Nevidljivi

02.04.11 Politika

U poslednjem romanu, pod nazivom Nevidljivi (Geopoetika, 2010), Pol Oster nastavlja sa svojim dosadašnjim stilom pisanja - postmodernističkim preispitivanjem (u svom najčistijem obliku) odnosa između kategorija realnog i imaginarnog, unutar metatekstualnog narativa, koji je sačinjen od više međusobno zavisnih nivoa značenja.
Međutim, u slučaju Nevidljivog, ovaj odnos izbija u prvi plan, tematizuje se i, po rečima samog autora, nadovezuje na njegov prethodni roman Čovek u tami: „Bril misli: realno i imaginarno su jedno. Misli su stvarne. Pa, čak i misli o nerealnim stvarima. I to je istina.” (Intervju, The Times, oktobar, 2009.). Takođe, u Nevidljivom Oster se ne zadržava samo na pitanju podudarnosti stvarnog i fikcionalnog sveta; njega interesuje pitanje upisanosti Realnog u jezik, tj. u umetnost.
S tim u vezi, on piše roman, sastavljen od nekoliko različitih polufikcionalizovanih rukopisa (delova ispovedne i umetničke proze, dnevničkih zapisa, pisama) sa elementima sopstvene autobiografije, koji su poređani oko zajedničkog stožera - tajanstvene i monstruozne figure, izvesnog profesora Borna, lika koji će bitno odrediti sudbine junaka Nevidljivog. Ovaj roman, navodno, pišu tri naratora/junaka, ne računajući poziciju implicitnog autora, tj. samog Ostera. Od njih tri, dva su projekcije Osterovog alter ega - Adam Voker, pisac nedovršene knjige sećanja na 1967. godinu, koja je ušla u sastav Nevidljivog, u vidu tri poglavlja: Leto, Jesen i Zima 1967, rođen iste godine kad i Oster, takođe studirao književnost na univerzitetu Kolumbija, i 1967. godine našao se u Parizu i odseo u istom hotelu Hotel du Sud, s dve godine zakašnjenja u odnosu na pravog Ostera; Džim Friman, poznati pisac i stanovnik Bruklina, priređivač rukopisne građe i stvaralac Nevidljivog, a kako kasnije saznajemo dvostruko fikcionalizovani Pol Oster, koji se krije iza pseudonima, i koji radi zaštite privatnosti Adamove sestre menja imena svih aktera ovog kvaziautobiografskog romana.
Pored njih, tu je i Sesil Žuen, teoretičarka književnosti i autorka dnevnika, naknadno integrisanog od strane Džima Frimana na kraju Nevidljivog, u vidu razrešenja, tj. „koda”, koji „celom projektu daje novi smisao”.
Ova višestruko umnožena, (meta)tekstualna svedočanstva, ili „priče u priči” predstavljaju skup fiktivnih ispovesti, kojima je data mogućnost (od strane Ostera, upisivanjem činjenica iz sopstvenog života i umnožavanjem naratorskih perspektiva) da postanu realni ili mogući tekstovi onog Drugog. Odnosno narativi pojedinaca/fiktivnih junaka, u susretu sa ličnim istorijama (simboličkim reprezentacijama), koje su sami ispisali, odnosno fikcionalizovali.
Oster ovim romanom pokušava da prevaziđe nepodudarnost između „realnosti” kao simbolički konstruisane datosti i „Realnog”, shvaćenog kao ono što izmiče mreži simbola, što nikada ne može biti simbolizovano - nešto što je primordijalno, užasavajuće, nesvesno. Iako njegovi junaci pišu tekstove koji nisu umetnička proza - npr. Fridman na jednom mestu komentariše Vokerove memoare: „Da nisam bio upozoren o tome da je ovo istinita priča, verovatno bih prionuo i tih šezdeset i nešto strana posmatrao kao početak romana”, oni to postaju Fridmanovom/Osterovom intervencijom (oblikovanjem i dopisivanjem rukopisa), čime se onom neuhvatljivom i nepojmljivom, tj. „realnom Realnog” - Žižek bi dodao „vrtlogu nad vrtlozima” - omogućava pojava u formi čulnog: varke ili privida. Lik Rudolfa Borna je upravo primer toga; imaginarna utvara; obična konstrukcija; tačka oko koje se okupljaju svi tekstovi i junaci Nevidljivog u trenutku hermeneutičkog razrešenja; rupa koja zjapi i preti; fantomski označitelj bez označenog; tj. čista forma Zla.
Centralni tekst Osterovog romana, knjiga o „toj dugoj godini (1967)” Adama Vokera, motivisana Vokerovom potrebom za iskupljenjem potencijalne krivice i svođenjem računa („Sada, kada me je bolest primorala da prestanem da radim, imam sasvim dovoljno vremena da razmišljam o svojim motivima... mislim da je sve počelo 1967, kada sam video kako Born nožem ubada Sedrika Vilijamsa u stomak...”), vrlo brzo se čitaocu ukazuje kao jedna od Osterovih konstrukcija (tzv. igra reči sa rečima), u funkciji tematizacije odlučujućeg susreta Vokera sa traumatskom pojavom - egzistencijom Rudolfa Borna. Born je živo otelotvorenje, u Lakanovom smislu shvaćenog super ega, što će biti slučaj i sa ostalim junacima romana. Bornov identitet počiva na prisvajanju apsolutne slobode, on je eksternalizovani Zakon, koji zahteva pokornost (nije slučajno što je u romanu Born prikazan kao politički ekstremista i radikalni desničar, čiji je moto „ubij ili budi ubijen”, i koji je svoju karijeru započeo mučeći muslimanske zatvorenike, u Alžirskom ratu za nezavisnost).
Međutim, ono neuhvatljivo - moguće u svojoj potenciji, nikada do kraja ne može biti ispisano, i zato Nevidljivi ostaje igra fiktivnih ogledala; ili kako kaže Oster u intervjuu za The Times: „Ja se osećam kao da sam u poziciji čitaoca. Ja ne znam da li je Born ubio Sesilinog oca. Ja mislim najverovatnije da ne. Ali, on je neko ko je možda razmišljao o tome. Da li se incest stvarno dogodio ili ne? Džim misli da se verovatno dogodio: inače, zašto bi to Adam napisao? Ali, Gvinino poricanje deluje veoma ubedljivo. Tako da vi ne znate, jednostavno ne znate.”
Irena Javorski

