra za kriminalitet, a Rade Marković je pomoćnik ministra bez portfelja. Prethodnom, drugom promenom kadrova 1993. godine, u GSUP-u za novog gradskog ministra policije postavljen je Petar Zeković. MUP Srbije je naredne 1994. reorganizovan. Imao je ukupno jedanaest uprava, od čega je polovina operativne, a ostale administrativne prirode. Upravu milicije vodio je Vlastimir Đorđević, zvani Rođa, a njeno Odeljenje milicije komandir Obrad Stefanović. Upravu za suzbijanje kriminaliteta predvodio je Dragan Ilić, a u Upravi za bezbednost saobraćaja načelnik je Dragiša Dinić - Gile. Milan Puzović je bio načelnik Uprave za strance, pogranične i upravne poslove. Jedina žena načelnik Ljiljana Morić vodila je Upravu za obrazovanje i usavršavanje. Rukovodilac Školskog centra je bio dr Andreja Savić, a direktor Srednje škole u Sremskoj Kamenici je Mile Milovanović, zvani Požarac. Institut bezbednosti vodio je Nikola ]určić, a načelnik Uprave za informatiku je bio Dragan Anucović, koji je svakog dana dolazio na posao iz Novog Sada. Radojica Maksimović je bio dekan Policijske akademije, dok je Viša škola SUP-a u Zemunu bila trenutno bez direktora. Prvi čovek beogradske policije bio je Petar Zeković, zvani Zeka, dok je njegov pomoćnik za kriminalitet bio Ratko Brakočević, a pomoćnik za miliciju Sreten Lukić. Upravu za suzbijanje kriminaliteta vodi Milorad Vlahović - Vlaja, a u Upravi za strance i pogranične poslove načelnik je Petar Mladenović. Brakočević i Mladenović su vrlo brzo otišli u penziju. Resor državne bezbednosti Beograda, vodio je malo poznati inspektor Zoran Mijatović. Radio je svojevremeno u Upravi za emigraciju, a zatim kao šef gradskog SDB-a na Aerodromu ?Beograd?.
Jovica Stanišić je prilikom reorganizacije MUP-a Srbije, 1991. godine tajnu policiju, koja se zvala Služba državne bezbednosti - SDB preimenovao u Resor državne bezbednosti - RDB. Time je hteo da se oslobodi zaostavštine SDB koja je funkcionisala isključivo kao politička policija, a da afirmiše RDB kao službu za borbu protiv terorista i naoružanih državnih neprijatelja Srbije. U njemu je 1995. radilo oko dve stotine inspektora, koji pokrivaju ne samo Srbiju, već Jugoslaviju, Balkan, Evropu i svet. Stanišićevi najbliži saradnici su Dragiša Ristivojević, bivši v.d. načelnik tajne službe SFRJ, i reaktivirani penzioner SSUP-a, zatim kao zamenik Mile Tepavčević, iskusni policajac iz Srbije, Branislav Nešić, specijalac, aktivni karate majstor, nezvanično telohranitelj načelnika tajne policije Srbije, Vlada Dragićević, stručnjak za elektroniku i strane jezike, Mile Gajić i Milan Filipović - Fića, organizatori specijalnih akcija. U vrhu SDB MUP Srbije danas rade i dva policajca hrvatskog porekla. Zlatko Radnić, koji je već više od deset godina u srpskoj tajnoj policiji, načelnik je Uprave za obezbeđenje, a njegov otac, general Čeda Radnić, svojevremeno je bio načelnik KOS JNA. Drugi Hrvat u SDB Srbije je Franko Simatović, zvani Frenki, zamenik načelnika Jovice Stanišića. Simatović je više od petnaest godina radnik MUP Srbije. Nekada je radio kao kontraobaveštajac po Amerikancima, a sada je načelnik novootvorenog obaveštajnog odeljenja. U RDB danas rade ljudi iz Hrvatske, Bosne, bivše Jugoslavije, jer Stanišić ceni njihovu profesionalnost, a ne teritorijalnu ili nacionalnu pripadnost. Kad je trebalo, kako je sam procenio, Stanišić je umeo da se oslobodi starih kadrova, jer nisu dovoljno razumeli srpsko pitanje. O državnoj bezbednosti na Kosmetu brinuo je jedan Beograđanin, David Gajić. On je sa svojim inspektorima uspeo da otkrije organizatore šiptarske ilegalne vojske i paramilicije na Kosmetu.
