Putovanja u skriptorijum

07.02.07

Američki pisac Pol Oster, jedan od najboljih i najčitanijih savremenih književnika u svetu, dao je intervju francuskom časopisu za književnost „Lir” povodom svog 60. rođendana, 3. februara. Pol Oster je, zahvaljujući izdavačkoj kući „Geopoetika” iz Beograda veoma popularan i kod nas, a upravo je u prevodu Ivane Đurić Paunović objavljen njegov najnoviji roman „Putovanja u skriptorijum”. U razgovoru sa Fransoa Biznelom u „Liru”, Oster govori o svom shvatanju literature, ali i veoma oštro, bez „dlake na jeziku”, kritikuje američku spoljnu politiku, a naročito američkog predsednika Džordža Buša. „Politika” donosi delove iz ovog intervjua.

Otkako je 1987. objavio „Grad od stakla”, svaka od Osterovih knjiga doživela je svetski trijumf. Strpljivo, Oster je stvorio jedinstveno delo u svom žanru, suptilnu mešavinu filozofskog romana i roud muvija, u kojoj se junaci, iako ih sudbina neštedimice šiba, ipak bore protiv rezignacije. Najnoviji roman, „Putovanja u skriptorijum”, predstavlja ključ za sva Osterova dela: priča o starcu koji ne izlazi iz sobe, pokušavajući da rekonstruiše zagonetku zaboravljene prošlosti metafora je samog umetnika pred sopstvenim junacima.

Zašto ste se odlučili da u „Putovanjima u skriptorijum” pisca proganjaju njegovi junaci, da mu oni sude?
– Nije mi to bila namera. Knjige nikada ne postoje gotove u piscu, one se prosto nameću; one se pišu same, kao da izlaze iz moje prirode. Ali, sa ovom knjigom se dogodilo nešto novo. Samo što sam u proleće 2005. završio „Bruklinsku reviju ludosti”, koja će se pojaviti u Francuskoj krajem leta, i počeo da radim na mom novom filmu „Unutarnji život Martina Frosta”, čija je postprodukcija trenutno u toku, kad mi se odjednom prikazala slika starca koji sedi na ivici kreveta, sa rukama položenim na kolena, spuštene glave, pogleda uprtog u pod. Ta čudna slika nije me napuštala danima. To je trajalo nedeljama i nedeljama, pokušavao sam da shvatim odakle dolazi, šta znači. Onda sam je napisao, u jednoj rečenici: „Starac sedi na ivici uskog kreveta, dlanova ispruženih na kolenima, glave pognute. Zuri u pod.” I ta je rečenica postala prva rečenica romana. Nikada nisam nijednu moju knjigu počeo tako. Ali, to opet nije bilo dovoljno ni za roman ni za moje razumevanje zbog čega me ta slika opseda. Do trenutka dok nisam shvatio: taj čovek sam ja, za nekih dvadesetak godina. Ja, u starcu. I to je trenutak kada je ta knjiga zaista izronila, i ja sam počeo da je pišem. Vrlo brzo.

Zašto je smrt voljenog bića jedna od tema koja Vas opseda? Vi to niste doživeli?
– Čovek ne zna ko je sve dok ga život ne stavi na probu. A ja verujem da je jedna od najtežih proba ona kada izgubite nekoga koga iznad svega volite. Kako čovek reaguje na bol, na gubitak, na usamljenost? Meni se to nije desilo, ali ja se toga užasavam. Ne prođe nijedan jedini dan a da mi to ne prođe kroz glavu. Zato pišem. Da bih, možda, držao na odstojanju to iskušenje. Osim toga, uveren sam da čovek najbolje piše o onome što mu izmiče, o onome što ne razume. Otud moje suzdržavanje da pišem o politici; isuviše dobro razumem ono što se u ovom času dešava u SAD i u svetu! Pišem o onome što me uznemirava, o onome što ne uspevam da uhvatim, da razumem. Smrt voljenog bića je deo toga... Ali, to je nesvesni proces pisanja: ja mogu da objasnim „kako” prilazim temi, „na koji način” to činim, ali ne umem da vam objasnim „zašto” pišem knjige. Ni pre, ni pošto sam ih napisao.

