Bruklinska revija ludosti

15.07.06

Ovih dana najnoviji roman “Putovanja u skriptorijum”, američke i planetarne književne zvezde Pola Ostera, imao je premijeru u Danskoj.Amerikanci će moći da ga čitaju tek početkom naredne godine, a ovdašnji fanovi, kojih nije malo, već krajem leta. To je zasluga beogradske “Geopoetike”, ekskluzivnog Osterovog izdavača za ovo jezičko područje, ali i prevodioca Ivane Paunović iz Novog Sada.

Ona je na srpski prevela još pet Osterovih romana, a za “Mesečevu palatu”, 1999. dobila je dve nagrade:Društva književnika Vojvodine-za prevod godine i Udruženja književnih prevodilaca Srbije-”Gordana B. Todorović”.

Priznanja je bilo još, kao i prevoda, uglavnom američkih i britanskih autora (DŽulijan Barns, En Enrajt, DŽozef Konrad i drugi).Ivana Paunović predaje na novosadskom Filozofskom fakultetu.Kako sama kaže, jedan od korisnijih poslova koje je uradila, zajedno sa akademikom Svetozarom Koljevićem, jeste savremeni englesko-srpski rečnik, koji su objavili Matica srpska i “Prosveta”. Posebno uživa u prijateljskoj saradnji sa IP “Geopoetika”, gde je jedan od urednika.

Prevođenje joj se osladilo u Karlovačkoj gimnaziji, profesori su joj rekli da za to ima dara.Engleski jezik i književnost diplomirala je u Novom Sadu (1992) i odmah se zaposlila na svom, Filozofskom fakultetu, gde predaje i priprema doktorat. Prethodno je magistrirala na temi iz američke književnosti.

- Umesto da se kao pola moje generacije tokom devedesetih razbežim po Americi i Engleskoj, ja sam kod njih odlazila u goste i tako se usavršavala-kaže naša sagovornica, koja je najnoviji Osterov roman prevodila direktno iz rukopisa.

Koliko su “Putovanja u skriptorijum” povezana sa prethodnim romanima, o čemu nam ovoga puta pripoveda Oster?
- Ako vam budem kazala o čemu pripoveda, plašim se da ću pokvariti čitalački užitak ljubiteljima Osterove proze. Mogu samo reći da je ovoga puta reč o nešto kraćem romanu, ali i o izuzetno gustom spisateljskom tkanju. Oster u njemu oživljava neke od likova iz svojih prethodnih dela (tako da će oni koji prate njegov rad imati i zadovoljstvo ponovnog susreta s junacima prethodnih romana); opet je tu otvoreni dijalog pisca sa sopstvenim književnim uzorima, karakteristično intertekstualno poigravanje.

Oster ponovo polazi od teme koja njega okupira: ovoga puta to je starost, i starenje, ali naravno to je i opšteljudska tema. Ponovo se na papiru nalaze savršeno odmerene rečenice, sada donekle škrtije i svedenije, preko kojih u ovaj roman ulazi nešto novo i drugačije od ostalih Osterovih romana. Recimo da ovaj roman predstavlja zaokruženje, završni potez u dosadašnjem segmentu stvaralaštva ovog pisca. Ostera u poslednje vreme mnogo više zanimaju neki drugi vidovi umetničkog izražavanja, prvenstveno film, i čini mi se da u ovom delu ima mnogo elemenata upravo filmske naracije. Od ranije ga znamo kao pisca scenarija i reditelja, ali od prošle godine u potpunosti je posvećen snimanju filma koji je zasnovan na motivima iz romana “Knjiga opsena” koji je napisao pre četiri godine. Čitavo leto provodi u Evropi, najviše u Lisabonu, upravo tim poslom.

On sam za svoj najnoviji roman, “Putovanja u skriptorijum”, kaže da predstavlja u velikoj meri Ameriku danas, a on o njoj nema mnogo toga lepoga da kaže, kao i to da ga je oduvek zanimalo šta se dešava s junacima romana kada se okrene poslednja stranica. Kako god bilo, Osterovi čitaoci znaju da ne mogu pogrešiti ako se prepuste čaroliji priče koju želi da im ispriča.

Čini se da ste fascinirani Osterovom literaturom. Zašto? Šta ovog autora izdvaja od ostalih savremenih angloameričkih pisaca?
- Mislim da je to što me je privuklo ovom piscu upravo njegova veština da ispriča priču. I oni koji ga ne vole, i štošta mu zameraju, to umeće ne mogu da mu ospore. Prvi Osterov roman koji sam pročitala bio je” Mesečeva palata”. Još uvek mislim da to delo ima moć da utaži onu gotovo detinju glad za slušanjem priča, a da je sve ostalo što u njemu otkrijete o američkoj istoriji u svim njenim varijetetima, o traganju za identitetom, o ljudskim slabostima, o stalnoj potrebi da se bude oprezan s onim što se olako naziva istinom, da je sve to, dakle, nagrada koja vam sleduje kada se prepustite priči.