17.03.11 Popboks

Poput svojih junaka, Oster se u Nevidljivom vraća kući i sebi, kao i spoznaji da (lepa) književnost ipak pruža dovoljno smisla našim postojanjima čak i u danima kada nanovo spoznajemo neprolaznost ljudskog zla i suštinsku repetitivnost nazovi-istorije

Pol Oster je stari znanac ovdašnjih čitalaca. Dobrano smo izučili njegov opus i upoznali njegov svetonazor tokom ovih petnaestak godina od prvog pojavljivanja njegove neprevaziđene Njujorške trilogije u Srbiji. Sa starim znancima i dragim, a čestim gostima nije uvek tako lako. Bliskost i zajednički pređena kilometraža uzimaju danak, a otvara se prostor za sitničavost i zahtevnost.

Pol Oster je imao nekoliko slabijih izdanja, ostvarenja u kojima se oslanjanje na pretpostavljenu svemoć autopilota/autoreciklaže isuviše brzo i isuviše lako očitava (premda, to valja naglasiti ni ta dela nikako nisu padala ispod davno osvojenog i uvežbanog standarda stvaralače izrade), Čovek u mraku pre godinu-dve predstavio nam je znatno opuštenijeg Ostera, a sada je pred nama delo koje se, srećom, da pohvaliti bez prečestog posezanja za relativizacijom.