Da li ste žrtvovali svoj lični život Vašem delu?
– Verujem da svi pisci to čine. Svaki umetnik poseduje nešto što je jače od njega, što prevazilazi čak i njegov emotivni i porodični život. Nešto u njemu je jače, pošto ga privlači i protiv njegove volje. Čak i da želi da se odupre, ne uspeva, i po tome se poznaje umetnik: on popušta pred nečim što drugima liči na egoizam, a, u stvari, radi se o nečemu što ga nadilazi u potpunosti. Za umetnike je svet, takav kakav je, potpuno nedovoljan. Oni, a pisci posebno, ne zadovoljavaju se takvim svetom. Pisci su ranjiva bića. Ja imam potrebu da stvaram alternative onome što postoji u stvarnosti. Zbog toga je i istražujem: svet, politički i društveni život, moje kvartove, moj grad, ljude... i onda izmislim sasvim drugu stvar koja postaje moja stvarnost. Zbog toga su moji junaci živa bića.

Šta je umetnost pisanja?
– Pričanje priče. Ja sebe ne smatram romansijerom već „pripovedačem”. Naravno, pripovedač je onaj koji je neizostavno neko ko se koristi maštom, rečima, pa tako postaje romansijer. Ali, ja se trudim da, što je moguće bolje, ispričam priču a ne da prenosim ovu ili onu ideju. Naravno, jednu je priču prijatnije pratiti ako ima metafore, ako ponire u dubine u kojima se nalaze koreni ljudskog bića, i ako pokatkad istražuje metafizičko. Ali, priča je iznad svega. U suprotnom, ne piše se roman nego esej...

Da bi se pisali romani treba biti vrlo čvrst. Ne prepustiti se ni za sekund sentimentalizmu, ni najmanjem saosećanju, ni najmanjoj slabosti prema sopstvenim junacima i sudbini koju ste im odredili. Treba pustiti da govore o svojoj najmračnijoj strani. Ako to ne činite, lako iskliznete, ne govorite istinu, ne pišete više roman već nešto čemu ne treba verovati.

Ovaj roman može da se čita i kao metafora aktuelne političke situacije u SAD, sudbina Indijanaca podseća na sudbinu Iračana. Zbog čega ste to učinili?
– Imate pravo, to jeste jedna od tema romana. Ne glavna, ali se ova knjiga može čitati i kao politička parabola. Ima priču u priči. Ima to podsećanje na pesmu napisanu oko 1830, kada se desio lov na Indijance... Ta priča u priči govori o potrebi, isključivo američkoj čini mi se, da se stvore neprijatelji i tamo gde ih nema. Zašto? Da bi se unificirao narod. Tako su SAD unificirane. Izmišljanjem neprijatelja, koji je bio čista izmišljotina: Indijanaca. Jednom označeni kao neprijatelji, Indijanci su predstavljali stranu protiv koje se ujedinila jedna raznorodna populacija koja nije imala nikakav pozitivan razlog da se ujedini.

Hoćete da kažete da SAD to ponavljaju u Avganistanu ili u Iraku?
– Da, potpuno. To je američki spontani refleks. Sećate li se Ronalda Regana sa Panamom? Oca Džordža Buša sa Irakom, 1991. Uvek ista priča: kada ste nesposobni da ujedinite zemlju iznutra, vodeći je ispravno, vi izmišljate spoljašnju pretnju, neprijatelja, i onda zvonite na uzbunu. Američka konjica, to uvek funkcioniše u narodnoj mašti, tako da... To je, avaj, vrlo mračna istina, ali zašto zatvarati oči pred tim? I Francuzi su to činili u svoje vreme. I Englezi. I Nemci. Sada je red na Amerikance...

