01.01.00
Danas
12.08.2000.
Poruka u boci
Zoran Vidojevic, "Spokoj i otpor" (ogledi), Nova 157, Beograd, 1999.
Ispovedna proza je jedan od retkih oblika za koji se moze reci da nedostaje nasoj kulturi, da je u njoj zapostavljen. Problem, medjutim, uopste nije samo u tome. Mnogo je vaznije reci da ne postoji ni jasnija svest o znacaju koji ovaj oblik iskazivanja, kao i neki drugi, slicni njemu, imaju u razvijenim kulturama evropskih naroda. Dovoljno je istaci vec i to da bi se nagovestio znacaj knjige "Spokoj i otpor" Zorana Vidojevica, koja je, po njegovim recima, "ponajpre neka vrsta ispovesti".
Moze se slobodno reci da smo dobili spis koji zavredjuje ne samo posebnu paznju, vec i izuzetne pohvale. U korenu ovog uspeha je, razume se, visestruka obdarenost naseg pisca. Sasvim je izvesno da se nastajanje vredne ispovedne proze ne moze ni zamisliti bez posebnog dara i bez snazne maste i istancane osecajnosti; ali, takodje, malo se toga moze postici, u ovoj sasvim osobenoj vrsti duhovnog ogledanja, bez upucenosti u razlicite oblasti saznanja, odnosno u razlicite oblike stvaralastva. Najsnazniji podsticaji obicno dolaze iz jedne od tih oblasti. Kad je rec o ovoj knjizi cini se da je filozofija imala presudan znacaj. Naravno, imam u vidu pre svega sadrzaj potekao iz filozofije kao vrelo podsticaja, a ne pristup izazovima koji se obicno smatra primerenim filozofiji.
Pri tom, rec je i o filozofiji u vremenski neomedjenom liku; to znaci i o onome sto je u njoj, u njenom modernom ili danasnjem dometu, zapostavljeno ili skrajnuto, sto ne pobudjuje njenu paznju kao sto je to bilo u proslosti. To sto neki njeni pogledi nisu vise u sredistu njene paznje ne znaci, po misljenju Zorana Vidojevica, da oni vise nisu od znacaja za zivot ljudi, za njihove odnose prema svetu u kojem zive itd.
Na samom pocetku svog spisa Z. Vidojevic je uverljivo opisao ne samo svoje razumevanje ispovednog teksta, vec i ono sto takav tekst treba da razlikuje od drugih i sto opravdava njegovo postojanje. Po recima Zorana Vidojevica ispovedanje "mora biti odreseno od intelektualnog narcizma, od zavodljive ceznje za originalnoscu" i, razume se, od svake vrste "premudrog" govora. Ispovest je uvek "poruka u boci" koja "pluta okeanom zivota". Ispovedniku ostaje nada da ce sadrzaj poruke nesto znaciti onome do koga dospe. "Ispovesti ove vrste cesce su osencene melanholijom nego gorcinom. One su neka vrsta speleoloskog pristupa samom sebi, istrazivanje pecina u sopstvenoj dusi... obogacenoj boravkom u vlastitoj tami pecinskoj. Duhovna, emocionalna i moralna speleologija ne zaziru od te tame, ne plase je se, niti od nje prave mit. Uzimaju je kao nesto bitno svoje".
U tim recima nazire se i smisao neobicnog naziva ove knjige koji autor potpunije razjasnjava pri samom njenom kraju isticuci kako u njegovom bicu istovremeno zive "neka vrsta licne filozofije melanholije i filozofija bunta i otpora". Prva je njegov "jesenji pogled na svet", a druga potice pre svega iz njegovog "puta kroz teoriju", ali i iz samog njegovog zivota. Te dve svoje zivotne filozofije naziva jos i filozofijom unutrasnje tisine i filozofijom otpora i bunta. Ono sto naziva "jesenjim pogledom na svet" - "kao licnom filozofijom promisljenje, mozda i svecane sete... delic je tog nastojanja i izraz najvaznijeg pitanja: kako svoj zivot s unutrasnje strane osmisliti. Nijedna od mnostva filozofija nije coveku dovoljna. I nijedna ne bi smela pretendovati na presto. Svaka mi je na svoj nacin potrebna. Ali su mi potrebni i svi drugi oplemenjeni plodovi uma i srca".
U tim odredjenjima dobro su naznacene osnovne odlike ispovedne literature. Ta odredjenja osvetljavaju pretpostavke mogucnosti da ispovedna literatura bude ne samo zanimljiva, mastovita, uvidima bogata, vec i da moze pobuditi paznju najsireg kruga citalaca, od onih "obicnih" do onih "upucenih", odnosno da bude zanimljiva ne samo predstavnoj svesti, vec i apstraktnom misljenju nekakvog spekulativnog mislioca, ako takav danas uopste moze postojati.
Govoriti o izazovima filozofije, ili umetnosti, ili obicnog misljenja na neki drugaciji nacin, razlicit od onog kojim govore filozofi, ili pesnici, ili "obicni" ljudi - ali tako da taj govor svima njima nesto pruza - to je ono sto se moze postici ispovednim misljenjem i dozivljavanjem sveta. Time ono vraca dug drugim oblicima iz kojih dobija svoje podsticaje. To je ono sto ispovednu osecajnost i promisljanje cini ne samo osobenim, nego i vrednim. U to se uveravamo i u susretu sa knjigom o kojoj ovde govorimo. Zato ona i zasluzuje pohvale.
Ovo sto je receno ili naznaceno svedoci o tome da knjiga "Spokoj i otpor" Zorana Vidojevica predstavlja vredan prilog nasoj kulturi. Njoj su neophodni i takvi spisi u kojima se povezuju razliciti oblici svesti, u kojima se prevazilaze njihove podvojenosti i protivstavljenosti. Ako se previdi znacaj savladavanja te osamostaljenosti razlicitih oblika svesti, onda se nece valjano proceniti znacaj ove knjige koju ce citaoci, u to sam uveren, dobro primiti. Priznanje treba odati i izdavacu koji je knjigu opremio na najbolji nacin.