Čovek koji je spasao Miloševića
O Jovici Stanišiću, načelniku u SDB Srbije, koji je svojevremeno u kabinetu dr Obrena Đorđevića, planiran da postane šef srpske tajne policije od 1991. godine, malo se znalo u javnosti. Za samo mesec dana 1995. godine, međutim, Jovica Stanišić, načelnik Resora državne bezbednosti Srbije, pojavio se javno, na beogradskoj Televiziji, čak dva puta. Prvi put je to bilo prilikom proslave Dana bezbednosti 13. maja 1995. godine, kada je delegacija MUP-a Srbije, u kojoj je bio i Stanišić, posetila Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, a zatim i grob najpoznatijeg srpskog policajca Aleksandra Rankovića u Aleji velikana. Time su čelnici MUP-a Srbije, izgleda, hteli da posle 30 godina rehabilituju Aleksandra Rankovića, nekadašnju žrtvu i Titove političke klike i jugoslovenske policije, ali i da javnosti stave do znanja da je Resor državne bezbednosti, takođe, posle trideset godina u Srbiji opet jedinstven i jak, kao u doba Leke Rankovića i Krcuna Penezića. Primetno je bilo da šef tajne bezbednosti Jovica Stanišić nije lako podnosio prisustvo novinara i reportera. Saglasno svom zanimanju, da štiti državu Srbiju od tajnih akcija i operacija čiji je cilj rušenje poretka, Jovica Stanišić je poslednjih godina izbegavao sve prilike da upadne srpskoj i jugoslovenskoj javnosti u oči. Čak je i svakih mesec dana menjao kućni broj telefona da bi izbegao i privatne susrete prve vrste sa poznanicima i prijateljima. Trećeg juna 1995. godine, načelnik srpske tajne službe bio je svetski junak dana. Beogradska televizija ga je prikazala kao čoveka koji je spasao obraz Srba i samog Slobodana Miloševića. Kao specijalni izaslanik predsednika Srbije, načelnik Resora državne bezbednosti, Jovica Stanišić posetio je Pale, obavio poverljive razgovore sa dr Radovanom Karadžićem i rukovodstvom Republike Srpske, oslobodio 150 pripadnika ?plavih šlemova? i javno ih doveo u Srbiju. U pratnji odreda specijalaca MUP-a Srbije i svojih inspektora Jovica Stanišić je vojnike OUN smestio u novosadski hotel ?Sajam?, a zatim ih preko Surčina ispratio za Zagreb, u direkciju Unprofora. Konvoj je imao tri autobusa i ambulantna kola. Pored Jovice Stanišića bio je i Aleksa Buha, specijalni izaslanik Radovana Karadžića. Prešavši iz Bosne u Jugoslaviju, na graničnom prelazu Karakaj, ujutro u oko dva sata, pred novinarima koji su sa televizije pozvani posebno za ovu priliku, načelnik tajne policije Srbije je javno rekao:
?Rukovodstvo Republike Srpske prihvatilo je apel predsednika Slobodana Miloševića, da kao znak spremnosti da učini korak u pravcu mirovnog rešenja krize, pusti na slobodu 150 pripadnika snaga UN. Pregovori nisu bili tako teški kao što se misli. Rukovodstvo Republike Srpske pustilo je ove vojnike u znak dobre volje prema mirovnom procesu i koliko sam ja stekao utisak i na Palama vlada duboko uverenje da se iz krize može izaći samo mirom - nikako ratom. Ovaj gest RS najbolji je dokaz za to!?
Koliko je akcija dovođenja vojnika OUN sa Pala u Jugoslaviju bila tajnovita, govori i činjenica da o njoj ništa nije znala ni Sonja Karadžić, kćerka i miljenica predsednika RS, a ni rukovodstvo Službe državne bezbednosti SRJ, koje se na prelazu Karakaj pojavilo sa velikim zakašnjenjem. Srpskom načelniku tajne policije, tajnost je bila garancija uspeha misije, u koju ga je uputio Slobodan Milošević lično. Pojavljivanjem na televiziji u ulozi specijalnog izaslanika, Jovica Stanišić se predstavio kao čovek od, trenutno, najvećeg poverenja kod predsednika Srbije. Za poznavaoce ovog policajca to nije bilo ništa neobično, jer upravo Stanišić sa svojim radnicima već pet godina čuva Slobodana Miloševića. Lični telohranitelj predsednika Srbije, Senta Milenković na Stanišićev zahtev je pre četiri godine prešao iz brigade specijalaca MUP-a u državnu bezbednost. Resor srpske tajne službe zadužen je i za bezbednost članova porodice Slobodana Miloševića, tako da i po tim zadacima Jovica Stanišić direktno odgovara samo predsedniku Srbije. U ovoj akciji na Palama učestvovao je i načelnik tehnike Vlada Dragićević u funkciji prevodioca, čiji je posao da sa specijalnim elektronskim uređajima ?čisti? prostor u kome se kreće Slobodan Milošević od prislušnih uređaja i tajnih mikrofona. Dragićević je za SDB Srbije počeo da radi pre petnaestak godina, posle studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kao dete oficira JNA i Ratnog vazduhoplovstva, ovaj operativac je brzo stekao poverenje rukovodstva srpske tajne policije, ali kako sam nije bio zadovoljan tim poslom, napustio ga je i prešao u izdavaštvo. Neko vreme je boravio i u Japanu, ali se krajem osamdesetih vratio u Beograd i zatražio posao u operativi SDB Srbije. Po nalogu srpske tajne službe, Dragićević je tada prebačen u SDB Jugoslavije, odakle ga je 1993. godine i preuzeo Jovica Stanišić.