Kako se osećate kao američki građanin? Žestoko ste reagovali na položaj Džordža Buša juniora posle 11. septembra...
– Što se mene građanina tiče, mogu vam reći da se moj bes prema Bušu i njegovoj administraciji još povećao posle 11. septembra. Nikada nismo bili više nasamareni. Sve njegove odluke, već pet godina, loše su i naročito štetne za sliku Amerike – koja nije ono što on predstavlja. Situacija u Iraku je dobila zastrašujuće proporcije, kako za lokalno stanovništvo tako i za američke trupe. Ako stvari nastave tim putem, ja ne vidim kuda idemo – osim u doba straha. Šta će se desiti sa Iranom ako Buš ostane na vlasti? Čak su i američke diplomate zastrašene njegovom nesposobnošću. Buš nas vodi ka ivici provalije. Ima još vremena da nas u nju baci... Ja sam Amerikanac, a naročito Njujorčanin (što nije baš posve Amerika), ali se bojim onoga što može da se desi. A to utiče na moj posao pisca. Kakav će on biti, inače? Osećam bes i duboki jad pred svim tim: smatram da Amerika izdaje samu sebe sledeći put Džordža Buša... Ne živimo u srećno doba, verujte mi, i nijedan romansijer ne može biti prema tome ravnodušan. Ono što se danas dešava ne može se ni sa čim porediti. Ni rat u Vijetnamu, u kojem je toliko ljudi pobijeno, i više nego danas u Iraku. Ono što se trenutno događa je antidemokratija: ako ne sledite Buša, ako se ne slažete sa njim i to javno kažete, on vas optužuje za izdaju, za antipatriotizam... Verujem da je odgovornost pisca da se sa tim suoči, i da time – koliko god je to moguće – prožme svoje delo.

Priredila i prevela A. Cvijić

23.11.06 Vreme

Soba je sada tek zvučna školjka koja tiho odjekuje, koja te poput Nojevog kovčega nosi kroz potop koji pustoši, ti si očevidac, svedok i učesnik tog apokaliptičkog uništenja, posle koga će biti sprano sve sa lica zemlje, no ti možeš da živiš ove noći u lepoti razorenja sveta, jer u tvom kovčegu pevaju ptice, u njemu je sačuvano za veliko buđenje, za sutra, seme iz koga će se roditi – zorom – jedan novi svet...
Danilo Kiš: Nojev kovčeg (1959)

"Kad god bih imao ideju za roman, izmislio bih pisca, pripisao mu taj roman, i unutar kratke priče prepričao njegov sadržaj", kazao je nekoć Borhes tvrdeći da je odveć lijen da bi pisao romane. Nije Polu Osteru nikada bila strana "poetika prepričavanja". Često su junaci njegovih romana bili pisci i umjetnici, a Oster je uvijek na fascinantan način uspjevao predočiti nam njihove svjetove.

BITI PISAC: Uvijek je kod Ostera postojalo vrlo opipljivo osjećanje neobičnosti književne vokacije. Biti pisac više je čudno nego što je čudesno, ta misao kao da provejava iz Osterovih romana i eseja. Slična se misao dade pronaći u Hotornovim djelima. Hotorn, Melvil, Toro, Emerson – ta čudesna plejada novoengleskih mudraca s početka devetnaestog stoljeća zapravo i jesu najvažnije Osterove književne preteče (u borhesovskom smislu). Sjediti u zatvorenoj sobi pred neispisanim listom papira (ili pred praznim ekranom) definitivno jest čudan način trošenja vremena. Često kod pisaca postoji dojam da se njihov posao razlikuje od života an sich, otud ona Kišova dihotomija Život, literatura ili pak ona Semprunova Pisanje ili život. A opet, možda jedino sami sa sobom, jedino u zaključanoj sobi, jedino pred praznim, pred neispisanim, možemo biti ono što zaista jesmo, možemo pronaći, spoznati sami sebe, možemo naslutiti vlastito lice iz vremena prije nego je stvoren svijet.