Nevidljivi (u prevodu posve sigurne i verzirane Ivane Đurić-Paunović) ponovo donosi Ostera zagledanog u vlastite opsesije i literarne preference, ali ovaj roman istovremeno odiše izvesnom živošću i dovoljnom svežinom, odlikama kojih nije bilo u dovoljnoj meri u njegovim ovomilenijumskim pisanijama. Nevidljivi, nanovo priča o piscima i donekle dvojnicima, suštinski ne donosi ništa novo, ali moglo bi se reći da Oster u slučaju ovog romana iznalazi novi polet da se uhvati u koštac sa svojim starim, voljenim demonima i omiljenim zahvatima.

Roman počinje ispovešću pesnika u nastajanju, dvadesetogodišnjeg studenta Adama Vokera, koji tokom leta 1967. godine spoznaje prvu pravu telesnu strast, ali se po prvi put susreće sa suštinskim zlom u drugom čoveku. Književnost kao utočište i kao željeno ishodište, beg od (anglosaksonskog) životnog pragmatizma pod okrilje umetnosti i umetnicima još uvek sklone Evrope, elipse u sudbinama, neumitnost životnog puta..., sve ključne idejne odrednice Osterovog književnog univerzuma su tu.
One ovde bivaju u znatnoj meri osvežene primenom dva značajna okvirna motiva – boljanjovskog prihvatanja neumitnih istina da nas neki susreti odrede i žigošu i za duge živote u kasnije posve drugačijim kontekstimai preispitivanja moralnosti kao važne odlike pisane/napisane reči. Da bi se domogao ova dva krupna cilja, Oster u pravom trenutku, negde na trećini knjige koja je krenula put očekivanog i predvidivog, uvodi novi lik, lik nekadašnjeg piščevog cimera iz studentskih dana, a sada uvažavanog i čitanog pisca, koji potom dobija ulogu katalizatora prošlosti jurodivog Adama Vokera koji poslednje dane života provodi u nastojanju da napiše roman o godini koja je promenila i definisala njegov potonji životni put.

Oster je iskusan i verziran pisac, svestan kako svojih mogućnosti, tako i ograničenja na koje bi mogao da naleti. Stoga, baš kao što njegovi junaci u Nevidljivom, nekada voljno, nekada uz dosta negodovanja, kreću do tada neistraženim putanjama, menja pripovedne tehnike. Nakon dnevničke prve trećine, nailazimo na kombinaciju istorijskog prezenta i obraćanja u drugom licu jednine, da bi finale, uz povremene ukrase u vidu epistolarnih stanki, dočekali u umirujućoj bezbednosti tradicionalnog trećeg lica, tehnici koja stupa u zanimljiv i sasvim prikladan kontrast sa uzbudljivim događanjima pri koncu romana. Time Oster pronalazi efektna sredstva da se izbori sa razgranatom i višeznačnom pričom koja se dotiče jednako i života u apstraktnom, a dirljivom smislu i (ne)moći književnosti da se pojmi i rečima uobliči ono nenadana, a burno i duboko proživljeno.

Pol Oster se sa Nevidljivim vraća na mapu pisaca čija se nova dela očekuju sa nestrpljenjem, ali i nedoumicom po pitanju onoga što sledi, ali se, što je jednako, ako ne i više važno, vraća samom sebi, iznalazeći novu zalihu vitalnosti da pruži novo ili barem preuređeno ruho svom nesoporno velikom daru

Zoran Janković

08.02.11 e-novine.com

Ono neuhvatljivo – moguće u svojoj potenciji, nikada do kraja ne može biti ispisano i zato Nevidljivi ostaje igra fiktivnih ogledala; ili, kako kaže Oster u intervjuu za The Times: Ja se osećam kao da sam u poziciji čitaoca. Ja ne znam da li je Born ubio Sesilinog oca. Ja mislim najverovatnije da ne

