Levijatan

18.06.07 Think Tank

Kada je u novembru prošle godine, u Ovijedu, prestižna nagrada „Princ od Asturije“, za oblast književnosti, dodeljena američkom piscu Polu Osteru, on je govor sročen za tu priliku otpočeo jednim priznanjem. Rekao je: „Vaše visočanstvo... dame i gospodo, ja ne znam zbog čega radim to što radim.“ Upitanost, ne samo retorska, osterovski naivno-iskrena, nad suštinom posla kojim se bavi, nagnala je pisca da u odgovoru, pored onog što je prepoznao kao jednu vrstu unutrašnje potrebe, navede i sopstveno viđenje zadatka književnosti u ovom našem, najsavremenijem od svetova, upakovanom u postmodernu, recikliranu ambalažu.
No, valja krenuti redom. Osterova zapitanost o prirodi pisanja i spisateljskog zanata datira od samih početaka njegovog bavljenja književnošću. U svojim memoarskim rukopisima kakvi su, kod nas neprevedeni, Hand to Mouth (kome u podnaslovu stoji „hronika ranih neuspeha“), te The Red Notebook i Why write?, kao i u autopoetički intoniranom Otkrivanju samoće, pored minucioznog beleženja onih životnih trenutaka u kojima prepoznaje, ili kod kojih ispituje literarni potencijal, Oster meditira i o prirodi književnog stvaranja. Izolacija, samoća, tišina, istrajavanje, odricanje, preduslovi su za nastanak narativnog tkanja o kojima čitalac ne mora i ne treba ništa da zna. Za junake svojih dela Oster vrlo često uzima ljude koji pišu, bilo da su pisci ili skribomani druge vrste, i neizostavno daje detaljne opise prostorija u kojima se proces pisanja odigrava: pisaćeg stola, pisaćeg alata, od kvaliteta hartije do pera ili pisaće mašine. Kao da tim gotovo materijalističkim pristupom želi čitaocu da skrene pažnju na to koliko je truda i veštine potrebno za nastanak jednog dela. Kao da želi da nas zajedno s piscem strpa u neku od svojih gluvih soba da bismo izbliza mogli da pratimo stvaralački proces. Piščeva situacija, piščeva samoća, u Otkrivanju samoće upoređena sa biblijskom pričom o Joni i kitu, može se i metaforički i doslovno shvatiti kao mesto u kome se dešavaju rađanje, smrt i ponovno rođenje, u interakciji sa spoljašnjim svetom koji egzistira putem sećanja. Utroba kita ili soba jesu istovremeno i mesto zatočeništva, ali i mesto oslobođenja u kome je piscu omogućeno da savlada tišinu, koja je na taj način shvaćena kao aktivizam, kao praksa, a ne kao pasivno stanje. Oster kaže kako kit nije destruktivna sila, niti je Jonin boravak u njegovoj utrobi takav, jer pored toga što biva spasen od davljenja, Jona dobija priliku da iskusi samoću u kojoj se „jezik konačno razveže, i čim čovek progovori, istog trenutka tu je i odgovor. A čak i ako odgovora nema, čovek je progovorio.“ (OS, 126) Međutim, ovo je moglo da prođe 1982. godine, iz koje nam Oster sve ovo priča. To sada više nije dovoljno. Dvadeset i prvi vek je svojim „lepotama“ čak i one najinertnije, a najmoćnijih glasova, uspeo da istera iz njihovih čaura, iz onoga što su engleski romantičari nazivali splendid isolation.

