Tanja Kragujević rođena je 1946. u Senti, pitoresknom gradiću na Tisi, u Vojvodini.
Diplomirala je 1970, a magistrirala 1973. na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti. Magistarski rad, posvećen jednom od najhermetičnijih i najznačajnijih srpskih pesnika Momčilu Nastasijeviću objavila je u formi eseja u uglednoj ediciji Argus, beogradske izdavačke kuće "Vuk Karadžić", 1976.
Prvu pesničku knjigu objavila je u dvadesetoj godini, u kolekciji "Prva knjiga", jednog od najstarijih i najznačajnijih izdavača u Srbiji ("Matica srpska", Novi Sad, 1966.) Od tada je publikovala šesnaest pesničkih zbirki.
Zastupljena je u više antologija savremene srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Gostovala na festivalima poezije: Struške večeri poezije (Makedonija), Puškinovi dani poezije (Rusija), Trg pesnika, Budva (Crna Gora). Učestvovala u radu Književne kolonije u Sićevu (1994), i u nekoliko međunarodnih književnih projekata (Dictionary of the Street, Vienna, 2005 i drugim). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, mađarski, holandski, bugarski, makedonski, slovenački, ruski, beloruski i esperanto.
Više od petnaest godina bavila se izdavačkim radom. Kao urednik jedne od značajnijih izdavačkih kuća u Beogradu kreirala je nekoliko zapaženih kolekcija savremene srpske i svetske književnosti, sabrana i izabrana dela domaćih i svetskih autora. U te poduhvate spada i uređivanje i prvo publikovanje na srpskom jeziku Izabranih dela Marine Cvetajeve (1990), kao i edicija Alpha Lyrae posvećena najznačajnijim imenima moderne svetske poezije, u kojoj su, između ostalih, objavljene pesničke knjige H. L. Borhesa, Filipa Larkina, Silvije Plat, Česlava Miloša, Janisa Ricosa, H. M. Encensbergera, Tadeuša Ruževiča, Josifa Brodskog, Vislave Šiimborske, Adama Zagajevskog, Čarlsa Simića i drugih.
Dobitnik je značajnih domaćih priznanja: za poeziju "Brankove nagrade" (1966) i nagrade "Đura Jakšić" (1993); nagrade "Isidora Sekulić" za esejistiku (1976); nagrade "Milan Bogdanović" za književnu kritiku (1996). Za književni i kulturni doprinos u Srbiji nagrađena je plaketom rodnog grada (1968) i Plaketom grada Beograda (1984).
Od devedesetih godina slobodan je umetnik. Posvećuje se intenzivnom čitanju: reka, gradova, ljudi, knjiga, verujući da je čitanje osnov svakog pisanja. Njeni eseji o domaćoj i svetskoj literaturi, emitovani na talasima Radio Beorada (Drugi program, posvećen kulturi) sakupljeni su u tri "Knjige čitanja", objavljene u Beogradu l994, 1997, 2001.
Knjigu eseja o savremenim srpskim pesnicima Božanstvo pesme (o poeziji značajnih savremenih srpskih pesnika (Miodraga Pavlovića, Ivana V. Lalića, Aleksandra Ristovića, Srbe Mitrovića, Dušana Vukajlovića i Nenada Šaponje) objavila je beogradska "Prosveta" 1999.
Pisanje neposredno poistovećuje sa traganjem za "spojenim sudovima života i poezije", ne samo kroz pesnički izraz, već i u posebnoj formi mikroeseja, čija se struktura i intonacija usredsređuju na pesnička otkrovenja (pa i poetsku odbranu) fenomena svakidašnjeg življenja i maksimalno redukovan prozni izaraz, iz čega je nastala autorki najsvojstvenija forma lirskog eseja. Knjiga Kutija za mesečinu, pisana u ovom duhu i objavljena 2003, kod malog ali veoma značajnog izdavača evropske orijentacije (Književna opština Vršac) pokazala se kao uspešna u negovanju ovog prosedea ujedno i veoma podsticajna za dalje stvaralačke opite u istom ključu.
Tanja Kragujević živi u Zemunu, gradu za dužinu jednog mosta udaljenom od Beograda, sa druge strane čuvenog beogradskog Ušća, gde Sava i Dunav isto tako, ali iz nešto drugačije perspektive, ocrtavaju povest reka i vidikâ, mir pejzaža i ritmove urbane kulture, drhteći nad vodama - poput igle kompasa, uperene na sve strane drevnog i savremenog sveta - ili pak nalik peru rečnog galeba, zarivenom u rečnik prirode i jezika.