Ipak, ne bih mogla da kažem da sam fascinirana, to ne bih ni smela da kažem jer mislim da svaki prevodilac treba da ima određenu distancu, ili otklon prema piscu koga prevodi. Ja prevođenje doživljavam kao neprekidno osluškivanje, pažljivo slušanje onoga što pisac u delu govori. Tu je distanca neophodna da ne bi došlo do greške. Pogrešno je kada sve što radite počne isto da zvuči, kada prevodilac negde usput izgubi pisca, i to mu ne zasmeta. A to praćenje pisca, hod njegovim stopama, doduše u sopstvenim cipelama, može da bude vrlo zabavno, i vrlo fina vežba.

Takvim praćenjem desi vam se da vidite i poneki šav, neminovno je da zađete i u onu dubinsku strukturu koja ne mora uvek da doprinosi čitalačkom užitku. Kada hoću da se zabrinem za sebe, setim se filma “Biti DŽon Malkovič”.Divim se Osteru zbog toga što je nepretenciozan, što je iskren u onome što piše, ma kako teme kojima se bavi mogu banalno da zazvuče; zato što je isto tako pažljiv čitalac koji ima uho i za druge: uredio je “Istinite priče iz američkog života” koje su nastale u okviru Projekta nacionalne priče (Oster je posle jednog intervjua na Nešnel pablik radiju, prihvatio predlog da iz nedelje u nedelju čita kratke priče koje su slali ljudi iz raznih krajeva Sjedinjenih država, i da od četiri hiljade pročitanih odabere sto sedamdeset i devet koje će ući u knjigu pomenutog naslova).

Cenim ga jer se i sam bavio, a i danas se ponekad bavi, prevođenjem (jezik s kog on prevodi je francuski), ali sam isto tako svesna činjenice da su njegova dela predmet mog naučnog rada, i da su ta dela prizma kroz koju sam ja odabrala da prelamam savremenu američku književnost. S jedne strane sam, zbog bliskosti materije, tu u prednosti, očiglednoj. Sa druge, opreza nikada dovoljno.

Sem izvanrednog poznavanja jezika, šta je još potrebno uspešnom književnom prevodiocu?
- U kom smislu uspešnom? Da li po tome što imate mnogo prevedenih i objavljenih naslova, ili po tome što ste dobili neku od prevodilačkih nagrada, ili zato što ste i pored potcenjenosti književnog prevođenja i dalje zaljubljenik u ovaj zanat? Broj naslova nije nikakva garancija kvaliteta prevoda.

Neki izdavači zaista ne mare zbog toga što su prevodi koje objavljuju na ivici čitljivosti (kako uopšte u takvom slučaju i govoriti o nekakvom književnom kvalitetu prevoda), pa daju osvedočeno problematičnim prevodiocima da se i dalje vežbaju na nama. U takvim slučajevima prevodilac je najmanje kriv. Nije on taj koji knjigu izdaje. No, čini mi se da ćemo se sve ređe sretati s lošim prevodima jer je konkurencija među prevodiocima sve veća, i izdavači će moći da biraju s kim će sarađivati, bar želim da verujem da je tako.

Sve one priče (nažalost istinite) o teškoj materijalnoj situaciji, o malim honorarima, o svim tim teškoćama, nikada nisu donele nikakav pomak nabolje. To je ipak potrebno sagledati u sklopu šire priče o nama. No, lepa praksa postoji kod malog broja izdavačkih kuća kojima je stalo da knjige koje objavljuju budu što bolje, a to je da se prevodioci, naročito oni mladi, koji su na početku, ukoliko se dobrima pokažu, neguju i edukuju. Ima onih koji ne potcenjuju prevod početnika, ne plaćaju mu bedno zato što misle da je takvoj osobi čast da joj prevod uopšte bude objavljen, ima ih, ali vrlo malo. Možda bi i strukovno udruženje trebalo da se angažuje da takva praksa zaživi. Ja samo znam šta je za mene značilo kada sam s dvadeset sedam godina dobila nagradu “Miloš Đurić”, i kakvu odgovornost i dan-danas osećam zbog toga. Time zadobijate poverenje mladog prevodioca, dajete mu volju da radi, da se obrazuje, da bude što bolji. Znam to ne samo kao prevodilac koji je ima sreće da sarađuje sa izdavačkom kućom kojoj je do dobrih prevoda stalo i u njih ulaže, već i kao neko ko sa studentima engleskog jezika i književnosti drži kurs iz prevođenja.