Posle uspešne misije u Bosni, i značajnih političkih poena, koje je ovom akcijom Stanišić doneo Miloševiću, u domaćoj i svetskoj javnosti, predsednik Srbije je primio načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Tom prilikom je Jovica Stanišić podneo iscrpni izveštaj o misiji oslobađanja ?plavih šlemova?. Ova akcija je dala za pravo analitičarima srpskih zbivanja na Balkanu, da zaključe kako je Jovica Stanišić uspostavio zvanične kontakte između Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, ne bi li na političkoj sceni opet zajedno nastupili. Svetski lideri su pozdravili Miloševićev gest. Francuska ga je okarakterisala kao lični uspeh predsednika Slobodana Miloševića. Bio je to, međutim, ne samo i lični uspeh Jovice Stanišića već i izvanredna prilika da se iz Resora državne bezbednosti vine u politiku. Na političkoj sceni Srbije, mogu se sresti ličnosti koje su nekada radile za srpsku tajnu službu. Dušan Mihajlović, lider Nove demokratije je na primer, radio u SDB Valjevo, dok je dr Nenad Đorđević, u beogradskoj tajnoj policiji bio zaposlen kao kontraobaveštajac.
Politika, diplomatija je ono što Stanišić intimno želi, kao budući posao, čak je pohađao kurseve stranih jezika, jer je shvatio da sa dolaskom mira u Bosnu i Jugoslaviju sa javne i tajne scene moraju da siđu svi protagonisti militantne opcije.
Reorganizacijom Resora državne bezbednosti, načelnik Jovica Stanišić je 1991. godine, formirao Obaveštajno odeljenje, koje je vodio Marko Lazović. Time je, zapravo, formirana srpska obaveštajna služba umesto SID-a, u Ministarstvu inostranih poslova Jugoslavije koja je u međuvremenu ugašena. U svojstvu predsednika komisije za bezbednosnu saradnju sa stranim državama, Jovica Stanišić je tokom 1995. godine, posetio Kinu i Rusiju, a tokom 1996. godine i SAD.
O Jovici Stanišiću su mnogi svedočili kao o čoveku koji je koordinirao pobunu Srba u Hrvatskoj, organizaciju Srba u Bosni, zaštitu Srba na Kosmetu i u Sandžaku. Neki delinkventi su se hvalili da su njegovi saradnici, a jedan okrivljeni za ratne zločine je čak na sudu tvrdio da je ubijao po nalogu RDB Srbije. Nastupom u misiji ?plavi šlemovi? na Palama, Jovica Stanišić je potvrdio da je direktno umešan u bosansku krizu, ali samo kao mirovnjak. Jovica Stanišić je iz Bačke Palanke. Njegov otac Milan Stanišić radio je u socijalnom, kao šef odseka, a brat Nikola mu je bio omladinski aktivista. Stanišići su kolonisti iz Crne Gore. Doselili su se posle Prvog svetskog rata na Kosovo, a zatim preko Prokuplja, posle drugog rata u Bačku. Jovičina majka Radmila - Rada, je od Babovića sa Kosova. Jovica Stanišić je pedeseto godište, išao je u palanačku Gimnaziju, a 1974. je završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. Njegov veliki prijatelj je Mihalj Kertes. Njihovi roditelji su se znali, Jovičin brat Nikola je išao sa Kertesom u školu. Kako svedoči inspektor Boža Spasić, upravo je Kertes, kao poverljiv čovek Jovice Stanišića sprečio razbijanje SDB Jugoslavije, ali time i raspad u SDB Srbije:
?Još godine 1989. godine, federalna Služba državne bezbednosti je već bila na vrhuncu raspada. Na čelu Službe sedi čovek iz Hrvatske, iskusni obaveštajac Zdravko Mustać. Zamenik mu je čovek iz Slovenije - Ivan Eržen, a šef tj. načelnik obaveštajne službe Slovenac - Boris Zore. Svako u takvoj SDB SSUP-a vuče na svoju stranu. Raspravljaju se oko nove koncepcije Službe državne bezbednosti... A zemlja se raspada. Glavni šefovi operative, takođe, raspravljaju kako treba da izgleda služba, a jasno im je da strana agentura razbija SFRJ. Međutim, dok se vodi rasprava na jednoj strani su Slovenci i Hrvati, uz njih Crnogorci, Albanci, a na drugoj Srbi i Makedonci. Bez obzira na to što se SDB raspada, još uvek postoji samostalni sistem funkcionisanja, po nekim linijama rada. Recimo, kada je reč o terorizmu, SDB Jugoslavije sarađuje i sa Slovenijom, iako nismo sigurni u njihovu iskrenost. Slovenci kriju i ne prijavljuju šiptarske teroriste, a mnoge pretvaraju u neke političke borce. Mi u SDB SFRJ smo znali da Šiptari i Slovenci švercuju sa voćem i povrćem koje se dovozi sa Kosova u Sloveniju. Odatle se vraća na Kosmet slovenačka roba. Znamo da malim kamionima prave interesantnu transverzalu koju smo brzo otkrili. Ne idu glavnim putevima nego se vuku kroz Bosnu i Hercegovinu, gde smatraju da je manja kontrola, pa prolaze kroz Crnu Goru i onda je lakši ulaz na Kosovo.