O čemu govorimo kada govorimo o poeziji
"Kutija za mesečinu" - Kragujević Tanja
O ČEMU GOVORIMO KADA GOVORIMO O POEZIJI
O svemu onome na čemu počiva i u međusobnoj razmeni se nastavlja uzajamnost samog postojanja i ove čudne vrste koja datu joj moć govora koristi kako bi pevala, volela, ratovala. Iako su to, kažu, dve odvojene stvarnosti, život i poezija prolaze kroz iste pogrome i odmaraju se u kratkim pauzama mirnodoblja. Opstajali su i u katakombama, smišljali znakove, uspevali da svom glasu daju oblik i smisao i kada bi im odsekli jezik. Preživeli su i razna “putovanja u svetliju budućnost”. I prvi put se uplašili kada je neki njima nepoznat, treći govor, zapretio genetičkim inženjeringom, proizvodnjom života umesto rađanjem, proizvodnjom informacija koje će zameniti znanje, novom religijom čija će se služba odvijati u tržnim centrima, i konačno sobom - tim novim govorom koji će dokazati da jednakost nije utopija, postaviti na istu scenu književnike, političare, naučnike, modne kreatore, radnike gradske čistoće, decu i starce, neuke i umne. Pretnja trećeg govora zbunila je ono što danas nazivamo civilizacijom. U isto vreme, obećala je totalni rat i sveukupnu povezanost stamenim virtualnim mostovima. Obećala je dovoljnost zabave. U stvari, diktaturu šou biznisa, taj namet supstitucije za sve druge oblike življenja.
Svest i shodno tome strepnja od tog doba trećeg jezika prisutna je u pravoj meri u knjizi eseja Tanje Kragujević, “Kutija za mesečinu”. Pažljivi slušalac post-kakofonijskih matrica među kojima se zatekla i koje, u vremenu novog vavilnoskog izazova, gotovo jednako zvuče na svim jezicima, ali i istinski znalac i najkraćih tokova koji uvirući u veće sežu do velikog mora ispisane reči, dok poezijom piše o poeziji Tanja Kragujević uspeva da sačuva radost pred svakom novom kapi koju otkrije, iako sve vreme čuje Sen-Džon Persa i stih “reka se izliva u more kao čir”.
Kada govorimo o poeziji govorimo, pre svega, o posvećivanju.
Kako govorimo o poeziji
Darom, gde spada i znanje.
Šta je znanje? Jer ovo pitanje je u vremenu sadašnjem važnije nego ikada. Svako misli da ima svoj odgovor, dok je on i dalje samo jedan. Znanje je istinsko razumevanje, dok je učenost obavezni preduslov. Ali ne ona vrsta lažne učenosti koja će se, recimo, po svaku cenu razmetati citatima i gomilanjem vlastitih imena. Redovno obrazovanje i potom neprekidno kreativno saznavanje ne očituju se toliko na samoj površini teksta koliko u podtekstu. Kada govori o Kavafiju, autorka podrazumeva Lukrecija Kara, ili pak Siorana, ili Džona Dona, svakako Eliota, u toj meri da svoju naukom stečenu slobodu kretanja kroz pesničku reč ne ometa podsećanjem na svaki kamen međaš na koji naiđe, koji ne mora ni da primeti. Naravno da se misao Margerit Jursenar ukršta i sa pevanjem Miodraga Pavlovića, ali ono što pisca “Mesečeve kutije” zapravo zanima jeste ta ukupnost pesničkog govora, tek potom pojedinačni glasovi.
O poeziji govorimo sa strašću sazrelom u hronično stanje. Tu vrstu strasti ne možemo sebi zadati, niti je se odreći kada naiđu periodi “ozbiljnijih formi” kao što je na primer roman. Jer poezija je u sveukupnom pisanju, odnosno, kada je nema, čak i najdeblje knjige padaju u zaborav bez obzira na akutne hvalospeve, nagrade, vence čija se vrednost danas meri u eurima. O neprikosnovenoj moći poesisa govore i ozbiljni prozni pisci, kao kada David Albahari kaže “Ja sam pesnik koji piše prozu”. O poeziji govorimo zaljubljenički. Reč je o onoj vrsti ljubavi, savremenim rečnikom rečeno, koja poput virusa ostaje nastanjena u organizmu i kada bolest naizgled mine. U pitanju je stalno poniranje, podrazumevanje da dubina nema dno. Samo tako voljena i shodno tome uvek iznova otkrivana Ahmatova nagrađuje svako naredno čitanje.