Invisible is a word for what can’t be known
P. Oster



U poslednjem romanu pod nazivom Nevidljivi (Geopoetika, 2010), Pol Oster nastavlja sa svojim dosadašnjim stilom pisanja – postmodernističkim preispitivanjem (u svom najčistijem obliku) relacija između kategorija realnog i imaginarnog, unutar jednog metatekstualnog narativa, koji je sačinjen od više međusobno zavisnih semiotičkih ravni, tj. nivoa značenja. Međutim, u slučaju Nevidljivog, ovaj odnos izbija u prvi plan, tematizuje se, i po rečima samog autora, nadovezuje na njegov prethodni roman Čovek u tami: „Bril misli: realno i imaginarno su jedno. Misli su stvarne. Pa, čak i misli o nerealnim stvarima. I to je istina.“ (intervju, The Times, oktobar, 2009.). Takođe, u Nevidljivom Oster se ne zadržava samo na pitanju podudarnosti stvarnog i fikcionalnog sveta; zapravo, ono što njega interesuje tiče se pitanja upisanosti Realnog u jezik, tj. u umetnost.

Oster piše roman, sastavljen od nekoliko različitih polu-fikcionalizovanih rukopisa - delova ispovedne i umetničke proze, dnevničkih zapisa, pisama - sa elementima sopstvene autobiografije, koji su poređani oko zajedničkog stožera – tajanstvene i monstruozne figure, izvesnog profesora Borna, lika koji će bitno odrediti sudbine junaka Nevidljivog. Ove beleške pišu tri naratora/junaka, ne računajući poziciju implicitnog autora, tj. samog Ostera, od kojih su dva projekcije Osterovog alter-ega – Adam Voker, pisac nedovršene knjige sećanja na 1967. godinu, koja je ušla u sastav Nevidljivog u vidu tri poglavalja: Leto, Jesen i Zima 1967., rođen iste godine kad i Oster, takođe studirao književnost na univerzitetu Kolumbija, i 1967. godine našao se u Parizu i odseo u istom hotelu Hotel du Sud, s dve godine zakašnjenja u odnosu na pravog Ostera; Džim Friman, poznati pisac i stanovnik Bruklina, priređivač rukopisne građe i stvaralac Nevidljivog, a kako kasnije saznajemo dvostruko fikcionalizovani Pol Oster, koji se krije iza pseudonima, i koji radi zaštite privatnosti Adamove sestre menja imena svih aktera ovog kvazi-autobiografskog romana; pored njih, tu je i Sesil Žuen, teoretičarka književnosti i autorka dnevnika, naknadno integrisanog od strane Džima Frimana na kraju Nevidljivog, u vidu razrešenja, tj. „koda“, koji „celom projektu daje novi smisao“. Ova višestruko umnožena, (meta)tekstualna svedočanstva, ili „priče u priči“ predstavljaju skup fiktivnih ispovesti, kojima je Oster dao mogućnost, upisivanjem činjenica iz sopstvenog života i umnožavanjem naratorskih perspektiva, da postanu realni ili mogući tekstovi onog Drugog, odnosno pojedinaca/fiktivnih junaka, u susretu sa ličnim istorijama - simboličkim reprezentacijama - koje su sami ispisali, odnosno fikcionalizovali.