Ministar policije, general Petar Gračanin, taj problem je hteo da iznese na SIV. Ante Marković je taj problem trebalo da iznese na sednici Predsedništva države. Partija više ne postoji. U Predsedništvu CK SKJ je svako radio za sebe, za svoju republiku, pa su i službe počele za njihove interese da rade. Operativci u Saveznom SUP-u, jer su bili iz svih krajeva zemlje, počeli su da rade svako za svoju branšu, koja se nalazi u Beogradu. Stvara se slovenački lobi, koji se okuplja u slovenačkoj vili na Dedinju, hrvatski lobi se opet okuplja u svojoj vili ili po nekim stanovima po Beogradu. Pojavio se, na primer, Stipe Mesić u zgradi Savezne SDB. Kod nas je radio neki @eljko Bartolović. Došao je iz Osijeka i pratio je predsednika SFRJ. To je bilo u 15,30 časova i Mesić jednostavno prolazi naše portire, ne javlja se generalu Petru Gračaninu. Odlazi u prostoriju, gde sedi inspektor Bartolović i odmah se tu okuplja hrvatski policijski lobi. Posle se ide u policijsku kafanu ?Dom?. Tu su ćevapi, vino. Pilo se tu do uveče, a da niko ne postavi pitanje zašto sedi šef države u Saveznoj službi. Onda možeš da zamisliš kakav je bio ?intiman? odnos predsednika Mesića prema federalnim policajcima iz Hrvatske. Prema podacima koje smo već u to doba dobijali znali smo da se Mesić sastaje krišom sa američkim ambasadorom Vorenom Zimermanom, ovde u Beogradu, a da usput, kad ide za Zagreb, (svakog petka je službenim mercedesom putovao) skreće po motelima, gde se susreće sa sumnjivim ljudima i stranim špijunima, bez zvaničnog znanja SDB Jugoslavije. Mi, kontraobaveštajci Jugoslavije, koji smo ostali da odrađujemo bezbednost predsednika Mesića, došli smo u situaciju da ne znamo kome sad ovu tajnu informaciju da dajemo i od koga da tražimo saglasnost da onemogućimo Mesićevo odavanje državnih tajni. Od šefa službe ne mozeš tražiti saglasnost, jer ti kaže da čitaš novine kao ostali. Kaže: ?Nemoj se više baktati ni sa Amerikancima, a ni sa Albancima?. U Srbiji se ?dogodio proces događanja naroda? i srpska služba se potpuno zatvorila prema federalnoj tajnoj policiji. Dakle, mi jugoslovenski obaveštajci i kontraobaveštajci 1989. godine, postajemo ničiji policajci. To je bila katastrofa. A profesionalac si. Hoćeš da odradiš posao. Moraš, obaveza ti je da štitiš državu. Kad u SSUP-u, međutim, vadiš jedan pasoš, treba da ti ga potpiše 15 ljudi, a ako ti treba pasoš za agenta iz Srbije i u Srbiji, ne smeš da ideš u Bosnu ili Hrvatsku da uzmeš od tamošnje SDB taj pasoš, jer time otkrivaš svog agenta. Prema tome, ostaje ti da radiš samo koliko možeš i koliko umeš. Mi postajemo, zapravo ilegalci u rodnom gradu, u svojoj Srbiji? - priznao mi je Boža Spasić i dodao:
?Ja sam onda na svoju ruku odlučio da nađem vezu u Srbiji. Obratio sam se Mihalju Kertesu, koji nije bio policijski čovek. Svi smo mi Srbi tada bili u problemima. Mi smo u SDB SFRJ bili potpuno odsečeni od Srbije. Zahvaljujući kontaktu sa Kertesom, a njegovim sa Jovicom Stanišićem, predsednik Srbije je sve to što se dešavalo u SSUP-u znao. Ja sam svaku informaciju koju sam dao Gračaninu, nosio i kod Kertesa, a to je stizalo do Miloševića. U Srbiji su vodeći ljudi cenili naš rad, jer su bili svesni šta smo sve znali. Mi smo pored Kučana imali svog agenta, koji radi i dostavlja podatke, a ti podaci obrađeni, idu samo u dva pravca. Idu ka Predsedništvu države i preko Mihalja Kertesa srpskom rukovodstvu, računajući da će neko u tom rukovodstvu na vrlo visokim funkcijama, vrlo ozbiljno shvatiti naše podatke, što je pokazala srpska služba, koja se kasnije vrlo dobro postavila. Nijedna služba se nije tako dobro postavila prema ratu kao srpska služba. To se vidi iz određenih političkih poteza?, kaže Spasić.