Kako funkcioniše vaša porodična prevodilačka radionica, da li suprug Zoran Paunović utiče na vas i obrnuto?
- Možete da zamislite kako to izgleda. Ni Zoranu ni meni prevođenje nije primarno zanimanje, ali jeste velika ljubav i određena vrsta potrebe. Isto tako jedna od naših omiljenih tema za razgovor. Ipak, tokom rada na prevodu nekog dela ostajemo sami s tekstom. Neminovne su konsultacije u vezi s nedoumicama različitih vrsta, ili deljenje onog istraživačkog dela posla, tu se međusobno pomažemo, sve ostalo je soliranje. Čak i kada je u pitanju rad na istoj knjizi (kao što je bio slučaj s “Felisijinim putovanjem” gde su se naše četiri ruke srećno uklopile), reč je ipak o različitim cipelama, da se vratim na pomenutu metaforu. Zoran je osoba od koje čovek puno toga može da nauči zadovoljstvo je diskutovati s njim, jer vas navede da dođete do što boljih rešenja (ne usuđujem se da za bilo koje prevodno rešenje kažem da je pravo, pravi je jedino original); ipak, svako od nas radi svoj posao najbolje što može. Najveći užitak u priči o prevođenju jeste to otkrivanje novih stvari, otvaranje nekih horizonata, deljenju s drugima onoga što je dobro i lepo, što pričinjava radost. Mi to prvo podelimo jedno s drugim.

Odsustvo kulturne politike

Moglo bi se reći da je danas engleski-službeni jezik Planete. Šta treba činiti da literature nastale u tzv. malim jezicima i kulturama, poput naše, izađu na svetsku scenu?
- Pitam se samo dokle će nam kao izgovor služiti to što smo “mala” kultura. U kom smislu mala? Mali smo jer se sami tako deklarišemo, i nema organizovanih pokušaja da se to promeni. U Evropi, ka kojoj se krećemo pažnja se obraća i na velike i na male, koliko mi se čini, i baš me zanima čime ćemo tada objašnjavati ono što je posledica odsustva kulturne politike na svim nivoima. Imamo vrlo dobre prevode pisaca koji su naši klasici, i savremene pisce koji bi i te kako našli svoje čitaoce i u drugim jezicima, ali dogod njima samima bude ostavljeno da se staraju o prevodu i plasmanu svojih dela na strana tržišta, teško da će stvari krenuti nabolje. Ili mi stvarno volimo to što smo mali narod, mala kultura, da ne kažem, male kulture.

Radmila Lotina

15.01.06 Danas

Svaki čovek u sebi ima više ljudi, i većina nas uskače iz jednog sebe u drugog, a da nikada ne saznamo ko smo. Jednog dana veseli, sledećeg snuždeni; tužni i ćutljivi ujutro, veseli i vickasti uveče.
Ova, uzgredna opaska glavnog junaka najnovijeg romana Pola Ostera Bruklinska revija ludosti (Geopoetika, 2005, prevela Ivana Đurić Paunović, svetska premijera na srpskom!) nesvesno, možda, otkriva bit poetike ovog vrsnog američkog pisca, čiji junaci iz knjige u knjigu, liče na dvojnike jednog jedinog, autentičnog piščevog "ja". Ponekad i u doslovnom smislu, setimo se neprestanih "žmurki" tih dvojnika u Njujorškoj trilogiji.
Junak Brukoinske revije ludosti je vremešni Nejtan Glas. Bivši nameštenik osiguravajuće tvrtke, s rakom pluća neizvesne prognoze, i s izvesno pozamašnom sumom novca proisteklom od prodaje zajedničke kuće posle razvoda, vraća se u Bruklin, mesto svog rođenja, tražeći "savršeno mesto za umiranje". Slučajno, sreće svog nećaka Toma, davno izašlog iz Nejtanove životne priče, i ritualno ćaskanje s njim i njegovim "gej" poslodavcem, knjižarem Harijem, prerasta u prijateljstvo koje će u njihove zagubljene živote uneti malo živosti, pogotovo kad se u društvance koje liči na Žerikoove junake s Meduzinog splava, umeša devetogodišnja devojčica Lusi, Tomova sestričina...