Oster ovim romanom pokušava da prevaziđe nepodudarnost između „realnosti“ kao simbolički konstruisane datosti (svet u koji smo uronjeni kao subjekti i kojim vlada označavajući lanac simbola – govora, jezičkih znakova) i „Realnog“, shvaćenog kao ono što izmiče mreži simbola, što nikada ne može biti simbolizovano – primordijalno, užasavajuće, nesvesno, a samim tim strano, traumatično, jednom rečju – prazno. Iako njegovi junaci pišu tekstove koji nisu umetnička proza – npr. Fridman na jednom mestu komentariše Vokerove memoare: „Da nisam bio upozoren o tome da je ovo istinita priča, verovatno bih prionuo i tih šezdeset i nešto strana posmatrao kao početak romana (na kraju krajeva pisci ubace u delo lik koji nosi njihovo ime) i onda bih zaključio da je završetak nemoguć – ili previše nagao... ali pošto sam mu od početka pristupio kao autobiografiji, Vokerova ispovest me je potresla i ispunila tugom“, oni to postaju Fridmanovom/Osterovom intervencijom (oblikovanjem i dopisivanjem rukopisa), čime se onom neuhvatljivom i nepojmljivom, tj. „realnom Realnog“ – Žižek bi dodao „vrtlogu nad vrtlozima“ – omogućava pojava u formi čulnog: varke ili privida. Lik Rudolfa Borna je upravo primer toga; imaginarna utvara; obična konstrukcija; tačka oko koje se okupljaju svi tekstovi i junaci Nevidljivog u trenutku hermeneutičkog razrešenja; rupa koja zjapi i preti; fantomski označitelj bez označenog; tj. čista forma Zla.
Photo: Mina Bulić

Centralni tekst Osterovog romana, knjiga o „toj dugoj godini (1967)“ Adama Vokera, motivisana Vokerovom potrebom za iskupljenjem potencijalne krivice i svođenjem računa: „Sada, kada me je bolest primorala da prestanem da radim, imam sasvim dovoljno vremena da razmišljam o svojim motivima... mislim da je sve počelo 1967, kada sam video kako Born nožem ubada Sedrika Vilijamsa u stomak...“ - vrlo brzo se čitaocu ukazuje kao jedna od Osterovih konstrukcija (tzv. igra reči sa rečima), u funkciji (pored ljubavnog i kriminalnog zapleta – manifestni nivo priče) tematizacije odlučujućeg susreta Vokera sa traumatskom pojavom – egzistencijom Rudolfa Borna, tj. živim otelotvorenjem, u Lakanovom smislu shvaćenog super-ega; što će biti slučaj i sa ostalim junacima romana. Bornov identitet počiva na prisvajanju apsolutne slobode, on je eksternalizovani Zakon, koji zahteva pokornost - nije slučajno što je u romanu Born prikazan kao politički ekstremista i radikalni desničar, čiji je moto „ubij ili budi ubijen“, i koji je svoju karijeru započeo mučeći muslimanske zatvorenike, u Alžirskom ratu za nezavisnost.

Takođe, pitanje želje u Nevidljivom je ključno i tiče se zavodljivosti „Realnog“ u imaginarnom: „Nisam mogao da suspregnem želju da mu se dopadnem“ – Voker će prokomentarisati već na samom pošetku romana. Iako je osećao da mu je Born otkrio neke stvari o njemu samom, zbog kojih se postideo, on se neće odupreti zahtevima super-ega – instance koja naređuje užitak (jouissance) i biva zadovoljena jedino kažnjavanjem (u Vokerovom slučaju užitak predstavlja incest, koji će počiniti sa rođenom sestrom, dok u slučaju Sesil Žuen, čin odricanja od ljubavi).

Međutim, ono neuhvatljivo – moguće u svojoj potenciji, nikada do kraja ne može biti ispisano i zato Nevidljivi ostaje igra fiktivnih ogledala; ili, kako kaže Oster u intervjuu za The Times: „Ja se osećam kao da sam u poziciji čitaoca. Ja ne znam da li je Born ubio Sesilinog oca. Ja mislim najverovatnije da ne. Ali, on je neko ko je možda razmišljao o tome. Da li se incest stvarno dogodio ili ne? Džim misli da se verovatno dogodio: inače, zašto bi to Adam napisao? Ali, Gvinino poricanje deluje veoma ubedljivo. Tako da vi ne znate, jednostavno ne znate“.

Irena Javorski