Jovica Stanišić se u tajnoj policiji Srbije zaposlio posle završenog fakulteta. Radio je kao kontraobaveštajac u sektoru Istok i postao specijalista za KGB u beogradskoj upravi SDB. Kasnije je u SDB Beograda radio u analitici, a kada je prešao u tajnu službu Srbije, bio je prvo operativac kontraobaveštajnog sektora Zapad, a kasnije i pomoćnik načelnika za Sektor kontraobaveštajne delatnosti. Učestvovao je, na primer, u Nemačkoj, na uspostavljanju saradničke mreže među emigrantima. U akciji hvatanja Sančeza Iljiča Ramireza, poznatijeg kao Karlos u beogradskom hotelu ?Ekscelzior?, učestvovao je kao operativac. Nekoliko godina je u državnoj bezbednosti bio pomoćnik, prvo načelniku Draganu Mitroviću, a zatim Zoranu Janaćkoviću, da bi posle odlaska ovog drugog, za šefa obaveštajne službe Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije, preuzeo rukovođenje Resorom državne bezbednosti MUP-a Srbije. Važi kao sposoban, hitar i oštar načelnik. Pojedini opozicioni lideri su ga prozivali zbog krivičnog progona političkih neistomišljenika. ?Naša borba? za Stanišića je pisala da je Miloševićeva meka ruka. List ?Balkan ekspres? ga je redovno prozivao zbog mnogih tajnih poslova, a list ?Vreme? mu je pominjao ime u vezi afere oko kidnapovanja Veljka Džakule, ubistva Radojice Nikčevića, novog hapšenja dr Vojislava Šešelja i srpskog ministra Save Vlajkovića. Kako je to izgledalo u Novom Sadu marta 1993. godine, svedoči Stanišićev prijatelj, sam Sava Vlajković:
?Oni su došli po mene da bi me odveli na informativni razgovor. Njih trojica, došli su ujutro u šest sati. Pozvonili su i žena im je otvorila vrata. Nikog nisam poznavao od ranije, predstavili su se... Kažu ko su, i kažu da idem sa njima na informativni razgovor. I još, da će da izvrše pretres stana. Ne kažu zašto. I odmah su izvršili pretres stana. Kažu - nađite svedoke, ja pozovem dva svoja drugara. Ukućani ćute i gledaju, šta da kažu. Bili su vrlo korektni... Oni su znali ko sam ja. Kažu - gospodine Vlajkoviću! Ja sam imao tri hiljade švajcarskih franaka, i žena dve hiljade nemačkih maraka. To su uzeli. I našli su neke beznačajne papire u mom atašeu. Tako, to, trajalo je jedno do devet sati... Onda su rekli da idemo u Beograd, i seli smo u kola. Da me odvedu, kažu, u DB u Beograd. Oni su, naime, novosadska ekipa koja je samo učinila uslugu beogradskoj ekipi. U kolima ih pitam šta je posredi, ali oni ništa ne odgovaraju. Kažu - ne znamo, i nastave da ćute... Oni su, kasnije sam saznao, postavili ljude oko moje zgrade, zatim kola, ta plavo-bela. Možda su mislili da ću da skočim kroz prozor... Dovezli su me u Beograd, u Ulicu Kneza Miloša, i predali beogradskoj ekipi. Oni su me stavili u svoja kola - Idemo na pretres službenog stana. I odemo na Banovo brdo, gde oni, kao vrše pretres, komšije su mi bili svedoci. Ništa, šta će naći. Ja po njihovom ponašanju vidim da tu nisu bili prvi put. Kao, pregledaju stan, pa se vratimo u Kneza Miloša, odakle odemo u pretres stana u Zmaj Jovinoj ulici, koji je bio u renoviranju. Negde oko sedam uveče postavili su mi prvo pitanje: - Je li ministarstvo izdalo ovu potvrdu? - Jeste! Tek posle ponoći, oko pola jedan, ja sam dobio rešenje o hapšenju i pritvaranju na jedan dan. A pre toga, već u večernjim informativnim emisijama Televizije, bilo je saopšteno da sam uhapšen.?
Jugoslovenska i srpska štampa je početkom devedesetih godina, Stanišića dovodila u vezu i za dovođenje Kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu, za aktiviranje Dejana Lučića unutar Srpskog pokreta obnove, za aktiviranje Sime Dubajića, generala Dušana Pekića, pa i @eljka Ražnatovića za naoružavanje Srba u Bosni, za vođenje rata preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za držanje na vezi komunista i socijalista u Banjaluci. Njemu se pripisuju i zasluge za razotkrivanje paravojske i paramilicije među šiptarskim nacionalistima na Kosmetu. Zato ga domaći mediji i predstavljaju kao čvrstu ruku sistema u Srbiji. Hrvatska štampa je o Jovici Stanišiću pisala kao o čoveku, koji je sa Markom Nicovićem organizovao atentat na Milana Kučana tokom 1993. godine. Na Palama se verovalo da Stanišić preko tamošnjeg ministra policije Miće Stanišića drži bosansku miliciju i tajnu službu. Dok se u Podgorici sumnjalo da je i Boško Bojović, načelnik SDB Crne Gore bio čovek Jovice Stanišića. Pojedinci zato i dalje misle da je Jovica Stanišić danas, zapravo, prvi policajac u Srbiji, ali i u Jugoslaviji. Jovica Stanišić nikada nijedno slovo, koje je napisano o njemu, nije demantovao, niti potvrdio. To je bilo u skladu njegovog shvatanja tajnosti poziva šefa državne bezbednosti. Aferu sa avanturistom Čedom Mihailovićem, koji se 1995. u Hagu predstavio kao pripadnik srpske tajne policije, Jovica Stanišić je, uz korišćenje prava na informativni razgovor sa Milošem Vasićem, novinarom koji je prvi lansirao vest o tajnom agentu Čedi, pretvorio u pouzdanu priču o nedužnosti RDB Srbije u ovom slučaju. Stanišić ume da bude ubedljiv i razložan. Kolege ga cene kao velikog profesionalca. Ambiciozan je. Voli da se druži i okružuje intelektualcima, i da diskretno bude prisutan u javnosti. Viđan je javno samo na utakmicama ?Crvene zvezde?.