Dakle, veoma je bitno da proizvod te tišine napravi koliki-toliki odjek. Nijedan pisac, pa ni Pol Oster, kakvu god potrebu da ima, ne priča priče radi njih samih. One su njemu potrebne kao sredstvo kojim će dopreti do svesti čitalaca i možda ih, u idealnoj situaciji, navesti da tu svest preispitaju. Jedino što njegova igra „jedan na jedan“ u dobu ubrzanog vremena više nije dovoljno efikasna. On se stoga odlučuje da založi svoje ime i ugled koji ima kao pisac da bi naglas rekao ono što misli Pol Oster, američki građanin. Baš kao što to rade i Don DeLilo, Edvard Olbi, Dejv Egers, Sandra Sisneros, Volter Mozli, E. L. Doktorov i mnogi drugi kada je reč o stavu prema američkoj spoljnoj politici glede Gvantanama, rata u Iraku, globalnog zagrevanja i mnogih drugih gorućih pitanja. Govore i spasavaju duše svoje. Angažovani pisci delotvorniji su kao angažovani građani. Ili se to samo tako čini?

Oster je u svom stvaralaštvu prilično rano naslutio ovu temu (i dilemu). U romanu Levijatan iz 1992, dvojica protagonista, pisaca po vokaciji, iako kreću iz približno iste tačke, stižu, shodno svojim karakterima i uverenjima, do potpuno suprotnih krajeva rešenja istog problema. Bendžamin Saks je plodan i perspektivan mladi pisac, toroovske brade i svetonazora, koji polovinom sedamdesetih prošloga veka postiže umeren uspeh kod publike i kritike koja mu, pored neospornog talenta, „priznaje“ i neskriveno antiameričko raspoloženje. Piše brzo i lako, i odmah posle svog prvog objavljenog dela odlučuje da odbaci fikciju, odnosno umetničku prozu, i opredeljuje se za istorijske romane. Međutim, na samom pragu osamdesetih, s početkom Reganove vladavine, situacija se menja nagore, njegova uloga se marginalizuje, od zaglušujućeg, razbuđenog patriotizma njega više nema ko da čuje. Oster u vezi s njim ispisuje neke od svojih najoštrije intoniranih rečenica izražavajući, čini se, kako nestrpljenje tako i pesimizam kada je u pitanju moć pisane reči. „Otpočela je era Ronalda Regana. Saks je nastavio da čini ono što je oduvek činio, ali je u novom američkom poretku nastalom osamdesetih godina njegov položaj postajao sve više skrajnut. Ne može se reći da nije imao publiku, no ona je svakim danom bivala sve malobrojnija, a tekstovi su mu objavljivani u sve opskurnijim časopisima. Gotovo neprimetno, Saksa su počeli da posmatraju gotovo kao neku atavističku pojavu, kao nekoga ko ne ide u korak s vremenom. Svet oko njega se promenio, i u preovladavajućoj klimi sebičnosti i netolerantnosti, kao i idiotskog, razmetljivog amerikanizma, njegovi stavovi zvučali su začuđujuće oštro i moralizatorski. Kao da nije bilo dovoljno loše to što je desnica svuda doživljavala preporod; na njega je još gore delovao slom bilo kakve delotvorne opozicije koja bi joj se mogla suprotstaviti. Demokratska partija se učaurila; levica je gotovo sasvim nestala; štampa je bila nema. Odjednom je sve argumente prisvojila druga strana, a svako podizanje glasa protiv takvog stanja stvari smatralo se odrazom lošeg vaspitanja. Saks je i dalje izigravao zanovetalo, glasno se zalagao za ono u šta je oduvek verovao, ali sve manje je bilo onih koji su bili voljni da ga saslušaju.“ (L, 104)

Za Bendžamina Saksa reči su oružje. Kada one postanu nedelotvorne, Saks se pretvara u Fantoma slobode, grotesknog osvetnika koji širom Sjedinjenih Država podmeće eksploziv pod replike Kipa slobode. Na kraju (ili, tačnije, na početku romana) aktivistički princip ubija i njega i njegove ideale.
Piter Aron, Saksov prijatelj, koji vodi ljute bitke za svaku reč koju spusti na papir, koji se drži samoće i više je okrenut ličnim temama, svoju priliku za preokret dobija tek kada mu u ruke dođe neočekivano zaveštanje koje se odnosi na pitanje Saksovog identiteta. Tek kada mora da dobije trku s vremenom i spase mrtvog prijatelja od nepravednog svrstavanja među ludake koji su se bavili sličnim aktivnostima. Tek kada se „stvarni“ život umeša u čitavu priču, on počinje da piše i lako i brzo.