Na početku Putovanja u skriptorijum junak romana budi se u zaključanoj sobi. Junak se zove gospodin Blenk. Prevoditeljska fusnota pomoći će ovdje onima što su nevični engleskom jeziku: Blenk (eng. Blank) znači prazan, neispisan, ali i bijel. Osterovim čitaocima odmah na pamet padaju Duhovi, drugi dio Njujorške trilogije, sa svojim različito obojenim protagonistima. Još je jedan razlog da se pomisli na Njujoršku trilogiju. U medijskim najavama posljednjeg Osterovog romana često se govori o njegovoj relativnoj kratkoći u poređenju sa prethodnim Osterovim romanesknim ostvarenjima, a ponegdje se čak kaže i da je riječ o najkraćem Osterovom romanu. Putovanja u skriptorijum u tom smislu možda i jesu izuzetak, ako bismo Njujoršku trilogiju promatrali kao jedan roman. Ako je, međutim, trilogija spoj triju romana, onda se Putovanja u skriptorijum (i dužinom) savršeno uklapaju u taj niz, te epiloški sklapaju (njujorški) kvartet.

Uskoro ćemo, međutim, uvidjeti da epiloška priroda Putovanja u skriptorijum nadilazi Njujoršku trilogiju.

SVA IMENA: Ono što je za zapadnu popularnu kulturu strip Liga izuzetnih džentlmena, to je za Osterov opus roman Putovanja u skriptorijum. Ovom aforističnom definicijom može se ukratko predstaviti jedan sloj posljednjeg Osterovog romana. Džejms P. Flad, Ana Blum, Dejvid Zimer, Piter Stilman junior, Piter Stilman senior, Fenšo, Samjuel Far, Volt Rouli, Džon Traus, Sofi, Danijel Kvin, Marko Fog, Bendžamin Saks – pojavljuju se ili se spominju u Putovanjima u skriptorijum. Svi su oni, naravno, junaci prethodnih Osterovih romana. Sretali smo se i ranije kod Ostera sa sličnim metafikcijskim postupcima (Ana Blum iz Zemlje posljednjih stvari spominje se primjerice u Mesečevoj palači), no oni su uvijek igrali ornamentalnu ulogu. Metafikcionalnost Putovanja u skriptorijum jest esencijalna. Jednu stvar, međutim, valja naglasiti: poznavanje prethodnih Osterovih djela nije nužno za čitanje Putovanja u skriptorijum, no njihovim će poznavanjem čitanje zasigurno biti obogaćeno. U izvjesnoj je mjeri ovaj roman ipak i Osterov poklon svojim najvećim fanovima, kao kad, recimo, neki kultni bend objavi limited edition antologijskog live albuma. A opet, sve se to može promatrati i na drugi način. Nekim mladim čitaocima Putovanja u skriptorijum možda budu i početna luka putovanja Osterovim autorskim arhipelagom. Ovaj je roman zapravo možda i neka vrsta mape Terrae Austeriane, borhesovska geografska karta koja je u isto vrijeme i replika, odnosno maketa svijeta. On je također i metafizički indeks imena, enciklopedija izmišljenih. Koliko god da se ovim romanom Oster obraćao svojoj publici, toliko su na umu bili i junaci njegovih djela, ljudi koje je stvorio.