Demon čitanja

Osterov život satkan od je od niza preokreta, dostojnih nekog vudialenovskog filma. Mršav, tamnoput, sa velikim očima i prefinjenim jevrejskim profilom (zbog kojeg bi, ako bi se snimao film o Osteru, idealni filmski tumač njegovog lika i dela bio, ponajpre, Džef Goldblum), odrastao u neveseloj porodičnoj atmosferi trgovačke porodice. I pre njegovog esrkapističkog odlaska na studije u Njujork, na Kolumbija univerzitet, ta sumorna priča će se formalno završiti razvodom roditelja i sestrinim "slomom živaca" od kog se ona nikad neće oporaviti. Oster će, posle uobičajenih mladalačkih fizičkih poslova iz predvorja svakog američkog sna prebaciti na nešto sigurnije uporište, duhovno, u Evropu, Francusku, iz koje se vraća četiri godine kasnije. Čitanje, ono manijačko, "demonsko", kako ga sam opisuje, i prevođenje francuske poezije, pomoći će mu da pronađe vlastite književne "lutke".
Već na izmaku tinejdža, znao je da će kad-tad biti pisac. Ali ne i da će iz tih mladalačkih godina poneti sa sobom sve teme i likove koji će naseliti njegove priče sve do kraja šeste decenije života (rođen je 1947). Ili da će se, pre, sam naseliti u njima, "onako kako glumac naseljava svoju ulogu. To vam je kao da slušate muziku u svojoj svesti i pokušavate da je zapišete na stranici knjige".
Oženio se 1974, Lidijom Dejvis, i posle nekoliko godina, razveo. Početak srećne, harmonične veze sa Norvežankom Siri Hustved, podudariće se i sa uzletom u karijeri pisca, koju neće pokolebati ni filmska slava koju je stekao kao autor tri filmska scenarija ( kultni "Dim" sa Harvijem Kajtelom, zatim "Modri u licu", i "Pandorina kutija").
Već sedam godina prisutan je u našoj sredini serijom prevoda koje, počev od Njujorške trilogije, preko Mesečeve palate, Proročke noći, Knjige opsena... sistematski objavljuje Geopoetika u prevodima Ivane Đurić Paunović, koja ga je i otkrila u jednoj aerodromskoj knjižari - činjenica koja dovoljno svedoči o Osterovoj popularnosti i o paradoksu da jedan tako sofisticiran postmodernista može biti privlačan najširoj publici.
Njegove ovdašnje čitaoce obradovali su nagoveštaji da bi Oster, u okviru nastupa američkih pisaca mogao da bude gost ovogodišnjeg međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, oktobra meseca.

Priča se završava u rano jutro 11. septembra 2001, ostavljajući čitaoca i pripovedača u prvom licu u prividnoj iluziji o lepoti i smislu onog što nas okružuje od rođenja do smrti.
Krije li se taj smisao u samom naslovu romana, koji odslikava čežnju pripovedača da, po dolasku u Bruklin, ono malo života osmisli ambicioznim projektom - pisanjem Knjige ljudskih ludosti u koju bi unosio "opise svih nesmotrenosti, svih neprijatnosti, gluposti, ispada, i svakog bezumnog postupka koji sam počinio tokom svoje duge i šarolike karijere čoveka"? Ako je tako, onda naš mali obični "heroj" pišući je, do kraja neće biti svestan da je više od samih "ludosti", za njega lekovita činjenica da o njima razmišlja i - piše. Jer je, prema Osterovom priznanju, pisanje za njega, više od igre, ono što on, kao i Danilo Kiš, izjednačava sa imperativom same egzistencije.
Nije nimalo paradoksalno da se taj projekat sakupljanja ludosti, na kraju pripovesti u junaku stapa, nesvesno, sa kobajagi "novim" projektom o kojem sanja, mega-projektom pisanja biografija o umrlima, zaboravljenima. Ako nas to asocira na egipatsku Knjigu mrtvih, utoliko gore.
Složimo li se da Bruklinska revija ludosti, na koncu, jeste pre svega parabola o piscu i njegovom traganju za smislom pisanja (logični rezultat gorepomenute jednačine pisanja i egzistencije) onda u samom tkivu romana za to nalazimo iz strane u stranu bezbroj dokaza, iako sami junaci s pisanjem imaju posredne, čitalačke tačke dodira: jedan nameštenik osiguranja i promašeni intelektualac, nesvršeni student, knjižar i falsifikator, posrnule žene i uzorne majke - stubovi Amerike, kao preslikane iz prvih, idiličnih kadrova Američke lepote - tu su da obmanu i skrenu pažnju sa tog sveprožimajućeg autopoetičkog diskursa, prerušenog u beskraj priča i pričica.
Neki od njih, svesni vlastite nemoći, u životu i kreaciji, posegnuće za falsifikatom. I to Hotornovog najčuvenijeg rukopisa, Skerletnog slova, ni manje ni više! Identifikacija s Hotornom nije nimalo slučajna, kad se zna da Oster ne krije svoju neprestanu fascinaciju Hotornom, i Poom, jer su oni, kako kaže "bili prvi pisci koji su hteli da utru put autentičnom američkom glasu u pripovedanju".
Autentični američki glas mnogi vide i u Osteru, ali ima i onih koji bi da ga ospore, nazivajući njegovu prozu kvaziintelektualnom, punom klišea.
Nadgornjavajući se s njima, i Osterovi branioci upašće u sličnu zamku poricanja njegove autentičnosti, svodeći je, kao Osterov stari prijatelj Salman Ruždi, na to da je Oster "evropsku senzibilnost iskoristio da bi se nosio sa čisto američkim temama". Ili, kako se jedan od njegovih prvih urednika izrazio, on je "Kafka u gumenim patikama".
Zanimljivo je da je i Kafka jedan od epizodista ove pripovesti, zajedno sa drugim piscima o kojima junaci Ludosti, Nejtan i Tom duhovito razglabaju, dajući im implicitno omaž, e da bi se u ključnom trenutku dosetili da je upravo Kafka napisao Ameriku, u kojoj devojka u Kipu slobode drži mač umesto baklje. "Kafka je, međutim, pisac koji ostaje u čoveku. Ako jednom zaroniš u njegovo delo, više ga ne zaboravljaš", kaže Nejtan. I baš tu, gde bi drugi pisac završio apstraknom rečenicom, sledi burleskno prepričavanje bizarne Kafkine pustolovine, stvarne ili izmišljene, nebitno, sa devojčicom koja je izgubila lutku. I kojoj Kafka, čitave tri nedelje, donosi izmišljena lutkina pisma. On ih sam i piše, da bi je, zavodljivim literarnim čaranjem, veštije no Frojd, pripremio za rastanak, manje od lutke, a više od iluzija.
No, reći će Ruždi u odbranu osterovskih ludosti, "izvesno je da u njegovim knjigama ima ponavljanja, kao što je dislociranost, upadi nepoznatog; istraživanje načina na koji životi mogu da dobiju drugačiji tok i slično, tako da ih, bez obzira na tehničke varijacije, te konstantne teme i čine, nepogrešivo, romanim Pola Ostera. U tome i jeste otelovljenje umetnosti - sami podučavate svoje čitaoce kako da čitaju vaše knjige".
Te pouke, u Osterovim knjigama, liče na pažljivo nabacane detektivske tragove, ali ne previše skrivene, kako ih čitalac ne bi smetnuo. "Nikad ne treba potcenjivati moć knjiga", kaže junak Ludosti na kraju romana, ali i taj iskaz treba prihvatiti s dozom humora i samoironije ("Jer, dok priča traje, stvarnost ne postoji", kaže drugi junak, Tom). One iste koju je Oster, kako nam je sam priznao pre nekoliko godina, u ekskluzivnom intervjuu za "Danas", prigrlio iz duha svakodnevnog američkog jezika, za njega oličenog u delu majstora američkih krimi-priča Rejmonda Čendlera. Kad neko počne s Poom, uostalom, Čendler je logična, poslednja karika.
Priča i humor su tu i da pomognu kad se radnja, kao što u životu biva, uspori. Oster je majstor da je obogati beskrajnim intelektualnim digresijama i anegdotama iz književne istorije ili pripovestima svojih marginalnih junaka, mahom Njujorčana.
Ali taj Njujork u mikrosvetovima Osterovih junaka ostaje "grad od stakla", sa nepojmljivim metafizičkim obrisima megapolisa. U srcu Osterlenda, ipak je Bruklin, u kome i danas obitava Oster, rodom iz Nju Džersija, sa suprugom, njihovom ćerkom i psom.
Savršeno mesto za umiranje.

