Svirač na vlati trave

23.02.07

Ovih dana novosadskoj književnoj publici predstavila se pesnikinja i esejistkinja Tanja Kragujević i to sa dve nove knjige:“Žena od pesme“(KOV) i „Svirač na vlati trave“ („Agora“ Zrenjanin). Prva je zbirka pesama, a drugoj su sabrani eseji o srpskim pesnicima.

Za četiri decenije stvaralaštva objavila je 16 poetskih zbirki i sedam knjiga eseja. I u jednoj i u drugoj književnoj formi, Tanja Kragujević je izraziti liričar. Poeziju doživljava kao „susret jedne senzibilnosti sa drugim senzibilnostima“. NJeni stihovi i eseji dosta su nagrađivani i prevođeni. U knjizi malih eseja“Kutija za mesečinu“, napisala je „Jezik je, zapravo, mesto gde sve imam“.

Već deceniju i po ste slobodna umetnica. Šta vam taj status donosi -u stvaralačkom i u egzistencijalnom smislu? Može li se kod nas živeti od pisanja?
- Kada sam se opredelila za status slobodnog umetnika, pri kraju takozvane radne karijere, bilo je podjednako loše, svuda- priseća se naša sagovornica. - U međuvremenu se, na žalost, ništa kapitalno, ni bitno, čak ni minimalno nije poboljšalo ili unapredilo u položaju pisaca. Naprotiv. Uvećana je dramatična neophodost da se na tome radi. Od pisanja je i inače teže živeti nego od drugih zanimanja (knjiga nije uvek i samo roba) . U vremenima svakovrsnih preloma i krupnih promena kod nas, sva radna, stvaralačka i egzistencijalna iskustva su traumatična.

Istina je da umetnik može, i mora, biti na ivici, na margini. U svemu, a ipak po strani. On je, pak, u tom osnovnom dvoznačju, posednik ničega. Kuće na vetru. Pitanje potpuno nerešenih normi društvenog valorizovanja učvršćuje ga ne samo u tom subjektivnom uverenju, već i doslovno tragičnom egzistencijalnom položaju.

Sa kakvim osećanjima danas dolazite u Novi Sad, gde vam je pre četiri decenije objavljena prva knjiga pesama?
- Grad moje prve knjige, prvih književnih saradnji. Od tog vremena uspostavljene veze još traju, a čini me srećnom što nastaju i nove. Dugogodišnji sam, takoreći višedecenijski saradnik Letopisa Matice srpske, kao i časopisa „Polja“. I moji čitaoci, ili kritičari čija su mi mišljenja značajna i podsticajna, Novosađani su. Pesnici koje sa velikim zanimanjem pratim, o kojima ponekad i pišem, odavde su. Pa i izdavač moje nove esejističke knjige, čija su mi ohrabrenja, dok je nastajala, mnogo značila, novosadski je pesnik. Sa svima njima sam u živom kontaktu i dijalogu - i u Beogradu, gde često dođu, i Zemunu, gde inače živim - i na zajedničkim književnim okupljanjima, pa u i stalnoj prepisci.

Novi Sad je idealna duhovna mera izumeđu mira moje rodne, severne Panonije, i velegradske bučnosti. Podsticajna, dijaloška živost, kreativnost, i neka, da ne budem patetična, ali ipak - duhovna elegancija. Zlatni presek.

Za poštovanje autorskih prava
Pesnik je sam „preduzeće“: stalno nastojanje, samoulaganje, pregnuće, usavršavanje. Ili, kreativna radionica. Nemoguća formula - uložiti sve, i sem objavljene knjige, možda i svesti o važnim kreativnim sponama sa savremenicima, nemati ništa. U potpunoj praznini koja se tiče obaveza spram autora, koje ne ispunjava niko, dok na njih pada još i veće, enormno breme. Bilo bi vredno uslovnog normativnog početka, poštovati autorska prava, za publikovana dela, radio i televizijske izvođenja, antologijske i druge izbore. Početi doslovno od početka. Pa i time što će se u haotičnim i prebukiranim instancama istovremenog postojanja onoga što je kulturna scena i tržište, naći usaglašeniji i izoštreniji kriterijumi.

Rekoste da je za vas čitanje - osnov svakog pisanja. Šta danas volite da čitate?
- Mislim na osnovnu, i univerzalnu, književnu pismenost. Poznavanje književnosti, a ne samo pogled na trenutnu literarnu scenu. Ili obratno. Jedno bez drugog nije dovoljno potpuno. I nikada nije dovoljno. To je neprekidno testiranje vlastitih potreba i nastojanja, lični barometar, koji nagoni da povremeno proverimo kolika je aktuelna temperatura jedne književne klime, koje su njene tendencije i dometi, ali i šta je zapravo konstantna barometarska crta, čak i kad od nje želimo, u nekoj svojoj meri, odstupiti. Tu su, za svakoga pisca, njegova književna sabraća, neki trenutak estetičkog predaha, pa i sveukupne utehe - zašto i tako ne reći - jer ima i vremena neutešnih. Tu su, uostalom, i pesnikovi podstrekači, bilo da su istomišljenici ili oponenti.

No, ipak, u samoj suštini, pesnik je sam pokretač svog univerzuma. I sam u životnom mnoštvu. „Čitanje“ je stoga višeznačno, kompleksno. Čitam pejzaž koji se ukazuje mom zemunskom vidiku, čitam moje reke, Tisu i Dunav, svakodnevne situacije, uslovljenost i bezuslovnost čovekovog postojanja, ovde, ili ma gde, uvek i svuda. To je neka vrsta kontemplativnog odnosa, koji mi posredno saopštava ko sam, i koji, uz neposredne uvide, oblikuje moju stvaralačku optiku i moj pesnički glas.

Koliko su žene-pisci danas važne i zastupljene na domaćoj književnoj sceni? Šta se promenilo u odnosu na šezdesete, kada ste vi počinjali?
- Spisateljice čine našu književnost, kao pisci, ne samo kao neka vrsta dokaza o retkosti, koja privlači pažnju kad remeti pravilo. Danas su dometi, učinci i značaj proze i esejistike Svetlane Velmar- Janković, autorska pisma LJubice Arsić, Radmile Lazić, Ane Ristović, da izdvojim samo neka imena, čineći nepravdu drugima, nešto sa čim ova književnost kao korpus, kontinuirano računa. Jedna usaglašenija scena obavezujuće i neophodne različitosti, rekla bih, jedna paradigma. Uostalom, kakvo bi poetsko sazvežđe, u svetskim okvirima, bilo bez Šimborske!

Radmila Lotina