I šta iz svega možemo da zaključimo? Da je svet nemoguće deliti na javno i privatno, na umetnosti i politiku, da je postmodernističko brisanje granica uklonilo međe i u onim sferama u kojima su, ako ništa drugo, bar mogle da budu postavljene? Nije reč o tome da pisci danas nemaju izbora; pre je reč o njegovom smislu.
Edgar Lorens Doktorov, prevejani, nagradama i slavom ovenčani bundžija protiv svakovrsnih nepravdi kaže: „Pisac ne nastaje u vakuumu. Pisci su svedoci. Razlog zbog koga su nam potrebni pisci jeste taj što su nam potrebni svedoci ovog zastrašujućeg veka.“ Pol Oster jeste jedan neophodan svedok vremena u kome živi, ali svedok dovoljno perceptivan da shvati da samo jedna vrsta aktivnosti, pa bila ona i umetnička, nije dovoljna za postizanje cilja. Humanizujući zadatak koji on ispunjava bilo pisanjem romana ili snimanjem filmova, upotpunjen je društvenim angažmanom omogućenim upravo njegovom reputacijom stvaraoca.

Ivana Đurić Paunović

01.01.00

Danas
19.10.2002.

LEVIJATAN

Pol Oster jedan je od onih autora cije svako novo delo skrece veliku paznju javnosti. Oster ima autenticnu, prepoznatljivu poetiku, a nasi ga citaoci vole i pamte po "Mesecevoj palati", "Njujorskoj trilogiji" i "Otkrivanju samoce" (sve je objavila "Geopoetika"). Ljubitelji filmske umetnosti Ostera znaju i kao autora scenarija za film "Dim", reditelja filma "Modri u licu" i scenaristu i reditelja filma "Pandorina kutija". "Levijatan" je nova Osterova imaginativna pustolovina, u kojoj su se susreli stvarnost i masta i nacinili uzbudljivu, baroknu proznu tvorevinu. I ovog puta, Oster u romanu nema junake, vec antijunake, koji na fonu gorkoslatke lazi americkog sna, bivaju premleveni od strane centrifuge koja se punim imenom zove - ljudska egzistencija.Pred nama se, kao u ubrzanju nemog filma, u kome je sva buka pohranjena unutar glumaca od krvi i papira, odigravaju radjanja i umiranja ljubavi, mesaju se poljupci i eksploziv i kerozin i pisace masine. Pred nama je, dakle, novo Osterovo delo, a Oster je i ovog puta i pisac i uhoda i prijatelj i stranac, po cijem se lavirintu krecete vodjeni njegovom sigurnom rukom. Malcice hobsovski i biblijski naslov dela navode nas i na mogucnost alegorijskog citanja ovog stiva. I ovoga puta, sa engleskog je Pola Ostera prevela Ivana Djuric Paunovic.

Sanja Domazet

01.01.00

Dnevnik
18.01.2003.

PUTEVI ROMANA
Višespratna Amerika
Pol Oster, Levijatan, Geopoetika, Beograd, 2002. Prevela sa engleskog Ivana Đurić Paunović. Str. 227