Vesna Roganović

20.12.05

VAVILON
"Sve srećne porodice liče jedna na drugu, sve nesrećne porodice, nesrećne su na svoj način". Ovo je planetarno poznata rečenica kojom počinje Ana Karenjina, a pred nama je nova knjiga Pola Ostera, Bruklinska revija ludosti. Iako su Tolstoj i Oster dva, po svemu veoma udaljena autora, Oster je ponovo napisao roman koji bi se ukratko mogao opisati kao još jedna, mada ne nužno tragična, ali svakako veoma neobična porodična priča.
U većini njegovih romana romaneskna osnova je gotovo uvek još jedna porodična priča u kojoj je glavni junak koliko prisutan, toliko i veoma usamljen, u potrazi za sobom I sopstvenom egzstenicjom. To je možda i razlog (setimo se Tolstojevog recepta o neponovljivosti nesreće), zašto nema nekog predvidljivog koncepta po kome će se tema dalje razvijati, osim želje da se nanova ispriča jedinstvena priča veoma neobičnih zapleta na granicama raznorodnih žanrovskih poetika.
Opredeljenost da se svaki ljudski život posmatra kao jedinstven i neponovljiv potkrepljen je unikatnom Osterovom poetikom u kojoj se nalaze krimi i ljubavni zapleti i raspleti, metafizičko-esejistički pasaži, neizbežni literarni inventar od Hotorna do Kafke, kao i opsesija neverovatnim slučajnostima i bizarnim uopšte.

Ono što, medjutim, po prvi put diferencira ovaj roman u odnosu na prethodne, to je Osterova nimalo diskretna političnost koja ne ugrožava literarni svet romana. Činjenica da je priča smeštena u vreme Bušove predsedničke kampanje protiv koje junaci decidirano istupaju, potom glasna ogorčenost zbog kradje glasova koja utiče na Bušovu pobedu, pa sve do završnog poglavlja koje se odvija u jutro 11.septembra, samo 46 minuta pre katastrofe, smestiće Osterove junake u jedan daleko realističniji kontekst nego što je to do sada bio slučaj. Usamljenost, nemoć i unikatnost svakog pojednica, jasnije nego ikada pre, u Bruklinskoj reviji ludosti će biti suprotstavljene zastrašujućoj opštosti istorijskog i političkog trenutka.