Zbog načina rada, odnosno efikasnosti i tajnovitosti, Jovica Stanišić je malo poznat javnosti, pa ga često brkaju sa Mićom Stanišićem, bivšim ministrom policije Republike Srpske, sa kojim nije u srodstvu, mada su tesno sarađivali kao policajci na poslovima bezbednosti Srba u Bosni. Kada je tokom 1994. godine, u Republici Srpskoj rasformirana Karadžićeva tajna služba ?Tajfun?, jer su u nju navodno ušli ljudi Jovice Stanišića, ministar paljanske policije Mićo Stanišić sklonio se u Beograd. Takva glasina pratila je i Boška Bojovića, smenjenog načelnika tajne službe Crne Gore. To je tumačeno kao da su se dvojica poverljivih ljudi Radovana Karadžića i Mila Đukanovića pridomili kod Jovice Stanišića i srpske tajne policije, što je, zapravo, značilo da je RDB Srbije držao pod kontrolom vladu i Republike Srpske, ali i Crne Gore. Pričalo se neko vreme po Beogradu, da su posle svađe između Miloševića i Karadžića i dve srpske tajne službe, ova iz Beograda i ona sa Pala, zaratile, odnosno da je ovaj drugi u Republici Srpskoj hvatao i čak terao u zatvor inspektore i operativce Jovice Stanišića, koji su ilegalno radili u Bosni. Kako je Jovica Stanišić sam otputovao na pregovore sa Radovanom Karadžićem, to je značilo da ga je i predsednik RS prihvatio kao ?svog? pregovarača i čoveka od poverenja Slobodana Miloševića. Sam predsednik Srbije to je donekle potvrdio i time što je u leto 1995. prilikom zvanične posete Moskvi i Borisu Jeljcinu, sa sobom poveo i načelnika tajne službe Jovicu Stanišića. Tako su se Stanišiću i zbog mirotvornih zasluga u Bosni i zbog diplomatskog putovanja u Rusiju, a i Kinu, politička vrata definitivno otvorila. Taman toliko, da iz policije pređe u diplomatiju i da postane srpski ?Akaši?.
Američka štampa je početkom 1997. godine o Jovici Stanišiću pisala kao o čoveku koji je jedan od stubova vladavine Slobodana Miloševića, dok su Slava Đukić, nezvanični biograf porodice Milošević-Marković i Zvonimir Trajković, savetnik predsednika Republike Srbije šefa srpske tajne policije opisivali kao ozbiljng, pouzdanog, odlično informisanog i agilnog čoveka na koga se Slobodan Milošević u potpunosti oslanja. Istovremeno, međutim, analitičari vladavine Slobodana Miloševića naglašavali su da Stanišić nijednu svoju odluku nije doneo, niti donosio bez saglasnosti samog predsednika Srbije. Zato, kada je britanski "Gardijan" objavio tekst o ulozi srpske policije u bosanskom ratu, na listi prozvanih našli su se prvi srpski policajci, Jovica Stanišić, a potom i Slobodan Milošević, jer on je i bio meta kampanje ovog lista. Evo šta je "Gardijan" pisao o aktivnosti Resora državne bezbednosti Srbije poslednjih godina :
"...U razgovorima za "Gardijan", bivši paravojni komandant, otpušteni šef policije i visoki elan Miloševićeve leviearske koalicije opisali su kako je mala grupa tajnih policajaca pod direktnom Miloševićevom kontrolom upravljala tajnim prljavim ratom, naoružavajući hiljade osuđenika i šaljući ih u Hrvatsku i Bosnu. Od aprila 1991. pa sve do završetka rata krajem 1995, paravojne grupe, kao što su Srpski eetnieki pokret i Arkanovi "Tigrovi", su sprovodile pohode etniekog eišćenja i pljaeke na velikom delu prostora bivše Jugoslavije. Konce je iz senke povlaeila mala grupa ljudi iz odeljenja za državnu bezbednost Ministarstva za unutrašnje poslove Srbije, potpuno lojalnih Miloševiću koji ih je na ta mesta i postavio. U samom Ministarstvu oni su bili poznati kao "vojna linija". Svedoci pominju tri kljuene figure u "vojnoj liniji? koje su odgovorne za naoružavanje i obuku pripadnika paravojnih jedinica - Radovana Badžu Stojieića, Franka Frenkija Simatovića i Mihalja Kertesa. Oni su radili za Jovicu Stanišića, šefa Miloševićeve tajne policije. Kertes je, tako?e, bio Miloševićev "ministar za srpsku dijasporu" što mu je omogućilo povod za stalna putovanja u Hrvatsku i Bosnu. Ovi ljudi sada zauzimaju važna mesta u Miloševićevom režimu. Lanac komandovanja koji od "vojne linije" vodi ka Miloševiću je jasan. Predsednik ne samo da nije disciplinovao svoje ljude posle otkrivanja zloeina poeinjenih u oblastima pod njihovom kontrolom, već ih je i unapredio. Šefa državne službe bezbednosti Stanišića mnogi diplomati smatraju za drugog najmoćnijeg eoveka u Jugoslaviji. Frenki je još uvek njegov zamenik. Badža je prošle godine proizveden u generala. Kertes je sada direktor carine što je, u uslovima zatvorene jugoslovenske ekonomije, unosan i moćan položaj. Radmilo Bogdanović se službeno povukao, ali u zatvorenim krugovima režima još uvek ima veću moć od svog nominalnog naslednika Zorana Sokolovića.