Kada govorimo o poeziji nužno izričemo čitavo svoje biće. Ne “ja”, već sva ona pesnička “ja” koja, ni ona ne bi postojala da se njihovo “ego” nije bez straha, sa strašću predavalo, prožimalo ne samo sa drugim bićima nego sa stihovima, opažajima, ćutnjom, snovima, govorom prolaznika jednako kao i govorom zvaničnika, sa šumom talasa koji i oni kazuju pretvorilo se u amalgam neraščlanjive formule. Ali da bismo se odvažili da “progovorimo iz svoga ja” potreban je onaj stepen zrelosti kada spoznajemo da to izolovano “ego” zapravo i ne postoji. Govorom poezije rečeno, ono je čuvano tajnom. Otuda je strah da ćemo ga ogoleti ukoliko iz njega progovorimo bezrazložan. Opravdan je samo strah neukih koji, uprkos nezajažljivom rabljenju lične zamenice prvog lica jednine, svoje ja nisu stekli.
Pa tako i u “ličnim esejima”, u zapisima o patikama primera radi, pisac “Kutije za mesečinu” govori o poeziji sa istom ozbiljnošću na koju otvoreno pozivaju vlastita imena. Darovita, učena i iskusna, Tanja Kragujević samouvereno hrli u još jedno čitanje Mandeljštama, dok taj sudar napisanog i iščitanog nije ništa više poetski od njenog zapažanja u gradskom prevozu, jednoga dana i jednoga časa kada je uhvaćen stih. Ovo štivo možemo slobodno razlomiti na fragmente i čitati ga kao nisku haiku zapisa. Jer ono to i jeste - umešno satkana kompozicija od pojedinačnih, sebi dovoljnih zapažanja, čija s ljubavnim strpljenjem dosegnuta promišljenost, baš kao pesma, dozvoljava i onu vrstu razigranog čitanja “nasumice otvorene stranice”.
Konačno, o poeziji govorimo kada uistinu imamo šta da kažemo. I to se vidi, prepoznaje, kao i svaka druga suvišna ili, kako pismo “Kutije za mesečinu” saopštava - nasušna i samim tim lepa reč.
25.01.04 Dnevnik - Novine i časopisi
Trepeti jezika
Tanja Kragujević: "Kutija za mesečinu"
Dubinski rad u jeziku Tanja Kragujević (Senta, 1946) je pokazala u nizu pesničkih knjiga i postala pravi slovočuvar i slovočuvarka, kako i glasi jedan od njenih poetskih naslova. Jezik je njeno utočište i mesto gde sve ima i sve može. To je ta montenjevska lupa, koja prodire u sve fenomene, a posebno u pesničke prostore i lovišta u kome svako pronalazi svoju lovinu i lični plen.
Odmah treba reći Tanja Kragujević je od onih retkih, povlašćenih čitača/ odgonetača sveta i poezije, koja je spremna da uđe u sve slojeve i sa jednakom erudicijom i zanosom pronalazi uvek nove izvore smisla i «pitke vode».
Uistinu, za nju pisati znači stvarno živeti i biti u svemu svakoga trena. Prazan papir ima harizmatičnu moć i ona ga ispunjava imenovanjem najvažnijeg u umetničkom i egzistencijalnom kaleidoskopu. Uvek pazeći da ne sužava vidike teme i povoda ona u svojim poniranjima i trepetima jezika razmiče granice žanra u kome se ogleda, govori ushićeno o gotovo celoj plejadi korifeja evropske i naše poezije.
Ispisujući pesme u prozi, Tanja Kragujević, u malim esejima, donosi uistinu lični pogled na čitav niz pesnika: od Momčila Nastasijevića, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Srbe Mitrovića, do Borhesa, T. Ruževiča, R. Musapija, K. Kavafija, O. Mandeljštama, A. Ahmatove, Č. Simića, A. Boskea i drugih svetskih klasika.
Napisani u najboljoj tradiciji i školi eseja/pokušaja tekstovi Tanje Kragujević, sada skupljeni u «”Kutiju za mesečinu”» jesu svedočanstva o moći jezika i moći tumačenja. Ovde se i jedno i drugo poklopilo i «dobri duh eseja» postao je privilegija odabranih.
M. Živanović