U skladu s tim, roman će se kompoziciono razvijati od banalnog do metafizičkog. Glavnog junaka na početku romana zatičemo kako, nakon što je preživeo opaku bolest odlučuje da se zabavi stvarajući inventar sitnih neprijatnost, omaški, gluposti, nesmotrenih postupaka. Nadalje će zajedno sa sestrićem slediti utopijski san, traganje za mestom ovozemaljskog raja. A Do kraja knjige on će osmisliti novi literarni projekat – književno osiguranje odnosno pisanje biografija običnih ljudi po porudžbini kojima se čovek osigurava da će se njegov život, makar na papiru produžiti u večnost. Ideja da se svačiji život razlikuje, da ima smisao i ogroman potencijal zanimljivog literarnog štiva koje u najmanju ruku ostaje njihovim porodicama boreći se protiv zaborava, inicijalno je u osnovi metafizički koncept literature uopšte.

Politika i Istorija versus literatura. Ovi pojmovi se kod Ostera medjusobno koliko medjusobno potiru, toliko i iniciraju jedni druge. Nevesela stvarnost Bušove pobede, 11.septembra ili Sarajeva i Kosova, sve ovo samo usputno promiče kroz svest glavnih junaka, ali upravo ove činjenice iniciraju utopijske projekte čežnje za individualnošću i poštovanjem svake jedinke, svake porodice, svakog kosmosa u minijaturi.

Oster se ni u novoj knjizi nije odmakao daleko od egzistencijalističkog nasledja jedne od njegovih centralnih preokupacija, ali je izgleda sada, iako ne napravivši suštinski zaokret, ipak iskoračio iz stroge omedjenosti svetom literarature u stvarni svet političkih napetosti koji je njegovim junacima dodao još jednu neophodnu dimenziju homo-politicusa.

Jasmina Vrbavac

06.12.05 Glas javnosti

"Bruklinska revija ludosti" Pola Ostera tipični je roman o Njujorku i njegovim neobičnim stanovnicima, ali i ova ruža ima trn, bar na kraju. Kritičar Gardijana zamera Osteru nametljivost u podsećanjima na slučajnost sudbine i na efekte koje to ima na likove
"Obično nisam sklon napadima samosažaljenja", komentariše Nejtan Glas, narator najnovijeg romana Pola Ostera "Bruklinska revija ludosti", koji se u izdanju "Geopoetike" pojavio i na srpskom. Imamo malo razloga da mu verujemo, jer to je isti onaj Nejtan Glas koji na početku romana kaže da želi da dosegne "tih svršetak tužnog i smešnog života", isti Nejtan Glas koji piše knjigu posvećenu svojoj životnoj kolekciji "verbalnih brljotina, fizičkih nezgoda, propalih ideja, društvenih gafova". U svojoj 59. godini, penzionisan i razveden, Nejtan nema vere u sebe. Takođe, čini se, nema samosvesti, što je ne tako retka osobina Osterovih egzistencijalnih heroja.

Osterova postmoderna metafizika izgrađena je oko niza tema koje se ponavljaju: slučaja i njen odnos sa smislom, neuhvatljivost identiteta i karaktera, izgubljena deca i roditelji koje traže, i čitanje njegovog dela nekad može podsećati na skeniranje spiska za kupovinu. U tom smislu, u "Bruklinskoj reviji ludosti" naći ćete sve stavke iz prethodnih knjiga i mada predvidljiva po opštim mestima i čudnovatim karakteristikama, isto je tako prepoznatljiva po izvanrednom stilu.

Osterova proza je oštra, jednostavna, hipnotična. Njegovi likovi dobro konstruisani i zabavni. Nejtan smesta osvaja naše simpatije. On je džangrizav, urban i zabavan, ali takođe i nesiguran, širokogrud i još uvek misli da sve što leti može da se jede. Iz predgrađa se preselio u Bruklin i tvrdi da ne želi da preživi do kraja godine, ali mu čari metropole ubrzo daju novu energiju. Nejtan je Bruklin izabrao zbog anonimnosti. Vremenom uči da voli njegovu vitalnost i beskrajne mogućnosti za slučajne veze. On, u stvari, i nije zaista hteo da umre, prosto mu je bilo dosadno.

Njegov najbolji prijatelj Tom, tvrdi pisac, jeste namučeni heroj ovih "Bruklinskih ludosti". On i Nejtan vode duge razgovore, njihov entuzijazam natopljen je očajem. "Ti voliš život, Tome", kaže mu Nejtan, "samo ne veruješ u njega. A ni ja". Tomova devetogodišnja nećaka se pojavljuje, odbijajući da otkrije gde joj se nalazi majka, Aurora (Tomova sestra). Tom i Nejtan je vode na vožnju kolima i sudbina im pomaže da izbegnu sudar. Nejtan spasava Auroru od ludog muža.