SNOVI: Od antike do Frojda umjetničko je stvaranje uspoređivano sa snovima. "Grijesi koje čovjek u snu učini, grijesi su sna, ne čovjeka", kaže se u Talmudu. Osteru je – vidimo to iz Putovanja u skriptorijum – ovdje ipak bliži Jejts, pjesnik koji u motu jedne svoje knjige ističe: "U snovima počinje odgovornost." Odgovornost pisca za svoje junake, to je još jedan od slojeva ovog romana. U tom su smislu Putovanja u skriptorijum i specifičan esej o pisanju. Kiš je nekoć govorio kako se ne usuđuje da izmišlja, a u Putovanjima u skriptorijum možemo vidjeti šta se može desiti odgovornom autoru koji se usudio. "Mnoge su tužbe podignute protiv vas", kaže Danijel Kvin gospodinu Blenku. Nije ovo, međutim, kafkijanski motiv; to je prije kao kad bi Jozef K. tužio Kafku zbog proganjanja, duševnih boli, te napokon zbog pseće smrti. Pitanje odgovornosti na neki je način logičan kontrapunkt dominantnoj Osterovoj opsesivnoj temi: slučajnosti. Motiv slučajnosti, koincidencije, sinhroniciteta, motiv prisutan i u Osterovim romanima i u esejima (Crvena bilježnica), jest upravo motiv koji podriva monopol uzroka i posljedice kao jedinog zakona na kojem počiva svijet. Koncept odgovornosti izvorno u stvari i potiče od uzroka i posljedice, odnosno njihove međusobne veze. Putovanja u skriptorijum zapravo i počinju u onom morisonovskom momentu when the music’s over, kad muzika utihne, dakle, a kako je riječ o Osteru mora se, naravno, raditi o muzici slučajnosti.

PLIMA: U jednom su svom sloju, međutim, Putovanja u skriptorijum i jasno politična. Kao i u Bruklinskoj reviji ludosti, a za razliku od ostalih Osterovih romana, vidljivo je da izvanjska buka i bijes dopiru i do zaključane sobe. To je ona situacija koju je Flober opisao još prije trinaest decenija: "Oduvijek sam nastojao živjeti u kuli bjelokosnoj, ali plima govana udara o njene zidove ne bi li je potkopala." Plima ljulja koenovski tower of song, ljulja se i zaključana soba navrh kule. Političnost Putovanja u skriptorijum je, naravno, alegorijska. Tu se vraćamo na "poetiku prepričavanja". Rukopis kojeg gospodin Blenk čita u zaključanoj sobi u jednom svom sloju je i aluzija na (političko) stanje svijeta. Ima i u tom romanu u romanu Osterovih migova zahvalnom čitaocu. Jedan od protagonista zove se Žuber. Jedan od francuskih pisaca koje je Oster prevodio na engleski jest upravo Žuber, onaj isti Žuber o kojem piše i Sioran, onaj Žuber kojeg je volio Ivo Andrić. Jedan epigraf iz Gospođice je upravo Žuberova misao: "Pamet nas opominje šta nam valja izbegavati. Jedino nam srce kazuje šta treba činiti."

Pol Oster je uvijek bio pisac srca, pisac u srcu čijeg djela je uvijek počivala krhkost dobrote (Cvetan Todorov), pisac koji se u svom srcu ne miri s doživljajem pisca kao autora "okrutnog i ravnodušnog prema patnjama drugih, koji se poigrava s ljudskim životima i ne prihvata odgovornost za ono što čini". Putovanja u skriptorijum su bajka o odgovornosti. U jednom autopoetičkom tekstu Pol Oster je priznao da su najveći utjecaj na njega kao pisca imale upravo bajke. U srcu bajke je priča, a fabularna jednostavnost bajke služi kao "odskočna daska za čitaočevu imaginaciju". Gospodin Blenk u svojoj zaključanoj sobi jest, naravno, pisac Pol Oster, ali je on u isto vrijeme i svaki pravi Osterov čitalac koji u svojoj zaključanoj sobi čita knjigu i koji je u svojoj imaginaciji dopisuje. Svaka priča o pisanju mora biti i priča o čitanju, čitanje zatvara krug pisanja – i to nam, među ostalim, govori formalna cikličnost Putovanja u skriptorijum. Zmija koja grize svoj rep – ta drevna simbolička slika može biti amblem forme ovog romana, u središtu tog kruga, međutim, u srcu njegovom, u najtajnijoj odaji, u sancta sanctorum, u zaključanoj sobi, jeste misao da i su i gospodin Blenk, i pisac, i čitalac, kao i svi ostali zapravo, također načinjeni od tvari od koje su snovi tkani, te da odgovornost – kako reče Jejts i kako ponovi Bono u pjesmi Acrobat – zbilja počinje u snovima.

Muharem Bazdulj