Jedan od kljuenih izvora, Branislav Vakić, prvi put se sastao sa Badžom u maju 1991. godine u oblasti istoene Slavonije u Hrvatskoj. Vakić - bivši bokserski šampion iz Niša, drugog grada po velieini u Srbiji - je bio odluean da se bori za svoje sunarodnike u vreme kada se Jugoslavija raspadala i kada su poeele da izbijaju earke izme?u Hrvata i Srba. Vakić je stigao sa bradatom grupom avanturista i oslobo?enih robijaša koji su se nazivali Srpski eetnieki pokret i bili pod vo?stvom profesora po imenu Vojislav Šešelj. Kada su eetnici stigli u istoenu Slavoniju, mnogi od njih su imali samo lovaeke puške. Badža je ubrzo doveo stvari u red. "MUP (Ministarstvo unutrašnjih poslova) je poeeo da pomaže eetnicima u maju", kaže Vakić. "Snage MUP su u to vreme bile pod kontrolom Radovana Stojieića Badže. Od njih smo dobili samo oružje. Ali u januaru 1993. poeeli smo zajednieki da radimo u Skelanima i nadomak Srebrenice."
U vreme kada su eetnici prešli u Bosnu, Vakić je komandovao jedinicom od 6.000 ljudi. U isto vreme u Bosnu je stigao i Badža. NJegov uticaj je jasan kada se pogledaju fotografije koje je Vakić sa ponosom istakao u svojoj kancelariji u Nišu. Fotografija iz 1991. prikazuje Vakića u društvu grupe eetnika koji drže automate tompson iz eetrdesetih godina. Na snimku koji je napravljen dve godine kasnije, u blizini Srebrenice, Vakić pozira sa vrlo osetljivom snajperskom puškom, opremljenom prigušivaeem i teleskopskim nišanom. "Od MUP smo dobili uniforme i oružje koje smo hteli: pešadijsko naoružanje, automate, snajpere sa noćnim nišanima i granate", priseća se on.
Vakić kaže da su poeetkom 1992. godine njegovi ljudi obueavani u vojnoj bazi u Bubanj potoku, u blizini Beograda. Krajem 1992. i tokom 1993. njegovi eetnici su prebaeeni u novu bazu u Bajinoj Bašti (na granici sa Bosnom) gde su se sreli sa "Frenkijem" Simatovićem koji je predvodio specijalnu jedinicu MUP, poznatu pod nazivom "Crvene beretke". Pored toga što je trenirao Vakićeve ljude, Frenki im se i pridružio prilikom prepada na Muslimane dok se rat širio u Bosni: "Od septembra do oktobra 1992. (nekoliko meseci nakon što su se jugoslovenske snage zvanieno "povukle" iz Bosne) borili smo se sa Frenkijevim jedinicama u Bratuncu (bosanski grad u blizini Srebrenice). Bili su dobri, ali se nisu borili onako sreano kao pravi nacionalisti", dodaje Vakić.
U avgustu 1993, on je poslao grupu od 300 svojih ljudi na dodatnu obuku u Ministarstvo unutrašnjih poslova na planini Tari, blizu Bajine Bašte, ali je odnos sa Frenkijevim ljudima prekinut ubrzo pošto su oni pokušali da ih ubede da napuste Radikalnu stranku. Pripadnici "Crvenih beretki" su, kaže Vakić, bili lojalni samo Miloševiću i njegovoj Socijalistiekoj partiji Srbije. Vojislav Šešelj, Vakićev šef u eetnicima i u Radikalnoj stranci, prieao je novinarima da su se njegovi ljudi borili zajedno sa "Crvenim beretkama" i osim Frenkija, kao njihovog komandanta pomenuo je i Mihalja Kertesa. Kertesa je kao komandanta "Crvenih beretki" imenovao još jedan srpski gospodar rata, Dragoslav Bokan, koji se sada nalazi u zatvoru zbog oružane pljaeke. Dok je Frenki preuzimao komandu nad eetnicima u istoenoj Bosni, Badža se povezao sa ozloglašenim "Tigrovima", milicijom željka "Arkana" Ražnatovića. Fotografija iz 1991. dovoljno ilustruje te "specijalne odnose". Arkan i Badža sa osmehom stoje ispred centra za obuku "Tigrova" u Erdutu, u blizini istoenoslavonskog fronta. Druga fotografija prikazuje džip ukrašen obeležjima "Tigrova" sa registarskim tablicama Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije.