Sinopsis je površan, jer svašta se tu još dešava. Tranvestiti? Tu. Iznuda? Da. Aluzije na američke izbore 2000. godine, kako bi se osećaj otuđenosti i nedostatak delanja povezao sa situacijom u Americi? Aha. Oster je nadaren pisac, ali ova knjiga sobom nosi osećaj literarne vožnje u leru.

Osterovu fikciju su povremeno kritikovali zbog neuverljivosti, a "Bruklinskoj reviji ludosti" to je najveća zamerka. Njegova preokupiranost slučajem znači da čitalac mora da se rve s nevericom, kako likovi krenu da se bacakaju od jednog slučajnog susreta do drugog. Nema ništa loše u zabrinutosti zbog neznanja i nemoći ljudskog roda, ali Oster ume da bude previše nametljiv u svojim podsećanjima na slučajnost sudbine i na efekte koje to ima na likove.

Knjiga se završava sa izuzetno raspoloženim Nejtanom, koji razmišlja o novom biznisu, pisanju biografija preminulih za njihove porodice. Ali sudbina neće dozvoliti da ovo njegovo dobro raspoloženje potraje. Jutro je, 11. septembar 2001. godine, a dva aviona lete ka Svetskom trgovinskom centru.

Priredila: S. Ilić

10.11.05 Vreme

Najnoviji roman Pola Ostera The Brooklyn Follies na nekim je stranim jezicima objavljen pre nego na engleskom, na kojem je pisan. Holandiji i Francuskoj se ovih dana pridružila i Srbija. Prevod pod nazivom Bruklinska revija ludosti iz pera Ivane Đurić-Paunović upravo je objavila izdavačka kuća Geopoetika
Engleska riječ folly ima po Bujasu slijedeća značenja: "budalaština, glupost, ludost, lakoumnost". Dobri poznavaoci Osterova opusa znaju da je on već i ranije koristio ovu riječ u naslovima svojih tekstova. Mislim ovdje na Osterov esej napisan još 1987. godine, esej pod naslovom The Bartlebooth Follies. Esej je objavljen u Osterovoj knjizi eseja The Art of Hunger, a posvećen je poznatom francuskom piscu Žoržu Pereku i njegovom najslavnijem djelu Život: Uputstvo za upotrebu. Bartlebooth iz naslova ovog eseja jest jedan od junaka Perekove knjige – Percival Bartlebooth, a foolies su – kako rekosmo – budalaštine, gluposti, ludosti, odnosno lakoumnosti. Oni koji su čitali Život: uputstvo za upotrebu sjetit će se Bartlebootha i njegovih "follies", a Osterov esej o ovom romanu može biti višestruko inspirativan u kontekstu najnovijeg romana samog Pola Ostera, romana The Brooklyn Follies.

MIRNO MESTO: Pred kraj svog monumentalnog dnevnika, na svojim vjerovatno najveličanstvenijim stranicama, Gombrovič je zapisao i ovo: "Čovečanstvo se sastoji od muškaraca, žena, omladine i dece – i već to jedno nas osuđuje na večnu oscilaciju između razvijenosti i nedovoljne razvijenosti, glupost se preporađa u svakom pokolenju." Ovakva raznolikost čovječanstva otkriva nam se i u Osterovim romanima. Ostera, među ostalim, zanima upravo to: kako se folly preporađa u svakom pokoljenju. U svakom se Osterovom romanu suprotstavljaju mladost i starost, no ovdje je fokus ponešto pomjeren. Narator u romanu Bruklinska revija ludosti je (relativno) star.

Tražio sam savršeno mesto za umiranje

KOINCIDENCIJE: Pasionirani ljubitelji Osterove proze, a takvi su valjda svi njegovi vjerni čitatelji, jer Oster je jedan od onih rijetkih pisaca koji zbilja zaslužuju onaj u posljednje vrijeme izraubavan pridjev – kultni, naići će i u ovoj knjizi na sav onaj poznati im fascinantni i magični inventar Osterovog literarnog svijeta. Zavodljivi dijalozi o Edgaru Alanu Pou i Henriju Dejvidu Torou, anegdote o Kafki koje opet podsjećaju na eseje iz knjige The Art of Hunger, metafizičko-trilerske priče-u-priči kao u Knjizi opsena i Proročkoj noći, zapleti kao kod Patriše Hajsmit i raspleti kao kod Dejvida Mameta, zatim one pričice o slučajnostima, koincidencijama, bizarnostima što su već postale klasični Osterovi tikovi – sve je to dio Bruklinske revije ludosti. Ali to, naravno, nije sve. Oster ne bi bio Oster bez onog njemu svojstvenog diferencijalnog osjećanja, onog novuma koji se lako dade osjetiti u svakoj njegovoj knjizi. U tom smislu valja primijetiti "političnost" ovog romana, političnost kakvu Oster nije ranije ispoljavao. Protagonisti ovog romana o suvremenoj globalnoj politici govore ponekad na način skoro kolumnistički, no sažetije, bolje i pogođenije nego ijedan kolumnista danas. Važno je, međutim, napomenuti da homo politicus nikada ne zasjeni homo poeticusa: politika je tu tek kao ilustracija konteksta u kojem Osterovi junaci žive svoje živote – unikatne, neponovljive, jedinstvene živote. U jednom momentu, sasvim kratko, no isto tako i izuzetno efektno, u svijesti naratora i u tekstu romana sijevnut će i toponimi sa – kako se to eufemistički kaže – naših prostora: Sarajevo i Kosovo, kao simboli Svijeta u kojem žive (i) Osterovi junaci.

