Rođena je 1934. u Beogradu. Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212, gde će brojnim ulogama (prvenstveno savremenog i domaćeg repertoara) otkriti i potvrditi dar „rođene glumice“. Glumila je u oko 40 filmova; već za prvu ulogu („Gorki deo reke“, 1965, J. Živanovića) nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je glavnim ulogama pevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ (Ž. Pavlovića, 1967) i prostodušne uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadej, 1973), za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (igrala je i u istimenom komadu G. Mihića u Ateljeu 212), te sporednom ulogom majke kojoj sin gine u borbi u „Užičkoj republici“ (Ž. Mitrović, 1974), za koju je takođe nagrađena Zlatnom arenom. Zapažena je i na televiziji (npr. komedije B. Crnčevića i A. Popovića, televizijske serije „Ceo život za godinu dana“, „Rađanje jednog naroda“, „Zanati“, „Samci“ i dr.). Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja (npr. na Sterijinom pozorju, Nagrada Pavle Vuisić, Statueta zlatni ćuran, Statueta Joakim Vujić, Velika Žanka).
07.10.10
Strast za letenjem
Ružica Sokić
Ne pretendujem da sam pisac. Ova knjiga je svedočenje. Iskreno, pošteno, bez laži i prevare, kaže glumica Ružica Sokić čiji će književni prvenac biti predstavljen večeras u Ateljeu 212
„Uvek sam bila uplašena. Strah je neumitni pratilac mog života, ali ima u njemu i nečeg dobrog. On me, ponekad, tera da napregnem svu snagu, maštu i da se ne predam, da se borim i da izdržim do kraja. Svest o nesavršenosti je, u stvari, moja pokretačka snaga. Mislim da sam dovoljno propatila da bih stekla pravo da kažem da se bavim umetnošću. Ja sam obična žena, ni po čemu se likom ne izdvajam od činovnice, profesorke, doktorke, novinarke... Nisam glamurozna glumica. Ja sam tragač za sopstvenim bićem, radujem se što sam otkrila u sebi neke osobine i postala hrabrija, zakoračivši u nepoznato...”
Ovo je zapisala glumica Ružica Sokić u svojoj knjizi „Strast za letenjem” koju su udruženim snagama upravo objavili izdavačka kuća „Laguna” i Atelje 212, pozorište u kojem je ova dramska umetnica provela svoj radni vek. Knjiga „Strast za letenjem” biće predstavljena večeras u 20 časova na Velikoj sceni Ateljea 212.
Spisateljski prvenac Ružice Sokić nastao je tokom njenog boravka u Kanjiži gde se oporavljala od povreda koje je zadobila na skijanju u Austriji. Počela je da piše spontano u kasnim večernjim satima o svojim prijateljima, kolegama, drugovima. Navirala su sećanja i emocije.
– Gluma je moj spas. Imala sam teško detinjstvo i bekstvo iz realnog života me je spasilo. Loše sam se osećala. Bila depresivna, očajna, tužna, melanholična... Prijatelji i kolege su me ubeđivali da počnem da pišem. Setila sam se druženja sa Acom Popovićem. Misli su nadolazile kao bujica reke. Toliko sam se saživela sa pisanom rečju da nisam ni primetila buđenje novog jutra, priča u jednom dahu draga Ružica Sokić.
Upravo tako se čita i njena knjiga „Strast za letenjem” prepuna emocija, anegdota, razmišljanja, sećanja na svoje prijatelje, kolege za koje je vežu divne uspomene: Miru Trailović, Branka Plešu, Miloša Žutića, Baju Bačića, Nebojšu Komadinu...
– Knjiga je posvećena njima. Mojim drugovima. Onima koji su mi bili važni, sa kojima sam bila prijatelj. Neke sam, na žalost, izostavila. Mnogo sam se družila sa muškarcima. Krenulo je sa Acom Popovićem sa kojim sam se družila i profesionalno sarađivala dugi niz godina. Neshvatljivo je koliku smo prisnost i otvorenost nas dvoje postigli, a ostali smo na vi do kraja njegovog života. Poveravao mi je tajne. Nikada ih nisam zloupotrebila. Ispalo je da sam pisala i o sebi, što je logično, jer čovek pišući o drugima piše i o sebi – priča naša sagovornica i dodaje:
– Želela sam da sačuvam vreme i događaje. S obzirom na to da sam u Ateljeu 212 bila od početka glumačke karijere pa do kraja, opisala sam i te dane. Moj životni kredo je da su sve duše žive. U ovoj knjizi nastavljam druženje sa tim dušama. Ne pretendujem da sam pisac. Ova knjiga je svedočenje. Iskreno, pošteno, bez laži i prevare. Ja sam svedok, ali ne lažni, već pravi, objektivan i prema sebi i drugima. Imam odnos i prema sebi. Znam koliko sam grešaka napravila tokom života i ne stidim ih se.
Ružica Sokić često se seti svog kolege Ljube Tadića koji je znao da kaže: „Kad god sam doživeo debakl u ljubavi, napravio sam dobru, veliku ulogu”. Slično razmišlja i naša sagovornica:
– Iz patnje se rađa umetnost, iz sreće retko. Uvek sam imala distancu prema sreći i nesreći, ali verujem u to što je Ljuba rekao: muka, patnja, tuga, bol. To je smisao umetnosti. Ne mogu da se smatram neuspešnom ženom. Celog života sam u glumi, nisu me oterali iako nisam pripadala nijednom klanu. Srećna sam jer sam celog života radila ono što volim, a moj uspeh je moje trajanje. Moj život je škola za mlade, jer sam imala mnogo padova. Pad je metafora moga života. Ipak, ako čovek zna šta želi, on će to ostvariti bez obzira na sve. Veličina uspeha zavisi od cene kojom je platimo – tvrdi Ružica Sokić.
U svojom knjizi „Strast za letenjem” sa posebnim emocijama seća se svoje majke, prvih ljubavi, druženja sa Ričardom Bartonom i Elizabetom Tejlor tokom snimanja filma „Sutjeska”, hrabrosti i odvažnosti Mire Trailović, prefinjenosti Radeta Markovića, ljubavnih uspona i padova Vuka Vuča, lepote i talenta Branka Pleše, glumačke virtuoznosti Miloša Žutića... mnogobrojnih druženja, susreta, putovanja. I mnogo čega još.
B. G. Trebješanin