Uloga gospodina Slučaja u romanu ?Levijatan? više je nego namerna i, sasvim sigurno, presudna. Uzimajući za glavne junake dva pisca, Oster je od samog početka išao na kartu fikcionalizacije životnih priča, da bi u završnici svemu pridružio parabolu o američkom snu i laži Reganovog doba. Iako jedan od junaka u nekoj vrsti autopoetičkog iskaza ponavlja kako ?niko ne ume da kaže iz čega knjiga nastaje, a najmanje osoba koja je piše?, čitalac brzo uočava brojne šavove u kojima se seku krajevi pripovedačkih celina. Tako knjiga/priča počinje da liči na fliper na kome se, igrom slučaja, pali čak 99 sijalica.
Sve te mogućnosti Oster koristi u punoj meri, vešto održavajući tenziju klasične krimi priče, sa istragom na početku i razrešenjem na kraju romana. Samoubistvo i tajni život Bendžamina Saksa je glavni tok oko koga se pletu beskrajne ljubavne dogodovštine, često na ivici pornografije i kiča. Svako ima svoju verziju događaja i svi su sa svakim u vezama svih vrsta. Od flerta, preljube, fatalnih ljubavi, do lutanja pomahnitalog Erosa i pokušaja prevladavanja opšte praznine i izgubljenosti jedinke u džungli na asfaltu.
Ne samo što slučaj diktira sadržaj romana nego i potpuno vlada životima ovih antijunaka uhvaćenih u mrežu površnih i ispraznih odnosa, u kojima se pitanja o sopstvenom biću odgađaju od avanture do avanture, od skladnog braka do nove preljube i partnera. Nerviramo se stišavamo se, ali sve uzalud, kao da kažu Osterovi akteri, uviđajući da je svaka maska kratkoročna, a igra unapred osuđena na propast.
Diskretna kritika američkog načina života, političke pozadine na kojoj se sve odvija, polako prelazi u anarhistički revolt i otvorenu pobunu. ?Levijatan? je velika metafora o čudovištu koje pokušava da sve dovede u formu apsolutne monarhije. U ovom slučaju to je Bendžamin Saks koji posle slučajnog ubistva postaje osvetnik i nastavljač pobune ubijenog Dimađa. Miniranje Kipova Slobode, dike i ponosa Amerike, simoblični je gest skretanja pažnje na tamne mrlje Reganove ere. Ono je i podizanje glasa i svesna upotreba eksploziva onda kada jedna strana prisvaja sve argumente ne dozvoljavajući drugima ni tračak sumnje, a ne nešto drugo.
Višespratna Amerika je u ?Levijatanu? Pola Ostera sagledana razrokim pogledom sveznajućeg naratora, ali i pisca koji zna da kaže ?ne?. Levijatan (suverena država), sve vrste njenih pritisaka i mehanizama je ono što prisiljava ljude da obrazuju državne zajednice. Bez takvog prećutnog ugovora i biblijsko-Hobsovog modela sve bi se vrlo brzo vratilo u prvobitnu zajednicu, u prirodno stanje stvari u kome je čovek čoveku vuk.
Tek posle ove alegorijske osnove ?Levijatana? čitamo i kao sasvim ozbiljnu kritiku društva, a ne samo razuzdanu krimi priču jednog darovitog pisca. Inače, Pol Oster je u ?Geopoetici? neka vrsta zaštićenog autora i do sada je prevedeno nekoliko njegovih knjiga: Mesečeva palata, NJujorška trilogija, Otkrivanje samoće. Napisao je i dela: U zemlji poslednjih stvari, Umetnost gladovanja (eseji), Iščezavanja (pesme). Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Modri u licu i scenarista i reditelj filma Pandorina kutija. Knjige su mu prevedene na 22 jezika. Živi u NJujorku.

M. Živanović

01.01.00

Glas-javnosti
04.02.2003.

Knjiga Pola Ostera
Levijatan

U Geopoetici objavljena je još jedna knjiga Pola Ostera "Levijatan", u prevodu sa engleskog Ivane Đurić-Paunović. Ovo je priča o prijateljstvu između dvojice pisaca, sa žanrovskim odlikama krimića. Dešava se u Americi osamdesetih godina, u Reganovom dobu, kada se raspršuje iluzija o američkom snu.

Na početku knjige stoji citat "Nema države koja nije iskvarena", a knjiga počinje: "Pre šest dana, na sporednom putu u severnom Viskonsinu, jedan čovek odleteo je u vazduh. Svedoka nema, ali izgleda da je, dok je sedeo na travi kraj svog parkiranog automobila, bomba koju je sklapao slučajno eksplodirala."

Objavljene su i dve nove knjige Justejna Gordera "Maja" i "Kći direktora cirkusa", obe u prevodu sa norveškog Ljubiše Rajića.

LJ. P.