Vjerovatno baš ta i takva političnost uzrokuje potragu za utopijom, što je zapravo jedna od glavnih tema ovog romana. Njegovi junaci tragaju za nekim place of their own, kao u Springstinovoj pjesmi, a mašta i riječi tu su – da produbimo analogiju s No Surrender – bubnjevi i gitare. Stranice o hotelskoj utopiji na tragu djetinjske maštarije Harija Brajtmana spadaju među vrhunce Osterove umjetnosti proze. Ta vizija "bratstva sanjara" što – ako bude sreće – mogu postati "djeca raja" jedna je od najljepših utopijskih vizija (ne samo) novije književnosti. To Osterovo bratstvo sanjara obuhvata raznolikost gore spominjanog Gombrovičevog čovječanstva: u njemu su i stari Nejtan i mala djevojčica Lusi, djevojčica čiju je važnost teško posve odvojiti od posvete; roman je Oster, naime, posvetio svojoj kćerci Sofiji.

NA KRAJU: Last but not the least – roman ima apsolutno fenomenalan kraj, svršetak u kojem se spajaju beskrajna ljepota i beskrajna tuga, kišovski kraj. O srodnosti Kiša i Ostera razmišljao sam često, toliko često da mi se zapravo proljetno izdanje američkog časopisa "The Review of Contemporary Fiction" iz 1994. godine, posvećeno upravo Osteru i Kišu, doimalo kao neki opipljiv dokaz te slućene srodnosti. Pišući prije pet-šest godina o Osterovom romanu Timbuktu, onomad njegovom posljednjem, napisao sam i ovo: "O sličnostima u djelima Ostera i Kiša mogla bi se napisati čitava studija. Master Yehudi iz Mr Vertiga, samosvojni mistik svakodnevice, potomak rabinske obitelji mađarskih Jevreja, posvećenik Spinoze, veoma je sličan E.S.-u iz Peščanika. Osterova autobiografska proza Otkrivanje samoće jest neka vrsta dokumentirane telemahije, faktografske potrage za ocem koja ponovo podsjeća na Peščanik. Naročito je (i po formi i po sadržaju) Peščaniku sličan drugi dio ovog djela Knjiga sjećanja koji neodoljivo podsjeća na Istražni postupak iz Peščanika. U ovom kontekstu Timbuktu priziva jednu priču iz Ranih jada, priču pod nazivom Pas koji govori." Studija o Osteru i Kišu nije, koliko znam, još uvijek napisana, no Bruklinska revija ludosti donosi napokon finalni dokaz o ovom dubokom književnom bratstvu. Pred sami kraj romana Nejtan Glas dolazi na ideju koja se i po etičkim i po estetičkim implikacijama suštinski zapravo podudara sa Enciklopedijom mrtvih: čak je i kriterij uvrštavanja u Enciklopediju mrtvih i u Bios Unlimited identičan. Bios Unlimited je, u neku ruku, postgutembergovska ostvarena Enciklopedija mrtvih. Do ove ideje Nejtan dolazi u pretposljednjem poglavlju, poglavlju koje završava rečenicom: "Nikada ne treba potcenjivati moć knjiga."

Posljednje je poglavlje kratko, jako kratko. Ako prihvatimo Kunderinu tezu koja kaže da su priča i roman mala i velika verzija iste forme, onda je ovo posljednje poglavlje nalik na briljantnu i savršenu poantu kratke priče, nalik na onu babeljovsku tačku koja se zabija u ljudsko srce snažnije od bilo kakvog gvožđa. Ugledavši se na milog mi Rodžera Eberta, neću u ovaj tekst ubaciti spoilere, makar vidim da ih se danas ni blurbovi ne klone. Reći ću samo da su kao u najboljim trilerima nagovještaji prisutni kroz cijelu radnju, a da čitatelj (barem ovaj čitatelj) do samog kraja ipak ništa ne nasluti. I reći ću da roman završava četrdeset i šest minuta prije apokalipse i da posljednja rečenica posljednjeg poglavlja veli: "Ja sam bio srećan, prijatelji moji, srećan kao i svaki živ čovek."
Muharem Bazdulj