Dobro obavešteni izvor iz redova Miloševićeve vladajuće koalicije, uz uslov da ostane anoniman : "Odakle mislite da su stigli oružje i džipovi? Kako je Arkan stigao na sva ta mesta? Gde god da je bio Arkan, bio je i Badža", kaže on. Nakon Miloševićevog dolaska na vlast 1987. godine i Stanišićevog paralelnog uspona na eelo službe bezbednosti Srbije, Badža je ukljueen u saradnju i poslat "na posao u Hrvatsku i Bosnu". Kada se 1992. pojavio u Beogradu, Badža je imenovan za šefa uniformisane srpske policije. Postao je Nicovićev nadre?eni, i pored oeiglednog nedostatka kvalifikacija. Ispod Badže, Frenkija i Kertesa nalazila se mreža agenata državne bezbednosti koji su rukovodili procesom etniekog eišćenja. Na samom poeetku rata u Bosni, u aprilu 1992 godine, paravojne grupe su iz Srbije prešle u pogranieni grad Zvornik i sprovele seriju pokolja Muslimana. Transport i koordinaciju ovih ubica organizovao je eovek koji se predstavlja kao Marko Pavlović. Pavlović je 1992. preuzeo kontrolu nad zvorniekom jedinicom teritorijalne odbrane, tobožnjom grupom lokalnih dobrovoljaca ovlašćenih da brane grad u kriznim vremenima. Prema srpskom izvoru iz Zvornika, koji je u to vreme bio dobro obavešten, Pavlović je bio elan službe državne bezbednosti Srbije.
Branislav Vakić, sada lider ultradesniearske Radikalne partije u Nišu, je razjaren zbog pokušaja režima da lažira tamošnje lokalne izbore i veruje da je Milošević na putu da padne. Eekajući taj dan, Vakić je pripremio gomilu dokumenata koji će, kako je naglasio, dokazati da su on i njegovi ljudi nevini kada je ree o bilo kakvim ratnim zloeinima i da su se sve akcije koje su preuzeli odvijale pod direktnom kontrolom vlasti u Srbiji. Eak je i Miloševićev "vrhovni špijun" Jovica Stanišić, preko svojih prijatelja i kolega nagovestio da je pokušao da ubedi Miloševića da postigne kompromis sa opozicijom i izrazio svoju zabrinutost zbog rastućeg tvrdokornog uticaja predsednikove supruge Mirjane Marković. On je, tako?e, umešan u oštru politieku borbu sa Badžom oko kontrole u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Pravnici u Haškom tribunalu insistiraju da su potrebni evršći dokazi pre nego što bi moglo da do?e u obzir podizanje optužnice protiv jednog nacionalnog lidera poput Miloševića. Luiz Arbur, novoizabrani glavni tužilac Tribunala, kaže:"Moraćemo da pokažemo legalno postojanje lanca komande na što jasniji naein. Pokretanje procesa nema smisla bez evrstog dokaza koji bi faktieki ukazivao na jasan komandni lanac. Na tom mestu ste izbaeeni iz koloseka."
Tribunal nije u najboljoj poziciji kako bi tražio neophodan dokaz. Mala kancelarija Suda u Beogradu više se bavi koordinacijom poseta zvanienika nego prikupljanjem dokaza. Ali, postoje znaci da se stvari pokreću. Jedan visoki pravnik Tribunala je prošle nedelje rekao da je postignut priliean napredak kada je ree o optužnici protiv Arkana. Sjedinjene Države su prošle nedelje saopštile da razmatraju formiranje specijalnog odreda koji bi gonio optužene za ratne zloeine. A izgleda da lepak koji povezuje "vojnu liniju" postaje slabiji.
Što je slabija kohezija unutrašnjeg kruga, više tajni iz ratnog doba izlazi na površinu. Milošević će se ove godine suoeiti ne samo sa snažnom mogućnošću poraza, on sada mora da razmišlja i o ponižavajućoj transformaciji od izvršnog šefa u Srbiji u najtraženijeg begunca na svetu.
Borisav Jović, nekada predsedavajući kolektivnog predsedništva SFRJ i bivša Miloševićeva desna ruka, objašnjava da je iskljueiva odgovornost nad Ministarstvom unutrašnjih poslova bila u rukama njegovog nekadašnjeg mentora. "Sve što ima veze sa državnom bezbednošću je odgovornost predsednika republike, objektivno gledano i na osnovu ustava".
Tokom razgovora, Jović se (verovatno gledajući jednim okom u pravcu Haga) upadljivo distancirao od ratnih aktivnosti MUP Srbije. "Ako je bilo šta od onoga o eemu govorite postojalo, to sa mnom nema nikakve veze, niti sam ja o tome konsultovan".
Ovaj tekst, koju su tokom zime 1997. prenosile mnoge svetske agencije otkrio je zapravo namere Zapada da izvrši javni pritisak na tajnu policiju Srbije, ne bi li time iznudio popuštanje RDB i Jovice Stanišića u lojalnosti Slobodanu Miloševiću.
